Radikalne ideološko-političke krajnosti savremene Srbije
Autor: Jovo Bakić
Rezime: Autor se bavi ideološko-političkim krajnostima u savremenom srbijanskom društvu. U uvodu je dat istorijski razvoj pojave u evropskim okvirima, kao i teorijsko određenje pojma. Potom se prešlo na analiziranje širih društvenih snaga i konkretne političke stranke koje nose radikalno desni ideološki stav. Ukazano je, takođe, na ideološke i organizacione veze Srpske radikalne stranke, kao glavne radikalno desne ideološko-političke snage, sa najistaknutijim nosiocima takve ideologije u inostranstvu, npr. Nacionalnim frontom Žan-Mari Le Pena i Liberalno-demokratskom partijom Vladimira Žirinovskog. Osim toga, ukazano je i na bliske organizacione veze u prošlosti između SRS i Nacionalnog stroja, organizacije domaćih ćelavaca (skinheads) koja otvoreno zastupa neonacističke stavove. Iako su odnosi između pomenutih organizacija trenutno zahladneli, ipak postoji mogućnost ponovnog otopljavanja što može dovesti ceo ustavni poredak u opasnost. Društvene teškoće izazvane posledicama katastrofalne politike režima Slobodana Miloševića i društvenom transformacijom uslovljavaju rast popularnosti radikalne desnice u Srbiji. Nasuprot tome, levica, pa i krajnja, kompromitovana je delatnošću režima S. Miloševića, pa je sledstveno sasvim marginalizovana i ne predstavlja pretnju poretku uspostavljenom krajem 2000.
Ključne reči: ideološko-političke usmerenosti, radikalne krajnosti, radikalna desnica, radikalna levica, Srpska radikalna stranka, Nacionalni stroj, Socijalni front
Uvod
Kada se govori o radikalnim ideološko-političkim krajnostima, imaju se na umu političke ideologije i politička delanja različitih političkih delatnika koja se nalaze na levom i desnom polu ideološko-političkog spektra koji je u određenom vremenskom periodu na snazi i koje pokušavaju da ga korenito izmene. Zato se često i uobičajeno takve ideologije i delanja nazivaju ekstremističkim, što ukazuje na njihovu društvenu nedozvoljenost.
Iz činjenice da se značenje pojmova levica i desnica u političkoj teoriji menjalo tokom vremena ne sledi da je dozvoljeno proizvoljno određivati te pojmove, jer postoji manje ili više dosledno istorijsko razvijanje ovih pojava i sledstveno teorijsko razvijanje pojmova. U Francuskoj revoluciji su prvi put u istoriji levica i desnica postali politički pojmovi. Poslanici u skupštini koji su sedeli desno u odnosu na predsednika skupštine činili su desnicu, a oni koji su sedeli levo činili su levicu. Potonji su bili predstavnici trećega staleža, tj. buržoazije, i zdušno su nastojali da se društvo oslobodi nasleđenih staleških privilegija i uredi prema prosvetiteljskim načelima slobode, bratstva i jednakosti.
Tada su buržoaski liberali činili levicu. Desnica je bila ili za punu restauraciju staleškog društva ili njegove delimične promene, u kojem će plemstvo zadržati visok društveni položaj, pa makar se moralo odreći nekih privilegija, po ugledu na tadašnju Veliku Britaniju. Vremenom su se od liberala, proces je otpočeo već sa jakobincima i sankilotima i bio je okončan tokom revolucije 1848, odvojili radikalni demokrati, poznati po zahtevima za opšte biračko pravo, bez obzira na imovno stanje i obrazovni nivo, i neposredne oblike demokratije (npr. referendum), među kojima je bilo i onih koji su se sve više okretali uspostavljanju ekonomske i socijalne jednakosti, pa ako treba i na uštrb slobode pojedinca: socijalisti i komunisti. Osim njih, na krajnjoj levici su se javili i anarhisti, koji su se borili kako protiv svetinja liberalizma – kapitalizma, a često i privatne svojine – što im je bilo zajedničko sa socijalistima i komunistima, tako i protiv države, crkve i svih drugih autoriteta.
Prema tome, još od Francuske revolucije, a naročito od 1848. godine, ekonomsko-socijalna osa društvenog rascepa je opredeljivala šta će biti desno, a šta levo. Pojednostavljeno rečeno, oni koji su preimućstvo davali slobodi nad jednakošću, tj. oni koji su smatrali da se jednakost može ostvariti tek u slobodi svakog pojedinca, nepogrešivo su se svrstavali na desnicu, a oni koji su prednost davali jednakosti, tj. oni koji su smatrali da je društvena jednakost uslov ostvarenja pojedinčeve slobode, spadali su u levicu.
Sve ove struje, bez obzira na prilično velike razlike među njima, činile su od polovine XIX veka do danas levičarsku porodicu. Sami liberali su, pak, ako se radilo o socijalnim ili levim liberalima, ostali na centru ili tzv. građanskoj levici zajedno sa nekim socijalnim i radikalnim građanskim demokratima, ili su se, pak, pomerili udesno, približujući se, pa čak i izjednačujući se sa izvesnim konzervativnim strujama, ako se radilo o tzv. konzervativnim liberalima ili ekonomskim liberalima.
Treba uočiti složenost mogućih odnosa između različitih ideologija, npr. da je protivnost socijalista i komunista prema liberalima velika, bez obzira na zajedničko poreklo u idejama prosvetiteljstva. Naime, negiranje vrednosti privatne svojine i zakona tržišta, koja su liberalima sveta, stavlja ih u suprotnost prema njima, jednako kao i prema modernim konzervativcima. Posle Francuske revolucije, pak, kod klasičnih konzervativaca ideal države (monarhije) postajao je sve važniji,1 jednako i socijalistima (komunistima je, pak, država važna u praksi, ako ne i u teoriji, jer u tzv. prvoj fazi socijalističkog razvoja, u diktaturi proletarijata, država mora da bude jaka kako bi uklonila protivnike revolucije i vlasti radničke klase, nakon čega, doduše, treba da odumre).
S druge strane, anarhisti imaju sličnosti u isticanju vrednosti slobode sa liberalima, a od konzervativaca se izrazito razlikuju naglašavanjem otpora prema svim do sada važećim autoritetima. Za konzervativce je, pak, upravo vera u važeće autoritete glavni cement društvene harmonije. Ipak, anarhiste od liberala odvaja potpuno nepoverenje u potrebu postojanja države.
