Kosovo i Metohija – između obećane nezavisnosti i faktičke podele
Autor: Slaviša Orlović
Rezime: U ovom tekstu se razmatra pitanje statusa Kosova i Metohije sa osvrtom na devedesete godine prošlog veka, kontekst NATO intervencije, dolazak misije UN-a i vođenja pregovora o statusu. U odnosu na polarizovane pristupe, po kojima će Kosovo (za)uvek biti u sastavu Srbije, ili da je Kosovo zauvek izgubljeno za Srbiju, razmatra se ideja podele Kosova kao „istorijski kompromis“. Posle godinu i po dana pregovora koje je predvodio Ahtisari, i četiri meseca sa „pregovaračkom trojkom“ Kontakt grupe, evoluiralo se od „“standardi pa status“, „standardi i status“, „razgovor o standardima“ do „razgovora o poststatusnim pitanjima“. Pregovarački tim Srbije je nudio od koncepta decentralizacije, „više od autonomije manje od nezavisnosti“, preko modela Hongkonga i Olandskih ostrva, odnosno „suštinska autonomija“ sa elementima suverenosti osim članstva u UN-u, OEBS-u i Savetu Evrope. Albanska strana ostale je dosledna zahtevu za nezavisnost. Kako god se zvala – nadgledana, kontrolisana, nadzirana, ona je, pre svega, obećana nezavisnost. Faktičko stanje je bliže podeli. U tekstu se nude argumenti za dobru i lošu stranu podele. Rešavanje statusa Kosova neposredno je povezano sa evropskim kontekstom i evropskom perspektivom Zapadnog Balkana. Iako se za ulazak u Evropsku uniju pretpostavljaju jasne granice, Kipar je primer da i podeljena država može postati član EU. Bitka za Kosovo nije uzaludna bar u jednoj stvari. Kakav god ishod bio, ima izgleda da zaustavi dalju razgradnju Srbije i zaokruži njenu državnost.
Ključne reči: Kosovo i Metohija, pregovori, status, podela Kosova
U Srbiji već duže vreme nema važnijeg državnog pitanja od rešavanja statusa Kosova i Metohije1 (u nastavku Kosovo), a istovremeno nema pitanja o kojem se manje vodi stručna i javna debata. Nije jasno da li je reč o jednoumlju, konsenzusu ili konformizmu.
Dva oprečna pristupa – zauvek srpsko ili zauvek izgubljeno?
U povremenim, manje više novinarskim ili publicističkim natpisima i analizama u vezi budućeg statusa Kosova, mogu se čuti dva sasvim oprečna stanovišta. Po jednom, Kosovo će (za)uvek biti u sastavu Srbije, a po drugom, Kosovo je zauvek izgubljeno za Srbiju. Jednima je važnija teritorija, drugima su važniji ljudi. Već i po ovoj razlici se vidi da je nužno približavanje stanovišta i susret negde između.
Svako od ovih dijametralno suprotnih stanovišta ima svoje argumente, a verovatno i motive za sopstvenu poziciju. Prva struja mišljenja polazi od istorijskih razloga i prava, uključujući i pet vekova ropstva pod Otomanskom imperijom, kulturni i istorijski značaj („duša srpskog naroda“), ali i međunarodno pravo i rezoluciju Saveta bezbednosti UN 1244, po kojoj je Kosovo pod suverenitetom Srbije. Druga grupa, polazi od „realističkog“ pristupa, po kojem je nakon NATO-intervencije 1999. godine, Srbiji zauvek „suspendovan“ suverenitet nad svojom južnom pokrajinom, ali uzimaju u obzir i etničku očišćenost, prema kojoj veoma mali broj Srba i nealbanskog stanovništva živi u dominantno i većinski albanskom okruženju. Jednima je važna teritorija, drugima ljudi koji na njoj žive. Već i po ovoj razlici se vidi da je nužno približavanje stanovišta, jer je sve važno. Za jedne ishod Kosovskog boja još uvek nije poznat, za druge, kao da se NATO intervencija nije dogodila.
Zašto je Kosovo „toliko“ važno Srbima. Kosovo predstavlja temelj srpske državnosti. Ono, za Srbe i srpsku državu ima višestruko značenje, kao pitanje identiteta, kulture, istorije, nacije, vere. Osnivački mit srpske srednjovekovne države vezan je za Kosovo. Ekonomski, ono je značajan izvor prirodnih resursa, rudnika, energenata, oranica, ali i tržišta.
Ne ulazeći u genezu i istoriju srpsko–albanskih odnosa, osvrnućemo se na nekoliko detalja iz novije političke istorije, koji su po našem mišljenju važni za razumevanje alternativnih rešenja pri rešavanju statusa Kosova.
Kosovo devedesetih
Tokom devedesetih godina dvadesetog veka Srbija nije uspela da integriše kosovske Albance koji čine oko 90 posto stanovništva ove pokrajine. Na Miloševićevo kršenje ljudskih prava, odgovor je bio bojkot srpske države od strane Albanaca (izbora, obrazovanja). U ovom periodu, život na Kosovu i Metohiji počeo je da dobija dvostruki smisao. Suživot je zamenjen distancom, dualizmom i paralelizmom življenja. A to kao da je postala paradigma etničke koegzistencije Srba i Albanaca.
