Milošević je izgubio izbore, a mi sve
Ivica Dačić
Socijalistička partija Srbije, Beograd
• Kada i zašto ste se učlanili u SPS?
Pa ja sam član SPS od osnivanja, od 1990. godine, 17. jula, kada je bio osnivački kongres. Ja sam bio na tom prvom kongresu. Jednostavno, ja sam oduvek pripadao toj nekoj levoj orijentaciji i inače sam se pre nego što sam se učlanio u SPS zalagao za uvođenje višepartijskog sistema, kao student i kada je uveden višepartijski sistem, bilo je potpuno normalno da ja ostanem u jednoj partiji leve orijentacije, a to je jedino bila SPS. Tako da sam od početka tu i učesnik sam svih kongresa, svih 6 kongresa partije.
• Koje su bile Vaše funkcije?
U partiji? Ja sam bio prvi predsednik mladih socijalista Beograda, od ‘90. godine. Onda sam od ‘91, postao član Glavnog odbora SPS, ‘92. godine sam postao poslanik u Saveznom parlamentu i ‘92. godine sam postao član Izvršnog odbora Glavnog odbora u SPS i glavni portparol SPS-a, i to sam bio sve do februara 2000. godine. Onda sam postao predsednik Gradskog odbora SPS-a, Beograda. Posle 5. oktobra sam postao potpredsednik SPS-a i sada, na poslednjem kongresu, u januaru ove godine, postao sam predsednik Glavnog odbora, koji praktično obavlja funkciju predsednika partije.
• Kako ste doživeli Vaše funkcije do 5. oktobra 2000. godine?
Ja sam pre svega bio zadužen za odnose sa javnošću. Radio sam kao spokesman i to je bio jedan posao potpuno drugačiji nego što je prava politika. Ja sam profesionalno radio svoj posao, saopštavao stavove SPS-a i ja nisam menjao funkcije. Ja sam bio na toj jednoj funkciji 8 godina. Možda zbog toga što je to bila teška funkcija, pa niko nije bio zainteresovan za tu funkciju, jer to je jedna od najtežih funkcija u politici – biti spokesman… Vi ste isturena ličnost, vi ste stalno u javnosti, saopštavate stavove partije, a ne svoje lične stavove. S druge strane, sve ono što je i dobro i sve ono što je loše, ide na vaš račun, a vi možda niste ni krivi. Sve u svemu, nezgodna funkcija i ja sam jedan od retkih portparola koji je opstao 8 godina. Drugi su se uglavnom menjali vrlo brzo, tako da sam ja bukvalno bio od kako je uvedena ta funkcija, ‘92. godine. Bio sam do kraja. Posle mog odlaska, ta funkcija praktično nije ni postojala, nije postojao portparol, sve dok nismo posle 5. oktobra imenovali mlade ljude za portparole – Branka Ružića i Anu Đurović.
• Kakav je bio Vaš odnos prema JUL-u i SRS-u?
