Vi ste ovde: Arhiva » Hereticus 2007-2 » Dosije: Izgon nastavnika Pravnog fakulteta u Beogradu 1998-2000 »

Destrukcija univerziteta u Srbiji

Stranice: 1 2 3

Autor: dr Jovica Trkulja

(Tekst je napisan septembra 1999. Pripremni odbor stručne rasprave “Univerzitet između pada i nade” prihvatio je tekst za jedan od uvodnih referata. Rasprava je održana 14. juna 2000. godine u Beogradu, u organizaciji Centra za unapređivanje pravnih studija u Beogradu i Alternativne akademske obrazovne mreže. Referati i diskusija sa ove rasprave nisu objavljeni.)

Uvod

Pobedonosni pohod aktuelne vlasti u Srbiji protiv univerziteta tokom poslednje decenije kulminirao je donošenjem Zakona o univerzitetu 26. maja 1998. godine.1 Postajući moćno sredstvo u rukama volje za moć, taj zakon je omogućio ovdašnjoj vlasti da ukine univerzitetu razne aspekte i uslove autonomije, samouprave, slobode naučnog, istraživačkog i nastavnog rada. Univerzitet je dospeo pod tutorstvo vlasti. Njegovi nastavnici pretvoreni su u činovnike države a dekani i rektori u vazale političkih pomoćnika.

Zakon o univerzitetu grubo narušava i ukida statusnu i personalnu autonomiju univerziteta, ustavom garantovanu slobodu naučnog i umetničkog stvaralaštva i prava zaposlenih na autonomno odlučivanje o izboru članova radnog kolektiva fakulteta, dekana fakulteta i rektora univerziteta. Osim toga, ovaj zakon u odnosu na radnopravni status zaposlenih profesora ima povratno dejstvo, što je u suprotnosti sa Ustavom. Najzad, on je u suprotnosti i sa opšteprihvaćenim standardima međunarodnog prava u oblasti akademskih prava i sloboda.

Velike kontroverze oko Zakona o univerzitetu, od načina njegovog donošenja pa sve do raznih posledica u vidu unutaruniverzitetskih sukoba, otkaza, otpuštanja, suspenzija itd. – jasno su ukazali na dubinu i sveobuhvatnost krize univerziteta i na autoritarnu vlast kao ključnu determinantu te krize. Univerzitet u Srbiji je kao nikada u svojoj istoriji podvrgnut državnoj samovolji, lišen svojstva pravne ličnosti. Umesto autonomije i slobode rada i stvaralaštva, uvedeni su mehanizmi direktnog uticaja državne vlasti na naučni, istraživački i nastavni rad na univerzitetu.

Bez obzira na sve kontroverze i konfuzije, univerzitet je postao izoštreno sočivo u kojem se sabiraju brojna protivrečja i pitanja od dalekosežnog značaja za ishod procesa modernizacije i demokratizacije u Srbiji. Stoga ću u ovom radu, kao prilog raspravi o odnosu politike i prava, nastojati da Zakon o univerzitetu prikažem kao: 1) novi beočug u dugom lancu antiintelektualizma u Srbiji; 2) sredstvo u rukama volje za moć kojim se vrši podvlašćivanje i pravna destrukcija univerziteta; i 3) oblik samoporobljavanja i autokompromitacije univerziteta.

Usud antiintelektualizma

Zakon o univerzitetu iz 1998 je beočug u lancu sličnih, kako prošlih, tako i budućih ratničkih pohoda na stožere institucije kulture u Srbiji, novo svedočanstvo o usudu antiintelektualizma na ovim prostorima. Tu se suočavamo sa velikom hipotekom naše tradicije koju će intelektualci još dugo nositi kao krst. Reč je o intelektualnom ostrakizmu, nepoverenju i najgorem odnosu Srba prema svojim najumnijim ljudima. Nisu li Vuk, Slobodan Jovanović, Crnjanski i mnogi drugi veći deo svog života proveli u tuđini, jer se pokazalo da je lakše sticati priznanja i slavu u svetu, nego u svojoj zemlji? Nije li ta sudbina ostala od Vuka Karadžića do Mihaila Đurića i desetine hiljada stručnjaka koji odbačeni napuštaju Srbiju i afirmaciju doživljavaju u belom svetu? Otuda, ne zvuče li veoma aktuelno Vukove reči napisane još 1832. godine: „Budući da je Miloje Đak, koji je početkom 1825. s naijom smederevskom bio ustao na Miloša, znao pomalo čitati i pisati, za to se onda u dvoru Miloševu govorilo (a može biti i sad da se misli) da škole ne trebaju nikako, jer učeni ljudi bune dižu protiv svog praviteljstva. Milosav Lapovac, pak, predlagao je javno u to vreme da se pobiju svi koji znadu čitati i pisati.”2 Nakon Drugog svetskog rata na ovaj ostrakizam „nakalemio” se boljševički antiintelektualizam s partijom kao kolektivnim intelektualcem i strahom, odboj­nošću, čak i mržnjom prema autonomnim intelektualcima. Štaviše, jugoslovenski vlastodršci su Staljinovu taktiku prema intelektualcima („Omasovi ih da bi ih ponizio”) doveli do apsurda, tako da je aforističar Vib 70-tih godina lucidno primetio: „Uskoro će u ovoj zemlji biti više doktora nauka, nego pismenih ljudi”.

