Za rat je potrebno dvoje
• Kako si doživeo tzv. “kontra-miting”?
To sam doživeo kao pokušaj koji je po meni bio fijasko… To je legitimno u politici, ali to je za mene manipulacija i uzimanje ljudi, koji iskreno veruju u neku ideju, uzimanje ljudi kao talaca, koji su posle došli u poziciju da se tuku s ovim drugim demonstrantima da bi se, eto, Slobodan Milošević pojavio sa svojom suprugom na bini da pokaže kako je on snažan i jak. I to je politički, da kažem, racionalno bilo, jer je morao da vrati poverenje koje je izgubio na osnovu grešaka njegovih najbližih saradnika u to vreme, koji su tražili da se ta mesta obaraju, biračka. On je jednostavno imao dosta takvih grešaka. Išao je iz greške u grešku, pa je onda hteo da napravi neki “salto mortale”, pa da povrati to i uspevao je on dosta puta da se vrati iz mrtvih, ali nije to politički, pragmatično gledano, i racionalno, ne treba čovek da dođe u poziciju da napravi takvu grešku. On je napravio grešku koja ga je koštala mnogo. Ti izbori su bili mnogo važniji, početak nečega, njegovog rušenja, nego što je bio 5. oktobar. 5. oktobar je samo kraj, koji se samo naslućivao. Ali ovo, ti građanski protesti, koji su bili finansirani spolja, tu je bilo dosta narkotika, droge, svega, jer jednostavno ljudi ne mogu da izdrže 80 dana na ulici, gde je hladno. Lupanje u šerpe, pištaljke. To je postao trend u svetu i to je bilo pod plaštom demokratskih promena, itd. I, ono što je bilo paradoksalno, ti ljudi koji su se borili za demokratske promene sada vladaju i uglavnom krše te demokratske vrednosti, a te demokratske vrednosti je uveo upravo S. Milošević, ali on nije umeo to da materijalizuje, da profitira na tome, nego napravi jednu takvu grešku koja je totalno iracionalna. Možda mu je neko rekao: “Daj da ovo srušimo. Možemo mi to da uradimo, pa ćemo da srušimo ovde vlast. To će biti u redu”. Možda mu je supruga rekla. Ko zna?! Znači, nije politički racionalno odlučivao u tim trenucima i uvek kada je tako odlučivao, uvek je pravio kardinalne greške i posle je morao da se vadi, a rejting mu je stalno padao. To je neki moj utisak. Taj kontramiting je bio, mislim, loša stvar i jednostavno pravljenje problema. Onda dovođenje stranog faktora, kao što je bio bio Gonzales, koji je praktično arbitrirao i presudio, to je jednostavno govorilo da gubimo tle pod nogama, bez razloga… Mi smo osvojili glasove na republičkom nivou, sada na lokalnom nivou – u redu, izgubili smo, nema problema. Tada je Ivica Dačić, koji je sada predsednik Glavnog odbora, u stvari on je predsednik partije, on je praktično čestitao u ime SPS-a pobedu na lokalnim izborima koaliciji ZAJEDNO. I onda je došlo do preokreta. I to je taj problem – nema koordinacije. Partija je uvek radila dobro, ali odluke je donosio neko drugi i to je najveći problem.
• Da li je tačno da su ljudi sa radnih mesta u celoj Srbiji bili dovedeni autobusima na kontra-miting?
