Destrukcija univerziteta u Srbiji
Samoporobljavanje univerziteta
Uprkos ovim poražavajućim činjenicama i očiglednoj pravnoj destrukciji univerziteta koja je na delu, reakcija i otpor relevantnih društveno-političkih i kulturnih činilaca su izostali. Političke stranke koje su se više puta vraćale iz političke kome zahvaljujući svežoj (studentskoj) krvi sa univerziteta, sada su univerzitet pustile niz vodu. Da ne pominjem SANU, SPC i ostale kulturne i političke institucije koje su ostale po strani. Ipak, najviše zabrinjava, obeshrabruje i obespokojava lakejska reakcija nastavnika univerziteta koja se pretvorila u farsu spašavanja tzv. profesorskih privilegija. Strah od otpuštanja s posla profesora-činovnika države, prevagnuo je nad potrebom da se brane profesionalni status, sloboda i nezavisnost univerziteta. Ne mali broj nastavnika i saradnika otvoreno ili prećutno učestvuje u ovom ataku na univerzitet, tako da se može govoriti o samoporobljavanju univerziteta. Beogradski univerzitet, čija je povest duga, bogata i tegobna, ovoga puta pao je na ispitu. On nije smogao snage da se odupre ovom drastičnom ograničavanju univerzitetske autonomije i obesmišljavanju univerzitetskog poziva.1
Otuda su nastavnici univerziteta umnogome zaslužili ovakav Zakon, jer se nisu suprotstavili totalizaciji društva koja su se dešavala u Srbiji u protekloj deceniji. Štaviše, mnogi su u tome aktivno učestvovali. Ne zaboravimo da je veliki deo profesora univerziteta i vodećih srpskih intelektualaca ušao u politiku i aktivno se angažovao: kao lideri vodećih političkih stranaka, kao intelektualni vazali političkih moćnika, kao ketmani i politički kameleoni, i kao prišipetlje raznih fondova i fondacija. Ulazeći u političku arenu i angažujući se na ovaj način oni su sagoreli kao naučnici i istraživači, a potom potrošili ionako skroman kredit inteligencije u Srbiji. Na taj način oni su pre novog Zakona o univerzitetu zadali težak udarac autonomiji univerziteta, dovodeći u pitanje mogućnost opstanka autonomnih intelektualaca koji su daleko od političke arene nastojali da se bave svojom strukom i naukom.
Iz tih razloga ne treba imati iluzije da protesti studenata i malobrojnih nastavnika na pojedinim fakultetima mogu biti odbrana od ratničkih pohoda na univerzitet i druge institucije kulture, još manje da se mogu odupreti oštrici ostrakizma u Srbiji. Ipak, ti otpori imaju širi društveni značaj. Prvo, oni su izraz težnje da se osnaži etos poštovanja i odgovornosti za srpsku kulturu i njene hramove. Drugo, oni su nagoveštaj da će Srbija, ipak imati moderan, slobodan i autonomni univerzitet. Najzad, treće oni su svojevrsni dokaz da je prisustvo intelektualaca u modernom polisu ključ demokratije, te da bi rasulo intelektualnog habitusa imalo kobne posledice za razvoj ljudske civilizacije. Uostalom, srpska istorija jasno ukazuje da je udar po hramovima kulture i njenim protagonistima, bio nagoveštaj velikih nesreća.
Zaključak
Zakon o univerzitetu Srbije (1998) je svojevrsni atak na univerzitet, jer je ugrozio samo biće univerziteta: samoupravu u univerzitetskim stvarima, autonomiju spram države i slobodu naučnoistraživačkog i nastavnog rada. Ispod zakonskog simulakruma slobodnog univerziteta krije se izobličenje njegove prirode i destrukcija njegovog bića.
Zakon o univerzitetu u suprotnosti je sa opšteprihvaćenim standardima u oblasti akademskih sloboda i sa međunarodnim obavezama zemlje, posebno prema Međunarodnom Paktu o građanskim pravima. Istovremeno, on je u suprotnosti sa ustavom i drugim zakonima važećeg pravnog poretka. Ovakva ocena Zakona o univerzitetu, kao i mane koje su došle do izražaja u nizu slučajeva na Beogradskom Univerzitetu, dovele su do oštrih kritika u javnosti i do podnošenja brojnih inicijativa za ocenu ustavnosti zakona pred Ustavnim sudom.
Dakle, u dugoj povesti univerziteta i pravnog uređenja univerziteta u Srbiji ovo je jedan od najrestriktivnijih, najnazadnijih i najpogubnijih zakona o univerzitetu. On predstavlja korak nazad u izgradnji pravne države i vladavine prava u našoj zemlji. Brojne slabosti, nejasnoće i nepravilnosti u primeni ovog zakona ukazuju na intencije vladajućeg establišmenta da ograniči i praktično ukine autonomiju univerziteta i slobodu stvaralaštva.
Sa ovakvim Zakonom o univerzitetu u jednoj ruci i, po sadržaju, smislu i domašaju sličnom, Zakonu o javnom informisanju u drugoj ruci — Srbija je dobila moćna sredstva, toljage u rukama autistične vlasti, koja će je još više samoizopštiti i udaljiti od civilizacijskih tekovina modernog sveta.
- Up. Danilo Basta, „Slobodan univerzitet u demokratskoj Srbiji”, op. cit., str. 1. Đorđe Vukadinović, „Zašto je univerzitet pao tako lako”, Nova srpska politička misao, op., cit. str. 145-148. [↩]