Dok liberali, još od vremena Džona Loka, veruju u neophodnost postojanja države, koja će onemogućiti samovolju moćnih pojedinaca i društvenih grupa nad drugima i obezbediti nesmetano poslovanje u skladu sa zakonima tržišta, dotle anarhisti, u saglasnosti sa marksistima, smatraju da država uvek predstavlja agenturu najmoćnijih pojedinaca i društvenih grupa. U tome se anarhisti približavaju marksistima, ali se od njih znatno i razlikuju, jer naglašavaju da to što će država biti uobličena diktaturom proletarijata, što bi navodno trebalo da zajamči da će delovati u korist radništva, znači samo to da će ona biti u službi partijskoga kadra, te da će završiti u birokratskom etatizmu. Mihail Bakunjin, jedan od osnivača anarhizma, upravo je na ovom planu još u drugoj polovini XIX veka kritikovao Marksove zamisli.
Bilo kako mu drago, levica je od Francuske revolucije naovamo bila utemeljena u antropološkom optimizmu, u čemu se ogleda u prosvetiteljstvu začeta srodnost liberalizma i levice, i vezana za ostvarivanje prosvetiteljskih ideala humanizma i razuma, tj. ideala pozitivne slobode,2 jednakosti (ne samo pravne, već i socijalne) i bratstva (ne samo među pripadnicima svoje nacije) među svim ljudima bez obzira na pol, “rasu”, etničko poreklo, naciju ili religijsku pripadnost. Desnica je, zavisno od vremena, mogla pristati na negativnu slobodu i bratstvo koje bi se odnosilo prevashodno na pripadnike sopstvene nacije, kadšto i vere, a tek katkad i na pripadnike celokupne ljudske vrste, dok je jednakost (ako se izuzme ona pred zakonom, u koju su liberali svih vrsta uvek verovali, a i moderni konzervativci je ne dovode u pitanje) za nju uvek bila sporna vrednost.
Posle II svetskog rata, međutim, a naročito s prodorom Nove levice krajem 1960-ih i “kulturnog obrata” postmoderne krajem naredne decenije, te posebno od poraza SSSR-a u hladnome ratu, uz pomenutu ekonomsko-socijalnu osu razdvajanja levice i desnice javlja se i osa odnosa između većine i manjine. Danas se, naime, upravo zaštita etničkih, rasnih, rodnih, seksualnih i konfesionalnih manjina, čemu se dodaju zaštita okoline i životinja, smatra bitnom značajkom levog opredeljenja. Prema stanovištu koje se ovde zastupa, ekonomsko-socijalna i osa odnosa između većine i manjine danas presudno određuju da li je neka politička stranka desno ili levo u ideološko-političkom spektru, te koliko se približava levoj ili desnoj krajnosti.
Osim toga, racionalno planiranje društvenih odnosa, kao i unapređenje društva i čoveka racionalno planiranom delatnošću, izaziva među desničarima sumnju, a katkad i strah. Nasuprot tome, oni nade polažu u empirizam, tj. u održavanje postojećeg iskustveno proverenog društvenog poretka, a protive se bilo kakvom društvenom eksperimentisanju, ma kako eksperimenti na razumu bili zasnovani. U pozadini ovog nalazi se neprevladani strah od Boga, tj. na njegovoj volji zasnovanog vaskolikog, pa i društvenog sveta.
Radikalno desna krajnost
Radikalno desna krajnost ili desni ekstremizam (radikalizam) je ideološki naslednik fašizma i nacizma iz prve polovine XX veka i pomeren je još udesno u odnosu na klasični konzervativizam.3 Prema E. Nolteu, fašističke partije, pokreti i nastojanja posle Prvoga svetskoga rata su sasvim jasno stajali na krajnjoj desnici. On ističe da one “pre svega su radikalnije antikomunistički nastrojene od poznatih desničarskih partija pre (Prvog, pr. J.B.) svetskog rata, ali u isto vreme sadrže i više levičarskih elemenata od ovih. Njihova spoljna obeležja su sklonost ka uniformama, načelu vođe i simpatija prema Musoliniju, Hitleru ili obojici. Ako su samo neka od ovih obeležja jasno izražena, može se govoriti o filofašizmu ili polufašizmu, dok se lažnim fašizmom može označiti partija drugačijeg porekla koja neke od ovih momenata snažno ističe (npr. prisustvo oružanih partijskih odreda). Tamo gde su prisutni svi bitni momenti u začetku uputno je koristiti termin protofašizam”. (cit. pr. Kuljić, 1990: 469)
Savremeni desni ekstremizam se temelji na sličnim ideološkim postavkama kao i njegovi ideološki preci, iako često “odriče svaku vezu” (Kuljić, 2002: 124) sa njima:
1) na krajnjem rasizmu i/ili nacionalizmu, a kadšto i klerikalizmu, tj. u težnji da se ostvari što veća država rasno, etnički ili konfesionalno zasnovana, pa se u tom cilju ne preza ne samo od rasnog, etničkog ili konfesionalnog podjarmljivanja različitih, već ni od njihovog “čišćenja”, a u krajnjem slučaju, ni od genocida; ovaj cilj se često ostvaruje pod uticajem netrpeljivog uverenja da je rasa, konfesija ili nacija kojoj pripadamo najbolja na kugli zemaljskoj, te da je uvek u pravu ma šta njeni pripadnici radili;
2) na antisemitizmu, tj. u verovanju u jevrejsku zaveru kako bi se obezbedila njihova vladavina nad celim svetom, kao i u štampanju Protokola sionskih mudraca,4 koji to treba da potvrde, te negiranju razmera stradanja Jevreja u II svetskom ratu ili, pak, pravdanju tog stradanja zbog zla koje oni navodno donose čitavom svetu, a posebno našoj naciji, konfesiji ili rasi;
3) na antiislamizmu, pošto islam navodno ugrožava evropsku kulturu zasnovanu na hrišćanskom identitetu;
4) na antiliberalizmu, jer su liberali uvek nedovoljno rasno (konfesionalno, nacionalno) čvrsti i skloni izdaji nacionalnih (konfesionalnih, rasnih) interesa, pošto ne shvataju da je pojedinac slobodan tek u istovrsnoj društvenoj grupi; istovremeno, međutim, često se bazični antiliberalizam maskira taktičkim prihvatanjem parlamentarizma i stvarnim pristajanjem uz ekonomski liberalizam;5
5) na antisocijalizmu, antianarhizmu i antikomunizmu, jer su anarhisti, socijalisti i komunisti kao internacionalist, kadšto i kosmopoliti, po definiciji nacionalni izdajnici;
6) na homofobiji, pri čemu se homoseksualizam ne smatra samo neprirodnim, već se zagovara moralni prezir, pravno sankcionisanje i fizičko nasilje prema ljudima takvog seksualnog opredeljenja;
