Nagodbenjaštvo i klijentelizam u srpskoj politici
Autor: Marinko M. Vučinić
Konačna raspodela javnih preduzeća u Srbiji posle nekoliko meseci “napornih” i teških pregovora verovatno je dugoročno zapečatila i osigurala trajanje i opstanak vladajuće koalicije. Nakon tog trgovačko-političkog posla realno su narasle šanse da će ova mukotrpno sastavljena koaliciona vlada uspeti da se održi do kraja mandata, jer je ona sada nakon ovog dogovora dobila ono odlučujuće interesno vezivno tkivo. Raspodela odgovornosti je po tumačenju vladinih i stranačkih glasnogovornika osnovni princip u raspodeli mesta u javnim preduzećima, i po njihovim rečima oni jedino žele da njima odgovorno upravljaju Njih rukovodi samo visoko načelo odgovornog upravljanja, još samo kad bi naša javnost poverovala u ovu njihovu licemernu političku filantropiju. Da li to znači da je do sada vlada funkcionisala mimo raspodeljene odgovornosti i da se tek nakon uspešno obavljene političke trgovine i raspodele javnih preduzeća otvara konačno prostor za odgovorno delovanje i toliko potrebno skladno ponašanje naše vlade. Interesantno je da je pri podeli javnih preduzeća postignut specifičan “napredak” u transparentnosti procesa ove podele. U nekim ranijim vremenima ova podela političkog plena je obavljana daleko od očiju javnosti i skrivana je kao neka vrsta tajnog političkog dogovora, kao da su učesnici u ovoj partijskoj trgovini zazirali od reagovanja javnosti. Danas se taj političko-trgovački posao obavlja javno i bez ikakvog straha da bi mogao da proizvede štetne političke posledice, kao da se radi o nekoj vrsti političke berze na kojoj se isprobavaju sposobnosti i umešnost naših političkih brokera. To samo govori do koje su mere vlast i stranke koje je čine bahati i osioni pa demonstriraju svoju neosetljivost na nepovoljne političke odjeke i uticaj javnosti. Sada se ta svojevrsna politička trgovina javnim preduzećima toliko otvoreno sprovodi da to sve više počinje da liči na oglase koje srećemo svakodnevno u novinama o aukcijskim i tenderskim prodajama društvenih firmi. Ovde je razlika samo u tome što se pobednici na aukciji i tenderima znaju unapred, jer su deo svevažećeg političkog dogovora.
Da paradoks bude veći, čak ni administrativni odbor Skupštine Srbije nije mogao da redovnim putem dobije informacije o visini direktorskih plata i nadoknada za učešće u upravnim odborima javnih preduzeća. Ministarstvo finansija ima samo zbirne podatke o tome koliko sredstava se odvaja za plate u ovim državnim firmama. O tome koliko su ova mesta unosna i interesantna govore podaci da mesečna nadoknada za posao direktora, predsednika ili članova UO u nekim preduzećima premašuje i 300.000 dinara, dok su uobičajena primanja u velikim i profitabilnim firmama oko 100.000-150.000 dinara. Ako uzmemo, kaže u svom tekstu S. Vlajnić, da je prosečna nadoknada u celoj Srbiji minimalno 30.000 dinara, i tu cifru pomnožimo sa oko 1.000 javnih preduzeća, koliko ih ima na različitim nivoima, ispada da je međustranački plen bar 150 miliona dinara mesečno, a najverovatnije i više. Ove činjenice nam najbolje svedoče o tome da su ova javna preduzeća i dalje država u državi i da su velikoj meri nedodirljiva i izvan kontrole društva i naše javnosti. Zato je i razumljivo zašto je nagodba o njihovoj podeli od tolike važnosti za naše vladajuće stranačke i političke strukture. Jer je očigledno da kontrola javnih preduzeća predstavlja jedan od temeljnih oslonaca vladine politike i očuvanja i