Jedno predavanje Karla Renera o demokratiji i sistemu saveta
Autor: Aleksandar A. Miljković
Austro-marksisti su zbog svog nezavisnog položaja u socijalističkom pokretu, ali još više zbog visoko vrednovanih doprinosa razvitku socijalističke misli, odavno privukli pažnju mnogih među onima koji se bave socijalnom teorijom. Štaviše, njihova je misao ostala aktuelna i posle Drugog svetskog rata, iako su kao intelektualni pokret nestali još u doba Hitlerovog uspona u Nemačkoj. Stoga nije ništa neobično što su Tom Botomor (Tom Bottomore) i Patrik Gud (Patrick Goode) sa Univerziteta u Saseksu (University of Sussex) načinili izbor tekstova najistaknutijih austro-marksista, preveli ih na engleski i objavili krajem 70-ih godina prošlog veka.1
Pored raznih drugih tekstova najglavnijih predstavnika austro-marksizma, priređivači su u ovaj izbor uneli i jedno predavanja Karla Renera (Karl Renner), koje nosi naslov Demokratija i sistem saveta.2 Kako nas obaveštava Tom Botomor u svom Uvodu, ovo je predavanje Rener održao u Socijalističkom društvu za pravo i nauku 10. decembra 1920. godine, znači u vreme dok je Oktobarska revolucija bila još uvek u punom razmahu. U toj je revoluciji ponikla ideja o savetima, to jest sovjetima, kao osnovnim ćelijama novog socijalističkog društvenog poretka. Rener je, dok je revolucija u Rusiji još uvek besnela svom žestinom, uočio značaj stvaranja saveta za organizovanje društva i države na novim osnovama, i te je svoje ideje izneo u predavanju koje smo ovde uzeli u razmatranje. Ovo predavanje nam se učinilo veoma značajnim ne samo za razvoj socijalističke misli neposredno posle završetka Prvog svetskog rata, već i posebno za razumevanje teorijske pozicije Karla Renera i njegovog poimanja socijalizma u to vreme. Međutim, ono na šta smo naročito hteli da skrenemo pažnju jeste da ni aktuelni značaj Renerovih ideja nije sporan, iako je od tada prošlo skoro 90 godina. I upravo iz ovog poslednjeg razloga, to jest zbog toga što nam se čini da je ova tema ni danas nije ništa manje aktuelna nego što je bila dvadesetih godina prošlog veka, smatrali smo da ima smisla izložiti i komentarisati Renerove ideje koje je izneo u ovom predavanju.
* * *
Kao socijalista Karl Rener je u osnovi bio marksista. Međutim, u predavanju o kome je ovde reč on se okreće britanskim socijalistima, Fabijancima i ²gild-socijalistima², koji su kao socijalističku propagirali ideju da blagodeti savremenog ekonomskog napretka, demokratskih dostignuća i savremene civilizacije uopšte treba da uživaju svi ekonomski i socijalni slojevi društva, a naročito oni slabiji i siromašniji, među koje je, po njima, spadala u prvom redu radnička klasa. No ono što je kod britanskih socijalista najviše privuklo njegovu pažnju jeste ideja nekih od njih o državnom poretku koji bi počivao na sistemu saveta, odnosno veća. I upravo iz tog razloga on je u svom izlaganju najviše o njima govorio.
Sledujući osnovnu misao britanskih socijalista, ideju o sistemu saveta (odnosno veća) Rener izvodi iz ideje o ekonomskoj demokratiji, koja, po njemu, gotovo da stoji nasuprot političkoj. Pritom izdvaja sistem saveta koje su obrazovali boljševici u Oktobarskoj revoluciji, to jest od saveta radnika, seljaka i vojnika, odnosno crvenoarmejaca. Ovo verovatno iz razloga što su ovi saveti, poznatiji po svom ruskom nazivu kao ²sovjeti², u prvim danima uspostavljanja boljševičke vlasti u Rusiji predstavljali osnovne organe diktature proletarijata. Nasuprot tom sistemu, Rener je odbacivao svaku pomisao na diktaturu bilo koje vlasti. Uostalom što se ruskih ²sovjeta² tiče, on konstatuje da su oni samo jedan specifičan slučaj ove pojave, koji je zbog toga samim sobom ograničen.