Odnos prema JUL-u… Moram da kažem da je unutar partije bilo velikih protivljenja što se tiče JUL-a, jer u našem narodu nije baš simpatično da se i supruga bavi politikom, osim njenom suprugu. Bilo je dosta otpora u partiji samoj ideji formiranja JUL-a, a naročito da JUL bude u koaliciji s nama i da posle izbora dele najvažnije funkcije u državi s nama. Mi danas ocenjujemo, a i tada je to tako bilo – samo zbog Miloševića tad nije bilo tako veliko protivljenje, upravo zbog toga što je on bio osetljiv na to pitanje, a i danas je osetljiv na to pitanje svoje supruge, tako da je to potpuno njegova reakcija. Nama je bilo važnije da Milošević bude s nama, pa čak i po tu cenu da bude JUL. To je uvek imalo negativne konotacije za nas i mi procenjujemo da je to nama nanelo značajnu štetu. Što se tiče radikala, mi smo s njima bili u različitim odnosima – od odnosa potpunog neprijateljstva, pa do koalicije. Zato što je to jedna promenljiva stranka, s promenljivom politikom. Gleda svoje interese, tako da smo s njima bili u različitim odnosima. S njima smo bili u koaliciji onda kada je propala koalicija sa SPO. Možda bi stvari bile drugačije da je ta koalicija bila prihvaćena. ‘93. godine, kada su završeni izbori, i početkom ‘94. godine, kada se govorilo o koalicijama, tada je postojala ideja da se napravi jedna velika koalicija sa DS, Novom demokratijom, itd. Tada je čak Milošević razgovarao s Đinđićem o tome… ‘94. i Milošević je nudio da Đinđić bude zamenik predsednika vlade, a Đinđić je tražio da on bude predsednik vlade. Tako da je ta koalicija propala, ali su neki ljudi iz DS ušli kod nas u vladu, kao što je bio Radulović, kao što je bio Krstić, itd, a ušla je i Nova demokratija i tada je praktično bila jedna velika koaliciona vlada. Posle izbora ‘97. godine takođe se razgovaralo da se napravi koalicija sa SPO-om, Mađarima, itd. Čak je i sve bilo dogovoreno na neki način i onda je Vuk Drašković promenio mišljenje preko noći i onda je odustao od dogovora, i onda je za jedan dan napravljena nova koalicija sa Šešeljom, kao nužno rešenje, da ne bi bili novi parlamentarni izbori. Znači, odnos Miloševića sa Šešeljom je bio strašno čudan – od potpunog neprijateljstva do velike ljubavi, i to je tako do dan-danas… Mislim, ta koalicija je bila neprirodna za nas, zato što je to jedna “desna” stranka, uopšte nije slična sa SPS-om, ali kada je u pitanju formiranje vlasti, onda se prave neke koalicije koje nisu baš principijelne.
• Kompromisi su se mogli naći, iako su postojale ideološke razlike?
Da, ali oni nisu mnogo polagali na ideologiju. Radikali. Oni su to više za javnost govorili, a u praktičnom delovanju su bili potpuno drugačiji, znači kooperativni. S njima nije bilo problema u načinu obavljanja vlasti, ali je problem što su i JUL i radikali uneli jedan radikalizam u politiku SPS-a, znači u politiku vlade, jer su stalno insistirali na nekim zakonima, koji nisu bili baš… Na primer, Zakon o univerzitetu ili Zakon o informisanju, koji su nama naneli štetu, jer su oni mislili da neke stvari moraju da se rešavaju oštro i nama je to objektivno nanelo štetu. Sada niko njih ne optužuje. Optužuju SPS, čak i oni sada kažu – sve što je bilo dobro, ispada da su oni uradili, a sve što je loše, da je radio SPS, ali dobro, šta da radimo!
• Zašto su uvedeni Zakon o univerzitetu i Zakon o javnom informisanju?
Upravo ja to i govorim. Ti zakoni su došli u poslednjim godinama naše vlasti. Mi smo 10 godina bili na vlasti. Bez obzira na probleme vezane za univerzitet, za medije, nikada nam nije padalo na pamet da se neki takvi zakoni donose, ali je upravo na predlog te dve partije došlo do radikalizacije svega toga i to je ono što nije bilo dobro za nas, jer su ti zakoni odmah naišli na osporavanje, kao što uostalom i sada, u vreme ove vlasti ima sličnih… I ovo zakonsko rešenje iz Saveza za radiodifuziju, itd., nailazi na reagovanja od strane medija. Svaka vlast ima problema u tome i mora da vodi računa.
• Kako je sprovođen Zakon o informisanju?
