Godine propadanja i uništavanja
• Ja bih sad prešla na studentski protest ‘96. i ‘97. godine. Kakav je Vaš stav prema tom protestu?
Bili smo potpuno indiferentni zato što se mi nikada nismo na takav način mešali, jer su to radile agenture. Uvek. Imao sam tada duel sa Čedomirom Jovanovićem na Radio Indeksu, jer smo mi uvek prvi priznavali rezultate izbora. Rekli smo da su socijalisti pokrali izbore i da treba da se prizna izborna volja građana, ali smo bili protiv onih američkih, nemačkih zastava koje su nošene na tim protestima. Imali smo jedan stav, između jednih i drugih. Svoju politiku. Ni jedni, ni drugi, već treća opcija, najbolja opcija za Srbiju. Sećam se, tada sam imao duel sa Čedomirom Jovanovićem na Radio Indeksu, koji je bio veoma nervozan zbog načina na koji sam se ja njemu obraćao i šta sam mu govorio, pošto je valjda mislio da ću ja da se uplašim od njega kao velikog studentskog lidera, pošto je došao s četvoricom iz studentskog obezbeđenja. Ja sam u jednom trenutku rekao: “Tišina, jer ću sve zajedno da vas prebijem!” Nisu znali šta će sa sobom. Otkud ovaj? Kako to sme neko njima da kaže?! Kako sme njima, junacima, herojima po novinama, neko na takav način da se obrati?! Ali to je bio početak… Nije to bio početak. To je već bila sredina uvođenja zla u Srbiju. Naravno da je Milošević pokrao izbore i da je to morao da vrati. Ali to je morao naš narod da radi, a ne da se to radi preko agentura, preko stranih obaveštajnih službi koje su finansirale taj protest. Nalepnice i sva moguća čuda… Sećate se kako su pokrali one mobilne telefone. O tome je govorio Danijel Boajer i Miša Gavrilović, koji je rekao koliko su novca dobijali i koliko su tih instrumenata, opreme dobijali upravo od šefa CIE za Balkan, Danijela Boajera u Švajcarskoj, itd. Prosto je tada bilo jasno da oni neće odustati od jedne, rekao bih, perfidne okupacije Srbije. Kasnije smo videli da ne prezaju od prave okupacije, tako što će da bombarduju i ubiju dve ili tri hiljade ljudi, ruše mostove i zgrade. Šta da radite? To je i Hitler nekada radio. Oni to rade daleko prefidnije, neuporedivo opasnije, pokvarenije, ali ima još ljudi koji se bore za slobodu svoga naroda. Ima još ljudi i ta ideja slobode makar gubila u srpskom narodu, makar i bila u jednom trenutku manjinska, uvek izbije na površinu i uspe da pobedi one koji su saradnici okupatora, koji jesu otvoreni izdajnici i to ne kriju, već se time hvale. Uvek su postojali srpski rodoljubi koji su pobeđivali i Nedićevu Srbiju i Srbiju Aleksandra Obrenovića i mnogih drugih koji su želeli na takav način da je razaraju.
• Znači, mislite da je građanski protest ‘96-’97. isto bio finansiran spolja?
Pa, naravno da je bilo finansirano spolja. Ljudi moji! Toliki mediji koji su to pratili… Nisu oni plaćali… Da ne karikirate te stvari. Nisu oni išli od kuće do kuće, pa davali ljudima pare. Ne! Nego su plaćali troje novina, koje su o tome pisale svakog dana i po 15 strana pisale. Odakle taj novac? Ko je mogao da ga smisli? Kako to da mi danas nemamo nijedne novine, jer nemamo novca ni za jedne novine, ni za jednu radio stanicu, ni za jednu TV stanicu. Kako je to moguće? A oni su imali! Šta su oni? Pametniji, sposobniji? Više rade? Ne, nego što su ovi spolja davali. Na taj način je to bilo finansirano. Sećate se onih nalepnica svakojakih, plakata svemogućih, čuda raznih. Sve je to spolja plaćeno. Ništa odavde.
• Kako se Radikalna stranka finansirala do 5. oktobra 2000?
Uvek smo imali najmanje novca. Od svih političkih stranaka, naše političke kampanje su bile najskromnije. Nikada nismo imali ove slike 20 puta 10 m što oni imaju, takozvane bilbordove. Spotove gotovo nikada nismo plaćali kada smo mogli da emitujemo. U poslednje dve izborne kampanje, nismo ih ni imali. Nismo ih nigde emitovali. Nigde nismo zakupljivali termine. Naše kampanje su zaista bile najskromnije. Uvek su bile “pešačke”. 1997. godine smo poslednji put imali izborne plakate. To je to… Naša kampanja je uvek bila “sirotinjska” u odnosu na kampanje ovih drugih, koje su bile glamurozne, koje su radile ozbiljne agencije… Mi smo pravili narodne kampanje. Narod teško živi. Sad mi da se nekim glamurom razbacujemo! Ne pada nam na pamet! Niti imamo, niti možemo, a ne bismo to ni radili. Ponašamo se onako kako se ponaša običan svet.