Ne. To je… Postavljaš pitanje kao da je to zloupotreba…Ne, ne. Ljudi jesu dovoženi autobusima. Nisu mogli da dođu kolima. Dovoženi jesu, uglavnom svojom voljom su dovoženi. Verovatno neko i nije hteo da dođe, ali kada dođe cela firma, šta će? I on će da dođe. Ne može da kaže neću… Znači, ako neko nije hteo da dođe, mogao je da ostane kod kuće, ne bi mu se ništa desilo… Ali to su uglavnom bili socijalisti, članovi SPS-a, jer mi smo imali na papiru 700.000 članova, a na onom prostoru može da stane, ne može da stane 20.000… 10.000 i još ima onaj deo gde su bili drugi demonstranti, tako da to nema… Mnogo ljudi je tada došlo s Kosova, vozovima, autobusima. Tako da ta priča da je neko teran da dolazi na mitinge SPS-a jednostavno ne stoji. To je za mene smešno. Možda je bilo nekih… Šta je tu problem? Problem je što su neki direktori da bi ostali direktori pričali kako su kod njih svi radnici članovi SPS-a. Dođu kod Miloševića i kažu: “Moja fabrika – to su sve članovi SPS-a”. Kažu ovo, kažu ono i da bi oni ti dokazali, možda su oni činili takvu zloupotrebu, pa su terali te radnike da idu na neke mitinge na koje oni nisu hteli da idu. Ja to nikada ne bih uradio. Ja to ne podržavam. Jednostavno, ne možeš čoveka da teraš, bilo kog pojedinca, da politički razmišlja kako ti hoćeš. To je totalno pogrešno. Tako da je toga bilo. To znam da je bilo, ali to je sporadično, fragmentalno, mali procenat. Nije to ništa opasno. To je način isti. I DOS je pravio proteste, plaćeni autobusi, dovođeni ljudi, davanje… Neko je dolazio zbog sendviča, neko je dolazio da vidi Beograd, neko je dolazio zbog flaše šljivovice… Neko dolazi zato što mu je dosadno. Neko će da dođe zbog droge, neko će da dobije drogu. To se tako radi… Mi to nismo radili, nismo delili drogu, šljivovicu i ostalo. Ne. Ali, oni su radili. Oni su sve radili da bi okupili i da bi ljudi bili agresivniji, da bi napravili neki eksces, incident, itd. Ali u svakom slučaju je loša ta polarizacija, jer to je isti narod. Suština je da se demokratski sučeljavaju argumenti, da se dogovorimo – u redu, mi imamo ovaj program, vi imate onaj program, hajde da vidimo šta je u interesu građana i da se dogovorimo. I tako će, ja se nadam, sada biti u Srbiji, jer ako bude drugačije, ja lično ću da prestanem da se bavim politikom, jer to nije način. Ima mnogo lepših načina, mnogo boljih načina da se svaki problem reši, bez ikakvih tenzija, sukoba, itd.
• Zašto je policija pokušala da uđe na Filozofski fakultet tokom protesta ‘96./‘97. godine?
Znači, policija po zakonu nema pravo pristupa na fakultet, kao što po zakonu niko nema pravo političkog delovanja na fakultetu. E, sada, pošto i jedni i drugi time krše zakon, bilo je tog upada. Toga je bilo, ali su ti koji su bili na tim fakultetima bili – nisu oni bili ispolitizovani nego su oni politički delovali. I sada, to može da se tumači na razne načine, jer kada neko gasi vatru benzinom, samo je još više raspaljuje. Tako da su to neki sporadični slučajevi… Suština je da je studentski protest ispolitizovan, da su odmah na čelo stali ovi opozicioni lideri, da je posle ovaj Čeda Jovanović, koji je “kao” bio studentski lider, prešao u DS – znači, to je samo dokaz da je to tačno bilo, da to nije bio građanski protest, nego je bio politički protest, odnosno iskorišćen gnev građana da bi neko politički profitirao. Došlo je do svađe Vuka Draškovića, Đinđića i ovih ostalih. Tako da to je jedna gorka pilula bila u to vreme, a to što je policija intervenisala, to je samo nusproizvod, to nije važno. Važno je možda samo za ove koji su dobili batine. I ja to ne podržavam. Ne podržavam bilo kakvu represiju. Podržavam borbu protiv terorizma, kriminala, protiv svega… To što smo mi radili i što su ti protestanti radili, ništa od toga nije u interesu ovog naroda i države. E, to je ono što je problem. Znači, Srbi ne mogu nikada da se dozovu pameti, to je veliki problem.
• Kako si doživeo protest 9. marta ‘91. godine?
