Milošević je izgubio izbore, a mi sve
• Zašto se dogodio 5. oktobar baš 2000. godine?
Prvo, on je dugo najavljivan i pripreman. On je dobro pripremljen. Tome je išlo naruku nesnalaženje vlasti posle prvog kruga izbora. Ja sam tada razgovarao s Miloševićem, da je on izgubio na izborima. On je rekao: “Ako sam izgubio, nema problema!”… Bio je problem u tome da li je Koštunica stvarno pobedio ili ne… To je sigurno. Njemu je falilo malo glasova da pobedi. I oni su to znali i plašili su se šta će da bude u drugom krugu. S druge strane, ja sam razgovarao preko jednog prijatelja – nisam ja lično, ali sam preneo Đinđiću poruku da dozvole odlazak u drugi krug, da se organizuje drugi krug, pa ko dobije – dobije. Verovatno bi Koštunica pobedio i u drugom krugu, to nije sporno, ali njima nije bilo stalo do drugog kruga. Njima je bilo bitno da se odmah preuzme vlast. Tako da je to dobro pripremano. U tome je naravno učestvovala i logistika stranih obaveštajnih službi… Bilo je oružja. To je bio u klasičnom smislu puč. Znači, državni udar. Tu se Milošević nije dobro snašao. Tada je morao, između ta dva kruga, da razgovara s Koštunicom, Đinđićem i ostalima, ali nije se snašao. Nije shvatio. Kao što je godinama radio ranije, tada je trebalo da uradi sve da ne dođe do 5. oktobra. Jednostavno rečeno, čak i tada, on je možda mogao da kaže neka se prizna pobeda, samo da ne bude daljih nekih problema. 5. oktobar je dobro pripreman. On bi se desio kad-tad. Nije tu više ni bilo važno da li je neko pobedio na izborima. Jednostavno je postojala energija tih ljudi koji su hteli da izvedu taj puč, postojala je dobra organizacija, a državna vlast je već upala u krizu, i mnogi ljudi iz državne vlasti su već bili u dogovoru ili dilu sa Đinđićem. Između ostalog, i Legija. On se 4. oktobra sreo sa Đinđićem i dogovorio 5. oktobar. Tu nema nikakve dileme… Mi inače procenjujemo da je tada naše partijsko rukovodstvo bilo veoma nesposobno da odreagujemo brzo i da smo zbog toga izgubili sve, a samo je Milošević izgubio na izborima. Mi smo na saveznim izborima imali većinu – naša koalicija. Tada je samo Milošević izgubio izbore, a zbog 5. oktobra smo izgubili i republičku vlast. Tako da je to bila jedan loša procena.
• Kako ste Vi lično doživeli 5. oktobar?
Ništa posebno. Bio sam u ovoj zgradi. U tu zgradu su upali ovi Batićevi i naravno pokrali, polupali sve što su mogli da polupaju. Ništa posebno. Ja sam već 6. oktobra nastavio da radim normalno.
• Kako je bilo raditi tokom NATO bombardovanja?
Mi nismo osećali svu tu opasnost i ponekad mi se čini da smo bili malo ludi. Mi smo isto radili ovde. Svi su znali gde je sedište SPS-a. Moglo je da bude bombardovanja. Po celu noć smo mi ovde dežurali. Celo rukovodstvo SPS-a je zaista bilo tu. Nije pobeglo iz zemlje.
• Koje medije ste pratili do 5. oktobra?
Ja sam bio u dobrim odnosima sa svim medijima. Znači, u korektnim odnosima sa medijima… Nikada nisam bio u nekim lošim odnosima sa medijima, jer sam radio taj posao. I dan-danas nema medija sa kojim sam ja u lošim odnosima. Naravno, to ne znači da će uvek objaviti ono što ja kažem, jer to ne zavisi od njih, nego zavisi od urednika, zavisi od nekih drugih stvari. Tako da sam ja zaista imao dobre odnose sa svim medijima i nikada nisam bio pristalica komuniciranja samo s jednim medijima. Možda je to zbog toga što sam ja bio zadužen za odnose sa javnošću, pa sam onda imao službene koktele. Ja sam svake godine pravio taj prijem, koktel za medije povodom Nove godine, itd. Bili smo u dobrim odnosima.
• Ovo je sad hipotetičko pitanje: Da li postoje stvari koje biste Vi, iz sadašnjeg ugla, drugačije, bolje uradili?
Sigurno da bih drugačije radio vezano za dogovore oko formiranja vlasti. Tada je trebalo obavezno da se napravi dogovor s drugim partijama da one učestvuju u vlasti kako bi se podelila odgovornost. Dalje, sigurno da bismo kadrovsku politiku drugačije vodili, koalicije više ne bismo pravili pogrešne, vezano i za ove međunarodne pregovore. Verovatno bismo sada bili mnogo iskusniji i više bismo vodili računa o fleksibilnosti i pokušaju da se dođe do određenih dogovora. Sve u svemu, mi smo dosta stvari koje smo uradili, uradili ispravno i ima nekih stvari zbog koji treba da izvučemo neke pouke, da se one više ne ponavljaju. Mi smo to i učinili na kongresu. Time smo stavili tačku na sve te priče. Mi sada imamo novu partiju, nov program, novu politiku, nova kadrovska rešenja, većina ljudi koji su sada u rukovodstvu, osim nekoliko nas koji smo ostali, a nismo bili na nekim baš najvišim funkcijama, bili smo na nekim partijskim funkcijama. Znači, ima nas svega nekoliko koji smo ostali. Sve ostalo su neki novi ljudi, koji nisu ni bili nešto posebno politički aktivni u vreme naše vlasti.
• Zašto su bile represije prema OTPOR-u?
Pa, ne znam kolike su bile represije. Mislim da nisu, a represije u odnosu na ovo što se sada radi su smešne. Mi smo bili bebe. Oni su u stanju sada da uhapse čoveka a da ne kažu ni zašto je uhapšen, da ga puste da on provede nekoliko meseci u zatvoru. To nije bio slučaj. Ko god je hapšen, međunarodna zajednica je odmah slala saopštenja. To je neuporedivo. Mi ni tada iz partije nismo podržavali i nismo se zalagali za represiju. Problem je u tome što je OTPOR već tada imao… Da OTPOR sada radi ono što je radio u vreme Miloševića, oni bi bili odavno svi u zatvoru… OTPOR je tada izdavao, pripremao brošure kako treba da se izvede državni udar, kako treba da se neki funkcioner blokira, čak i neke diverzije kako da se izvode. To su smešne stvari šta su oni sve radili, ali protiv njih nije bila neka velika represija. Kakva represija? Represija je privođenje na informativni razgovor? Da li su ljudi svesni da vi sada možete da odete u zatvor bez ikakve krivice? Tako da i mnogi od tih ljudi – treba da razgovarate s njima, koji su bili protivnici Miloševića, sada mnogo drugačije gledaju i ocenjuju ovo vreme.
(25. juli 2003, Beograd)