Zakon o informisanju je imao jednu jedinu odredbu, koja nije bila baš do kraja u skladu sa evropskom praksom, a to je da sudija za prekršaje može da izriče kazne po tom zakonu, kad je to po hitnom postupku. Pre tog zakona je postojao problem da kad neki novinar napiše neku laž i kada ga vi tužite, kad tužite te novine, onda proces traje po dve-tri godine i onda se izgubi i vrednost i važnost tog procesa. I onda se desilo, u želji da to bude po brzom postupku, a pošto nije moglo da se natera da to redovni sudovi brzo rade, onda je za to bila nadležnost sudija za prekršaje, što nije baš bilo u skladu sa evropskom praksom i čak je stvaralo probleme i sudijama za prekršaje, jer nisu bili naviknuti da sude u toj oblasti. Tako da ta jedina odredba, ona se veoma teško sprovodila i objektivno rečeno, bilo je mnogo, mnogo zahteva kod sudija za prekršaje da se izriču presude, i to ne samo od političara, i ne samo iz SPS-a, nego i iz drugih stranaka, čak i iz ovih koje su tada bile u opoziciji. Svi su tada želeli da se kažnjavaju mediji. Sad neki govore da su sudije za prekršaje mnogo kažnjavale. Ja sam ubeđen u suprotno. Oni su spasili mnoge medije da im se ne primene mnogi zakoni, jer su ih tužili svi redom, od običnih čitalaca do nekog ko je spomenut u nekom tekstu, pa do nekih političara. Kažnjavalo se baš kad nije moglo drugačije. Ali nisu tu krive sudije za prekršaje. Ne mogu oni da snose odgovornost, kao što je Batić sada uradio – posmenjivao sve sudije. Nisu sudije krive ako sude po zakonu. Krivi su oni koji su doneli loš zakon, a ne sudije ako primenjuju zakon.
• Koju funkciju je imao neformalni štab za sprovođenje novog Zakona o informisanju? U jednom članku sam čitala da je takav štab postajao i da ste Vi bili na čelu tog štaba.
Nije postojao nikakav štab za to. Vremenom, bili su različiti sastanci u pojedinim ministarstvima, vezano za primenu, vezano za vlast, tako da je povremeno bio određeni sastanak vezan za informisanje, na kojem smo učestvovali. Bio sam ja, bili su predstavnici iz ostalih ministarstava – saveznih, republičkih, bili su i predstavnici upravo ovih sudija da kažu svoje primedbe – da li uopšte može ili ne može to da se radi. Tih nekoliko sastanaka koji su bili, to nije bilo u cilju kažnjavanja, nego da vide kakvo je stanje uopšte u toj oblasti. Ja opet ponavljam, upravo smo mi, i ja lično sam mnogo puta intervenisao, da se ne kažnjavaju mediji upravo zbog nekih gluposti, glupih zahteva, jer bilo je svakakvih zahteva – od običnog čoveka koji je nešto pročitao, pa ga je neko uvredio u nekom novinskom tekstu, do političara. Kažnjavani su i državni mediji. Kažnjavana je i Politika, kažnjavani su i ovi drugi. Taj deo zakona nije dobar. Ovi drugi delovi zakona… Vidite da i sada imate u zakonu taj deo, tu kaznenu politiku. Ona je nesporna. Ona postoji u svakom zakonu. Samo je pitanje kako će ona da se sprovodi. Tako da su to priče o tome. To sam i ja pročitao u jednom tekstu. Svako ministarstvo kada prati određenu oblast, održava razne konsultativne sastanke vezano za stanje u toj oblasti, za sprovođenje normi, za sprovođenje zakona. To je bilo vreme kada se razmišljalo o tome. Trebalo je da se donese zakon o radiodifuziji, da se donese zakon o frekvencijama, telekomunikacijama. Trebalo je da se donese savezni zakon o informisanju i mi smo više puta, pošto sam i ja bio jedan od zaduženih za to, pokušavali da na neki način koordiniramo i objedinimo, a kaznena politika nikada nije bila namera.
• Kakav je Vaš odnos prema državnim i državno nezavisnim, opozicionim medijima?
Što se toga tiče, nismo o tome raspravljali. Nije o tome bila reč. Sudije kada su sudile, nisu mogle da biraju. Ako neko nekoga tuži, oni su morali da donesu na osnovu zakona određenu presudu. Oni su mogli samo da odmeravaju da li će kazna biti niža ili viša, tako da su oni kažnjavali i državne medije. I Politika je bila kažnjavana i mnoge televizije, itd. Bili su i opozicioni mediji i ovi državni mediji su bili kažnjavani. U celini, taj deo zakona je bio loš. Taj deo zakona i to je nesporno.