Vi ste ovde: Arhiva » Hereticus 2007-2 » Politički ekstremizam u Srbiji »

Radikalne ideološko-političke krajnosti savremene Srbije

Stranice: 1 2

“Bad skin
05-13-2004, 08:24 PM
NF (Nacionalni Front) i Le Pen imaju odličnu saradnju sa srpskim nacionalističkim telima. Imamo sjajne veze i saradnju sa dr Vojislavom Šešeljem i njegovom Srpskom radikalnom strankom. Le Pen je bio nekoliko puta u Srbiji kao gost Srpske radikalne stranke. Govorio je na jednoj velikoj demonstraciji Srpske radikalne stranke. (…) Srpska radikalna stranka je vodeća nacionalistička partija Srbije. Na poslednjim parlamentarnim izborima oko 40% srpske nacije glasalo je za njih. Siguran sam da će na predsedničkim izborima 13. juna pobediti kandidat Srpske radikalne stranke, tj. Tomislav Nikolić. Prošli put je oko 1 200 000 Srba glasalo za njega. On je pobedio na tim izborima, ali izbori nisu bili valjani, jer je samo 45% Srba glasalo. Srpski zakon kaže da 51% mora da glasa, ako se želi da izbor bude validan. Srpska radikalna stranka ima veoma dobre veze sa Slovačkom nacionalističkom partijom Jana Slote i Republikanskom partijom Češke Miroslava Sladeka. Srpska radikalna stranka ima, takođe, veoma dobre odnose i saradnju sa drugim nacionalističkim strankama Evrope. Vođ Srpske radikalne stranke dr Vojislav Šešelj je trenutno u haškom zatvoru ZOG-a (Zionist Occupation Government, tj. Sionistička Okupaciona Vlada, pr. J. B.) gde je optužen za ratne zločine protiv Albanaca i bosanskih muslimana. U svakom slučaju, nadam se da će ideja (Le Pena, pr. J. B.) uroditi ujedinjenjem svih nacionalnih evropskih snaga u jednu pesnicu protiv ZOG-a.”1
Kada su pripadnici Nacionalnog stroja upali na tribinu posvećenu borbi protiv fašizma na Filozofskom fakultetu u Novome Sadu 9. XI 2005. godine, gradonačelnica Novog Sada Maja Gojković je taj upad nedvosmisleno osudila, jednako kao i predsednik novosadskog odbora SRS. Mnogi su se tada ponadali2 da se radikali počinju udaljavati od krajnje desne ideologije, te da se, možda, stvarno počinju preobraćati u konzervativce.
Ne lezi vraže, već kroz nekoliko dana je Milorad Mirčić, predsednik Odbora za bezbednost Narodne skupštine Srbije, izjavio da mu je “sumnjiv čovek koji je držao tu tribinu” (koju su neonacisti rasturili, pr. J.B.), pa je tog “sumnjivca” potom i nazvao “poznatim liberalom i crnogorskim seperatistom”, te “naučno-ljudskom krpom”, dok sam upad na tribinu nije želeo komentarisati.3
Ipak, najgore je tek usledilo. Tomislav Nikolić je svojom izjavom i konačno poništio prethodne osude neonacizma izrečene od strane civilizovanijeg i umerenijeg dela SRS oličenog u Maji Gojković i Igoru Miroviću. U izjavi Tanjugu ocenio je da se “sve ovo svesno radi u Vojvodini”, te da se moglo pretpostaviti da će “insistiranje na osudi fašizma, kao što je bilo održavanje pomenute tribine, nekoga isprovocirati da se predstavi kao fašista”.4 Time je jasno stavljeno do znanja šta je sporno (“insistiranje na osudi fašizma”), kao i to ko je glavni krivac za ono što se dogodilo: onaj koji je održavanjem antifašističke tribine isprovocirao neke ljude koji inače nisu fašisti da se takvima predstave. Da li se doista radi o krajnje desnim uverenjima Vođinog zamenika ili, možda, tek o taktičkom namigivanju neonacistima iz Nacionalnog stroja?
U istoj izjavi naglasio je, takođe, da nije “za to da se organizuju skupovi protiv fašizma u zemlji u kojoj ga nema”. Doista, posle takve relativizacije onoga što se događalo, kao i posrednog pravdanja akcije “isprovociranih” neonacista, tvrdnja da “svakako” osuđuje “one koji na takav skup upadaju”, te da “oni treba da odgovaraju po zakonu” deluje neiskreno i krajnje uvredljivo za zdrav razum čitalaca. Ako se, pak, imaju u vidu i prethodno citirane izjave pripadnika Nacionalnog stroja o trenutno najpopularnijoj stranci Srbije, onda se nameće iskrena zabrinutost za sudbinu srbijanskog društva, jer uprkos trenutnoj ambivalenciji, ideološka srodnost je prilična, a to može uroditi i organizacionim vezama, tim pre što su one u prošlosti već postojale.5
Vladimir Žirinovski, vođ ruske radikalno desne Liberalno-demokratske stranke, takođe je u nekoliko navrata posećivao srpske radikale. Sa njim, kao uostalom i sa drugim krajnjim desničarima Evrope, SRS deli antisemitizam, evroskepticizam, antimondijalizam i antiamerikanizam, antiislamizam i homofobiju.
U izdanju stranke pojavili su se maja 1994. i Protokoli sionskih mudraca, ta biblija svih antisemita.6 O antimondijalizmu, antiamerikanizmu, evroskepticizmu i antimasonstvu već je bilo reči, a što se tiče homofobije, tu je donekle situacija zamršenija. Naime, dok su radikali, prema saopštenju SUP-a Beograd, zajedno sa drugim krajnje radikalnim desničarima (posebno su se istakli klerofašisti iz Obraza i “navijači” Crvene zvezde i Rada), učestvovali u fizičkim napadima na učesnike parade homoseksualnog ponosa (Gay Pride) 2001. godine, i dok je SRS u saopštenju o ovom događaju tvrdio kako DOS “pokušava da protivprirodni blud uvede u Srbiju kao nešto normalno i nešto što predstavlja čak demokratsku tekovinu” (2001: http://www.queeria.org.yu/queeria/vesti.htm), a Vojislav Šešelj u pomenutom predgovoru knjizi Ideologija srpskog nacionalizma7 tvrdio kako nam od Zapada “umesto investicija, posla i hleba” stižu “narkomanija i homoseksualizam da nam definitivno dokrajče narodni moral i porodično okrilje”, dotle, međutim, ima i tvrdnji koje dolaze od homoseksualnog aktiviste Borisa Milićevića kako “nijedna stranka ne podržava otvoreno seksualne i rodne manjine u Srbiji”, te da je “veliki deo gay populacije (je) konzervativan i podržava Srpsku radikalnu stranku i Demokratsku stranku Srbije”, kao i da “pogotovu svesno rukovodstvo SRS, koje u poslednjih godinu dana8 ne zauzima homofobične stavove”. (2005: http://www.gay.hr/portal/kategorija.php?kat=26&id=3184)
Valja, takođe, naglasiti da je prema nedemantovanom izveštavanju televizije B92, radikalska vlast Zemuna proglasila Le Pena i Žirinovskog, vođu krajnje desne Liberalno-demokratske stranke Rusije, zajedno sa Šenhuberom, vođom nemačkih krajnje radikalnih desničara iz Republikanske stranke i bivšim poručnikom SS trupa i danas, po sopstvenom priznanju, ponosnog na ratno iskustvo koje je sticao ratujući za čast arijevske rase od Poljske do Ljubljane, za počasne građane ogledne radikalske opštine Zemun.
Krajnja autoritarnost je, takođe, jedna od osobina koju desni ekstremisti baštine od svojih ideoloških predaka. Zanimljiva je jedna od ilustracija između mnogih koje bi se mogle navesti o autoritarnosti Vojislava Šešelja. U polemici sa krajnje levim akademikom Mihailom Markovićem u već navođenom prvom broju Srpske slobodarske misli o tome koji je vladar bio bolji (Šešelj, 2000: 129), Josif Visarionovič Džugašvili ili Josip Broz, vođ radikala bio je nedvosmislen:
“I nisam siguran da bi Jugoslavija onda imala izrazito antisrpsko usmerenje,9 da je Tito pao 1948. godine, čak sam ubeđen u suprotno, da bi se Staljin ipak bazirao na većinskoj naciji i da bi njoj omogućio da vodi glavnu reč u Jugoslaviji. Tako, kamo lepe sreće da je Staljin pobedio Tita.”