Šta Rener podrazumeva pod savetima? Sa pravnog stanovišta, to je za njega prenošenje nekih od političkih funkcija odnosno funkcija od političkog značaja na ekonomske grupe, ²kolektivitete² (²collectivities², s. 188), koje se obrazuju na osnovu zajedničkog interesa u okviru zanimanja, statusnih grupa ili neke klase. Saveti odnosno veća su u stvari dobrovoljne organizacije koje su stalne, ne privremene, s političkim funkcijama i političkim ovlašćenjima. To su institucije slične srednjovekovnim esnafima i gildama, čije bi odluke, koje bi one donosile, bile opšte i obavezujuće (s. 188), baš kao što su opšte i obavezujuće i odluke političkog parlamenta. To prenošenje nekih od funkcija u uređivanju privrednih i socijalnih odnosa sa političkog parlamenta na jednu takoreći izvandržavnu javnu instituciju, to jest na savete, izvršilo bi se s ciljem da se obezbedi što veće učešće svih ekonomskih i socijalnih slojeva u složenom funkcionisanju države.
Kao što je nekada Eduard Bernštajn, dok se nalazio u emigraciji u Londonu, uspostavio veze s Fabijancima i najverovatnije se pod njihovim uticajem od ortodoksnog marksiste preobratio u revizionistu,3 tako je po svoj prilici i Rener usvojio ideju supružnika Sidnija i Beatrise Veb (Sidney i Beatrice Webb) o izvanpolitičkoj demokratiji, odnosno o socijalnom parlamentu i, prihvativši tu njihovu ideju u načelu, okrenuo se rešenjima koja su oni predlagali za probleme predstavljanja ekonomskh i drugih socijalnih struktura jednog društva.
Supruzi Veb su, kako konstatuje Rener, bili prvi koji su, s jednog pravnog odnosno, tačnije rečeno, ustavnog stanovišta objašnjavali i tumačili ulogu moćnih britanskih sindikata (trejduniona) kao i potrošačkih zadruga. Vebovi su utvrdili da su se u Velikoj Britaniji ove dve organizacije razvile potpuno nezavisno od države, ali sa svim karakteristikama političke demokratije. Oni su ukazali da su se najteži problemi ustrojstva, kao i oni administrativni koje su postavljali sami radnici, rešavali na čisto empirijskoj osnovi. U svom delu Ustav za socijalistički komonvelt Velike Britanije (A Constitution for the Socialist Commonwealth of Great Britain) supruzi Veb su, kako iznosi Rener, povukli jasnu razliku između “demokratija potrošača” (“democraties of consumers“, s. 190) i “demokratija proizvođača” (“democraties of producres“, s. 190), upotrebljavajući ove izraze u najširem smislu, kako bi se njima mogli da obuhvate svi relevantni primaoci (protrošači) i davaoci (proizvođači) roba i usluga (s. 189-190).
Kad pišu o demokratijama potrošača, Vebovi daju zadrugama isti značaj kao i lokalnoj administraciji, to jest opštinama, srezovima i municipalitetima, dok, kad govore o demokratijama proizvođača, imaju u vidu radnike i nameštenike, ne poslodavce. Ovo stoga što su proizođači po njima jedino radnici, ali ne i kapitalisti.
U svom Ustavu za socijalistički Komonvelt Vebovi daju pregled tih demokratskih organizacija potrošača. Pored potrošačkih zadruga koje obuhvataju tri do četiri miliona porodica, tu su organizacije za potporu u bolesti, organizacije socijalne zaštite, za oporavak, stambene zadruge, čitaonice i druge. A kad uzima Englesku za primer, Rener naročito podvlači značaj “municipalnog socijalizma” (“municipal socialism“, s. 190) za obične Engleze. Međutim ono što Rener, sledujući englesko iskustvo, naročito podvlači jeste da nije stvar u tome da se socijalizacija tih aktivnosti izvrši tako što bi se izvršila njihova nacionalizacija ili “državizacija”, misleći pri tome na njihovo podržavljenje, mada bi njihova “državizacija” imala daleko manji značaj za Veliku Britaniju, u kojoj, kao državi sa specifičnim karakteristikama, sistem saveta ili veća4 ima svoje duboke korene u političkoj tradiciji te zemlje. Rener upotrebljava izraz “državizacija”5 više da bi označio državnu kontrolu i prisustvo države u njima, nego da bi ih shvatio kao državne institucije; baš kao što ni “nacionalizacija”,6 s kojom izjednačuje “državizaciju”, nije za Vebove značila da nad nacionalizovanom organizacijom, svejedno da li privrednom ili neprivrednom, država preuzima direktno vlasništvo i neposredno upravljanje (s. 192). Za obnovu ekonomskog i socijalnog života Vebovi su predložili ustanovu koju su nazvali socijalnim parlamentom.