Dobro, ja sam tada bio mlad. Bio sam u gimnaziji tada. U stvari, ‘90., kada su bili prvi višepartijski izbori, odnosno i predsednički, ja sam osećao simpatije, ne toliko simpatije, ali nekako čovek kada je mlad, on je buntovan, voli da bude protiv. Ja sam znači tada imao 14-15, 15 i po godina i osećao sam simpatije pre svega ka nekom uvođenju demokratije, ka nekom da kažem opozicionom delovanju Vuka Draškovića i tako tih ljudi, koji su svi pre svega potencirali to srpstvo. Svi su neki nacionalistički pristup imali i pošto je u komunizmu bila ugušena svest da smo Srbi, bilo je loše reći da si Srbin, ići u crkvu, što je bila tragedija za naš narod, onda je ta frustracija tada izletela. Ja sam čak i bio na tom predizbornom mitingu Draškovića, 1990., pred predsedničke izbore. On je, kao književnik koji je napisao dosta knjiga koje su tada bile proskribovane, uživao popularnost i bio je interesantan, ali mnogo dalje od Slobodana Miloševića, dosta ispod… I dobro, Slobodan Milošević je tu pobedio i ‘91. je bio taj 9. mart. Šta je tu bilo? Ja sam to tek kasnije shvatio. Ja sam i te demonstracije intimno podržavao, interesovalo me je šta će se desiti, mlad sam, hoću da vidim šta će da bude. Tu sam bio kratko i otišao. Tu se umešala britanska obaveštajna služba. Interes je bio… Još je postojala SFRJ, predsedništvo SFRJ je postojalo i, jednostavno, kamen spoticanja je opet bio Milošević, odnosno njihov interes se nije poklapao s interesom Srba preko Drine. I zato je to došlo. Nije to došlo zbog televizije. Znamo da je bilo zbog televizije, a u stvari nije. Nego je došlo zbog toga, ali ja to tada nisam znao, bio sam mnogo mlad. Posle je krenuo protest studenata i srednjoškolaca… Slučajnost, šta čoveku može da se desi. Ja sam u gimnaziju išao s Nemanjom Đorđevićem…I mi smo zajedno otišli na taj studentski protest. To je bilo kod one česme na Terazijama. Naravno, opet iz neke znatiželje – da vidim šta će da se desi, da li će tu da bude nešto. Bilo je tu poleta, bilo je svega, ali je posle preovladala ta opcija i meni je drago što je preovladala ta opcija, jer se videlo da se tu opet umešao taj strani faktor i ‘92. godine, i pre ‘92. godine. Ja više nisam osećao nikakve simpatije, ni prema toj nazovi opoziciji, jer sam video o čemu se tu radi. Tako sam ja to doživeo… Imao sam neke simpatije, politički još uvek nisam bio profilisan, nisam razmišljao ni ovako ni onako… Tad je bilo moderno da se razmišlja onako prosrpski i pomalo nacionalistički, itd., ali ja nikada nisam vaspitavan da mrzim neku naciju. To je za mene prosto nepojmljivo. Živeo sam u Australiji, živeo sam na zapadu, gde ima sto nacija, imao sam prijatelje strance, i dan-danas ih imam, tako da ne mogu da mrzim, jednostavno nije mi to u mentalnom sklopu. Tada se neposredno dve godine pre toga dešavalo ono u Rumuniji, pa rušenje Berlinskog zida. To je bio kao neki trend. Verovatno je taj trend pokušan da se preslika ovde, ali to nije uspelo, jer je jednostavno ovde bio jedan ozbiljan državnik. U odnosu na sve ove ostale, Slobodan Milošević je ozbiljan državnik. I Zoran Đinđić, bez obzira što ga ja nisam politički podržavao, bio je ozbiljan možda ne državnik – imao je neke elemente pravog državnika – ali je bio dobar političar. I retki su u Srbiji takvi ljudi, da budu pronicljivi, itd. Miloševića je nažalost, po meni, najviše opteretilo to najuže okruženje. Ali to ne može da bude opravdanje. Ja ne tražim nikome opravdanje. U politici nema opravdanja, nego se gleda efekat, šta si uradio i to je to – da li je pozitivan ili negativan.
• Šta misliš o ulici kao forumu protesta?
