Dečak iz Dubova (antropološka priča)
Autor: Ivan Ivanović
1.
Ovo je priča o Danetu Stojiljkoviću iz Dubova. Kad ovo pišem, Dane ima gotovo sedamdeset godina (1938). Otkud, onda, dečak? Kao što je čitaocima poznato, Dane Stojiljković je pesnik. On je to već pola veka. Otkud sad ideja da ga predstavljam Čitaocu i kakve ja uopšte imam veze sa njim? I još da mu tepam dečak, kad bi više priličilo da ga nazovem starcem!
Moram Čitaoca najpre da upoznam sa Danetovom gimnazijskom biografijom, da se vratim tih pola veka nazad. Ja Daneta Stojiljkovića iz prokupačke Gimnazije nisam znao. Na literarnu sekciju, kad sam je ja vodio, nije dolazio. Pošto je bio dva razreda iza mene, nisam ga identifikovao. Njegovu gimnazijsku biografiju sam saznao tek na jednom skupu u Gimnaziji od njega samog. To je bilo otprilike prve godine ovog veka. Pošto su moji došli na vlast, uzeli su me da budem član Drainčevog žirija za dodelu istoimene pesničke nagrade. Tako sam ja ponovo otišao u Toplicu posle tridesetogodišnjeg izgnanstva za vreme komunista. Direktor Gimnazije me je pozvao da u školi iz koje sam izašao govorim profesorima i učenicima o godinama mog školovanja u njihovoj Gimnaziji. Ja sam poveo Daneta Stojiljkovića i obojica smo govorili kako su nas vaspitavali pedesetih godina. Danetova biografija, sa kojom ovde upoznajem Čitaoca, u stvari je njegova reč u prokupačkoj Gimnaziji. Dopuna je iz intervjua koji je pesnik dao Voji Krasiću u knjizi Javi se iz 1988. godine.
Šta je rekao Dane u Gimnaziji? Za razliku od Ivana, koji ovde slovi kao najbolji đak gimnazije, ja sam bio najgori. Pošto sam došao iz Dubova, kao deveto dete u porodici, u prtenim pantalonama i svinjskim opancima, svi su gledali na mene sa potcenjivanjem a profesori su mi kao seljačkom detetu davali sve same slabe ocene. (Da Čitaocu objasnim to deveto dete. Danetov otac je bio bogat i ugledan seljak u Dubovu. Sa prvom ženom je izrodio petoro dece, a kad je ona umrla, pošto nije mogao sam da podiže toliku decu, ponovo se oženio, ženom iz pustorečkog Brestovca, koja mu je dovela svoje troje dece iz ranijeg braka. Znači, u kući se našlo osmoro dece. Iz novog braka rodilo se samo jedno, deveto dete. To je Dane Stojiljković. Njegovo kršteno ime je Slobodan, što gotovo niko ne zna. Za sve je samo Dane. Ime je dobio po dubovskom popu Slobodanu Stanojeviću, koga su komunisti ubili na jednoj slavi u Žitorađi 1943. godine. Sin tog popa je poznati profesor prava Obrad Stanojević.) Pošto su me profesori mrzeli, na čelu sa direktorom Gimnazije Budom Ilićem, morao sam da emigriram u Prištinu i tamo maturiram. Prokupačka Gimnazija je imala samo jednog dobrog profesora, to je bio profesor crtanja Velebit Rendić. (Otac ovog profesora bio je poznati jugoslovenski vajar iz Rijeke Ivan Rendić. Pošto je bio jugoslovenski orijentisan, svojoj mnogobrojnoj deci davao je imena planina i reka: Velebit, Sava, Drina… Za Velebita je u enciklopediji Toplice napisano: „V. se počeo baviti umetnošću još kao dečak, pomažući ocu u njegovoj vajarskoj radionici. Završio je Umetničku školu u Minhenu, potom tečaj umetnosti u Pragu i Višu školu za umjetnost i obrt u Zagrebu. Ovaj svestrano obrazovani čovek, poznavalac više stranih jezika, kosmopolita, zadesio se u Prokuplju pred Drugi svetski rat, gde je ostao i posle rata. Predavao je Likovno obrazovanje u Gimnaziji i radio scenografije za prokupačko Pozorište“.) Samo zahvaljujući profesoru Rendiću, u čijoj kući sam stanovao i koji me je uputio na umetnost, ostao sam u gradu, inače bih se vratio u selo da čuvam goveda! Ovakav Danetov nastup bio je šokantan i sigurno je delovao antipedagoški. Čak je meni direktor Gimnazije rekao da nije trebalo da mu dovedem ponavljača!
U knjizi Javi se Dane Stojiljković je ovako predstavio Voji Krasiću taj period svog života: „Rođen sam u Dubovu 1938. godine, u veoma bogatoj patrijarhalnoj porodici kao 28. član kućne zajednice mog dede Milana Atanaskovića. Dubovo je u Toplici, ili još bliže određeno – geografski: u vrhu ravnostrane, trostrane piramide na čijim temenima se nalaze gradovi Prokuplje – Niš – Leskovac. Znači u slivu triju reka, Toplice, Južne Morave i Puste reke. Još kao dečak napustio sam svoje rodno mesto. Osnovnu školu sam završio u Beogradu, gimnaziju u Prokuplju i Prištini, a pravne nauke učio na Beogradskom univerzitetu. Celo školsko doba proveo sam van rodnog mesta. Dečak u tuđini, u tuđem svetu. Mislim da je to bilo presudno da se u meni jednom zauvek ukoreni velika žudnja za rodnim mestom.“
O svojim pesničkim počecima Dane je rekao da se njegova prva pesma začela baš kad ga je majka prvi put otpratila u grad. Ispričao je i jednu epizodu iz prokupačke Gimnazije, koja ovu školu predstavlja u mnogo boljem svetlu nego kad je sa mnom u njoj gostovao. „Prvu pesmu sam napisao u šestom razredu gimnazije. Moja profesorka je zatražila referat o romanu Daleko je sunce. Svi učenici koji nisu imali napisan referat dobili su slabe ocene. Bilo je to dvadesetak dana pre kraja školske godine. Profesorka je bila toliko ljuta i čvrsto rešena da nam zaista ne popravi slabe ocene. Posle dva-tri dana, da bih umilostivio profesorku, sačekao sam je u hodniku i predao joj prvu moju napisanu pesmu. Kad je videla šta sam joj predao, samo me upitno pogledala i rekla: ‘Šta, pišeš pesme?’ Odmah sam video da mi je ideja uspela i veoma siguran, skoro sa visine, odgovorio sam: ‘Da!’ Sutradan, pošto je profesorka zapisala čas, podigla je glavu i rekla: ‘Hajde, neka izađe pesnik!’ Svi đaci u odeljenju su se zbunjeno pogledali. Nisu znali o čemu se radi. Ja nisam imao hrabrosti da ustanem, profesorka je to primetila i dodala: ‘Hajde, Stojiljkoviću’, a onda je objasnila celom odeljenju i moju pesmu pročitala naglas. Đaci dečaci i devojčice bili su veoma iznenađeni – videvši prvi put živog pesnika! Tako je profesorka izbrisala moju slabu ocenu iz dnevnika. Mislim da je to bio i najveći honorar koji sam dobio za jednu pesmu.“ (Šteta, Dane nije naveo ime profesorke.)