Alternativna rešenja statusa Kosova i Metohije
Autor: Jovica Trkulja
Rezime: Pitanje statusa Kosova i Metohije je jedno od najsloženijih, najkontroverznijih i najtežih problema ne samo Srbije i regiona već i Evropske unije i Ujedinjenih nacija. U odgovoru na to pitanje ispoljena su brojna gledišta, nuđena različita rešenja. U članku su ukratko prikazani modeli alternativnih rešenja statusa Kosova i Metohije koji su se pojavili u poslednjih dvadeset godina. Autor iznosi tezu o podeli Kosova i Metohije kao kompromisnom, najmanje lošem rešenju kojim bi se mogao izbeći novi ratni sukob i postići stabilnost u regionu. Reč je o podeli ukupne teritorije Kosova i Metohije na dva dela: srpski Kosmet, severno od Ibra i Albansko Kosovo, južno od Ibra. Rad predstavlja teorijsku skicu i predložak za raspravu a ne razrađen i konzistentan koncept.
Ključne reči: Srbi, Albanci, mir, bezbenost, stabilnost, status, podela Kosova i Metohije
Uvod
Polazeći od činjenice da su događaji na Kosovu i Metohiji dobili tragične razmere, a u uslovima do sada neuspelih pokušaja da se reše statusna pitanja u ovoj srpskoj pokrajini, Redakcija časopisa Hereticus organizovala je u formi okruglog stola raspravu na temu “Alternativna rešenja statusa Kosova i Metohije”. Pitanje statusa Kosova i Metohije je jedno od najsloženijih, najkontroverznijih i najtežih problema ne samo Srbije i regiona već i Evropske unije i Ujedinjenih nacija. U odgovoru na to pitanje ispoljena su brojna i različita gledišta smeštena između dve krajnosti: od onih koji polaze od integralističkih stavova o Kosovu kao delu Srbije, pa sve do onih koji zagovaraju ideju nezavisnog i suverenog Kosova.
U tom kontekstu, cilj rasprave je bio da istraživačima iz različitih oblasti društvenih nauka, kulture, politike i javnim delatnicima omogući svestranu analizu otvorenih pitanja i iznošenje svojih viđenja statusa Kosova i Metohije. U nameri da doprinesu što plodotvornijoj raspravi, organizatori su pred učesnike postavili tri kruga pitanja, odnosno zahteva: 1) da na sistematski i multidisciplinaran način osvetle predložena rešenja statusa Kosova i Metohije, 2) da kritički preispitaju politiku Srbije prema Kosovu i Metohiji, i 3) da razmotre mogućnosti primene pozitivnih iskustava razvijenih demokratskih država u rešavanju statusa Kosmeta.
Ovaj tekst je uglavnom prikaz onoga što sam usmeno izložio na ovom skupu. U njemu se razmatraju modeli alternativnih rešenja statusa Kosova i Metohije, s težištem na podeli kao najmanje lošem rešenju, kojim bi se mogao izbeći novi ratni sukob Srba i Albanaca.
Traganje za rešenjem statusa Kosova i Metohije
Pre osam godina, 10. juna 1999. godine, potpisivanjem Kumanovskog sporazuma između Vojske Jugoslavije, MUP-a i Kfora (odnosno NATO-a) okončani su NATO bombardovanje Srbije i ratni sukobi.1 Od tada su tri strane upletene u kosovski sukob, Srbija – Kosovski Albanci – Međunarodna zajednica, prošle kroz tri faze:
1. Faza euforije i slavodobitne retorike (1999-2001). Neposredno posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma sve tri strane su ušle u fazu euforije i slavodobitne retorike. U tom smislu alijansa NATO je isticala da je “svojim uspesima u smirivanju ratnih sukoba u BiH i Kosovu, još jednom dala nemerljiv doprinos miru u svetu”. Oficijelni predstavnici NATO-a su uspeli da međunarodnoj zajednici i javnom mnjenju nametnu tezu da je bombardovanje Srbije u ime zaštite ljudskih prava bilo nužno i da je njime postavljena solidna osnova za pravično rešenje kosovskog pitanja i za uspostavljanje mira i stabilnosti u regionu. Imajući sve to u vidu, Savet bezbednosti UN je, zadovoljan postignutim efektima, produžio svoju vojno-civilnu misiju na Kosovu.
