Vojvođani i Srbijanci
Autor: Dejan A. Milić
U okviru projekta “Reč za demokratiju”, članovi Centra za besedništvo Pravnog fakulteta u Beogradu održali su 24. i 25. avgusta 2001. godine seminar o besedništvu u Kikindi. U to vreme u, od Miloševićevog režima oslobođenoj, Vojvodini zapodenuta je rasprava o pitanju treba li Vojvodina da ostane u sastavu Srbije. U prepunoj sali tamošnje Narodne biblioteke, 24. avgusta 2001. godine Dejan Milić, tadašnji izvršni direktor Centra za besedništvo, povodom te rasprave obratio se domaćinima.
Poštovane dame i gospodo,
dragi Kikinđani,
Dok stajem pred vas da sa nekoliko prigodnih reči opravdam vaše gostoprimstvo, sećam se kako se nedavno navršilo pedeset i pet godina otkako je moj deda sa ženom i petoro dece iskočio kod Stalaća iz voza koji je trebalo da ga doveze u Banat, u Nakovo – ako se ne varam, u bolji život. Od Pirota do Stalaća njegova žena je plakala, deca su mu bila musava, on ćutljiv. U džepu sakoa stiskao je dozvolu za preseljenje, vozne karte i tri stotine tadašnjih dinara (za koje ne znam koliko su dojčmaraka vredeli). U unutrašnjem džepu svoga bića noktom savesti grebao je crva sumnje. Ili je taj crv grebao njega. Pre nego što su na stalaćkoj ranžirnoj stanici svi poiskakali iz voza, dedi je (pričao mi je) kroz glavu prošla misao da ne sme biti nezahvalan prema posnoj nišavskoj zemlji, koja ga je othranila. Četrdeset jednu godinu potom jeo je hleb, mešen rukom moje babe, spravljan isključivo od nišavskog žita.
Poštovane dame i gospodo,
Znam, trebalo bi da moje reči, upućene večeras vama, budu prigodne i svečarske. Svečarske, međutim, neće biti zato što me među ostalim mojim kolegama nekako nije dosad zapadala sreća da govorim ode i panegirike, te sam ostao nevešt u tim besedama. Moje reči neće biti svečarske i zbog toga što cenim da ni vreme u kojem govorim nije svečarsko.
Iskreno, došao sam u Kikindu, došao sam u Vojvodinu, da se uverim kako nabujale želje Vojvođana za autonomijom jesu plod težnje da se neke stvari u Srbiji raščiste i dovedu u red, a ne posledica sirovog antagonizma prečana prema gegulama. U isto vreme ovde sam i da vam prenesem šta o tome misli dobar broj gegula.
Dragi Kikinđani,
Vojvodina danas nanovo traži svoju sreću. Na zdravlje joj. Još od Džefersona se broji da svako ima pravo na život, slobodu i težnju za srećom. Ako Vojvodina želi da svoju sreću potraži u Srbiji, radujem se. Ako, pak, misli da će sreću lakše pronaći sama, slažem se.
Ako će Vojvođani biti srećniji kad odvojimo kese, odmah da ih odvojimo. (Nigde nisam ni video ni čuo da su dve kese sestre.) Ako je sreća Vojvođana vaš sopstveni Ustavni i Vrhovni sud, nađite je. Ali, bilo bi glupo da se time usreće dva predsednika, po pet ili šest zamenika i sudija i po desetak sekretarica i šofera. Ako je sreća Vojvođana poseban školski program, samo izvolite: pet plus četiri jednako je devet je svuda pet plus četiri jednako je devet, a Loara se neće pomeriti iz svog korita ako se u isto vreme nađe i u beogradskom i u novosadskom udžbeniku. Ako je sreća Vojvođana zasebna blagajna i guverner u Novom Sadu – na volju vam. Ali šta kome znači gde je trezor ako u njemu igraju miševi. Sreća Vojvođana sigurno nije Vojvođanska akademija nauka i umetnosti, jer su to uglavnom oni isti akademici koji su nas dovde doveli, samo bi da sad promene ime. Ali, ako vam je i do toga stalo, evo vam. Ako je sreća Vojvođana zeleno-žuto-plava trobojnica i vojvođanska himna, živi vi nama i zdravi bili. Samo, vodite računa ko će vam zastavu krojiti a ko himnu spevati. Ne komponuje se himna, recimo, u Kopru, Dablinu ili Moskvi, da bi se pevala u Melencima ili Bačkom Brestovcu. Ako će vas usrećiti vaš ambasador u Vašingtonu, pazite samo da vas ne osramoti kao ovaj naš poslednji što je sve nas. Ako će vas usrećiti carinske rampe na mitrovačkom, pančevačkom i kovinskom mostu, ne branimo. Gegule se, najzad, odučavaju od loše navike da znaju šta je drugima najbolje.
O svemu se, rođaci, možemo dogovoriti. Materijalno se lako možemo podeliti. Tu nam je i priroda olakšala posao. Ipak, malo ćemo se namučiti oko drugih deljenja.