Iz ovog navoda se zorno ukazuje veza krajnjeg nacionalizma i autoritarnosti. Radikalskog vođu suštinski ne zanima kvalitet života u nekoj političkoj zajednici. On je zainteresovan isključivo za nacionalne interese, razume se, onako naopako kako ih sam shvata. Iz navoda je, naime, belodano da se interesi nacije svode na dominiranje drugima.10
Naposletku, sve krajnje desničarske stranke u Evropi imaju sličnosti i po društvenome profilu pristalica. Empirijska istraživanja pokazuju da je tipičan birač koji u Evropi glasa za krajnju desnicu nezaposleni11 muškarac potprosečnoga obrazovanja i prihoda, do 25 godina starosti, koji živi u predgrađima velikih gradova ili u manjim varošima i snažno opaža etničku pretnju.12 (Scheepers, Gijsberts, Coenders, 2002: 25, 27, 29; Lubbers, Scheepers, 2001: 443) Doista, u strukturi pristalica SRS oni sa nezavršenom ili završenom osnovnom školom predstavljali su 1990-ih nešto iznad jedne trećine (35%), a potom su sledili oni koji su završili radničke i srednje škole sa po nešto više od četvrtine (28%) u strukturi stranačkih pristalica.13 Takođe, najbrojnije kategorije zanimanja među pristalicama srpskih radikala bile su manuelni radnici bez kvalifikacija (19%), službenici i tehničari (16%), kvalifikovani radnici (15%), te nezaposleni (12%). (Mihailović, 1996: 83)
Ove značajke društvenog profila pristalica SRS pre 2000. godine ostale su na snazi i posle 5. oktobra 2000.14 Istraživanje izvedeno 2005. godine je pokazalo da se 50% pristalica SRS subjektivno oseća gubitnicima u procesu društvene transformacije u periodu 2000-2005.15 Podaci o klasnoj pripadnosti pristalica političkih stranaka jasno pokazuju kakva je društvena struktura svih političkih stranaka, pa i Srpske radikalne stranke.
Tabela 2.2: Zanimanja pristalica političkih stranaka (u %) (Mihailović et all, 2005: 9)
Male stranke DS DSS PSS SPS SRS Stranački neopredeljeni Prosek
Poljoprivrednik 11 2 7 6 23 21 8 10
NK ili PK radnik 2 2 9 8 11 17 7 8
KV ili VK radnik 35 18 21 41 29 28 22 24
Tehničar 17 23 12 13 10 9 15 15
Službenik 10 24 19 17 8 9 11 13
Stručnjak 17 17 16 9 4 4 8 9
Domaćica 5 2 11 2 15 11 19 13
Učenik ili student 3 12 5 4 0 1 10 8
UKUPNO 100 100 100 100 100 100 100 100
Ck=0,41
Belodano je da nekvalifikovani radnici, kvalifikovani radnici i seljaci predstavljaju okosnicu biračkog tela SRS. Ovde je bitno uočiti da i pristalice SPS pripadaju istom slabije obrazovanom, na manuelni rad oslonjenom u zarađivanju sredstava za život i siromašnijem delu srbijanskog društva, nesposobnom da se snađe u društvenim lomovima koje donose preklapajući procesi Informatičke revolucije, globalizacije i postsocijalističke društvene transformacije. Na nesreću, u Srbiji je prema popisu iz 2002. godine 22% stanovništva iznad petnaest godina imalo nezavršenu osnovnu školu (unutar tog procenta 5, 7 % bilo je bez ikakve školske spreme), što je duplo više od onih koji imaju završenu višu ili visoku školu – 11%.16
Za tržišnu utakmicu najmanje spremni društveni slojevi okreću se radikalnoj desnici, ne samo u Srbiji već i u celoj Evropi, kao jedinom političkom delatniku koji ih kombinacijom socijalne i nacionalne demagogije ubeđuje da ima jednostavna rešenja za složene probleme i da im jedini može pomoći. Čini se da stav credo quia absurdum est nije rezervisan samo za religiozno, već i za političko opredeljenje onih koji se nalaze u lošem društvenom položaju. Veruje se basnoslovnim obećanjima najbeskrupuloznijih upravo zato što je primamljivo verovati u nešto lepo, neočekivano i neobično, pa makar razumu bilo sasvim nepojmljivo, neverovatno i apsurdno.17 Levica je, pak, posle sloma evropskoga socijalizma i pred naletima neoliberalizma koji razara državu socijalnog staranja izgubila demagošku uverljivost.
Jedino obeležje po kojem se Srpska radikalna stranka razlikuje od svojih ideoloških sestara u drugim zemljama Evrope jeste dob stranačkih pristalica. Naime, prosečna starost pristalica SRS iznosi 42 godine.18 (Mihailović, 1996: 86) Ipak, zbog podudarnosti svih drugih društvenih obeležja treba i ovaj kriterijum razlikovanja političkih stranaka krajnje desnice, tj. društveni profil pristalica, smatrati ispunjenim i u Srbiji.
Osim navedenoga, moglo bi se dodati da su pripadnici profesija u kojima je nasilno ponašanje poželjno barem u određenim situacijama, te u kojima je autoritarnost i bezrezervno poštovanje hijerarhije poželjna osobina, npr. pripadnici vojske i policije, takođe natprosečno skloni glasanju za krajnju desnicu. (Lubbers, Scheepers, 2002: 139; Kuljić, 2002: 136) U domaćim istraživanjima političkoga ponašanja nije nažalost praćeno izborno opredeljivanje pripadnika ovih dveju društveno veoma zanimljivih profesija, a na osnovu empirijski nepotvrđenog utiska pisca ovih redaka, koji poznaje relativno veliki broj penzionisanih oficira i policajaca, očekivano je da i u Srbiji pripadnici ovih dveju profesija glasaju velikom većinom za radikalne desničare – SRS.
Empirijska istraživanja u zapadnoj Evropi pokazala su da sa povećanjem broja useljeničkih etničkih grupa u nekom regionu u zapadnoevropskim zemljama raste i broj onih koji u većinskoj naciji glasaju za krajnju desnicu. (Scheepers, Gijsberts, Coenders, 2002: 17; Lubbers, Scheepers, 2002: 140)
Može se reći da slična, mada ne i istovetna, pravilnost postoji i u Srbiji. Iako u njoj nema mnogo od Srba etnički različitih useljenika,19 ne uzimajući u obzir Kineze koji tek odnedavno pristižu u Srbiju tražeći u njoj bolji život, ipak tradicionalne nacionalne manjine (Albanci, Mađari, Bošnjaci, pa čak i brojčano zanemarljivi Hrvati) predstavljaju u posleratnim uslovima, s jedne strane, ugroženo stanovništvo, a sa druge, od traumatizovanih pripadnika srpske većine, bez obzira da li se radi o starosedelačkom ili izbegličkom stanovništvu, opaženu pretnju, naročito ako se radi o pograničnim područjima. O stranačkoj opredeljenosti izbegličkog stanovništva tek treba napraviti istraživanja, ali se može pretpostaviti da je natprosečno opredeljeno za SRS, jer je životno bilo ugroženo u neposrednoj prošlosti od strane pripadnika susednih nacija, čiji pripadnici žive u Srbiji.