snaženja uticaja partija koje su u prilici da podelom političkog plena samo učvrste i osnaže vladavinu svojih partijskih oligarhija, a samim tim i dalje funkcionisanje i delovanje partijske države. Zar treba podsećati da su u nedavnoj izbornoj kampanji gotovo sve stranke obećavale da će okončati i razgraditi partijsku vladavinu javnim preduzećima. Od tih obećanja nije ostalo ništa, jer to i nisu bila iskrena opredeljenja stranaka. Njima je bilo važno da dođu u poziciju da učestvuju u podeli političkog plena, a pamćenje birača je i onako kratko, važno je samo obezbediti unosna mesta za falange stranačkih oligarhija, koje čekaju svoj podrazumevajući deo kolača u raspodeli političkog plena, moći i bogatstva. A šta je sa elementarnom principijelnošću u politici. O njoj više niko i ne vodi računa, ona će opet doći na dnevni red kada budu nagovešteni novi izbori, tada ćemo opet slušati velike priče o potrebi da se javnim konkursima biraju rukovodeći timovi u javnim preduzećima. Stara i izanđala priča u koju više niko ne veruje, pa očigledno ni oni koji je uporno plasiraju u izbornim kampanjama. Stranke ne žele da se odreknu najunosnijeg političkog plena i to je i nakon formiranja ove vlade više nego jasno, jer je i za njih najvažnije da se obezbede što unosniji položaji za pripadnike odane stranačke oligarhije. Profesor Čeda Čupić je u svom reagovanju veoma dobro ocrtao ovu situaciju: “Čista podela plena. U Srbiji se demokratija pretvara u ogoljenu vladavinu stranaka, koje za to ne snose bilo kakvu odgovornost. Stranke očigledno moraju da udome svoje ljude i zadovolje stranačke interese. Članovi upravnih odbora ne bi smeli da primaju naknade za rad u tim preduzećima, odnosno to bi trebalo da budu neplaćene funkcije. Ovakva odluka vladajućih stranaka samo pogoduje širenju korupcije, pogotovo kada u Srbiji nisu uspostavljene nezavisne institucije i mehanizmi za kontrolu vlasti”. Sličnog mišljenja je Milan Nikolić: “Jednopartijsku državu u Srbiji zamenila je pluralistička partijska država. Tako se i za direktorske fotelje u javnim preduzećima i u upravnim odborima biraju kadrovi lojalni stranačkom vrhu i lideru, a ne stručnjaci i kompetentni menadžeri.” Verica Barać je još rezolutnija u svojim stavovima i oceni rada javnih preduzeća: “Apsolutno je nepoznato na koji način političke stranke upravljaju javnim preduzećima. Njihov gubitak pokriva se iz budžeta jer nema nikakve kontrole. Tako se i zatvara krug korupcije. Stranke se ovako finansiraju, nije to ništa novo, to je nasleđeno iz partijske države. U Srbiji je problem to što se, kada je reč o javnim preduzećima, država ponaša kao vlast, a ne kao vlasnik.” A Dobrivoje Radovanović, naš vodeći kriminolog, tvrdi da su političke stranke glavni uzročnici i promoteri tamne strane života u Srbiji. Građani ni posle 15 godina političkog pluralizma ne znaju kako se stranke finansiraju, ko su im glavni sponzori i donatori. Srpska javnost ne zna ni da su političke partije odgovorne za pojavu velikog organizovanog kriminala u privredi i privatizaciji, koji se ljulja iza javne scene i preti da uzdrma čitavo društvo. Ovi stavovi su pre svega dobra i rečita ilustracija amoralnog familizma o kojem je govorio Benfild tvrdeći da su javne institucije kolonizovane stranačkom lojalnošću, što se svakako može smatrati pojavom političkog klijentelizma, i da će stranački radnici prodavati svoje dobre usluge najboljem ponuđaču, jer biti konvertit u takvom shvatanju politike postaje sasvim prihvatljivo.