Pa, mislim da bih najsrećniji bio da se na ulici vlast ne osvaja, jer protest kao vid političke ili sindikalne borbe je nešto što na ulici mora da se kanališe. To je normalno. Znači, protest se pravi na ulici. Protestna šetnja je legitimna. Mi smo to radili sada, kada smo u opoziciji, više puta – 10, 15, 20, 50.000 ljudi smo okupljali u Beogradu, ali je to nešto što ne treba da rezultira nekim nasilničkim ponašanjem, rušenjem, paljenjem, kao što je DOS uradio paljenjem Savezne skupštine. Jednostavno je to tada trebalo da se označi kao neki radikalni rez, raskid sa prošlošću, da je sve to spaljeno, da su nama Amerikanci veliki prijatelji, itd., što naravno nije tačno. Oni mogu da nam budu partneri. Ja nikada ne bih bežao ni od razgovora s Amerikancima, Nemcima, ni sa svima, ako mi imamo interes obostrani, ali uvek treba da gledamo prvo sebe, svoje interese. Ali što se tiče uličnih protesta, to je nešto što je dobro, ali nije dobro da se vlast osvaja na ulici. Znači, da se prekraja narodna volja, što radi i ova sadašnja vlast na jedan vrlo perfidan način, krađom mandata u skupštini. Njima rejting opada konstantno, iako oni po istraživanjima javnog mnjenja navodno imaju veliku podršku – oni je nemaju. Ali takvim prekrajanjem izborne volje, krađom, vređa se inteligencija, vređaju se građani, a građani su po ustavu nosioci suvereniteta ove države i svake druge države. I to je ono što neće valjati ako opet dođe do nekog 5. oktobra. Ja iskreno ne bih voleo da Srbija opet doživi tako nešto, već da se na izborima na pravi način utvrdi volja birača i da se posle stvore koalicije postizborne, ko s kim bude mogao i procenio da može da ostvari neki interes, neka vlada, ko ne može, neka bude u opoziciji i neka kontroliše tu vladu. To je jasno. To je legitiman način, ali ne za konkretno osvajanje, ne za revoluciju. Jer, ni ovaj 5. oktobar nije bio revolucija… To se predstavlja kao revolucija, ali jednostavno to je imalo elemente puča, revolucije, elemente protesta, i to je sve bila jedna velika mešavina. I sreća da nije došlo do krvoprolića.
• Zašto su bili uvedeni novi Zakon o univerzitetu i novi Zakon o informisanju?
Pa, to je jedna od političkih rezultanti koalicija, koje su poznate u politici… Dakle, mi smo bili u koaliciji sa strankama s kojima smo mogli da postignemo kompromis i da postignemo zajedništvo oko nekih veoma važnih, suštinskih državnih pitanja, jer smo mi u to vreme imali borbu s terorizmom i to je nama bilo najvažnije pitanje, kao i očuvanje teritorijalnog integriteta. Najveći broj profesora, članova SPS, uopšte nisu odobravali taj zakon o univerzitetu… Neke odredbe. Taj zakon nije bio mnogo loš. Imao je neke odredbe iz Francuske. Znači, inkorporirane su neke odredbe iz zapadnjačkih zakona. Ali je imao neke delove koji su zaista bili političke prirode i veliki broj socijalista to nije podržavao. Zakon o informisanju u odnosu na ovaj zakon o informisanju koji je sada donet je, nažalost bio bolji, ali je bio loš. Bio je loš. Imao je tu funkciju da spreči, ali samo novčanim kaznama – sada se predviđa i kazna zatvora i praktično se to i sprovodi, jer su neki ljudi bili u zatvoru za vreme vanrednog stanja, neki urednici, itd. – znači, praktično je imao funkciju da spreči blaćenje ili degradaciju neke državne politike u segmentima koji su mnogo važni. Naravno, kažem, to je bio plod ili rezultanta te koalicije zato što su inicijatori zakona bili predstavnici SRS i JUL. Naravno, ne kažem da bi se ti zakoni izglasali da smo mi bili protiv, ali to je bio rezultat te potrebe i političke pragmatike. Jednostavno, oni su to uslovljavali time, želeli su takav zakon. Zauzvrat, mi nismo želeli da gubimo vlast, jer je bilo mnogo važno da se borimo protiv terorizma. Da se vlada raspadne sada, šta bismo onda radili? Onda bi svi Srbi dole, na Kosovu, bili ugroženi. Naravno, to nije bila nikakva ucena. Mi smo glasali za taj zakon, mada oko zakona o univerzitetu, ne toliko oko zakona o informisanju, ali oko zakona o univerzitetu bilo je sporenja u SPS-u i dosta profesora je bilo protiv takvih odredbi, ali naravno ta dva zakona su usvojena i ono što je tragično i paradoksalno, ova vlast se ne može pohvaliti boljim zakonima u tim sferama, ni oko univerziteta, a naročito ne oko informisanja. I to je sramota za neke demokratske vrednosti, koje su proklamovali kao vrhunske, da će se boriti za njih, itd. Tako da ispada da je svaka stranka ista kada dođe na vlast, a to ne valja. To nije ni moja vizija nekog političkog delovanja. Jednostavno, treba inkorporirati sve važeće demokratske principe i vrednosti, koji postoje u svetu, i biti odgovoran i biti sposoban da se to sprovede u delo. Ko to ne može, jednostavno neka to plati na izborima, pa neka dođe neko drugi ko to može. Ako ne može, neka dođe treći. Važno je da se stalno neko menja da bismo došli do nekog kvaliteta. To je ono što je suština.