7) na seksizmu koji zagovara da je mesto žene prvenstveno u kući i smatra da je njena dužnost da rađa što više pripadnika nacije i rase kojoj se pripada, jer se one samo tako mogu odbraniti od pripadnika drugih nacija i rasa koje imaju viši prirodni priraštaj;
8) na strahu pred nepoznatim, stranim i drugačijim, tj. ksenofobiji, koja rađa nasilje, te se shodno tome često zagovaraju antiuseljeničke mere, nasilje prema useljenicima kadšto i nacionalnim manjinama, i militarizam;
9) na antiamerikanizmu kao mržnji prema Amerikancima6 i njihovim kulturnim, ekonomskim, vojnim i političkim dostignućima i zamislima;
10) na antimasonstvu zbog gotovo natprirodne moći koju koriste za upravljanje celim svetom;
11) na neprijateljstvu prema globalizacijskim procesima i međunarodnim povezivanjima (npr. antievropejstvo ili evroskepticizam, antimondijalizam, antiglobalizam);
12) na proučavanju fašističkih i desno-autoritarnih režima iz prošlosti kako bi se našli uzori za budućnost, pri čemu se Hitler i različiti domaći fašisti najčešće uzimaju za ugled;
13) na autoritarnosti kao socijalno-psihološkoj osnovi krajnjeg nacionalizma, homofobije, antisemitizma, antimasonstva, sklonosti za stvaranjem teorija zavere, militarizma i sl.;
14) na viziji poželjnog društva koja podrazumeva veoma često jednorasna, jednokonfesionalna i jednonacionalna društva, dok se kapitalizam prihvata i na rečima a ne samo u praksi, i kadšto se čak zagovara neka vrsta ekonomskog liberalizma umesto nekadašnje korporativno uređene privrede i društva.7
Treba naglasiti da neke od navedenih značajki u svojoj ideologiji imaju i drugi ideološki pokreti, ali ovi simptomi kod njih stoje relativno izolovani u odnosu na druge crte ideologije, dok radikalno desni pokreti i stranke, po pravilu, veliku većinu ovih simptoma objedinjuju u jednome desno-ekstremističkom sindromu.
Nije nužno da pokret ili stranka imaju sve ove simptome da bi bile označene radikalno-desnim, dovoljno je da imaju većinu njih, pa da zasluže ovaj naziv. Isto tako, ako neka politička stranka ima u ideologiji tri ili četiri od ovde pobrojanih crta, npr. autoritarnost, krajnji nacionalizam, seksizam i homofobiju, to još uvek ne znači da je radikalno desna, iako se sa sigurnošću može reći da se značajno bliži desnom polu ideološko-političkog spektra.
Čini se, međutim, opravdanim iz šireg spleta simptoma desnog ekstremizma izdvojiti četiri centralna: uz krajnji rasizam, ili nacionalizam, ili religijski fundamentalizam, koji svakako čine srž radikalno-desne ideologije, u te simptome treba uključiti i ugledanje na fašističke uzore iz prošlosti, te autoritarnost i antisemitizam.8 Kad su ova četiri simptoma objedinjena u jednoj ideologiji, oni oblikuju krajnji radikalno desni sindrom neonacistističkoga tipa. Dešava se, međutim, da neki od ova četiri simptoma – naročito ugledanje na uzore iz II svetskog rata – manjka, posebno u zemljama koje su bile podvrgnute represalijama od strane fašističkih okupatora tokom II svetskog rata. Ipak, dovoljno je i da su tri od njih prisutni, kao i deo ovih drugih koji su navedeni, pa da se sa priličnom sigurnošću utvrdi da se radi o prisustvu krajnjega radikalno desnog sindroma.9 Može se, takođe, zaključiti da što je više ovih simptoma prisutno, to su ideološki pokret ili stranka radikalniji u desnome opredeljenju.
Radikalno leva krajnost
Krajnja levica je zasnovana na različitim socijalističkim strujama, najčešće na tradicijama boljševizma (shvaćenog bilo na staljinistički ili trockistički način), maoizma, titoizma, evrokomunizma i anarhizma (kolektivističkog ili individualnog). Krajnje radikalno levo opredeljenje se odlikuje:
1) antikapitalizmom, tj. tvrdnjama da je kapitalizam izvor svih zala u savremenom svetu, te da buržoazija, što na osnovu strukturne nužnosti izazvane položajem u društvenoj strukturi kapitalističkog sistema, što na osnovu subjektivnih želja, želi da porobi i eksploatiše radnog čoveka do krajnjih istorijom određenih granica;
2) antiglobalizacijskim stavom, tj. neprijateljstvom prema globalnom kapitalizmu i velikim multinacionalnim korporacijama bogatih država, koje porobljavaju ne samo domaće radništvo, već i siromašne članice međunarodne zajednice;
3) antigrađanskim stavom, tj. neprijateljstvom prema predstavničkoj demokratiji,10 privatnoj svojini i tržištu, kao i u osporavanju njihovih vrednosti za društveni napredak; zagovaranjem klasne borbe (kadšto oružane) između proletarijata i buržoazije;
4) zagovaranjem direktne akcije i generalnih štrajkova kao važnih sredstava klasne borbe;
5) neprijateljstvom prema državi (anarhistička struja), tj. zagovaranjem njene likvidacije;
6) neprijateljstvom prema institucionalizovanoj religiji, tj. zagovaranjem borbenog ateizma i zahtevanjem raspuštanja crkvi;
7) borbenim neprijateljstvom prema patrijarhalnoj porodici i zagovaranjem slobodne ljubavi;
8) jakom i kadšto netrpeljivom propagandom feminizma, tj. nametanjem stava o feminizmu kao emancipatorskoj ideologiji: prvo će se osloboditi žene, a potom i ceo ljudski rod, a oni koji to osporavaju bivaju okvalifikovani kao neemancipovani i zaostali;11
9) jakom i kadšto netrpeljivom propagandom homoseksualnosti, tj. stavom o homoseksualizmu kao a priori dobrom i društveno poželjnom12 seksualnom opredeljenju, te proglašavanjem onih koji to osporavaju zaostalim konzervativcima;
10) pozitivnijim vrednovanjem društava realnog socijalizma od kapitalističkih društava, makar i realni socijalizam iz prošlosti bio kritikovan i njegova iskustva proučavana kako se greške u budućnosti ne bi ponovile;
11) vizijom poželjnog društva koja propisuje bilo društvo apsolutno slobodnih i jednakih pojedinaca koji naizmenično vrše upravne poslove, a povezani su u uzajamne proizvodne zadruge i opštine, koje se federalno povezuju u slučaju anarhizma, bilo državu koja se bazira na neposrednoj demokratiji i društvenoj svojini u slučaju socijalista i komunista.