Kako ćemo, na primer, da odvojimo mudrog Dositeja od njegovog Popečiteljstva prosvetlenija i crkvenih dela? I kako da rastavimo Srpski građanski zakonik i tvorca mu Jovana Hadžića? Šta je Sterija bez Srpskog liceuma i Liceum bez Sterije? Evo vam natrag Đura Jakšić sa sve “Devojkom u plavom” ali bez Skadarlije, a i “Veče na Liparu” bi trebalo da ostane nama! Sremcu ćemo bez problema izdati vizu kad god poželi da poseti Zonu Zamfirovu i gazda Ivka u Nišu. Ali pop Ćira u Srbiju ne može, pošto ga je pop Spira obvinuo kod patrijarha da pravi Vojvođansku pravoslavnu crkvu. Vuka Karadžića da nam isporučite po međunarodnoj poternici zbog teške uvrede našeg knjaza Miloša, koju mu je naneo u svom čuvenom Pismu Knjazu. Vojvoda Stevan Šupljikac je vaša unutrašnja stvar, kao što je Garašanin naša. Pozdravićemo aklamacijom želju još jednog vašeg Aleksandra Petrovića da i on postane Šandor Petefi. Pinki, kad god želi, može da vidi Tita. To su vaše unutrašnje stvari. “Kad su Sremci krenuli sa te Fruške gore i odoše za Bosnu tamo da se bore…” ovog puta može samo preko Tovarnika i Orašja, pa na Brčko. Mi smo neutralni. Zmaj Jovu Jovanovića sa žaljenjem predajemo vama. Mislimo, pak, da se diplomatski možemo nagoditi oko davanja političkog azila Svetozaru Miletiću. Miri Banjac ćemo uzeti državljanstvo ali ćemo nostrifikovati sve ocene koje je vaših dvadesetak profesora beogradskog Pravnog fakulteta u poslednjih deset godina dalo našim studentima… i da ne nabrajam dalje. Pašću u tugu. Jer svi smo mi raspeti između sitnodušja jednih koji toliko malo daju i šićardžijskih manira drugih, koji bi sve da uzmu. Mada ništa nije ni jednih ni drugih, već samo narodno.
Dragi Vojvođani,
Pred vama stoji gegula, kome ni na kraj pameti ne dolazi misao da vam se ovde ikad pojavi na tenku, topu ili na Šarcu Kraljevića Marka. Srbijanaca nemojte da se bojite. Oni svoju kočopernu hrabrost ostavljaju usnulu u dvadesetom veku, hodajući na prstima ka svojoj mudrosti, koja ih tu negde očekuje.
Vi odlučujete!
Možete da ostanete koliko hoćete i mi ćemo vam biti zahvalni. Možete da odete kad god hoćete. Radovaćemo se sa vama vašoj Vojvodini i njenom boljitku.
Ako izaberete ovo drugo, uradite to gospodski. Nemojte samo da ispadne da ste od nas pobegli što smo vam kožu gulili sa leđa. (Zaista, ima li ovde još uvek nekog naivnog ko i danas veruje da uža Srbija ne može da iznedri lebac za svojih šest miliona “badavana”?! I postoje li još budale među nama, koje još veruju da Vojvodinu od tuđina može da sačuva jedino srbijanski prašinar i prangijaš?!)
Ako izaberete ovo drugo, neka ne ispadne da ste nas ostavili što se leti kupamo svake subote a zimi svake druge. Ako izaberete ovo drugo, neka to bude sa dobrim razlogom a ne samo zbog naših demodiranih šajkača, koje smo i sami negde zaturili.
Ako izberete ovo drugo, stavite rampe ali ne rušite mostove, makar samo da ne biste uvredili seni svojih davnih predaka koji su, kad mostova nije bilo, preplivavali Savu i Dunav sa leve obale na desnu i pod tuđinskim kuršumima.
Ako izaberete ovo drugo, nemojte da se iznenadite kad se sretnemo u nekom polusuterenu evropske kuće naroda!
x x x x x x x
U istom vozu pre pedeset i pet godina, sa svojim tek venčanim suprugom, nalazila se i dedina najstarija kći. Oni su nastavili put. Njihovi potomci sada su među onima koji ne vide Vojvodinu u okviru Srbije.
* * *
Beseda je izazvali veliku pažnju prisutnih. Nekolicina njih tražila je od govornika tekst besede. Dao im je. U publici je bilo i unionista i autonomaša. Sutradan na lokalnom radiju povodom ove besede organizovana je anketa “Za ili protiv Vojvodine u okviru Srbije”. Pobedu su odneli unionisti. U lokalnom listu Kikindske novine novinarka Milja Zec objavila je skraćenu verziju besede, sa svojim veoma afirmativnim komentarom. Godine 2007. Vojvodina je autonomna pokrajina u sastavu nezavisne Srbije.