Albanci su na Kosmetu ovladali dvema najvažnijim kategorijama: teritorijom i kapitalom. Kupovina srpskih imanja (i mimo zakona koji je zabranjivao promet nekretnina) bila je i ostala ključna činjenica u konačnom zaposedanju teritorija.2 Drugo, ovladali su privatnim biznisom. Više od 95 % privatne trgovine (još uvek ne toliko proizvodnje) nalazi se u njihovim rukama. Siva ekonomija postala je okosnica i procesa privatizacije i ekonomskog razvoja i to naročito u sektoru trgovine i usluga. Uz treću po redosledu ali ne i po značaju činjenicu da Albanci čine 17 % populacije u Srbiji ili oko 90% na Kosmetu i da u 25 od 34 opštine na Kosmetu oni čine većinu. Demografski trend ”bejbi buma” je albanizacija Kosmeta.
Posle donošenja Ustava Republike Srbije (28. septembra 1990.) kada su Albanci izgubili svoja manjinska prava koja su bila “izvan i iznad međunarodnih standarda”,3 oni su počeli da ignorišu i bojkotuju srpsku državu u političkom smislu. Najpre su doneli političke odluke i proglasili alternativnu “Republiku Kosovo”. Septembra 1990. godine, u Kačaniku su doneli svoj ustav, posle toga su organizovali referendum na kojem se prema njihovim izvorima 87% Albanaca izjasnilo za nezavisno Kosovo.4 A, maja 1992. godine, održali su parlamentarne i predsedničke izbore na kojima je dr Ibrahim Rugova izabran za predsednika (bez naročitog ometanja države Srbije). Osnovna karakteristika političkog života na Kosmetu devedesetih je bila vaninstitucionalnost Albanaca. Neučestvovanje u institucijama političkog života u Srbiji tumači se izgovorom da bi ono predstavljalo priznavanje srpske države. Permanentna tendencija je bila internacionalizacija kosovskog problema, što je značilo dodatnu vrstu međunarodnog pritiska. Ono što je bitno, Albanci su u prethodnom periodu (1990-1999) pokazali “fleksibilnost” i “umešnost i žilavost” u opstajanju i istrajavanju na svom putu. Organizovali su nesmetan paralelni život. Albanska „alternativna“ vlast se zasnivala na sistemu tradicionalnog kolektivizma i hijerarhije, široke i dobro organizovane samopomoći i solidarnosti koja objedinjuje sve Albance u jednu već poznatu ideju, tada još uvek “Kosovo Republika”. Pretpostavlja se da se albanska alternativna država finansirala od “albanskog lobija” u inostranstvu, od albanskih radnika u zemljama Zapadne Evrope, od islamskog fundamentalističkog pokreta u svetu (na Kosmetu je u to vreme bilo preko 500 džamija), od delovanja tzv. “alternative” to jest “harač” koji se uzima od svih Albanaca na Kosmetu, od prihoda njihovih privatnih firmi i procenat za rad “Demokratskog saveza Kosova” (u dužem periodu njihove vladajuće partije) i od trgovine oružjem i drogom.
Srbi i drugi nealbanci na Kosmetu su ušuškani i uljuljkani okupiranjem državnih institucija i radnih mesta u državnim firmama koje su Albanci napustili (oni su tvrdili da su isterani). Iz naizgled “privilegovanog” stanja polako su počeli da stiču utisak napuštenosti i prevarenosti. Njima je prepuštena briga o “spomenicima” komunističke privrede i ekonomije. Uspostavljanjem republičke vlasti nad zdravstvom, obrazovanjem, sudstvom, policijom, privredom i medijima, režim iz Beograda je slao svoje “poverenike”.5 Na Kosovu je od čuvene Osme sednice CKSKS do 1994. postavljeno 273 kamena temeljca za izgradnju različitih objekata. Retko koji objekat je izgrađen.6 Srbija se ponašala prema Kosovu kao prema koloniji. Ništa strateški nije ulagala, slala je činovnike na određeno vreme i crpela struju, ugalj, olovo, cink, srebro, poslaničke mandate.
U to vreme, gotovo je jednoglasan stav međunarodne zajednice je bio da je Kosovo deo Srbije i da se secesija neće podržati. Preventivno se vredi podsetiti da je “međunarodna zajednica” bila i za očuvanje bivše Jugoslavije i garantovanje njenih granica, ali ta Jugoslavija se ipak raspala. Imajući u vidu da je suverenitet država, kada su u pitanju ljudska prava internacionalizovan, to pokazuje da ni jedna zemlja ne može sebi uzeti za pravo da se suočava sa svim svojim problemima bez prihvatanja međunarodno prihvatljivih standarda. To je značilo da u pogledu ljudskih prava ni Kosovo nije isključiva stvar Srbije. Posle Dejtonskog mirovnog sporazuma predsednik Republike Srbije Slobodan Milošević je postigao tri sporazuma koji se eksplicitno tiču Kosmeta; prvi sa Kornblumom i Kristoferom o otvaranju Američkog informativnog centra u Prištini, što je i realizovano, drugi sa Klausom Kinkelom o prihvatanju 120.000 deportovanih azilanata uglavnom Albanaca i treći sa Rugovom o povratku albanskih učenika i nastavnika u škole.