Razume se, valja uvek imati na umu i razlike između različitih struja krajnje levice, ali čini se da je opravdano, bez obzira na njih, sve ove različite socijalističke struje posmatrati zajedno, jer ih osnovna anti-kapitalistička usmerenost čini srodnijim međusobno no što ih bilo kakve razlike, pa i one vezane za odnos prema državi, razdvajaju. U politici, naime, zajednički neprijatelj ujedinjuje i znači kadšto više od vizije poželjnog društva, što ne znači da potonju treba potcenjivati.
Globalno društvo posle 1989. godine
Krajem kratkog XX veka, obeleženog padom Berlinskog zida 1989. godine i raspadom Sovjetskog Saveza 1991. godine, došlo je do naglog pomeranja političkog spektra udesno.13 Tako XXI vek počinje u znaku preporođene desnice i različitih desničarskih ideologija. U razvijenim i bogatim zapadnoevropskim državama konzervativni liberali, nadahnuti učenjima Karla Popera i Fridriha fon Hajeka, postali su glavna ideološka struja.14 Pridružili su im se socijalni demokrati, koji su gotovo napustili socijalističke ideale i zalažući se za tzv. treći put, ne naročito originalno oblikovan od strane Entonija Gidensa i Jirgena Habermasa, postali levi liberali. Štaviše, oni su se kroz politička delanja Tonija Blera15 i Gerharda Šredera približili neoliberalizmu, postajući zapravo u političkoj praksi stranke umerene desnice.
Levica je, pak, prepuštena različitim alter-globalizacijskim, feminističkim, pacifističkim i ekološkim pokretima, zastupnicima prava manjina, anarhistima, strankama demokratskog socijalizma, koje su kadšto tek bivše komunističke stranke, kakva je npr. Partija demokratskog socijalizma iz istočnog dela sada jedinstvene Nemačke. Umesto u vreme hladnog rata razgranate levice, na levoj strani političkog spektra, koji je tada obuhvatao maoiste, trockiste, staljiniste, izvorne lenjiniste (šta god to značilo), titoiste, evrokomuniste, anarhiste i demokratske socijaliste, pa i leve socijalne demokrate, danas je levica sužena, a desnica buja sve raznobojnija.
Tako, u desnicu se danas ubrajaju ne samo tehnokratski konzervativci i liberali, već oživljavaju i klasični konzervativci, koji nadahnuće traže u učenjima de Mestra i de Bonala, kao i neokonzervativci u SAD (moral majority),16 te različiti religijski fundamentalisti, branitelji fašizma i nacizma. Pokreti ćelavaca (skinheads) i belih nacionalista (white nationalists) više nisu sastavljeni tek od marginalnih, frustriranih i opasnih mladića koji ne nalaze razumevanje u društvenom okruženju, već stiču i naklonost organizovanih političkih stranaka, koje osvajaju sve veću podršku biračkoga tela.
Razobručene snage kapitalizma, tj. krupni kapital nezajažljiv za profitom, više ne haju za upozorenja o nečovečnosti uslova u kojima živi i radi obična radna snaga. Nema više pretnje istorijski poraženog i delegitimisanoga sistema “realno postojećeg socijalizma”, Sovjetski Savez je nestao sa istorijske pozornice, pa tako oslobođen straha, krupni kapital nameće svoje vizije poželjnog društva. Takve vizije se uglavnom uklapaju u glavnu struju sadašnjeg političkog spektra, dakle, u struju liberalnih konzervativaca i liberala (pojačanih socijalnim demokratama).
Ovakvim kretanjima opiru se kako desni estremisti u ime bele Evrope, nacionalnog suvereniteta ili islamskog carstva, i protiv “svetske jevrejske zavere”, čije interese sprovode SAD, tako i levi ekstremisti u ime prava na otpor kapitalističkom imperijalizmu globalne svetske sile SAD i njene vojne industrije, te multinacionalnih korporacija.
Priroda režima Slobodana Miloševića i Socijalističke partije Srbije
Levica je u Evropi slaba, a u Srbiji je počev od 5. oktobra 2000. gotovo nepostojeća. Ona je, za razliku od ostatka Evrope, u Srbiji vladala tokom 1990-ih. Tradicionalistička levica oličena u Slobodanu Miloševiću i njegovoj SPS je tokom cele decenije očuvala dominaciju društvene svojine u proizvodnim odnosima, čime je ispunila i ustavnu normu, koju je sama propisala, da su svi oblici svojine ravnopravni, što je omogućilo blokiranje političke odluke o privatizaciji.17 Istovremeno, međutim, u vreme sankcija OUN, uveden je sistem uvozno-izvoznih dozvola i kontigenata, koji je doprineo javljanju kapitalista, tzv. novobogataša. Oni su listom bili bliski režimu, jer je to bio uslov za dobijanje unosnih poslova. Otuda se u okviru socijalističkih društvenih odnosa počeo razvijati i politički kapitalizam.
Takođe, socijalisti su manje ili više dosledno očuvali i jednu vrstu real-socijalističkog viđenja demokratije. Manipulisali su oblicima neposredne demokratije kad god su mogli, a višestranački sistem im je bio tek fasada za suštinski nepodeljenu vlast S. Miloševića. U tom smislu, ovaj sistem se može odrediti kao autoritarni višestranački socijalizam sa vodećom strankom.
Zanimljivo je bilo to da su se socijalisti često suprotstavljali imperijalizmu SAD upravo sledeći svoja socijalistička uverenja, a da im se u tim nastojanjima pridruživala SRS, stranka radikalno desnog opredeljenja, kojoj je takav politički ambijent odgovarao sa stanovišta promovisanja nekih od njenih vrednosti, tj. krajnjeg nacionalizma, ksenofobije, antiglobalizma, antiislamizma, autoritarnosti, antisemitizma, militarizma i antiamerikanizma.
U potpunoj izolaciji Srbije radikali su mogli da gone pripadnike drugih nacija iz zemlje i pobornike različitih ideoloških opredeljenja sa Univerziteta i iz sredstava masovnog opštenja, te da nesmetano sistematski zastrašuju političke protivnike, što je išlo na ruku socijalistima i ličnim interesima S. Miloševića. Zajednički politički neprijatelji, kako spoljašnji tako i unutrašnji, ujedinjavali su na taktičkom nivou tradicionalističku levicu i krajnju desnicu u Srbiji 1990-ih godina, bez obzira na njihove strateške razlike.