Tu dolazimo do sasvim utemeljene ocene da politika permanentnog političkog nagodbenjaštva i neskriveni politički klijentelizam postaju alfa i omega našeg političkog života, tako da dogovor vladajućih stranaka zamenjuje celokupan politički i institucionalni sistem u zemlji. Nova i izuzetna prilika da se ova nagodbenjačka politika iznova vidi u pravoj svetlosti je aktuelna rasprava koja se vodi o mogućnosti raspisivanja lokalnih i predsedničkih izbora. Da li naše društvo postaje istinski zatočenik političkih dogovora vladajućih stranaka, koje su uvek pripravne da zarad tzv. vrhovnih i sudbonosnih državotvornih i nacionalnih interesa ponište Ustavni zakon kao osnovni akt u sprovođenju nedavno donesenog Ustava Srbije. Na taj način politički dogovor vladajućih stranaka u stvari zamenjuje celokupan politički život i dezavuiše demokratske ustanove i načela, utvrđujući tako dalju vladavinu partijske države. Jer jedino je važno i politički delotvorno ono šta se dogovore vodeći predstavnici stranačkih oligarhija, a sve ostalo je podređeno toj magičnoj političkoj alhemiji. Dugotrajno licitiranje o samoj mogućnosti i rokovima održavanja lokalnih i predsedničkih izbora očigledno služi za neprestano odmeravanje snaga unutar vladajuće koalicije, ali i predstavlja još jedan izraz pogubnog nagodbenjaštva u našoj politici. Uloge su se sada promenile, kao što se to u politici često dešava. Demokratska stranka Srbije, kao stranka koja se neprestano poziva na svoj dokazani i neupitni legalizam, otvoreno poziva na kršenje ustavne procedure jer nagoveštava mogućnost izmene Ustavnog zakona, koji je inače jasno odredio rokove za održavanje izbora. Neprikosnoveni lider ove stranke i predsednik vlade Srbije, Vojislav Koštunica, na izbornoj skupštini stranke jasno je predstavio ovu specifičnu legalističku poziciju: “Naš stav da ne treba u decembru održavati izbore zasniva se na borbi za Kosovo. U Ustavnom zakonu jasno piše da rok za raspisivanje izbora nije 10. decembar, već da je taj rok vezan za 31. decembar ove godine. Sve stranke se slažu da je naša i ustavna, i politička, i moralna, i ljudska obaveza da se pre svega borimo za odbranu zemlje”. Zaista veoma fleksibilno i čudno shvatanje legalizma. Demokratska stranka je zato, često optuživana da je sklona vaninstitucionalnim prečicama u rešavanju društvenih izazova i problema, od početka ove rasprave o izborima, tvrdila da se nalazi na čvrstim legalističkim pozicijama, insistirajući pri tome na striktnom i odlučnom poštovanju Ustavnog zakona. Međutim pokazalo se još jednom da kada počnu politički pregovori, predstavnici Demokratske stranke veoma često odstupaju od svojih prvobitno iznetih stavova i skloni su da se privole zahtevima političkog pragmatizma i sili tzv. državnog razloga. Ali sam Ustavni zakon je jasno odredio rokove za izbore i jedina mogućnost da se oni izmene sadržani su u promeni Ustavnog zakona. Odbrana Kosova kao ljudska i moralna obaveza postaje onaj vrhovni zakon koji je iznad samog Ustava i ona se javlja, kao i mnogo puta do sada u poslednjih petnaest godina, kao univerzalni alibi za političko manevrisanje, političke nagodbe i trgovinu i stalno odugovlačenje, što je i glavno političko sredstvo i politička taktika Demokratske stranke Srbije. Šta je ostalo od zalaganja za beskompromisni legalizam i stvaranje i poštovanje pravne države, ako će spasonosna izmena Ustavnog zakona biti inspirisana odbranom Kosova, kao deo pragmatičnog i prozaičnog političkog dogovora vladajućih stranaka. To je politička priča koju smo do sada toliko puta slušali, ona je izgubila svaki smisao, jer nakon svih političkih iskustava konačno je došlo vreme da Ustav bude osnovna garancija za funkcionisanje demokratskog društva koja neće biti menjana shodno dnevnopolitičkim procenama i potrebama, kako se to u našoj političkoj istoriji toliko puta činilo.