Na drugoj strani, u to vreme u Srbiji je bio ne mali broj onih koji su smatrali da je rat protiv NATO-a na Kosovu 1999. godine dobijen i da je potvrda za to Rezolucija 1244, te da je time trasiran put za pravedno rešenje statusa Kosova kao sastavnog dela Srbije. Ovu tezu su zastupali oficijelni predstavnici tadašnjeg Miloševićevog režima i vladajuće koalicije (Socijalističke partije Srbije, Srpske radikalne stranke i Jugoslovenske levice). Najzad, naj(samo)zadovoljniji su bili i ostali lideri kosovskih Albanaca. Oni su smatrali da je njihov istorijski nacionalni cilj formulisan davne 1878. godine2 – etnički čisto i nezavisno Kosovo – konačno ostvaren i da je tzv. albanska nacionalna revolucija ušla u završnicu. Preostala su samo rutinska pitanja “tehnike i etapa izvođenja”, koja će oni uspešno rešiti uz pomoć svojih međunarodnih sekundanata.
Na Kosovu se mnogo toga promenilo, ali je kosovski rašomon očito ostao, poprimivši planetarne dimenzije. Međutim, nekoliko godina kasnije, kada se slavodobitna euforija stišala, kada su strane u sukobu podelile ordenje za ratne zasluge i kada su ugašene slavljeničke lampe – sve tri strane su se suočile sa katastrofalnim učincima Kumanovskog mira, obeshrabrujuće tragičnim i obespokojavajućim stanjem na terenu, te opštom nemoći da se izađe iz kosovskog bespuća.
2. Faza otrežnjenja i suočavanja s realnošću (2002-2006). Ubrzo je postalo jasno da nijedna strana involvirana u kosovski sukob nema razloga za zadovoljstvo. Kosovo je pretvoreno de facto u protektorat UN, mada pod zvaničnim suverenitetom SRJ/Srbije. Spirala nasilja i zločina je nastavljena. Ubijano je nealbansko, prvenstveno srpsko stanovništvo, a preko 200.000 prognanih i izbeglih Srba sve je dalje od svojih domova. Iako na Kosovu postoje četiri vlasti (proterana srpska, paralelna albanska, stvarna lokalna vlast koju je uzurpirao UČK na bazi ratnih zasluga i vlast administracije UN), teritorijom vladaju mafijaške bande, ekstremisti, paravojne i paramilicijske jedinice. Uprkos značajnom međunarodnom prisustvu (Kfor, UNMIK, EU i sl. sa 50.000 vojnika i 20.000 ostalog osoblja, ogromnim materijalnim i finansijskim sredstvima Kosovo je postalo poligon nasilja, razbojništva, bezakonja, svetska pijaca oružja, droge i belog roblja.
U takvoj situaciji sve tri strane su se suočile sa tragičnom realnošću Kosova, a njihove nade i očekivanja su raspršeni. U ovoj fazi u kosovskom rašomonu jedno je, ipak, postalo jasno svim akterima. Drešenje kosovskog čvora mačem nije donelo ništa dobro ni Srbima, ni Albancima ni međunarodnoj zajednici. Naprotiv. U takvoj situaciji sve je više signala da bi se vodeće međunarodne snage i organizacije najradije izvukle sa Kosova i prepustile ga kao vruć krompir nekom drugom. Kome? Ako ga prepuste sadašnjim liderima Srba i Albanaca biće to novi tridesetogodišnji rat na tlu Evrope. Otuda je danas ključno pitanje šta činiti u kosovskom bespuću i kako iz njega izaći? Ne kako seći, već kako drešiti kosovski čvor?