Radikalno desna krajnost u Srbiji posle pada Berlinskog zida
Savremeni desni ekstremizam je, nastajući postepeno posle Drugog svetskoga rata i jačajući sa pomeranjem celog ideološko-političkoga spektra udesno po slomu real-socijalističkih društava, zadržao idejne postavke fašizma, iako unekoliko promenjene: borbu protiv egalitarnih ideologija, posebno onih zasnovanih na idealima prosvetiteljstva, kao što su liberalizam i marksizam, ali delom čak i protiv hrišćanstva, poricanje individualističke prirodnopravne osnove ljudskih prava, jer ova razbija zajednicu, te zalaganje za organsku zajednicu. (Kuljić, 2002: 126-127) U ovome ambivalentnom odnosu prema hrišćanstvu vidljiva je i jedna od važnih razlika krajnje desnice u odnosu na umerenu desnicu, jer potonja prema religiji ima nedvosmisleno pozitivan stav.
U slučaju srpskih radikala, Vojislav Šešelj se nije libio da trojicu vladika Srpske pravoslavne crkve, mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija Radovića, episkopa zahumsko-hercegovačkog Atanasija Jevtića, te episkopa kosovsko-metohijskoga Artemija Radosavljevića, aludirajući na početna slova njihovih vlastitih imena, uvredljivo označi kao “tri izdajnička slova ‘A’ Srpske pravoslavne crkve”. Istovremeno, radikali su zbog nacionalnih razloga, tj. veze pravoslavlja i srpskog nacionalizma, uvek branili povlašćen položaj SPC u odnosu na druge crkve u društvu, a posebno u odnosu na sekte, jer se to uklapa u opštiji ksenofobni stav. Utoliko je stav SRS prema religiji i SPC unekoliko ambivalentan.
SRS je, možda, ponajviše zainteresovana za monopol SPC u duhovnom životu Srbije, čak i onda kada se politički protivi delatnosti izvesnih njenih velikodostojnika. Naime, srpski nacionalizam je, po pravilu, sebe vezivao za pravoslavlje, pa je stoga i normalno što radikalni srpski nacionalisti nastavljaju tu tradiciju srpskog nacionalizma. Tako Vojislav Šešelj u predgovoru knjige Ideologija srpskog nacionalizma18 veli:
“Svetosavski zavet jedinstvene vere u jedinstvenoj nacionalnoj državi je bio vekovni orijentir budućnosti, ali i glavni cilj osporavanja i razaranja od strane svih srpskih neprijatelja. Odnos prema nacionalnoj državi bio je oduvek kamen međaš između časti i beščašća, patriotizma i izdaje, vernosti i konvertitstva (…) Večito na moralnim ispitima, narod je teško stradao sakaćen stalnim otpadništvom, ali je zato dugoročno jačao osnovnu maticu slobodarskog duha, herojske etike i državotvornog instinkta. Nacionalno jedinstvo se više od jednog milenijuma temeljilo na verskom jedinstvu i kod Srba se ono nadovezivalo na spontano jedinstvo plemena i rodova, vezanih svešću o zajedničkom jeziku i poreklu, još iz praistorijskog vremena.19 Samo je pravoslavna varijanta hrišćanske vere sa specifičnim nacionalnim sadržajima mogla da predstavlja snažan kohezivni faktor srpske državne ideje, koji je mogao da savlada i petovekovno tursko ropstvo i perfidni rimokatolički prozelitizam.”
U ovome citatu jasno je predočeno kako je ideologija od pravoslavne crkve oblikovanog i verovatno usled toga konfesionalno netrpeljivog srpskog nacionalizma uklonila iz srpstva sve one koji nisu želeli da budu pravoslavni iz ovog ili onog razloga. Danas se ova ideologija širi od strane krajnjih nacionalista, čija je religioznost upitna, ali konfesionalna netrpeljivost uprkos tome neiscrpna. Naime, krajnjim nacionalistima među Srbima, Hrvatima i Bošnjacima, gde je etnički identitet najčešće na konfesionalnom identitetu zasnovan, konfesionalna netrpeljivost uvek dobro dođe u nacionalističkim nadgornjavanjima i zahtevima.
Treba, međutim, uočiti da osim antiislamizma, koji je u ideologiji SRS zapravo poistovećen sa neprijateljstvom prema domaćim muslimanima kao otpadnicima od svetovne religije srpskog nacionalizma, i antikatolicizam igra važnu ulogu u ideologiji SRS-a, što opet nije uslovljeno verskim razlozima, već činjenicom da radikali smatraju i Hrvate “otpadničkim”, te zato i manje vrednim katoličkim Srbima. U oba slučaja, “izdajom” pravoslavlja “otpalo” se i od srpske nacije.
Druge razlike u odnosu na stranke umerene desnice sastoje se prevashodno u već pomenutoj odlici krajnjih desničara da se oslanjaju na socijalnu demagogiju u naporima da privuku glasače, koji bi, inače, glasali za partije levice.20 Ipak, glavna odlika krajnjih desničara danas je krajnji nacionalizam. Pisac ovih redova prihvata Gelnerovo (Gellner) određenje nacionalizma kao političkoga načela koje podrazumeva poklapanje etničkih i političkih granica. (Gelner, 1997: 11) Iz toga dalje logički sledi da krajnji nacionalizam dovodi navedeno načelo do svojih krajnjih logičkih i političkih posledica, demagoški ga koristeći u propagiranju stavova stranke.
Prema tome, krajnji desničari se zalažu za etničko čišćenje već postojeće nacionalne države od pripadnika manjinskih etničkih i konfesionalnih zajednica ili za osvajanje prostora naseljenih pripadnicima iste narodnosti u susednim državama, te njihovo pripajanje matičnoj državi. Naravno, tokom mirnoga perioda u društvenome razvoju, ovo zalaganje ostaje izraženo samo rečima i sporadičnim nasilnim aktima, koje često sprovode i stranački nepovezani, ali društveno i lično frustrirani pojedinci, npr. pripadnici rasističkih i ekstremističkih organizacija Nacionalni stroj, Rasonalisti, skinheads, ili klerofašističke organizacije Obraz i sl.21
No u vremenima izraženije društvene krize, a posebno rata, krajnje desničarske stranke pokušavaju ideale krajnjega nacionalizma sistematski i praktično ostvariti. U tom smislu je i Srpska radikalna stranka pod vođstvom Vojislava Šešelja22 radila na ostvarenju strateškoga cilja tzv. Velike Srbije,23 sa zapadnom granicom “Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica”, koja bi dopirala do pred sam glavni grad Hrvatske – Zagreb.24 SRS je, takođe, u toku ratova za jugoslovensko nasleđe organizovala sistematsko zastrašivanje vojvođanskih Hrvata, što je vrhunilo u proterivanju hrvatskoga življa iz Hrtkovaca. Ovi nečovečni činovi obeležili su delanje ove stranke u proteklih desetak godina i učinili veoma teškom saradnju sa drugim političkim strankama, kako u Srbiji, tako još više van nje.