Tradicionalno dobri izborni rezultati Srpske radikalne stranke u severnoj srpskoj pokrajini Vojvodini mogu se barem jednim delom tumačiti upravo težnjama dela mađarske nacionalne manjine predvođene Savezom vojvođanskih Mađara da izvojuju etničku autonomiju, kao i težnjama pripadnika većine drugih nacionalnih manjina (Slovaci, Rumuni, Rusini itd.), od kojih nijedna pojedinačno prema poslednjem popisu iz 2002. ne prelazi 3% vojvođanskoga stanovništva, pa shodno tome ne može pretendovati na ostvarenje etničke autonomije, da u savezu sa manjinom vojvođanskih Srba ojačaju autonomiju cele Vojvodine u okviru Srbije. Naime, posle ratnih trauma, napose de facto, ako već ne i de iure, gubitka Kosmeta, svaki pomen autonomije nekoga dela teritorije Srbije opaža se kao neposredna pretnja teritorijalnoj celovitosti Srbije, pa u tom svetlu i kao etnička pretnja Srbima kao grupi, tj. naciji.
Naročito se pogranična područja Srbije prema Hrvatskoj u zapadnoj Vojvodini, odnosno Sremu, Bosni i Hercegovini, ili juga centralne Srbije prema Kosmetu, odlikuju natprosečno velikim udelom birača Srpske radikalne stranke u biračkome telu. Sledstveno, etnička pretnja (stvarna ili opažena kao stvarna) doživljava se kao dovoljan razlog da bi se na izborima podržala ona stranka koja, barem verbalno, podržava najradikalniji i najostrašćeniji nacionalizam.
No osim ovih odlika, koje su zajedničke svim krajnjim desničarima, srpska radikalna desnica ima i neke osobenosti uslovljene posebnim istorijskim razvojem Srbije, kao i osobenom parohijalno-oslobodilačkom prirodom političke kulture. Krajnja desnica koja deluje u post-socijalističkom društvu neguje u svojoj ideologiji snažniji antikomunizam no krajnja desnica u Zapadnoj Evropi, koja se koncentrisala na odbranu Evrope od muslimanskih imigranata i amerikanizacije. Sem toga, nasleđe dalje, ali i bliže prošlosti, vezane za nacionalne netrpeljivosti u Jugoslaviji, pospešilo je fašiziranje različitih grupa intelektualaca, pokreta i stranaka. (Kuljić, 2002: 126)
Treba, međutim, primetiti, da dok jedno krilo srpske krajnje desnice, okupljeno oko organizacije Obraz i sličnih organizacija i intelektualaca,20 koje gaji sećanje na fašistu Dimitrija Ljotića i njegovu fašističku organizaciju Zbor, nije u idejnome pogledu mnogo odmaklo od uzora iz perioda između dva svetska rata i deluje sa svojim korporatističkim i klerikalnim zahtevima u modernim uslovima veoma anahrono, pa je sledstveno u praktičnoj politici neuspešno, dotle je drugo krilo srpskih krajnjih desničara, okupljeno u i oko Srpske radikalne stranke, ostvarilo tokom poslednjih šesnaest godina, a i nastavlja da ostvaruje, zabrinjavajuće uspešne izborne rezultate.
Zasnovana kako na oslobodilačkoj komponenti političke kulture Srbije i Srba,21 tako i na nedostatku kućnoga vaspitanja, upotreba uvredljivih reči za svoje političke protivnike za srpske radikale je nešto najnormalnije. Tako, jedan od njihovih obrazovanijih članova22 pravda metode političke borbe radikala tvrdnjom da SRS kritikujući opoziciju “kao izdajničku u vreme NATO agresije i ukupne izolacije države”, ipak, “ne poseže niti traži hapšenje i zatvaranja čelnika opozicije”.23 (Avramović, 2000: 366) Nevolja je jedino u tome što etiketa “izdajnik” u proglašenom ratnom stanju ima čak i u našoj sredini, potpuno oguglaloj na najrazličitije uvrede i klevete, dodatno značenje i značaj. Proglašava se otvoren lov na navodnog izdajnika, a da zakonski postupak nije ni pokrenut.
U tome smislu, nije ništa neobično, ali jeste zabrinjavajuće s obzirom na to da je SRS trenutno najjača stranka u Srbiji, kada Tomislav Nikolić, zamenik Vojislava Šešelja na kormilu SRS, upotrebi imenicu “izdajnik”24 za svakoga Srbina koji pozove svoje sunarodnike na Kosovu i Metohiji na izbore koje organizuje UNMIK, bez obzira na argumentaciju koja se o tome problemu iznosi, i kada u obraćanju R. Karadžiću i R. Mladiću kaže: “Mogu da vas jure domaći izdajnici, ali vama nije mesto u Hagu”,25 te kada ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića nazove vulgarnom rečju koja se odnosi na izmet, kao i kada u Narodnoj skupštini Republike Srbije za članove Demokratske stranke kaže da su “izdajnici i plaćenici”,26 ili kada predsednika Srbije Borisa Tadića, kojemu su dedu po majci ustaše bacile u jamu Jadovno, nazove upravo tim svakom Srbinu omraženim imenom; ili kada Aleksandar Vučić, jedan od retkih obrazovanih i elokventnih radikala,27 nazove poslanike iz redova Demokratske stranke “lopužama” i “kriminalcima”,28 a B92 i nedeljnik Vreme “antisrpskim” sredstvima masovnog opštenja. U skladu s tim je i navika radikalskih poslanika da savremenu Hrvatsku uporno u skupštinskim debatama zovu “ustaškom državom”.
Prema tome, sumnjive su tvrdnje kako radikala, tako i nekih intelektualaca u konzervativnome taboru Srbije, da se SRS promenila u odnosu na onu stranku koju je tokom 1990-ih predvodio V. Šešelj. Kako se iz prethodnog pasusa vidi, čak i određene kozmetičke promene u smislu, ipak, jednog civilizovanijeg nastupa nisu izvedene do kraja. O suštinskim promenama politike, kako je pokazano, ne može nažalost biti ni reči.29 Oni ni SPS ne smatraju levičarskom strankom, bez sumnje zbog toga što im je jasno da su socijalisti prilično kompromitovali ideje levice u Srbiji.
Ovi “gnevni mladi ljudi” čak i jednog Desimira Tošića, uglednoga doajena građanske levice, nazivaju “matorim četno-liberalom”,30 pa onda i nije iznenađujuće da se Helsinška povelja i Nova srpska politička misao, jednako kao i radio-emisija Peščanik ideološki izjednačavaju i bacaju u koš kao “liberalni” časopisi i emisije.31 Jednostavno rečeno, ekstremističkoj misli nisu svojstvena višeslojna i nijansirana analiziranja društvene stvarnosti, pa ona stoga nije ni spremna na razlikovanje njoj doduše neprijateljskih, ali međusobno veoma različito ideološki usmerenih časopisa i emisija.
S druge strane, ima i produbljenih analiza kada su u pitanju propagatori domaćega neoliberalizma, tj. “perjanice terora slobodnog tržišta”.32 Tako je izvesni Komesar oštroumno uvideo koja je to ideologija i koji su pojedinci na intelektualno-ideološkoj sceni Srbije najpogodniji za napad sleva, tj. za radikalno levu propagandu:
“Pomenute individue (Ivan Janković i Borislav Ristić, pr. J. B.) zastupaju stavove koji se kreću u rasponu od usvajanja intelektualne antiratne pozicije “Druge Srbije” do glorifikacije Draže Mihailovića, Augusta Pinočea i ratne politike Džordža Buša, od tirada protiv države i birokratije do obožavanja konzervativnih vrednosti nacionalne tradicije i patrijarhalne porodice. Sve je ovo protkano najzagriženijim antikomunizmom i zapenušalim tržišnim fundamentalizmom, izraženim u drečećim parolama i bombastičnim frazama. Kada svoje vizije poželjnog društva izražavaju na ovaj način, oni zapravo prikazuju kapitalizam idealnotipski, u zaoštrenoj formi, u njegovim krajnjim konsekvencama. Za nas je korisno da proučimo njihove stavove, kako bismo tranzicione procese restauracije kapitalizma mogli u svojim analizama i propagandnom istupanju da sagledamo sa stanovišta upravo takvih krajnjih konsekvenci. Sve socijaldemokrate, liberali i konzervativci kapitalizam kao poželjan sistem prikazuju kroz različite humanističke koprene, ali ovi libertarijanci su dragoceni jer govore sa pozicije same istine kapitalizma, one nehumane i nemilosrdne. Spremnost da se uđe u savez sa bilo kojim fašistom u cilju očuvanja kapitalizma pred revolucionarnom pretnjom posebno je iskreno predstavljena u napisima ove ekipe. Kao liberalni lakeji fašizma, oni predstavljaju lep argument protiv liberalizma i kapitalizma.”