• Da li Vam je Radio Index davao prostor?
To je nekada bilo. Sada je to otvoreno režimska stanica. Sada je to jedna idiotska stanica, koju ne sluša niko u gradu, čak ni oni koji rade na njoj. A to je nekada bila dobra stanica. Tamo smo mogli da se pojavljujemo, da radimo, da gostujemo. To je bio radijski prozor u svet. Nekada, naravno!
• Koji mediji su Vam još davali prostor do 5. oktobra 2000. godine?
Nekada na Studiju B, dok Voren Kristofer nije došao kada mu je Milošević rekao da tu televiziju koriste antidejtonske snage, pa je Kristofer rekao tadašnjem socijalističkom jurišniku, Nebojši Čoviću, da može da upadne i zauzme studio, pa je Čović upao i zauzeo Studio B. Onda radikalima nisu davali na tu televiziju, itd. To je to, otprilike. Mi više nismo ni imali prostora. Ali, borili smo se. Nemamo ni sada prostora, pa nas još uvek nisu uništili, a napadaju nas svaki dan.
• Kako ste se informisali do 5. oktobra 2000. godine?
Kako smo se informisali? Ako me pitate kako sam se lično informisao, informisao sam se tako što sam čitao sve novine. I, naravno, pošto sam znao ko koje novine drži, ko je za koga, uvek sam razmišljao šta jeste, a šta nije istina. Mislim da nigde nije bilo objektivne informacije, ni u jednim novinama. Ni u jednom mediju. To je bio jedini način, jer su svi imali svoju stranu. Jedini način je bio da sami razmišljate šta bi moglo da bude istina na osnovu onoga što ste mogli da vidite i svega što su jedni, odnosno drugi, objavljivali.
• Zašto se dogodio 5. oktobar 2000. godine?
5. oktobar 2000. godine se dogodio iz dva razloga. Prvi razlog je unutrašnje nezadovoljstvo naroda i želja za promenama. Unutrašnje nezadovoljstvo pre svega zbog teške ekonomske i socijalne situacije. I želja za nekom vrstom promene, odnosno obećanja da će im biti bolje i lakomislenosti, verovanja naroda da će im biti mnogo lakše, drugačije, neuporedivo bolje nego što je bilo do tada. To je s jedne strane. I s druge strane, ovo naravno ne bi bilo dovoljno. Ni blizu. S druge strane, ono što se dogodilo 5. oktobra dogodilo se zato što su Amerikanci izveli petooktobarsku okupaciju. Maestralno su je izveli, platili ogroman novac. Kad uložite 100 miliona dolara u nečiju kampanju… Dajte meni 3 miliona dolara. Srpska radikalna stranka će biti najjača stranka u Srbiji. A ne 100 miliona dolara. Sa 100 miliona dolara, i majmune koje su angažovali… I majmune iz ZOO-vrta da su angažovali, pobedili bi na izborima. Tako da je prosto to razlog. Imali su toliko propagandnog materijala. Imali su toliko novca. Po 24 sata dnevno išla je njihova propaganda na 150 televizija. U 4 novine, od 32 strane, 32 strane bljuvotina o vlasti i pohvala o njima. I to dnevne –Blic, Glas, Naša borba, Danas. Ovi su imali samo Politiku i Borbu, Novosti su bile negde između, u zavisnosti od toga da li je bio Pero Simić, pa su bili bliži opoziciji, ili je bio Dušan Čukić, pa su bile bliže vlastima, itd… To je ključni i osnovni razlog. Tim Maršal je odlično napisao, dobro je rekao da se nikada ne bi odigrao 5. oktobar da svega toga nije bilo. I, naravno, da nije bilo bombardovanja. Ključna greška Miloševića, sada gledajući s njegovog aspekta… Mi bismo izgubili i ovako i onako zbog koalicije s njim, ali on je izgubio zbog svoje poruke: “Bira narod, a ne NATO”. Zašto? Zato što u srpskom narodu to izaziva podsvesnu reakciju – ako ti Slobo pobediš, opet će da bude neki rat. Deo našeg naroda je prilično plašljiv, strašljiv i samo su hteli po svaku cenu da izbegnu nove sukobe, neko novo bombardovanje i hajde da glasamo i za majmuna Samija ako možemo, samo da ne glasamo za njega. To je bila loša poruka biračima i mislim da je on to shvatio po okončanju izbora. Ali šta da radite! Nekada se ne treba dodvoravati birač ima, nego terati svoju priču, pa sad… Hoće ili neće. Šta da radimo! Sada neka im govore – “Na putu za Evropu!”, „Evropska Unija“… Evropsko ovo, evropsko ono. Ućićemo u Evropsku Uniju 2777, ako tada bude postojala Evropska Unija. Te šuplje priče očigledno prolaze u srpskom narodu. Šta da radimo!
• Kako ste Vi doživeli 5. oktobar?