• Da li je novi Zakon o univerzitetu uticao na tvoj posao – kao potpredsednika omladine?
Ne… U vreme kada je taj zakon donet, ja nisam bio predsednik omladine. Predsednik omladine sam postao 2000., u maju mesecu, i tada sam već bio završio fakultet. Ali kada sam bio student-prodekan, taj zakon je već bio donet. Ja sam bio u to vreme student-prodekan, po tom zakonu. Ono što se dešavalo to je da je dolazilo do rigidnog i ponekad političkog tumačenja tog zakona, zato što su neki profesori, koji su bili kritički nastrojeni prema vlasti, bili otpuštani s posla. Toga je bilo. Ne u velikoj meri kako se to pokušavalo predstaviti, ali toga je bilo, jer se tražio formalni osnov da se takvi ljudi otpuste, a formalnih osnova je bilo. Ja znam na mom fakultetu, neki profesori, odnosno asistenti, itd., ostali su docenti, nisu doktorate završili na vreme, nisu napisali nijednu knjigu. Znači, postojao je formalni osnov da se oni otpuste s posla. Naravno, ja se s tim nisam slagao, nisam video razlog zašto to da se čini. Jednostavno, nije bilo potrebe. Univerzitet je funkcionisao, studenti su, što je najvažnije, studirali, nisu bili uskraćeni za neko znanje, koje treba da dobiju od profesora, jer je to suštinski važno. Znači, taj zakon nije bio politički, imao je neke politički motivisane odredbe i imao je u nekim segmentima primenu tih odredbi koja je bila politički motivisana, ali pre svega od strane onog dela vlasti koju su predstavljali predstavnici JUL, što ne znači da mi skidamo sa sebe breme. Mi smo za taj zakon glasali, ali to je mnogo tragično predstavljeno od strane opozicije. To nije bilo toliko tragično. Jednostavno, tu ima i nekih profesora koji misle da su bogom dani, koji su mislili da ne moraju nijednu knjigu da napišu, da ne moraju ništa da rade, ali da sede i da primaju platu. Mislim, i toga je bilo. To je jedna mešavina, ali u svakom slučaju ne opravdavam neke odredbe tog zakona. To je nama bilo loše, kontraproduktivno. Inače, što se tiče samog zakona, zakon nije bio toliko loš, jer univerzitet je državna institucija, od nacionalne važnosti. Privatni univerziteti su nešto drugo. Naš zakon je predviđao osnivanje privatnih univerziteta, a ukoliko se nekome nije sviđalo da radi na državnom univerzitetu pod režimom S. Miloševića, ako mu je to osnovni razlog, a nije lenjost, nesposobnost, njegovo neznanje, mogao je svako da pređe na privatni univerzitet. Tako da nije taj zakon bio toliko loš, nego je toliko loše predstavljen u javnosti i u nekim delovima je loše primenjen prema nekim ljudima, prema kojima su se i ogrešili tadašnje vlasti. To je to.
• Zašto je SPS ušla u koaliciju sa SPO-om, sa radikalima i JUL-om?