Doduše nisu svi članovi foruma Socijalni front, na kojem učestvuju kako anarhisti tako i marksisti-lenjinisti, jednako sofisticirani. Izvesni Bobi npr. veli sledeće: “Kada kažemo Fašizam (boldirano u originalu) mislimo na ideje koje propagiraju ljudi koji stoje iza internet magazina Katalaksija”.33 Svakako, ovde se već ne bi moglo govoriti o višeslojnom posmatranju stvari, već čitalac prisustvuje homogenizaciji raznovrsnih neprijatelja. Ako se ima u vidu da su nekad i komunisti nazivali socijalne demokrate socijal-fašistima, onda preteranom iznenađenju nema mesta.
Zanimljiv je i jedan stav koji je anarhista pod nadimkom Debeli izneo polemišući sa jednim još nedovoljno osvešćenim “drugom”:
“Problem sa tvojom analizom je druže to što barataš potpuno nenaučnim pojmovima “dobri” i “loši” ljudi kao elementima. Ono što ti nazivaš “dobri” ljudi su ono što mi nazivamo buržoazijom koja će preći na stranu revolucije, ono što ti nazivaš “lošim” ljudima su oni koji će dok im ne bude sručen metak u glavu braniti svoje privilegije.”
Razume se, ovakav levi radikalizam može zvučati uhoparajuće, ali verovatno onaj kojemu je uho zaparano spada poput M. Vebera i autora ovog članka u “klasno-svesnog buržuja”, odnosno, ako se hermeneutički uživimo u poziciju krajnjih levičara, “lakeja buržoazije i kapitalizma”.
Zanimljivo je da je jedan od najcitiranijih autora, pri čemu su citati neobično opširni, na internet-forumu Socijalnog fronta profesor Univerziteta u Beogradu Todor Kuljić, koji im je zanimljiv prevashodno radi kritike teorija o totalitarizmu i teorijskih odbrana od izjednačavanja levog i desnog ekstremizma preko pojma totalitarizam, kao i zbog uzročnog dovođenja u vezu kapitalizma i fašizma. Čini se da su neki od učesnika foruma, posebno Komesar i Debeli, pročitali i razumeli ne samo Fašizam, već i intelektualno zahtevnije Teorije o totalitarizmu i Prevladavanje prošlosti. Doista, osim humanističke usmerenosti, pismenost i teorijska sprema odvaja krajnje levičare od krajnjih desničara. Sa prvima bi se moglo diskutovati čak i na teorijskome nivou, a sa drugima, kojima su boja kože, verska ili nacionalna pripadnost glavni argumenti, bilo kakva rasprava je teško zamisliva.

Zaključak
Iz napisanog sledi da radikalno leva krajnost ne predstavlja danas nikakvu opasnost za kapitalizam kako u Srbiji tako i u svetu i to je zacelo jedan od razloga zbog kojih se danas suočavamo sa divljim kapitalizmom.34 Jedan od osnovnih problema krajnjih levičara u ovoj zemlji je taj što oni nemaju organizovanu i jaku političku stranku oko koje bi se okupljali, i u slučaju da ne dele baš sve ili čak većinu njenih stavova. Oni su osuđeni na tavorenje i iscrpljivanje u neretko besplodnim teorijsko-ideološkim raspravama. Razume se, ako povremeno dignu glavu, lako dobiju po njoj od brojnijih i agresivnijih desnih ekstremista, kao što se npr. desilo prilikom podrške koju su dali srbijanskim homoseksualcima 2001. godine.
Istorijski gledano, tek strah od nekog radikalno levog rešenja problema kapitalističkog društva vodi humanizovanju života u kapitalizmu. Zato ne bi bilo loše kada bi levi kraj političkog spektra ojačao (ne preterano, naravno), jer bi time verovatno i krajnji desni pol oslabio, pa bi se uspostavila kakva takva ravnoteža ideološki raznobojnih političkih snaga u Srbiji.35 Kapitalizam je trenutno u Srbiji i drugde neizbežan, jer nikakav drugi ostvariv izbor danas nije na vidiku, ali potrebni su i čovečni društveni odnosi, tj. kapitalizam u kojem se interesi zaposlenih štite barem približno interesima poslodavaca. Primeri skandinavskog kapitalizma treba da budu ideja vodilja naših socijalnih demokrata i levih liberala. U protivnom, divljanje radikalnih desničara pod nekim desnim autoritarnim režimom može nas napraviti zemljom uporedivom sa velikim brojem društava Latinske Amerike od pre nekoliko decenija.
Posle 5. oktobra 2000. godine ušlo se u promene potencijalno revolucionarnog sadržaja. Umesto autoritarnog socijalizma (unutar kojeg se razvijao politički kapitalizam) kao istorijske stranputice, krenulo se na put tržišnog kapitalizma; privatna svojina, privatizacija i tržište postaju glavne ideološke parole. Tokom 2005. godine konačno se došlo i do nadmoći privatne svojine u odnosu na društvenu u Srbiji. Doduše, odranije postojeći politički kapitalizam iskoristio je početnu prednost, pa i dalje odnosi prevagu nad tržišnim i tu se nalazi velika prepreka poželjnom razvoju društva, u kojem bi i zaposlenima bilo ugodno živeti, a ne samo skoro obogaćenim poslodavcima. Za budućnost je ključno da dobijanje unosnih poslova ne bude zavisno od bliskosti kapitaliste posednicima političke moći.
Osim toga, u političkoj sferi se desila važna promena: vlade su konačno postale smenjive na poštenim višestranačkim izborima. Dakle, iz autoritarnog višestranačkog socijalizma sa vodećom strankom i harizmatičnim vođom ušlo se u poliarhični višestranački kapitalizam. Naravno, na duži rok trebalo bi da dođe i do promene parohijalno-oslobodilačkog obrasca političke kulture. Trebalo bi, nadajmo se, da sledeća generacija u Srbiji, ili bar ona posle nje, uobliči trpeljiviji participativni obrazac političke kulture.
Pa ipak, revolucionarni put zacrtan 5. oktobra 2000. godine može na momenat (koji za savremenike može potrajati i nekoliko dugih godina, pa čak i decenija) biti i preprečen.36 On ne može biti zaprečen delatnošću levih ekstremista, jer oni nemaju političke snage za tako nešto. Čini se da je režim Slobodana Miloševića u Srbiji dodatno delegitimisao leve pokrete, ako već ne i leve ideje. Utoliko su izgledi levice u Srbiji u doglednoj budućnosti možda slabiji negoli u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji. Ona nije zastupljena u političkoj borbi nijednom ozbiljnom političkom organizacijom, izuzev SPS koji gubi biračko telo, a materijalno je niko ne pomaže ni u zemlji ni van nje.
Nad Revolucijom se nadvija opasnost desnog radikalizma. Srpska radikalna stranka je upravo ona stranka oko koje se, kao oko kakve meteorom pogođene planete koja je izgubila raniju putanju kretanja i sada bezglavo pokušava u nju da se vrati, okupljaju različiti dezorijentisani sateliti. Ova stranka je u Srbiji žarište okupljanja, razume se, ne samo ideološki već uobličenih desnih ekstremista, nego i mnogobrojnijih nacionalno frustriranih, socijalno ranjivih i lično osujećenih, a politički nažalost neobrazovanih ljudi, koji u društvenom preobražaju Srbije prolaze loše, osećaju se ugroženim i nesigurnim, društveno odbačenim, bez vere u budućnost.