Tako je formirana armija politikantske, lakejske inteligencije. Najzad, u poslednjoj deceniji desilo nam se najgore: izdaja i autokompromitacija intelektualaca koji su svojim političkim angažovanjem snabdeli političke strasti i nacionalne sukobe moralnim i intelektualnim autoritetom.

Na talasu ovog antiintelektualizma otisnulo se u svet u protekloj deceniji stotine hiljada mladih i obrazovanih ljudi, među njima niz vrhunskih stručnjaka i umetnika koji afirmaciju doživljavaju daleko od svoje zemlje. Za njima je ostala praznina koju najčešće popunjavaju mediokriteti i duhovni Pigmeji. Mnogi su skloni da razloge nacionalne golgote i političkog sunovrata Srba u protekloj deceniji vide upravo u ovom egzodusu i ostrakizmu najumnijih i najvitalnijih snaga srpskog naroda. Stoga je krajnje vreme da se Srbi zamisle nad svojim antiintelektualizmom. Jer, ako je temelj srednjovekovnog društva bila zemlja, novovekovnog kapital-vrednost, izvesno je da će temelj društva XXI veka biti znanje. Sa ovakvim odnosom prema vlastitoj pameti, antiintelektualizmom – srpski narod u tom veku ne očekuje ništa dobro.

Podvlašćivanje univerziteta

Pojavne manifestacije antiintelektualizma u savremenoj Srbiji su različite: od enormnog devalviranja intelektualnog rada i usluga do povremenih udara centara političke moći po autonomnoj inteligenciji i hramovima kulture. Novi Zakon o univerzitetu je samo kruna tog antiintelektualizma. Zapravo, to je zakon protiv univerziteta jer je usmeren na zatiranje same ideje univerziteta i poništavanje njegovog bića. U dosadašnjoj istoriji srpskog zakonodavstva o univerzitetu, počev od osnivanja Beogradskog univerziteta 1905. godine nije donet zakon o univerzitetu sa toliko nedopustivih proceduralnih i sadržinskih mana, sa toliko restriktivnih i represivnih odredbi.3

Zakon je pripreman u tajnosti bez znanja i saradnje relevantnih naučno-istraživačkih i obrazovnih ustanova Srbije, ignorisanjem i nipodaštavanjem kako srpske univerzitetske tradicije, tako i međunarodno prihvaćenih standarda o akademskoj autonomiji. Najuglednije i najviše naučne ustanove u Srbiji (SANU, Beogradski univerzitet i sl.) nisu bili u prilici da se izjasne o tekstu ovog Zakona. Štaviše, njihov predlog da se ovaj Zakon dok je bio u tekstu Predloga povuče iz procedure, nije prihvaćen. Nacrt Zakona je dospeo u javnost početkom maja 1998. godine. Javna rasprava o njemu trajala je svega dvadesetak dana. Zakon je donela Narodna skupština Srbije 26. maja 1998. godine. Tom prilikom usvojeni su amandmani koji se odnose na liberalizaciju režima studija. Time je otpao važan legitimacijski osnov za donošenje ovog Zakona, tj. „poboljšanje efikasnosti studija”, jer je Vlada odustala od predloga kojim se pooštrava režim studija4 Na drugoj strani, prihvaćen je amandman kojim se uvodi pravilo da su zaposleni na univerzitetu u obavezi da potpišu ugovor o radu (čl. 165), kao i druge odredbe kojima se podstiče podanička poslušnost politička servilnost a sputava sloboda duha i stvaralaštva.

Uprkos ozbiljnim primedbama i kritici od strane najuglednijih institucija i pojedinaca u zemlji, uprkos neodrživom legitimacijskom osnovu i zanatskoj nesolidnosti, uprkos manjkavostima formalno pravne i procesne prirode — Zakon o univerzitetu je stupio na snagu 4. juna 1998. godine kao još jedan u nizu nametnutih akata neumne vlasti. On autonomiju univerziteta zamenjuje „prinudnom upravom”, slobodu — pokornošću i podaništvom, stvaralaštvo — političkom skučenošću.5

Autonomija univerziteta je civilizacijski, staleški, profesionalni, pravni i politički princip koji je opšteprihvaćen u novovekovnom društvu kao jedan od temelja moderne civilizacije. „Univerziteti su autonomne institucije koje stvaraju, procenjuju i zaveštavaju kulturu i duhovnost jednog naroda. Za to je neophodna moralna i intelektualna nezavisnost od političkih autoriteta i ekonomske moći.”6 Rezolucija UNESCO-a je još preciznija: „Autonomija je institucionalni oblik akademske slobode i nužan preduslov garantovanja odgovarajućeg obavljanja funkcija poverenih visokoškolskom nastavnom osoblju i institucijama. Države članice imaju obavezu da zaštite visokoškolske institucije od pretnji njihovoj autonomiji bez obzira odakle one dolazile.”