Osobenosti srpsko-albanskog konflikta
Kod Albanaca je javlja “separatni nacionalizam”7 . Ako nacionalizam posmatramo kao društveni pokret, karakteriše ih (kao i ostale društvene pokrete) gušenje indiviadulizma i razaranje političkih institucija. Ako ih posmatramo kao međunacionalne sukobe to jest kao sukobe identiteta, oni prema Vukašinu Pavloviću imaju sledeća obeležja8 : Prvo – jak emocionalni naboj i visok nivo strasti i osećanja kod oba aktera. Drugo – spremnost da se žrtvuju ekonomski i drugi interesi (ponekad čak i život) ukoliko se smatra da je ugrožen identitet a nespremnost na ustupke u cilju kompromisa. Treće – ovi sukobi su isključivi i pripadaju tipu ili/ili društvenih konflikata sa visokim nivoom isključivosti i niskom tolerancijom. Četvrto – karakteriše ih prisustvo i uloga straha – strah od drugog, od suparničke grupe. A u uslovima straha sakuplja se socijalna energija zajednice koja čeka da eksplodira. Peto – zbog logike “sve ili ništa” sužen je prostor zajedničkog imenitelja ili kompromisnog rešenja itd. Šesto, sukobi identiteta imaju pogubno delovanje. Sedmo, broj pojedinaca koji su zauzimali neutralnu poziciju biva sve manji i sve im je teže. Osmo, u prirodi ovih sukoba ugrađena je spirala rasta koju je vremenom sve teže zaustaviti. Deveto, sukobi identiteta lako izmiču kontroli. I deseto, u sukobima identiteta, a naročito međunacionalnim, odnosno, etničkim sukobima, uloga reči i simbola je ogromna.
U odnosu na opisani period i izabrane i nametnute strategije, Albanaca i Srba može se sumirati ishod. Albancima su priznate diplome koje su stekli učeći po svojim programima u improvizovanim školama, učili su strane jezike (boravak u inostranstvu, emigracija, azil i korišćenjem satelitskih antena)9 , na vreme su se okrenuli privatnom biznisu i preduzetništvu. Srbi na Kosmetu su bili i ostali najveći gubitnici. Uglavnom su zaposleni u državnim firmama u propadanju, na izborima su ih predstavljali najmanje autentični reprezentanti, na svim “kongresima”, „skupštinama“ i kadrovskim listama kosovska struja je gubila zbog nejedinstva. Gotovo da nisu imali svojih predstavnika u vladama u svojoj državi, a na Kosmetu su ključne pozicije držali dovedeni ljudi koji dođu završe posao za sebe i još po nekog i prođu tj. odu. Umesto mira i osećaja da su „svoji na svome“, upućivani su na „carstvo nebesko“ i vraćani u srednjovekovlje. Umesto izgradnje sopstvenog subjektiviteta sa autentičnim predstavnicima, Srbi sa Kosova su bili i ostali prepušteni Beogradu i beogradskim izaslanicima. Politički ciljevi svim građanima Kosova su bili i ostali očuvanje krhkog mira i dobrosusedskih odnosa, međutim etnička distanca je bivala sve veća.
- Reč Metohija potiče od grčke reči Metoh, koja označava crkveni posed, jer je Kosovo, bar pre rušenja crkava i manastira, bilo područje sa najgušće koncentrisanim verskim objektima, pre svega pravoslavnim. [↩]
- Marina Blagojević, Iseljavanje Srba sa Kosova: trauma i /ili katarza, Republika, br. 127/1995, str. 1-15. [↩]
- Vladan Vasilijević, Kosovo: Ostvarivanje i zaštita prava čoveka, u: Sukob ili dijalog, str. 77. [↩]
- Kosovski Albanci su zastavu, himnu i dan nezavisnost “pozajmili” od Albanije. [↩]
- Dušan Janjić, Nacionalni identitet, poktret i nacionalizam Srba i Albanaca, u: Sukob ili dijalog, str. 111. [↩]
- Politika. 28. juni 1994. [↩]
- Vukašin Pavlović, “Multikulturalnost i etnifikacija politike”, str. 89. “Postoje naravno velike razlike između liberalnog nacionalizma 18. veka, revolucionarnog nacionalizma s’ kraja 19. veka i početka 20. veka, emancipatorskog nacionalizma u bivšim kolonijama Trećeg sveta iz sredine 20. veka i novog često retrogradnog kako ga Hobsbaun naziva separatnog nacionalizma koji je posebno karakterističan za period postkomunizma.” [↩]
- Vukašin Pavlović -“ Multikulturalnost i etnifikacija politike”, str. 90-91. [↩]
- Kosmet je tokom devedesetih bio područje sa najvećim procentom satelitskih antena u ovom delu sveta. Smatra se da je glavni razlog tome bojkotovanje državnih medija i okretanje alternativnim izvorima informisanja. [↩]