Nažalost, očajnika koji se osećaju bespomoćno u Srbiji je danas mnogo. Dovoljno je reći da je broj nezaposlenih između jedne četvrtine i jedne trećine, pa da se shvati koliki je potencijal Srpske radikalne stranke. Pri tome, život pod stalnim uslovljavanjima od strane EU i SAD, otcepljenje Crne Gore od državne zajednice SCG, kao i teškoće za izlazak iz zemlje u cilju putovanja, jačaju osećaj izolovanosti i ksenofobije kod građana. Razume se, radikali su šampioni ksenofobije i etnocentrizma, i to znaju da iskoriste. Po njihovoj retorici, Zapad nas namerno drži u izolovanosti, jer je antisrpski usmeren, a njegove želje u zemlji sprovode tzv. reformske partije, tj. sve političke stranke u Srbiji, osim njih i socijalista.
Na nesreću, pitanje Kosmeta je, takođe, na dnevnom redu i ne može se rešiti na taj način da Kosmet ostane u sastavu Srbije. Radikali će i za “gubitak Kosmeta” optužiti Zapad i “izdajnike srpskog naroda”. Stari mitološki obrazac po ko zna koji put se koristi, i tek će biti korišćen, u borbi za političku vlast a, možda, i za uklanjanje političkih protivnika u Srbiji.
Demagoški koristeći nacionalne frustracije i socijalne muke srbijanskoga društva, SRS svakim danom jača. Time se otvara put i svim drugim desnim ekstremistima, pa i otvorenim neonacistima. Za razliku od krajnjih levičara, razne krajnje desne grupe bezprizornika u Srbiji se imaju oko koga okupiti. Da li mogu igrati i ulogu osavremenjenih SA odreda? Dok u ostatku Evrope nema radikalno desnih vlada, nema straha od toga. U međuvremenu, ima razloga za brigu ne samo među levičarima, i ne samo u Srbiji, već i među umerenim desničarima, i u Evropi, među čovečnim i razumnim ljudima uopšte.
Izvori
B92:
(22. III 2005: http://www.freeb92.org/info/vesti/index.php?yyyy=2005&mm=03&dd=22&nav_category=12&nav_id=164838)
gay.hr (hrvatski gay on line časopis):
(2005: http://www.gay.hr/portal/kategorija.php?kat=26&id=3184)
Međunarodna mreža pomoći:
(2004: http://www.arhiva.srbija.sr.gov.yu/cms/view.php?id=1020)
Nacionalni stroj(interne forum i arhiva):
(http://www.stormfront.org/forum/showthread.php?t=116706)
(http://www.stormfront.org/forum/showthread.php?t=180556&page=2)
(http://www.stormfront.org/forum/showthread.php?t=180556&page=3)
(http://www.stormfront.org/forum/showthread.php?t=180556&page=4)
(http://www.stormfront.org/forum/showthread.php?t=132362)
(http://www.stormfront.org/forum/showthread.php?t=180556)
(http://www.stormfront.org/forum/showthread.php?t=286486)
(http://www.stormfront.org/forum/showthread.php?t=60825)
(http://www.stormfront.org/forum/showthread.php?t=242994)
(http://www.stormfront.org/archive/t-130720.html)
Nova srpska politička misao:
(22. II 2006: http://www.nspm.org.yu/Hronike/2006_ukratko_1.htm)
Politika, 12. XI 2005.
Politika, 13. XI 2005.
Politika, 15. XI 2005.
Socijalnog front (internet forum):
(2006: http://socfront.anarhija.org/viewtopic.php?t=109&postdays=0&postorder=asc&start=15)
(2006: http://socfront.anarhija.org/viewtopic.php?t=109&postdays=0&postorder=asc&start=0)
(9. V 2006: http://socfront.anarhija.org/viewtopic.php?t=399)
(februar 2006: http://socfront.anarhija.org/viewtopic.php?t=181)
(2001: http://www.queeria.org.yu/queeria/vesti.htm)
(Wikipedia, 2006: http://en.wikipedia.org/wiki/Extremism)

Literatura
Avramović Zoran (2000). “Kakva politička sredstva koriste protivnici Srpske radikalne stranke”, Srpska slobodarska misao, g. I/br. 5, str. 361-371.
Bakić, Jovo (2004). Ideologije jugoslovenstva između srpskog i hrvatskog nacionalizma 1918-1941. Zrenjanin: Gradska biblioteka “Žarko Zrenjanin”.
Gelner, Ernst (1997). Nacije i nacionalizam (prevod sa engleskog). Novi Sad: Matica srpska.
Golder, Matt 2003, “Explaining variations in the success of extreme right parties in Western Europe”, Comparative Political Studies, 36 (4), 432-466.)
Griffin Roger, Interregnum or Endgame? Radical Right Thought in the ‘Post-fascist’ Era (skinuto s Interneta 27. V 2006: http://home.alphalink.com.au/~radnat/theories-right/theory2.html)
Ilić, Vladimir (1995). “Desnica u današnjoj Srbiji”. Srpska politička misao. Vol.2 / No.4.
Juzbašić Kostić Branislava, Isailović Dragica (2006.) “Analiza rezultata popisa stanovništva 2002. prema pismenosti i školskoj spremi”, (http://www.harizma.com/fajloteka/31/pismenost.pdf), skinuto sa interneta 11. maja 2006. godine.
Kuljić, Todor (2002). Prevladavanje prošlosti. Uzroci i pravci promene slike istorije krajem XX veka. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.
Kuljić, Todor (1990). “Fenomenološko-istoristička teorija o fašizmu Ernsta Noltea”. (Pogovor knjizi E. Noltea: Fašizam u svojoj epohi). Beograd: Prosveta.
Lubbers, Marcel and Scheepers, Peer (2002). “French Front National voting: a micro and macro perspective”. Ethnic and Racial Studies. Vol.25/ No.1, pp. 120-149.
Lubbers, Marcel and Scheepers, Peer (2001). “Explaining the Trend in Extreme Right-Wing Voting: Germany 1989-1998″. European Sociological Review. Vol.17/ No.4, pp. 431-449.
Mihailović, Srećko, Stojiljković Zoran, Vuković Đorđe, Paunović Žarko,Mojsilović Miloš i Ivković Marko (2005). Političke podele Srbije u kontekstu civilnog društva (elektronska verzija). Beograd: CESID. (http://www.cesid.org/programi/istrazivanja/index.jsp)
Mihailović, Srećko (1996). “Stranački identitet i izborne orijentacije građana Jugoslavije”. Gledišta. Vol. XXXVII/ No. 1-2, str. 69-89.
Norris Pippa (2004). Radical Right: Voters and Parties in Regulated Market. (elektronska verzija) New York/Cambridge: Cambridge University Press, chapter 6. (http://ksghome.harvard.edu/~pnorris/Books/Radical%20Right.htm)
Scheepers, Peer and Gijsberts, Merove and Coenders, Marcel (2002). “Ethnic Exclusionism in European Countries. Public Opposition to Civil Rights for Legal Migrants as a Response to Perceived Ethnic Threat”. European Sociological Review. Vol.18/ No.1, pp. 17-34.
“300 mera za renesansu Francuske” (Program Nacionalnog fronta Francuske). (2001). Srpska slobodarska misao, g. II/br. 3.
Van der Brug Wouter, Fennema Meidert, and Tillie Jean, (2000). “Anti-immigrant parties in Europe: Ideological or protest vote?” European Journal of Political Research, 37 (1), 77-102.
Šešelj Vojislav, (2002). Ideologija srpskog nacionalizma: Naučno i publicističko delo prof. dr Laze M. Kostića. Predgovor. Beograd: Velika Srbija. (http://ojkrajino.com/knjige/Ideologija%20srpskog%20nacionalizma.pdf)
Šešelj Vojislav (2001). “Ministar Gašo Knežević kao intelektualna mizerija i moralna nakaza.” Srpska slobodarska misao, g. II/br. 3, str. 584-870.
Šešelj Vojislav (2000). Diskusije Vojislava Šešelja povodom različitih saopštenja na Okruglom stolu. Srpska slobodarska misao, g. I/ br. 1.