Tvorci i apologete novog Zakona o univerzitetu nisu spremni da otvoreno pogaze ove opšteprihvaćene standarde o autonomiji i slobodi univerziteta. Stoga se oni upinju da dokažu da je ovaj Zakon: 1) izmenio samo režim upravljanja univerzitetom, ali da se njime ne narušava autonomija visokog školstva, niti se zadire u slobodu naučnog rada i režima studija; 2) omogućava etatizaciju univerziteta tako što su uvedene određene ingerencije, ali i odgovornosti države u odnosu na univerzitet; i 3) stvara uslove za depolitizaciju univerziteta, tj. za proterivanje stranaka i politike sa univerziteta.7

Ovi argumenti su izraz svojevrsnog cinizma i hipokrizije. Učešće nastavnika i saradnika u upravljanju univerzitetom i fakultetima nije samo ograničeno, već je sasvim ukinuto. Umesto tzv. etatizacije i depolitizacije univerziteta, dobili smo njegovo podvođenje pod trenutnu vlast. To je izričito predviđeno čl. 123. ovog Zakona po kojem rektora i dekana imenuje i razrešava osnivač tj. Vlada. Ako, pak, rektore i dekane postavlja Vlada, bez ikakvog učešća zaposlenih, prvenstveno prema političkim kriterijumima, ili prema kriterijumima potpune lojalnosti aktuelnoj vlasti, a da dekani „uzimaju pod svoje” nastavnike i saradnike — jasno je da se moderni princip autonomije i slobode univerziteta, zamenjuje predmodernim principima vazala i sizerena. Naime, po ovom Zakonu nastavnici i saradnici su vazali dekana, dekani i rektori su vazali Vlade odn. vladajuće partije, koja se u krajnjoj liniji javlja kao pravi gospodar univerziteta. Međutim, ukoliko se sadašnja vlast promeni, sasvim je izvesno da će nova vlast smeniti dekane i rektore koje je imenovala prethodna vlast i postaviti nove koji će njoj više odgovarati. Time su široko otvorena vrata politici, političkom samovlašću i kombinatorici na univerzitetu.8

  1. Zakon o univerzitetu, „Službeni glasnik Republike Srbije”, br. 20/1998. [↩]
  2. Vuk Stefanović Karadžić, „Komentar k pismu mome, pisanom Milošu Obrenoviću, 12. aprila 1832. godine, Dela, istorijski spisi, (Priredio Radovan Samardžić), Prosveta, Beograd, 1968., str. 243-244. [↩]
  3. Up. Dejan Popović, „Povodom Predloga Zakona o univerzitetu”, Nova srpska politička misao, posebno izdanje Univerzitet u Srbiji, Beograd, br. 1/1999, str. 57-61. Sreten Vujović, „Nametnut nam je najreakcionarniji zakon u istoriji srpskog univerziteta”, Danas, 9. 11. 1998. [↩]
  4. Up. Vesna Rakić-Vodinelić, „Pravni zna~aj i mogu}e posledice primene novog Zakona o univerzitetu”, Nova srpska politička misao, op. cit., str. 187-202. [↩]
  5. Up. Zoran Ivošević, „Turbo-folk u visokom školstvu”, Naša Nedeljna borba, 27-28.06.1998., str. XV, Ilija Vujačić, „Tako su nestali dostojanstvo i autonomija…”, Naša borba, 19.05.1998. g. [↩]
  6. Magna Charta evropskih univerziteta, Bolonja, 18.09.1988. [↩]
  7. Up. Ratko Marković, Milovan Bojić i Vojislav Šešelj, „Kome je do politike neka osniva stranku”, Velika Srbija, specijalno izdanje, Beograd, juna 1988. Drago{ Kalajić, „Zakon o univerzitetu otvara put istinskoj eliti”, Nedeljni Glas, 18.11.1998. [↩]
  8. Up. Danilo Basta, „Slobodan univerzitet u demokratskoj Srbiji”, Književne novine, Beograd, deccembar 1998., str. 1. Dušan Batković, „Sunovrat srpske elite”. Nova srpska politička misao, op. cit., str. 139-144. [↩]
Stranice: 1 2 3


Napišite komentar