Da uzgred napomenemo da su u socijalističkim državama Istočne Evrope posle Drugog svetskog rata nacionalizovane organizacije bile na potpunom raspolaganju vladajućim komunističkim partijama – kao što vlasnici, po definiciji, raspolažu privatnom svojinom potpuno i bez ograničenja. U tome se Jugoslavija u kojoj je na vlasti bio Savez komunista Jugoslavije nije ni po čemu razlikovao od drugih komunističkih država, i to bez obzira što su takozvane samoupravne interesne zajednice trebalo da butu nezavisne od države. Međutim, činjenica da su bile pod pod totalnom partijskom kontrolom i da su bile samo instrumenti izršenja odluka partijske egzekutive, nameće se zaključak da se one nikako ne mogu upoređivati sa savetima kako ih je shvatao Rener u ovom predavanju. Jer se ne sme prenebregnuti činjenica da su i sovjeti u bivšem Sovjetskom Savezu kao i radnički saveti u Jugoslaviji faktički predstavljali samo masku kojom se prikrivala apsolutna vlast i neograničeno pravo raspolaganja nacionalizovanom imovinom od strane partijske vrhuške.
Za ovo je posebno interesantna jedna Renerova konstatacija, a to je da svemoćna država, pa čak i ona koja se može nazvati demokratskom, sprovodi u stvari tiraniju, jer svojim ciljevima i sredstvima praktično lišava svakog odlučujućeg značaja za zakonodavstvo i upravljanje sve izvandržavne organizacije i asocijacije. Međutim, Rener, zajedno s Vebovima, smatra da bi država, kao najneophodniji uslov, mogla i trebalo da u mnogim i raznim oblastima privrednog i društvenog života bude u nekoj vrsti obaveze da zakonodavnu delatnost, kontrolu, pa čak i direktno upravljanje nad njima prepusti jednom nizu izvandržavnih institucija i tela. Na primer, pripremu određenih zakonodavnih akata, kao i nadležnost u upravljanju određenim privrednim i vanprivrednim delatnostima; baš kao što je nadležnost u upravljanju nad nekim poslovima prepustila lokalnoj samoupravi ili nekadašnjim esnafima i gildama.7 U ovom se zaključku Rener oslanja naročito na razmišljanja tvorca teorije “gild-socijalizma” (“Guild socialism“) Dž. D. H. Kola (G. D. H. Cole), koji je na mesto države predlagao uvođenje sistema “koordinisanih samoupravljačkih tela” (“coordinated self-governing bodies“) preko koga bi se postigla ona “neophodna socijalna sinteza” (“the necessary social synthesis“). Time je, po Reneru, Kol učinio, praktično, nepotrebnom suverenu, svemoćnu državu (s.194). Sve u svemu, Rener je kao suštinsku misao istakao da ni Vebovi ni Kol ne prihvataju ideju o jedinstvenoj i nedeljivoj demokratiji, čisto političkoj, i da umesto nje uvode jedan sistem koji u svojoj osnovi počiva i na faktičkom i na pravnom priznavanju složenosti ljudskih funkcija. To su, da odmah dodamo, funkcije potrošača i proizvođača, pored funkcije građanina. I u većini oblasti javnog života, po Reneru (koji u tome sledi, rekli bismo, više Kolovu nego ideju Vebovih), centralna vlast koja odlučuje ne bi trebalo da bude država, odnosno, tačnije, ne jedino ona, nego bi trebalo da je država, da tako kažemo, deli s nekom vrstom “saveta”, “veća”,8 a koji bi izgledali poput onih tela koja su upravljala nekadašnjim gildama i esnafima, i u čijoj bi upravnoj strukturi država, i to samo eventualno, predstavljala jedan od elemenata. Ova ideja o demokratiji, ubeđen je Rener, sukobljava se s onom koju nam je ostavila u nasleđe Francuska revolucija, to jest s idejom čisto političke demokratije.
U vezi s uvođenjem izvandržavnih institucija kao i stručnih lica (eksperata), u stvari izvanupravnih struktura, u izgradnju državnog zakonodavstva i koncipovanja javnih institucija, zanimljivo je primetiti da je u Srbiji pre Prvog svetskog rata bilo takvih slučajeva. Na primer, izradu predloga Zakona o zemljoradničkim i zanatskim zadrugama ondašnja srpska vlada je bila u potpunosti prepustila najeminentnijim predstavnicima zadružnog pokreta, koji su faktički bili potpuno nezavisni od državne administracije, pa čak i od njenih programskih i političkih opredeljenja.9 Komisiju koja je imala da pripremi predlog zakona je samo formalno potvrdio ondašnji ministar narodne privrede10 kao što je i sam Zakon iz čisto formalnih razloga imao da prođe kroz skupštinsku proceduru.