Jovo Bakic
POLITICAL EXTREMISM IN CONTEMPORARY SERBIA
Summary

The author deals with ideological-political far right and far left in contemporary Serbian society. Theoretical definition of the concepts and historical evolution of the phenomena are provided in introduction. Afterwards, he analyses broader social forces and concrete political parties, which promote radical right ideology. He stresses ideological and organizational relations of the Serbian Radical Party as a main far right ideological organization in Serbia with the most distinguished promoters of a such ideology abroad, e.g. National Front led by Jean-Mari Le Pen and Liberal Democratic Party led by Vladimir Zirinovski. Beside, it is noticed that the Serbian Radical Party had close organizational relations with National Formation, an organization of Serbian skinheads that openly stresses neo-Nazi attitudes. Although relations between the two organizations are not warm for last several years, there is a possibility of improvement of mutual understanding between the two. Such a development could endanger constitutional order in Serbia. Social difficulties caused by both conseqences of the disastrous politics of the Slobodan Milo{evi} regime as well as by social tranformation have maden fertile ground for popularity increase of the radical right in Serbia. However, the Serbian left, moderate and radical, is compromised by the Slobodan Milosevic activities. Therefore, it is thoroughly marginalized and does not threat the order established after October the 5th 2000.
Key words: ideological and political orientations, radical extremes, radical right, radical left, Serbian Radical Party, National Formation, Social Front

  1. Treba, međutim, reći da se ovaj isti Bad Skin 26. januara 2005. godine izjašnjavao na domaćem internet-forumu Nacionalnog stroja o SRS kao o “najmanjem zlu” na političkoj sceni Srbije. Dakle, nikako u nedvosmisleno pohvalnom tonu kako je to činio na međunarodnom forumu rasista. Verovatno se radi o specifičnom poimanju diplomatije, s jedne strane, i rasističke i neonacističke didaktike, s druge. Naime, reč je o tome ko će koga iskoristiti za svoje ciljeve, tj. ko će imati vodeću ulogu među krajnjim desničarima Srbije, ili kako je to Trijumf volje istakao: “Sad mi reci da li se slažeš da ćeš lakše od Srpskog nacionaliste napraviti Nacional Socijalistu nego od nekog usranog demokrate (…) Neka (radikali, pr. J.B.) pređu taj stadijum iz zdravog nacionalizma u još zdraviju opciju nacional socijalizam!” (Trijumf Volje na http://www.stormfront.org/forum/showthread.php?t=180556&page=4) Nacionalni stroj ne bi želeo da bude tek satelit SRS, već ovi neonacisti smatraju da su radikali dobar materijal za “rasno svesno” obrazovanje, a radikalima su, pak, ovakve organizacije potrebne za zastrašivanje političkih protivnika, dok vođstvo krajnjih desničara treba da pripadne njima. Tu je uzrok trvenja na krajnjoj desnici. Ono, pak, što Bad Skin zamera SRS u ideološkom pogledu jesu demokratska i kapitalistička usmerenost, kao i nedovoljno izraženo rasističko opredeljenje, što se ogleda u činjenici da SRS ima u svojim redovima Jevreje, “baliju” i “Cigane”. Na tom istom forumu, međutim, neki drugi učesnici, npr. Laza, Serbian Patriot i Trijumf Volje, otvoreno su dali podršku SRS kao jedinoj nadi protiv “poturica” iz Demokratske stranke i drugih “sionističkih slugu”. (http://www.stormfront.org/forum/showthread.php?t=180556) Osim navedenog, Bad Skin je 13. V 2004. u poruci na engleskom jeziku pozvao “sve evropske nacionaliste i patriote da napišu pismo podrške dr-u Vojislavu Šešelju”, obrazlažući takav postupak činjenicom da se on nalazi u “ZOG gulagu”, a da je optužen za ratne zločine protiv Albanaca i Muslimana u Bosni. Naposletku, uz napomenu da je dr Šešelj “veliki prijatelj Le Pena i veliki srpski nacionalista i patriota” izrazio je blagodarnost “svim drugovima (comrades) u Evropi” koji pošalju izraze podrške na adresu u Hagu koju je priložio. (http://www.stormfront.org/forum/showthread.php?t=132362) Na istome mestu, Bad Skin je našao za shodno da zbog zamerke (“Šta ti bi Bad Skin?”) “kamarada” ili “kamaradkinje” Arwen, da dodatno obrazloženje: “(…) Znamo i ja i ti da on i njegova stranka imaju mnogo toga sto nije dobro, ali mu terba pomoci u borbi protiv ovog ZOG tribunala koji je pre svega jedan tribunal lazi i prevare, ane naeki casni sud kako sebe zovu.Zar da dozvolimo da neki pisljivi Jevreji sude Srbima?Sta je taj Seselj toliko lose uradio dok je bio podpredsednik vlade?Oni ga optuzuju navodno da je pazi sad ovo “podsticao” nekog da izvrsi zlocin nad Siptarima i balijama.Kakva glupost da je to necuveno.Mislim da je taj Haski tribunal nista vise od onog istog laznog Ninberskog tribunala gde sude pobednici citaj Jevreji zato svakom Srbinu se tamo mora pomoci. (…)” Ambivalentan stav iskazan je i u sledećem navodu: “Ludost je ucestvovati u Jevreskoj prevari koja se zove glasanje i demonokratija. Ma jesu oni daleko bolji od svakog poturickog dosovog sljama, ali su i oni takodje obican sljam.Partija puna Cigana, Jereja i balija.Fuj!” (Nisu ispravljane slovne i pravopisne greške.) Ili kao što veli Pera_Z: “Za svakog pravog srpskog N(acional) S(ocijalistu), Z.O.G. je uvek pobedio na izborima”, pa stoga na njima ne treba ni učestvovati. (http://www.stormfront.org/forum/showthread.php?t=180556&page=2) [↩]
  2. Autor ovog teksta je u izjavi dnevnom listu Politika istakao da je dobro što je gradonačelnica osudila ovaj incident, jer to “pokazuje da u toj partiji postoje struje koje hoće radikale da odvoje” od desnog ekstremizma. Politika, 12. XI 2005. godine. [↩]
  3. Politika, 13. XI 2005. [↩]
  4. Politika, 15. XI 2005. [↩]
  5. O tome svedoče sledeće reči Pere_Z: “veliki broj srpskih N(acional) S(ocijalista) ovde i u Srbiji nekada je bilo 100% uz Srpsku radikalnu stranku. Šešeljevi posteri, bedževi, autogrami, majice SRS, novine “Velika Srbija”… Moje društvance je delilo “Veliku Srbiju” 1997/1998, a kasnije “Zemunske novine” prolaznicima… Međutim sve počinje izdajom srpstva kada je ubijen Duško Jovanović, kasnije ogroman broj pristalica Šešeljeve stranke jesu Cigani i ‘lojalni’ Šiptari.” (http://www.stormfront.org/forum/showthread.php?t=180556&page=3) Istine radi, treba pomenuti i to da je tokom 2004. godine u Savetu Evrope SRS primljena u grupaciju Evropskih demokratskih stranaka, koja okuplja konzervativce poput engleskih torijevaca, ali i neke krajnje desne stranke, kao što je italijanska Liga za sever. Ipak, treba naglasiti da je u ovu grupaciju SRS jedva ušla, jer je u prvom pokušaju bila odbijena. S druge strane, Liberalno-demokratska partija Rusije nije ni uspela da postane član ove grupacije. Bilo kako mu drago, pred srpskim radikalima stoji veoma dugačak put zadobijanja međunarodnog legitimiteta. Pa ipak, prvi polukorak su, možda, već napravili. Naime, vidan je napredak u odnosu na vreme kada je V. Šešelj ponosno izjavljivao kako “na svu sreću, sa Britanijom nemamo diplomatske odnose.” (Šešelj, 2000: 224) Bilo bi svake hvale vredno da je sa promenom dlake počela istovremeno da se menja i ćud. Nažalost, još nema pouzdanijih svedočanstava da je takav proces u toku. [↩]