Slično se, međutim, sličnome raduje. Danas, kada se svet u sve većoj meri globalizuje, tj. postaje sve povezaniji obaveštenjima i poslovnom, kulturnom i političkom saradnjom, političke stranke iz različitih zemalja održavaju međusobnu saradnju bez obzira na geografsku udaljenost. Ideološki bliske političke stranke se naročito povezuju, pokušavajući da ostvare ideološka okupljanja na kontinentalnim, pa i globalnim ravnima. U tom smislu, krajnji desničari ne samo da nisu izuzetak, već snažno potvrđuju pravilo: ove stranke sarađuju gotovo isključivo međusobno, jer ih druge političke stranke smatraju nedostojnima saradnje.25
Utoliko ne iznenađuje što je Srpska radikalna stranka ostvarila saradnju sa ideološki srodnim političkim strankama, kako na zapadu Evrope, tako i na njenom istoku. Još značajnija je, međutim, činjenica da radikali u Evropi ne sarađuju ni sa kim drugim doli sa desnim ekstremistima. Imajući u vidu da je Srbija smeštena na evropskome kontinentu, te da su krajnji desničari, bez obzira na njihovo jačanje u poslednje vreme, prezrena politička grupacija, onda je jasno kakva je spoljnopolitička pogubnost takvog opredeljenja za Srbiju. Naravno, ovo nije i glavni razlog protiv negativnog vrednovanja radikalno-desnog opredeljenja. Osnovno je, ipak, to što je ovo opredeljenje u najoštrijoj mogućoj suprotnosti sa čovečnim idealima prosvetiteljstva: slobodom, jednakošću i bratstvom među svim ljudima, te kategoričkim imperativom da se drugi čovek posmatra isključivo kao cilj, a nikada kao sredstvo za ispunjenje nekog cilja.
Zanimljivo je da SRS baštini i jednu egzotičnu značajku kako klasičnog fašizma, tako i savremenog desnog radikalizma, a to je antimasonski stav. Taj stav se kako tada, tako i sada vezivao i vezuje najčešće sa antisemitizmom. Danas, međutim, za razliku od doba klasičnog fašizma, radikalni desničari ga koriste u kombinaciji sa jakim antiglobalizmom, antiamerikanizmom i evroskepticizmom (ne radi se toliko o antievropskom stavu, koliko o neprijateljstvu prema bilo kakvom federalizmu u EU koji bi potkopao nacije i nacionalne države Evrope). Tako Vojislav Šešelj u Srpskoj slobodarskoj misli veli (Šešelj, 2000: 32):
“(…) a što se nas Srba tiče, mi moramo odabrati kojoj ćemo se velikoj sili prikloniti u procesu integracije.26 Pred nama su dve opcije – da se priklonimo onim silama čiji su glavni ciljevi i interesi naše uništenje ili onim velikim silama koje žele da mi opstanemo i da sačuvamo i državu i narod. (…) To (velike sile koje žele da opstanemo, pr. J. B.) su danas Rusija, Kina, a sutra će biti možda još neka. Znamo tačno koja je to koja želi da nas uništi. To je Amerika.27 (…) Ne može ni Amerika, koja eksploatiše celi svet, da finansira tu svoju dominaciju na svim meridijanima. To mnogi u Americi shvataju, ljudi od uticaja, ljudi vezani za razne masonske lože, za razne grupacije polutajnog i tajnog karaktera, koji već javno iznose snove o redukciji svetskog stanovništva. A jasno je koga bi obuhvatila ta redukcija: slovenske narode, Kinu, Indiju, ostatak Azije, Afriku i Južnu Ameriku.”
Jasno je, dakle, ispoljen antiamerički i u nešto blažem obliku (fusnote 27 i 28) antievropski politički stav, a sve je potkrepljeno teorijom zavere, koju su, navodno, skovali “ljudi od uticaja”, tj. masoni. Predočen je rat kontinenata: Severna Amerika, Zapadna Evropa i (verovatno) Australija protiv Afrike, Azije, Južne Amerike i Istočne Evrope, tj. Rusije, Belorusije i Srbije.28 Apsurdnost ovakve vizije budućnosti nije neophodno podrobnije komentarisati. Ovde je, ipak, opširnije navedena kako bi se jasnije uvidela ideološka slika sveta srpskih radikala.