Sedeo sam u kući i doživeo ga kao tragediju srpskog naroda. Onda sam izašao napolje, neki drogirani su me napali, pa sam morao da ih prebijem. Dvojica nekih su me napala, bio sam sa sinom. Morao sam da izudaram i jednog i drugog. Nokautirao sam i jednog i drugog. Nisu hteli da se smire nego su ponovo nasrnuli i onda sam ih nokautirao još jedanput. Onda su se smirili. Vratio sam se u kuću i znao sam, naravno, da će Srbija da krene u godine propadanja i uništavanja.
• Napali su Vas gde…?
Nasred ulice i to u Novom Beogradu, u koji su se vraćali. Prvo su spalili Saveznu skupštinu, spalili Televiziju Srbije i onda su se vraćali kao heroji, valjda zato što su sve to spalili i mislili da i sa mnom mogu tako. Sada će i mene da tuku i linčuju kao što su Milanovića. Prebio sam ih obojicu. Tako da znate. Nije nikakva tajna. Ja sam to govorio i ranije. Rekao sam im: “Nemojte, ljudi!” Ne, oni su krenuli na mene i dobili po nosu, i jedan i drugi. I svaki put će, kogod misli da može sa mnom na takav način da se obračunava.
• Da li postoje stvari (do 5. oktobra), koje biste Vi, iz sadašnjeg ugla, drugačije – bolje – uradili?
Naravno. Vidim milion stvari koje bih uradio drugačije… Tražio bih u krivičnom postupku, odnosno da se pred sudovima opštih nadležnosti odgovara po Zakonu o informisanju, a ne pred prekršajnim sudom. Mislim da je to bila greška. Drugo, pojačao bih kampanju i borio bih se na svaki način protiv “divljanja u etru” američkih medija i njihovih slugu ovde. To je bila jedina šansa da se sačuva sloboda Srbije, a mi to nismo suštinski uradili.
• A zašto ne pred prekršajnim sudom?
Tražio bih da se to odlučuje pred sudovima opšte nadležnosti, a ne pred sudovima za prekršaje… Zato što je to nešto logično, ali u onom trenutku… To bih sada uradio zato što nema ratne opasnosti. U onom trenutku, imali smo ratnu opasnost, državu ugroženu, napadnutu sa svih strana i bilo je rešenje da se na brz način to rešava. Bilo bi dobro i bolje bi bilo pravnički posmatrano – ja sam pravnik – da se ide pred sudove opšte nadležnosti.
• Šta mislite o ulici kao forumu protesta?
Pa, svako može da ide na ulicu da protestuje. To je demokratsko pravo što se nas tiče, srpskih radikala. Jedino kod nas nikada niko nije nastradao, niko nije poginuo. Mi smo o učesnicima naših skupova uvek vodili računa, ali je policija… Pre neko veče, kada sam bio kod Šljivančanina, policajac me je udario, iako smo mogli da ih prebijemo k’o mačiće. Te policajce koji su se skupili. Ja sam primio udarac i uopšte nisam hteo da uzvraćam. K’o mačiće smo mogli da ih pomlatimo! Oni se jadni uplašili i počeli da mi se izvinjavaju. Rekao sam: “Nema problema! Vi radite svoj posao. Udarajte, tucite, hapsite. Šta god hoćete. Mi vam u tom poslu pomagati nećemo, ali vam se nećemo ni suprotstavljati, jer smo uvek držali do toga da policija nije kriva.” Policija samo obavlja ono što joj vlast naloži. Šta mi je kriv običan policajac?! Kriva mi je vlast koja mu je nešto naredila. Ali to pokazuje dvostruke aršine. Svojevremeno, i to mi je baš Mirče pričao, da ga uzmem za primer. “Joj, šta radi Slobina policija! Bacaju suzavce… ” Bace jedan ili dva suzavca. Ovi su sinoć bacili 25 suzavaca na narod. Bacili su 40 šok bombi i bar 500 gumenih metaka su ispalili u masu i ko zna koliko pravih u vazduh. Sada to nije strašno, sada je to demokratija, pravni poredak. Kada je bilo dva suzavca, bez šok bombi, bez gumenih metaka ili sa 100 gumenih metaka, a ne hiljade – diktatura, ludi Milošević, je l’ ste videli šta radi. To je prokletstvo u kojem živimo.
• U vezi sa Zakonom o univerzitetu iz ‘98.: Vi ste bili član upravnog odbora Univerziteta. Kako je taj upravni odbor funkcionisao?
Upravni odbor… Isto kao i danas. Potpuno isto kao i danas, s tim što se tada država za nešto pitala, a sada je čista agentura, ali koja opet zavisi od države, državnih para, para vlade koje daje iz budžeta. Ništa se tu nije promenilo, osim što je sada najgora moguća stvar što svakog Srbina progone na univerzitetu, a ustaše univerzitetom vladaju. Najveće ustaše. Istaknuti beogradski ustaša kakav je Marija Bogdanović, rektor Beogradskog univerziteta. Đubre jedno ustaško! Okorelo đubre ustaško! Antisrpsko, itd. Eto, to se promenilo i to je jedina promena danas.
(16. jun 2003, Beograd)