3. Faza traganja za adekvatnim rešenjem statusa Kosova i Metohije (2006-2007). Nezadovoljstvo sve tri strane kulminiralo je poslednjih godina: nezadovoljni su i Srbi, i kosmetski Albanci, i međunarodna zajednica. Budući da je misija UN na Kosovu doživele neuspeh u pogledu zaštite ljudskih prava i u pogledu bezbednosti u regionu, pristupilo se traganju za novim adekvatnim rešenjem statusa Kosova i Metohije. Nažalost, nakon dve godine pregovora pregovaračkih timova Srba i kosovskih Albanaca uz posredovanje predstavnika međunarodne zajednice (UN, EU, SAD, i Rusije) i nuđenja različitih scenarija, nije se došlo do prihvatljivog rešenja.
U kosovskom peščaniku vreme za mirne opcije i principijelna rešenja ubrzano ističe. Pre oružanih sukoba 1998-1999. i posle bombardovanja, u političkim borbama i državnopravnim raspravama pojavilo se oko dvadesetak modela za državno preuređenje SRJ, odnosno Srbije i unutar toga rešenje kosovskog pitanja.3 Ti modeli sa brojnim (pod)varijantama su: 1) zavođenje autoritarnog poretka u Srbiji (primer Španija u vreme Franka), 2) KiM deo unitarne države, 3) KiM autonomna jedinica (autonomija po Ustavu SFRJ od 1974, “više od autonomije manje od nezavisnosti”, “suštinska autonomija”), 4) KiM kao region (regionalizovana Srbija u kojoj bi KiM predstavljao region pored drugih regiona, primer Španije, Italije), 5) KiM kao konsocijacija (primer Belgije ili Švajcarske), 6) kantonizacija KiM (Srbija sa Kosmetom kao zasebnim kantonom, slično Dejtonskoj BiH – entitet Kosovo kao Republika Srpska), 7) KiM kao federalna jedinica (uvođenje novog oblika federacije u kojoj bi Kosmet predstavljao jednu federalnu jedinicu, pored Vojvodine, uže Srbije i eventualno Sandžaka), 8) KiM kao konfederativna jedinica (zagovarano u vreme SRJ, gde bi Srbija, Crna Gora i Kosovo i Metohija činili konfederaciju, danas: Srbija, Kosovo i Metohija, Vojvodina i Sandžak), 9) specijalni status KiM (tipa Kvebek, Tirol, Honkong, Olandska ostrva i sl.), 10) deljeno područje – podela Kosova i Metohije na dva dela, jedan srpski i drugi albanski, 11) KiM kao razmenjeno područje, 12) KiM kao nezavisna država, 13) otcepljeno i ujedinjeno područje (Velika Albanija), 14) protektorat (međunarodni protektorat je faktički uspostavljen posle NATO bombardovanja i Kumanovskog sporazuma 1999), 15) vojna uprava na KiM, 16) KiM kao ratište i 17) KiM kao okupirano područje.4
Nakon oružanih sukoba i NATO bombardovanja većina ovih opcija je definitivno otpala tako da je danas u kosovskom peščaniku ostalo samo nekoliko mogućih modela. Prvo, to je model Kosovo – nezavisna država koji uporno zagovaraju predstavnici kosovskih Albanaca uz prećutnu ili otvorenu podršku pojedinih predstavnika međunarodne zajednice (SAD i pojedine zemlje EU). Ovo rešenje predstavljalo bi poraz državne politike Srbije i trijumf separatističkih i iredentističkih snaga na Kosmetu. Međutim, ono bi bilo daleko od očekivanja kosovskih Albanaca, jer je reč o nadgledanoj nezavisnosti, koja bi se faktički svela na međunarodni protektorat tipa Dejtonske Bosne i Hercegovine, sa lordom protektorom Kosova kao tutorom albanskim političarima i organima vlasti. Drugi mogući model je Kosovo – konfederativna jedinica unutar saveza nezavisnih država. U osnovi ovo bi bilo samo prelazno rešenje, bez šanse da principijelno i dugoročno reši kosovsko pitanje. Porazno iskustvo Srbije sa državnom zajednicom Srbije i Crne Gore upozorava da bi ta zajednica bila neodrživa jer bi na Kosmetu preko 80% građana činilo antidržavnu opoziciju i faktički blokiralo rad takve konfederacije. Treći mogući model je specijalni status za Kosovo po ugledu na Kvebek, Tirol, Honkong, Olandska ostrva, Kipar i slično. I, najzad, četvri model je podela Kosova i Metohije sa više varijanti.