Da s ovim u vezi podsetimo da je u Velikoj Britaniji redovna praksa da se izrada osnova zakonskih kao i projekata raznih institucija i službi često poverava stručnjacima koji rade nezavisno od vlade i parlamenta; to jest vlada i politička vlast ne utiču na njihov rad. Posebne komisije (committees) sastavljene od eksperata za odgovarajuće oblasti sačine izveštaj (report), koji služi kao osnova zakonskom uređenju materije u pitanju.
Da napomenemo još i to da je Rener svestan da je sistem upravljačkih saveta, onakvih kakvi su postojali u zemljama Kontinenta11 (a specijalno u ondašnjoj Nemačkoj i Austriji) uvek imao za pretpostavku jedno konzervativno stanovište o predstavljanju ekonomskih redova i staleža. I pošto njemu kao socijalisti i marksisti to nije odgovaralo niti je moglo da odgovara, on za engleske zagovornike tog sistema – to jest za Vebove i Kola – naročito podseća da su oni teoretičari koji su “skroz na skroz” (“through and through“) demokratski nastrojeni i, više od toga, da su privrženi radničkom pokretu.
Ideju Vebovih o “dvodomnom” sistemu, od kojih bi jedan dom bio “takozvani socijalni parlament” (“so-called social parliament“, s. 192), kako su je izložili u svom napred navedenom delu Ustav za socijalistički komonvelt Velike Britanije,12 Rener je izneo sažeto i s neobičnom jasnošću. Dom lordova u Engleskoj bio bi, po supruzima Veb, ukinut, a nadležnost Donjeg doma bila bi ograničena skoro isključivo na političke poslove, dok bi socijalni parlament, koji bi bio potpuno nova institucija, donosio propise za oblasti koje se uređuju ekonomskim i socijalnim zakonodavstvom, i to uglavnom nezavisno od političkog parlamenta. Ono što pritom treba da se naglasi jeste što se taj socijalni parlament, po Vebovima, ne bi konstituisao na osnovu indirektnog glasanja ili nominacijom staleških predstavnika, nego na isti način kao i politički parlament, to jest izborom predstavnika putem opšteg narodnog glasanja po teritorijalnim izbornim jedinicama, mada se podela teritorije na izborne jedinice za politički i socijalni parlament, po pravilu, ne bi trebalo da poklapa.
- Austro-marxism, Texts translated and edited by Tom Bottomore & Patrick Goode, with an Introduction by Tom Bottomore, Oxford, 1978. Iza svakog navoda navodi se broj strane iz ove knjige. [↩]
- Democracy and the Council System; u nemačkom originalu naslov glasi: Demokratie und Raetesystem. Priređivači su ovo Renerovo predavanje uvrstili u ovaj izbor, ali ga Tom Botomor u svom uvodu ne komentariše, čak ga ni ne spominje. [↩]
- Videti u knjizi Margerit Kol (Margaret Cole) The Story of Fabian Socialism, London, 1963, s. 346. [↩]
- To jest na engleskom “councils“ odnosno “boards”. [↩]
- U Botomorovom i Gudovom prevodu na engleski “State-ization“, s 192. [↩]
- ”Nationalization“, s 192. [↩]
- Da kao interesantan primer navedemo da su u Srbiji posle oslobođenja od Turaka profesionalni status i socijalnu sigurnost zanatlija, vlasnika radnji i radnika zaposlenih u njima (kalfa i šegrta) uređivali i obezbeđivali esnafi na osnovu Esnafske uredbe. Tek mnogo kasnije, pod kraljem Petrom I Karađorđevićem, ta je materija bila uređena Zakonom o radnjama (videti: Dragiša Lapčević, Položaj radničke klase i sindikalni pokret u Srbiji, Beograd, 1928) i drugu relevantnu književnost. [↩]
- Engleski “councils“ i “boards“. [↩]
- Podaci o tome nalaze se u knjizi Mihaila Avramovića Trideset godina zadružnog rada 1894-1924, Beograd, 1924, s. 81. [↩]
- Komisija za izradu ovog Zakona bila je sastavljena u Glavnom odboru Zadružnog saveza i nju su sačinjavali Vukašin Petrović, dr Mihailo Popović i Mihailo Avramović, koji u toj funkciji faktički nisu predstavljali vladu već zadružni pokret. [↩]
- To jest Evrope. [↩]
- Videti: s. 192-194. [↩]