  6. V. Šešelj je dao i jedan izrazito antisemitski intervju nažalost neimenovanim ruskim novinama, čiji se prevod pojavio na internet forumu Nacionalnog stroja pod naslovom “Šešelj o Jevrejima”, gde se, između ostalog, tvrdi da Jevreji “kroz kupljene Srbe” kontrolišu “sve živo” u Srbiji. Naveo je, takođe, da je Mosad, izraelska obaveštajna služba, ubio bivšeg ministra odbrane Pavla Bulatovića.(http://www.stormfront.org/forum/showthread.php?t=116706) [↩]
  7. Vojislav Šešelj, (2002). Ideologija srpskog nacionalizma: Naučno i publicističko delo prof. dr Laze M. Kostića. Predgovor. Beograd: Velika Srbija, str. 12. (http://ojkrajino.com/knjige/Ideologija%20srpskog%20nacionalizma.pdf) [↩]
  8. “Srbija: Osnovana Gej-strejt alijansa”, intervju lezbijske aktivistkinje Vesne Zorić i gay aktiviste Borisa Milićevića dan 27. XII 2005. godine hrvatskom on-line casopisu gay.hr. [↩]
  9. Antijugoslovenstvo i antikomunizam SRS su, takođe, veoma izraženi, ali se po tome ne razlikuju od drugih desnih stranaka, npr. DSS-a i SPO-a. [↩]
  10. Omiljenost autoritarnoga šefa UDBE, Aleksandra Rankovića, predratnog abadžije (krojač gunjeva), među mnogim srpskim levičarskim intelektualcima i nacionalistima se verovatno, takođe, može tumačiti u ovome ključu. Trebalo bi se zamisliti nad ovom tužnom činjenicom. [↩]
  11. Ukoliko je zaposlen, onda obavlja rutinski manuelan rad za koji nisu potrebne kvalifikacije. [↩]
  12. Valja obratiti pažnju da realnost opažaja nije u ovome pogledu bitna, već opažaj kao takav. U teorijskome pogledu posebno je značajno da je upravo opažaj etničke pretnje, a ne opažaj lične ugroženosti diskriminativan u pogledu spremnosti za glasanje za stranke radikalne desnice. (Scheepers, Gijsberts, Coenders, 2002: 27) [↩]
  13. Obrazovna struktura pripadnika Socijalističke partije Srbije bila je tokom 1990-ih još slabija od radikalske. Ovo se može objasniti produženjem saveza političke elite sa najnižim društvenim slojevima, koji je bio na snazi i u samoupravnome socijalizmu: prvi su jamčili drugima sigurnost posla i zarada, ma koliko potonje bile minimalne, a uloženi rad sumnjive kakvoće i nedostatne količine, dok su najniži društveni slojevi ovo nagrađivali glasanjem za stranku S. Miloševića na izborima. (Ilić, 1995: 95; Mihailović, 1996: 83) [↩]
  14. Uopšte, ove značajke su sasvim u skladu sa istraživanjima koja su u poslednjoj deceniji obavljali sociolozi i politikolozi u drugim društvima. Dakle, radnici bez kvalifikacija i sa minimalnom sigurnošću posla su najranjiviji na izazove globalizovane privrede i usled pogoršanih uslova života i rada najverovatnije glasaju za krajnju desnicu. (Norris, 2004) [↩]
  15. Nasuprot njoj stoji Demokratska stranka, čiji se pripadnici u samo 14% osećaju gubitnicima. Isto tako, dok se 31% pristalica DS smatra dobitnicima, dotle se samo 4% radikala smatra dobitnicima. (Mihailović et all, 2005: 6) [↩]
  16. Mr Branislava Juzbašić Kostić, Dragica Isailović, “Analiza rezultata popisa stanovništva 2002. prema pismenosti i školskoj spremi”, (http://www.harizma.com/fajloteka/31/pismenost.pdf, skinuto sa interneta 11. maja 2006. godine). Nažalost, nije moguće sasvim valjano proceniti obrazovnu strukturu Srbije, jer se podaci o završenim školama traže nakon navršene 15. godine, umesto da se to radi nakon navršene 25. godine, kada se otprilike završava prosečno školovanje i kako je to inače regulisano u većini evropskih država. Od 24% onih sa završenom osnovnom školom, ne znamo koliko će ih zaista ostati s tom stručnom spremom. Utešna činjenica jeste da je procenat onih koji imaju bilo visoko/više, bilo srednje obrazovanje porastao na 52%, premda i tu treba imati u vidu da je čak 30% srednjoškolaca imalo tek završenu stručnu dvogodišnju ili trogodišnju školu. [↩]
  17. Naravno, ovakav religiozan stav pruža utehu i nije društveno opasan, iako kliru može donositi ideološku dobit, za razliku od političkog stava, koji, makar i pružao privremenu utehu, dovodi do ozbiljnih negativnih političkih posledica, prvenstveno na planu političke kulture i odgovornosti za izgovorenu reč. [↩]
  18. Autor ovih redova je, međutim, iz razgovora sa srednjoškolskim nastavnicima sociologije stekao utisak da je udeo radikalskih pristalica među omladinom u porastu. Naravno, radi se o utisku koji nije na sistematičan način potvrđen, pa se ne zna ni da li taj broj raste po višoj stopi nego u ostatku stanovništva ili ne. [↩]
  19. U Srbiji u kojoj po zvaničnoj statistici ima 27% nezaposlenih, prema najnovijim podacima, prisutno je oko 276.000 izbeglica, od čega je 186.000 iz Hrvatske, a 90 000 iz Bosne i Hercegovine, dok raseljenih lica s Kosmeta ima oko 230.000. To ukupno čini 506.000 izbeglih ili raseljenih lica, što dodatno radikalizuje nacionalistička osećanja kako samih izbeglica, tako i starinačkoga stanovništva. (Podaci preuzeti 11. maja 2006. sa sajta Međunarodne mreže pomoći, 2004: http://www.arhiva.srbija.sr.gov.yu/cms/view.php?id=1020) Met Goulder (Matt Golder) npr. tvrdi da nezaposlenost utiče na opredeljivanje za radikalnu desnicu jedino ako je useljavanje u zemlju visoko. (Norris, 2004, ch. 6, nav. pr. Golder, 2003, Explaining variations in the success of extreme right parties in Western Europe, Comparative Political Studies, 36 (4), 432-466.) [↩]
  20. Krug ljudi oko Nove srpske desnice predvođen Dragoslavom Bokanom, Nebojšom Pajkićem i Isidorom Bjelicom. [↩]
  21. Ta komponenta je veoma izražena u političkoj prošlosti i kulturi Srbije. Sve političke stranke, sa retkim izuzecima, nisu joj mogle uvek odoleti, a Narodna radikalna stranka Nikole Pašića bila je nosilac takve političke kulture. Ukoliko bi se povela priča o nacionalnim odnosima u Kraljevini SHS (Jugoslaviji), neizostavno bi stranačka glasila vrvela od karakterisanja političkih protivnika kao “izdajnika”. Istovremeno, sopstvena stranka je uzdizana kao jedina državotvorna, a oslobodilački učinak se stalno i neukusno naglašavao pominjanjem “krvi prolivene na Kajmakčalanu” i drugim vidovima solunašenja. Posle II svetskog rata, solunašenje je zamenio prvoborački sindrom, a posle 5. oktobra 2000. takođe su se koristoljubivo isticale revolucionarne zasluge. Razume se, parohijalna učaurenost i oslobodilačko mesijanstvo, te opčinjenost nacionalnom problematikom kočili su i koče društveni razvoj. O tome je pisano opširnije u studiji Ideologije jugoslovenstva između srpskog i hrvatskog nacionalizma 1918-1941. (Bakić, 2004) [↩]
  22. Vršio je dužnost drugog čoveka ministarstva prosvete u vladi Marjanović-Šešelj. Taj period bio je praćen najvećom čistkom univerzitetskih profesora u istoriji Univerziteta u Beogradu. [↩]