Stoga je bilo krajnje vreme da se otpočne javni dijalog o Kosovu i Metohiji između legitimnih predstavnika Srbije, kosovskih Albanaca i međunarodne zajednice. Oni bi na osnovu demokratskog, ravnopravnog i usaglašenog sporazuma doneli odluku o statusu KiM. Ti pregovori uz posredovanje EU i UN su otpočeli 2006. godine i nažalost nisu dali rezultate. Naime, nakon godinu i po dana pregovora predvođenih Ahtisarijem, predstavnikom UN, i pola godine sa “pregovaračkom trojkom” (EU, SAD i Rusija) Kontakt grupe, pređen je dug i naporan put od “razgovora o standardima”, “standardi pa status”, “standardi i status” do “razgovora o statusu” i “poststatusnim pitanjima”. Srpski pregovarački tim je nudio nekoliko formula: “decentralizacija”, “više od statusa, manje od autonomije”, “suštinska autonomija sa elementima suverenosti”, modeli Honkonga, Olandskih ostrva. Na to je albanski pregovarački tim imao samo jedan odgovor – nezavisno i suvereno Kosovo. Na taj način, na kraju 2007. godine pregovori o kosovskoj krizi su se našli u ćorsokaku, tako da rešenje nije na vidiku.
- Vojno-tehnički sporazum o Kosovu, “Kumanovski sporazum” u: Dokumenti o Kosovu i Metohiji, Liber press, Beograd, 2002. [↩]
- Prizrenska liga je 1878. godne jasno formulisala svoje državno-teritorijalne pretenzije prema Kosovu i Metohiji i to je konstanta albanske nacionalne politike do danas. Videti: Dimitrije Bogdanović, Knjiga o Kosovu, SANU, Beograd, 1986, str. 142-148, Branko Horvat, Kosovsko pitanje, Globus, Zagreb 1988, (str. 15-91, zbornik Kosovo i Metohija – Prošlost, sadašnjost, budućnost, SANU, Beograd, 2007). [↩]
- U tom smislu u Zborniku radova sa okruglog stola “Geopolitička sudbina Kosova i Metohije”, koji je održan 24-25. juna 1997. godine. Pominje se dvadesetak scenarija hipotetičke budućnosti Kosova i Metohije sa šezdesetčetiri varijante i podvarijante (Videti: Kosovo i Metohija – izazovi i odgovori, Institut za geopolitičke studije, Beograd 1997, Miloš Knežević, “Kosovo i Metohija – scenariji budućnosti”, str. 99-156, Miodrag Jovičić, “Kosovo i Metohija u predlogu nove regionalne strukture Srbije”, str. 71-86, Dragoljub Popović, “Regionalizovanje i konsocijacija Kosova i Metohije”, str. 87-90.). [↩]
- Bliže o ovim modelima rešavanja statusa KiM videti: Branislav Krstić, Kosovo između istorijskog i etničkog prava, “Kuća Vid”, Beograd, 1994, str. 137-162, Sukob ili dijalog, zbornik Otvoreni univerzitet, Subotica, 1994, Ustavno-pravni status Kosova i Metohije, priredio Miodrag Jovičić, Jugoslovensko udruženje za ustavno pravo, Beograd, 1998, Miodrag Jovičić, Kosovo, istorijski i ustavnopravni aspekt, Biblioteka “Politika i društvo”, Beograd, 2000, Slobodan Samardžić, Argumenti za Srbiju, političke i ustavne rasprave, Biblioteka “Politika i društvo”, Beograd 2000, str. 163-179, Miloš Knežević, “Kosovo i Metohija – scenariji budućnosti”, Kosovo i Metohija – izazovi i odgovori, Beograd, 1997, str. 99-155, i Otmica Kosova, Institut za političke studije, Beograd, 2006, str. 163-175, Olga Zirojević, “Kosovo u istorijskom pamćenju (mit, legende, činjenice)”, Republika, br. 111, 1-5. mart, str. 9-24, Zoran Đinđić o Kosovu, Udruženje građana “Cer”, Beograd, 2004. [↩]