Vođ francuskih krajnjih desničara Žan Mari le Pen, organizator evropskog povezivanja krajnje radikalnih desničara u okviru tzv. Evronacionalista, bio je gost SRS tokom 1990-ih u hali Pinki (kojom je tada rukovodio neuspešni radikalski kandidat na izborima za beogradskog gradonačelnika Aleksandar Vučić).29 Da se ne radi tek o privremenoj zabludi srpskih radikala povodom ličnosti i dela Le Pena, kao i ideološkog identiteta Nacionalnog Fronta Francuske, već o njihovom trajnijem ideološkom opredeljenju, pokazuje istrajnost kojom oni promovišu krajnje desne ideje nezvaničnog vođe evropskih krajnjih desničara. SRS je, naime, 2001. godine u Srpskoj slobodarskoj misli, stranačkom časopisu SRS sa teorijskim pretenzijama, namenjenog stručnoj i naučnoj a ne široj javnosti Srbije, objavila 300 mera za renesansu Francuske, tj. program Nacionalnog fronta Francuske.30
Tim povodom je i istaknuti član srpskog Nacionalnog stroja pod nadimkom Bad Skin31 učestvujući 13. maja 2004. na internet-forumu međunarodnih rasista i desnih ekstremista Stormfront – White Nationalist Community:32 Le Pen Rallies European Right Wing: The vision of a United European Parliament izvestio na rđavom engleskom jeziku punom gramatičkih grešaka svoju rasističku sabraću Evrope o vezama SRS i Nacionalnog fronta Le Pena (http://www.stormfront.org/archive/t-130720.html):
- Naravno, mnogi konzervativni aristokrati su se borili pre Francuske revolucije protiv autoriteta centralne monarhove vlasti nad starim feudalnim pokrajinama i regionalnim autonomijama, ali se to posle 1791. izmenilo. [↩]
- Čovek ne treba samo da bude slobodan od ugnjetavanja drugog čoveka i države, kao i za prodaju svoje radne snage na tržištu, već i slobodan za stalno sopstveno usavršavanje i ostvarivanje svih svojih mogućnosti bez obzira na društveni sloj iz kojeg potiče. Vrednost pozitivne slobode snažno zastupa ne samo levica, već i socijalni liberali. [↩]
- O značajkama klasičnog konzervativizma pisano je u članku “Političke stranke umerene i krajnje desnice u Srbiji”, koji treba da bude objavljen u Novoj srpskoj političkoj misli. [↩]
- Protokoli sionskih mudraca predstavljaju antisemitsku bibliju, jer je koristi svaka nova generacija antisemita u svetu, bez obzira na društvene, verske ili nacionalne razlike. Tu nažalost ništa ne smeta što je odavno dokazano da se radi o dokumentu koji je stvorila tajna služba carske Rusije Ohrana. [↩]
- U pojmu etnokratskog liberalizma, tj. liberalizma ograničenog samo na vladajuću etničku ili rasnu grupu, kao što je npr. bilo u slučaju Južnoafričke Republike u doba vladavine aparthejda, ili Izraela i Hrvatske u doba F. Tuđmana, dolazi do prožimanja radikalno desnog ideološkog stava i liberalizma, u čemu Rodžer Grifin vidi i glavnu značajku razvoja radikalne desnice posle II svetskog rata (elektronska verzija; Interregnum or Endgame? Radical Right Thought in the ‘Post-fascist’ Era http://home.alphalink.com.au/~radnat/theories-right/theory2.htm). [↩]
- U SAD postoji antievropejstvo kod izvesnih protestantskih fundamentalista. [↩]
- Poslednja značajka je vezana za promene u strukturi kapitalističkog društva. Naime, dok se pre II svetskog rata sitni kapital osećao ugroženim od strane krupnog kapitala, s jedne strane, i organizovanih radničkih sindikata, s druge strane, pa su pripadnici sitnoga građanstva činili društvenu osnovu klasičnih fašističkih pokreta, dotle je razvoj kapitalističkog društva doveo do pada ugroženosti ovog sloja građanstva i do rasta ugroženosti brojno opadajućih, slabije obrazovanih i obučenih radnika koji obavljaju rutinske manuelne poslove i glavne su žrtve rastuće društvene nejednakosti u neoliberalnoj globalizaciji. Otuda su sitno građanstvo kao društvenu osnovu radikalno desnih pokreta i političkih stranaka zamenili nezaposleni, niže obrazovani i neobučeni radnici sa izrazitom nesigurnošću radnog mesta. Dakako, tome je naročito doprinelo useljavanje stranih radnika, koji im postaju takmaci na tržištu rada, a najčešće se odlikuju drugačijom bojom kože i religijskom ili etničkom pripadnošću. (Norris, 2004, ch. 6) Treba, međutim, uočiti da ima i alternativnih viđenja društvenog profila glasača radikalno desnih stranaka. Prema njima, radikalno desne stranke privlače glasove protesta i nisu utemeljene u društvenoj strukturi, tj. privlače glasove iz različitih društvenih slojeva, dok je ideologija nebitna. (Norris, 2004, ch. 6, nav. pr. Wouter Van der Brug, Meidert Fennema and Jean Tillie, 2000, “Anti-immigrant parties in Europe: Ideological or protest vote?”, European Journal of Political Research, 37 (1), 77-102.) Ipak, čini se da su ova mišljenja empirijski opovrgnuta, dok su snažno podržane ne samo teze o natprosečnoj podršci za radikalne desničare među radnicima, već čak i među pripadnicima sitnog građanstva. (Norris, 2004, ch. 6) Potonje dodatno upućuje na srodnost klasičnog fašizma i savremene radikalne desnice. [↩]
- Kod Jevreja mesto antisemitizma zauzima antiislamizam. Naravno, kod izraelske krajnje desnice nikada nema pozivanja na fašističke uzore iz II svetskog rata, ali zato može biti konfesionalne isključivosti, ksenofobije, rasizma, autoritarnosti i militarizma, kao i drugih simptoma radikalno desne krajnosti. [↩]
- Treba uočiti da radikalno desni sindrom može, ali i ne mora biti neonacističke usmerenosti. Kada nije neonacističke usmerenosti, opasniji je, jer je bolje maskiran i teže se raspoznaje. [↩]
- Jednako kao radikalna desnica, i levica može iz taktičkih razloga prihvatati parlamentarizam. [↩]
- Ovaj ideološki redukcionizam koji se kadšto ogrće teorijskim plaštom podseća na marksizam koji je u proletarijatu prepoznao svetskoistorijskog subjekta opšteljudskog oslobođenja. Radnike su zamenile žene, a buržoaziju muškarci. [↩]
- Društvena poželjnost je upravo ono što je sporno. Iz nje sledi zagovaranje homoseksualnih brakova, što ne mora biti sporno, ali i prava na usvajanje dece, što je veoma sporno, jer ukazuje na poželjnost homoseksualne socijalizacije. Tako se trpeljivost zamenjuje društvenom poželjnošću. Treba, međutim, naglasiti da i najveći deo levih liberala danas podržava ovakve zahteve. [↩]
- Rast desnice je nagovestila već početkom 1980-ih i kriza države socijalnog staranja (welfare state), te sledstveni rast tačerizma i reganizma, tj. neoliberalizma. [↩]