  23. Člankopisac jamačno odobrava i sadržaj teksta Vojislava Šešelja “Ministar prosvete Gašo Knežević kao intelektualna mizerija i moralna nakaza”, objavljenog u Srpskoj slobodarskoj misli. U tekstu se, između ostalog, G. Knežević naziva i “lovačkim psom” Vojislava Koštunice, a može se pročitati i sledeće: “To što ministar Gašo Knežević neodoljivo podseća na seosku džukelu, nije slučajno. Cela dosovska vlast je vlast džukela, bagre, jajara i budala.” (Šešelj, 2001: 584) Takođe: “Koštunica i Đinđić su neuigrani dvojac čiji je kormilar NATO.” (Šešelj, 2001: 588) Valja još jednom istaći da se radi o tekstu koji je objavljen u časopisu koji ima naučne pretenzije. [↩]
  24. U oslobodilačkoj političkoj kulturi ne smatra se neobičnim kada se politički protivnici krste i najuvredljivijim rečima, kakva je “izdajnik”, jer se nerešeno srpsko nacionalno pitanje u poslednja dva veka, sa izuzetkom statusa Srba u dvema Jugoslavijama, stalno koristi kao pitanje o kojem je uputno javno raspravljati i dobijati političke poene za stranku. [↩]
  25. (22. II 2006: http://www.nspm.org.yu/Hronike/2006_ukratko_1.htm) Valja uočiti da je ovde i Vojislav Koštunica nazvan “domaćim izdajnikom”. Može li se očekivati da se kada SRS dođe na vlast svi koji budu protiv njihove vlasti i za saradnju sa Haškim tribunalom nađu u zatvoru zbog izdaje? Nacionalni stroj bi zacelo bio za još radikalnije metode. [↩]
  26. U raspravi o rebalansu budžeta Republike Srbije u Narodnoj skupštini Republike Srbije 19. X 2004. [↩]
  27. Čak ni formalni zamenik V. Šešelja, Tomislav Nikolić, nema visoko obrazovanje. [↩]
  28. U raspravi o rebalansu budžeta u Narodnoj skupštini Republike Srbije 14. X 2004. [↩]
  29. Ove promene u budućnosti nisu isključene, jer i radikali postepeno postaju svesni da se danas politička legitimnost stiče ne samo u okvirima nacionalne države, već i u okvirima međunarodnoga okruženja. Možda želja radikala da sa zemljama Dalekog istoka i nesvrstanima uspostave bolje odnose svedoči o takvim razmišljanjima i u njihovim redovima. Naravno, za ovaj poželjan razvoj krajnjih desničara u umerene desničare Srbije potrebno je da i u drugim zemljama Evrope ne jača krajnja desnica, te da u samoj SRS postoji jasna težnja ka tome. )

    Radikalno leva krajnost u Srbiji posle pada Berlinskog zida
    U krajnje levičare Srbije spadaju oni malobrojni, najčešće mladi ljudi, gimnazijalci i studenti, okupljeni u marginalnim socijalističko-komunističkim i anarhističkim udruženjima. Zajedničko im je neprijateljstvo prema kapitalizmu, NATO-paktu i imperijalizmu, religiji, nacionalizmu, liberalizmu, fašizmu i desnom ekstremizmu, prema svima koji se zalažu za kapitalističke društvene odnose, napose prema “buržoaziji” i privatizaciji, te prema svim postojećim parlamentarnim i vanparlamentarnim strankama. (( Npr. protuv Liberalno-demokratske partije protiv koje su na njenom mitingu 9. V 2006. delili letke sa foto-montažom, na kojoj je Čeda Jovanović nosio majicu sa znakom Nacionalnog stroja na grudima. Izvesni Revolucija je, pak, napisao da je nekoliko stotina letaka podeljenih okupljenima bilo usmereno “protiv Čedomira Jovanovića i rasističke vizije budućnosti koju nam nude korumpirani ostaci takozvane Druge Srbije”. Takođe, izvesni :Zero: je prokomentarisao događaj sledećim rečima: “najzanimljivije je bilo videti koja je to užasna ekipa….. svi su bili ili japiji u odelcima ili ‘urbanci’ i…… ma u suštini najgora građanština…….. za sledeći put osmisliti letak koji će da poveže koštunicu, čedu, nikolića i svu ostalu bagru…” (9. V 2006: http://socfront.anarhija.org/viewtopic.php?t=399) [↩]

  30. (2006: http://socfront.anarhija.org/viewtopic.php?t=109&postdays=0&postorder=asc&start=15) [↩]
  31. Zanimljivo je i ideološko smeštanje B92 negde na sredokraći između liberalizma i fašizma, jer po Ikonoborcu “predstavlja odveć dosledno uređivanu tribinu za propagiranje jednog osobitog tipa rasizma beogradske srednje klase, koji u sebe uključuje palanačko idealizovanje kolonijalnih metropola Zapadne Evrope i Severne Amerike i zastupanje klasičnog repertoara fašističkih stavova pod izgovorom protivljenja domaćem nacionalizmu i fašizmu… Kao alternativni medij liberalnog srpskog nacionalizma i rasizma, B92 je beznadežno zaglavljen u poziciji postmodernih četnika.” (februar 2006: http://socfront.anarhija.org/viewtopic.php?t=181) No, B92 je omražen i od strane Nacionalnog stroja. O tome svedoče plakati koje je ova neonacistička organizacija lepila po beogradskim ulicama, gde je B92 nazvana “jevrejskom televizijom”, te je zahtevan: “Bojkot zbog antisrpskog delovanja, pogubnog uticaja na srpsku omladinu, podrške nezavisnosti Kosova, podršku širenju narkomanije homoseksualizma i drugih bolesti sa zapada i podrške multirasnom novom svetskom poretku”. (22. III 2005: http://www.freeb92.org/info/vesti/index.php?yyyy=2005&mm=03&dd=22&nav_category=12&nav_id=164838) SRS je, takođe, oštro protestovala kada je TV B92 dobila nacionalnu licencu za posredovanje programa, nesumnjivo zato što se radi o “antisrpskoj televiziji”. Na tom primeru je vidljivo ono što je iz istorije odavno poznato, tj. kako se na građanski levi liberalizam ustremljuju kako krajnje radikalna desnica, tako i krajnje radikalna levica. [↩]
  32. (2006: http://socfront.anarhija.org/viewtopic.php?t=109&postdays=0&postorder=asc&start=0) [↩]
  33. (2006: http://socfront.anarhija.org/viewtopic.php?t=109&postdays=0&postorder=asc&start=0) [↩]
  34. Upravo je opasnost od sovjetizacije, tj. socijalističke revolucije uticala na humanizaciju uslova života u kapitalističkome društvu od 1920-ih do kraja 1980-ih. [↩]
  35. Uopšteno i ponešto pojednostavljeno govoreći, do 10% podrške levim radikalima i do 10% desnim ne bi ugrožavalo na liberalno-demokratskom elitizmu zasnovanu političku zajednicu. Ona je, međutim, bitno ugrožena čim neka krajnje radikalna politička stranka sama pređe 15% podrške. Isto tako, ona je ugrožena i onda kada levi i desni radikali zajedno pređu 20% podrške. Pri svemu tome, treba uočiti da su levi radikali, ipak, neuporedivo bolja varijanta od desnih, jer dok potonji biologističkim, kadšto i zoološkim shvatanjem društvenih odnosa ugrožavaju same temelje čovečnosti i civilizovanog života, prvi svojom društvenom isključivošću ugrožavaju tek one koji su klasno privilegovani. Desni radikali, prema tome, žele društvo koje je nepravednije od sadašnjeg, a levi pravednije. [↩]
  36. Treba se setiti da je nakon Francuske revolucije usledio višedecenijski period Napoleonove vladavine i restauracije. [↩]
Stranice: 1 2


Komentar na članak “Radikalne ideološko-političke krajnosti savremene Srbije”

  1. Socijalista Protiv Kapitaliste « Zavera BOGatih, 11. 06. 2009. u 11:45

    [...] prstom na predsednika Obamu. Ova otimačina keša traje već godinama. Postala je praksa, za veoma bogate, da koriste vladu da bi uzimali od siromašnih i srednje klase, i davali bogatima. Danas smo [...]

Napišite komentar