- U nas su najpoznatiji neoliberali okupljeni oko on line časopisa Katalaksija. Među njima se posebno ističu Ivan Janković i Borislav Ristić. Prvi je u Helsinškoj povelji pisao članke u kojima je pravdao agresiju SAD u Iraku. [↩]
- Nije samo od simboličke važnosti što je upravo na Blerov predlog ukinut 4. član programa Laburističke stranke, koji je nalagao borbu za ostvarenje društvene svojine. Posle toga, laburisti su mogli nesmetano da postanu promoteri privatne svojine i tržišta, tj. kapitalizma. [↩]
- Pripadnik moralne većine je i sam neokonzervativni predsednik Džordž Buš mlađi, za razliku od njegovog oca, koji se pre može svrstati u neoliberale negoli u neokonzervativce. [↩]
- Naime, ako su svi oblici svojine ravnopravni, onda se političkom odlukom ne može menjati položaj dominantne društvene svojine, jer je ona ustavno zaštićena kategorija. U tom smislu, valja uočiti da je svaka privatizacija kao promena svojinskih odnosa političkom odlukom neustavna. Zanimljivo je da današnji legalisti neće da uvide ovu belodanu činjenicu. Naučnik je, međutim, obavezan da precizno utvrdi da su sve vlade od 5. oktobra 2000. naovamo vladale na neustavan način, jer su favorizovale privatnu svojinu na uštrb društvene, iako su one u Ustavu određene kao ravnopravne. [↩]
- Vojislav Šešelj, (2002). Ideologija srpskog nacionalizma: Naučno i publicističko delo prof. dr Laze M. Kostića. Predgovor. Beograd: Velika Srbija, str. 6. (http://ojkrajino.com/knjige/Ideologija%20srpskog%20nacionalizma.pdf) [↩]
- Sasvim je očekivano da krajnje radikalni nacionalista zastupa iskonsko poimanje nacije (primordializam), smatrajući da njegova nacija postoji još od praistorijskoga doba. [↩]
- Treba se setiti čuvene socijalno-demagoške predizborne parole o “hlebu od tri dinara” kada SRS dođe na vlast. [↩]
- U ovom radu biće nešto više govora o Nacionalnom stroju. Razlog nije u tome što se organizacija smatra važnom ili opasnom, već zato što su utvrđene njene sporadične organizacione veze sa Srpskom radikalnom strankom. Rasonalisti imaju neonacističku ideologiju kao i Nacionalni stroj, a Obraz je izgubio svaki značaj ne samo zbog smrti nekadašnjeg vođe Krstića, već i zbog arhaične klerikalne fašistoidnosti koja ne privlači današnju omladinu. [↩]
- Zanimljivo je da se Vojislav Šešelj hvalisao titulom četničkog vojvode dobijenom od popa Đujića (koji mu je istu potom oduzeo), te da se kao takav kod Vukovara pojavio u uniformi JNA tobože predvodeći paravojne četničke snage sastavljene od dobrovoljaca iz redova njegove stranke. Zatim je dobio i posprdni nadimak “crveni vojvoda”. Njega i danas treba smatrati vođom SRS-a, jer takvim ga smatra sama stranka. Što se, pak, njegovih četnika tiče, uglavnom su ostali upamćeni po pljačkaškim delatnostima po završetku vojnih akcija. [↩]
- Velika Srbija je ime lista i izdavačke kuće SRS-a. [↩]
- Valja naglasiti, međutim, da hrvatski krajnji nacionalisti i danas sanjaju da Zemun, predgrađe Beograda, kao i celokupna crnogorska obala Jadrana, uđu u sastav Hrvatske, kako je to bilo u doba fašističke Nezavisne države Hrvatske. U ovakvim nastojanjima isticali su se početkom 1990-ih neki zvaničnici tadašnje vladajuće stranke u Hrvatskoj – Hrvatske demokratske zajednice. Danas takve ideje zastupaju samo pripadnici HSP-a, tj. “pravaši”, predvođeni Antom Đapićem. [↩]
- Naravno, ima izuzetaka, kao što je S. Berluskoni, koji se ne libi saradnje sa vođom italijanskih krajnjih desničara, Đanfrankom Finijem, i V. Šisel u Austriji, koji je sarađivao sa Hajderovim “slobodarima”. Ovakvi slučajevi najbolje svedoče o zabrinjavajuće udesno pomerenom ideološko-političkom spektru Evrope. [↩]
- Zanimljivo je da V. Šešelj nije pobornik apsolutne suverenosti Srbije. Ne, on se zalagao za priključenje Srbije savezu Rusije i Belorusije: “Gde će se povući granica između Evropske unije, na primer, i istočnog saveza? Ili granica između ruske i američke interesne sfere? Ja sam optimista u drugom smislu, optimista sam u tom smislu da Rusija ne može večito ostati na kolenima i da će opet biti velika sila, kad-tad. Kad opet bude velika sila, opet će se vratiti na Balkan. Onda je samo otvoreno pitanje – gde će biti granica. Da li će ta granica biti na Drini, ili na Moravi, ili na Kupi, kako bih ja želeo (…) Mi ne možemo sami da izgradimo bilo kakvu integraciju na Balkanu, a da to ne bude prirepak politike neke od velikih sila.” (Šešelj, 2000: 12, 31) Iz ovog citata podrazumeva se, iako nije izričito rečeno, da SRS zapravo želi da Srbija bude “prirepak” Rusije, te da će biti suprotstavljena Evropskoj uniji. [↩]
- Za Nemačku u istom tekstu veli da nije siguran da li “baš želi da nas uništi ili će ona u bližoj perspektivi ući u neku konfrontaciju” sa SAD. (Šešelj, 2000: 32) [↩]
- U programu SRS je jasno naglašeno s kim Srbija treba da sarađuje: “Zalažemo se za najbliže odnose i svestranu saradnju i sa Rusijom, Kinom, Japanom, Indijom, arapskim zemljama, zemljama Južne Amerike.” (6. član Programa SRS, donetog na Četvrtom otadžbinskom kongresu SRS 18. maja 1996. godine u Beogradu.) [↩]
- Zanimljivo je da je tada Le Pen blago prekorio radikale zbog neuljudnog desničarenja. Taktika Le Pena i ostalih radikalnih desničara je, naime, da se preteranom radikalnošću i brutalnošću ne plaši biračko telo. [↩]
- Srpska slobodarska misao, g.II/br. 3, 2001. [↩]
- Izgleda da dotični uživa prilično visok ugled među domaćim ćelavcima i u Nacionalnom stroju. Često ume grubo ukoriti nekoga pridošlicu da “ne priča gluposti”. Moderator foruma Nacionalnog stroja, pod rečitim nadimkom Omarska, uvek bi mu u takvim prilikama snažno davao podršku. [↩]
- Nacionalni stroj je srpska podružnica ove neonacističke organizacije. Dok sa međunarodnom centralom deli divljenje prema A. Hitleru i sva ideološka obeležja neonacizma, dotle iz domaće istorije uzdiže kvislinga M. Nedića (http://www.stormfront.org/forum/showthread.php?t=60825) i fašistu D. Ljotića (http://www.stormfront.org/forum/showthread.php?t=242994). Negativan stav je, pak, zauzet prema D. Mihailoviću i JVO, kao i komunistima (“Дража наставља погубну политику 27. марта, када су синхронизовано комунисти и официри англофили гурнули србски народ у катастрофу.”), dok je stav pozitivan prema M. Đujiću i P. Đurišiću. (http://www.stormfront.org/forum/showthread.php?t=286486) [↩]
[...] prstom na predsednika Obamu. Ova otimačina keša traje već godinama. Postala je praksa, za veoma bogate, da koriste vladu da bi uzimali od siromašnih i srednje klase, i davali bogatima. Danas smo [...]