Pa, dobro, sa SPO-om smo ušli u koaliciju za vreme bombardovanja. Drašković je postao potpredsednik savezne vlade. Kada je trebao najširi nacionalni konsenzus po pitanju toga – branimo zemlju. Znači, šta će ti veći problem i veća čast od toga da braniš svoju zemlju i slobodu. To je nešto što iziskuje da svi oni koji su odgovorni političari prihvate da učestvuju u tome i to je plod toga. JUL je bio jedan polufabrikat, jedna organizacija interesno ustrojena, organizacija koja nikada nije samostalno izašla na izbore, organizacija koja je nas – ta koalicija koja je bila sasvim neprincipijelna, koja je nas koštala u velikom delu i gubitka vlasti. Snaga JUL-a se najbolje videla u decembru, kada su samostalno izašli na izbore posle 5. oktobra. Dobili su 0,48% glasova, a držali su vlast, toliki kvantum vlasti da to nije bilo normalno. Tako da ja ne podržavam što smo bili u koaliciji s JUL-om, ali u tom momentu i tom vremenu, ja nisam mogao da utičem na to, a i oni koji su mogli, a rekli su da to nije dobro, uglavnom su odstranjivani iz SPS-a, ili smenjeni i skrajnuti, po nalogu supruge Slobodana Miloševića. To je jedna od velikih grešaka koje smo napravili i koje više nikada nećemo napraviti. Sada je novo rukovodstvo, donosimo odluke. Sa Slobodanom Miloševićem imamo korektan odnos. Pomažemo mu oko suđenja, jer mislimo da je to nacionalni interes i državni interes da se tamo zaista utvrdi istina, ukoliko je moguće u onom selektivnom sudu, ali u svakom slučaju odluke donosimo mi ovde, a ne on tamo… Pa, s radikalima, mi smo programski sasvim različite stranke. Znači, ono što nas je u tom momentu spojilo s njima je bila ta platforma nekog patriotizma, nekog osećaja odgovornosti prema državi, a što se tiče programa, mi imamo dijametrijalno suprotne programe – mi se borimo za socijalnu pravdu, za socijalno pravednu privatizaciju, oni se bore i zalažu za sasvim druge stvari. Ali mi smo u tom momentu imali borbu protiv terorizma. Znači, čuvamo integritet zemlje. Naravno da ćemo izabrati partnera koji će u tome da nas podrži. I to je bila SRS. To je mogao da bude i SPO, jer je on prvi figurirao kao koalicioni partner. Međutim, u tim koalicionim pregovorima su tražili mnogo, više nego što bismo im dali. Radikali su se pojavili, prihvatili šta smo im ponudili i tako su postali koalicioni partner, a ne SPO. Eto, to je tako bilo. Trgovina – klasična politička, ništa drugo. S tim što, naravno, i SPO i radikali po toj patriotskoj osnovi zaista zavređuju i odobravanje i bili su korektni, u svakom slučaju.
• Kako se finansirala Socijalistička omladina, a kako SPS do 2000. godine?
Ono što je tragično i paradoksalno, tako smo se finansirali da smo posle 5. oktobra ostali sa dugom od 10 miliona DM. Znači, svi oni koji su odgovorni za te dugove su uglavnom otišli, a nama je ostalo da platimo tih 10 miliona DM… Partije se ovde finansiraju od članarina i donacija. Opozicione partije su dobijale novac u džakovima iz inostranstva, od Amerike, preko Budimpešte, Rumunije, itd. SPS je svoju kampanju finansirao takođe od donacija i od članarine i od onoga što nam je pripadalo po zakonu o finansiranju političkih stranaka, shodno zastupljenosti u parlamentima, tako da smo se na taj način finansirali. Socijalistička omladina se nije separatno finansirala, već za potrebe socijalističke omladine se odvajao određeni deo, kada se napravi neka akcija – da li je neko savetovanje ili neka žurka, ili se pojavi donator iz tog mesta gde se to pravi i on to isfinansira. Ali, to pitanje je vrlo važno i zavređuje pažnju. To treba da se reši u Srbiji. To finansiranje stranaka je vrlo važno pitanje, jer je važno ko finansira, jer taj time što finansira može i da ostvari neki politički uticaj. Zato je to važno definisati. Mada je po našem zakonu, tada važećem, zabranjeno iz inostranstva dobijati novac. Svi su opozicioni lideri dobijali novac iz inostranstva, a mi smo imali formalni osnov ne da zabranimo partiju, nego da zatvorimo te što to čine, međutim Slobodan Milošević je bio demokrata. On nikoga nije hteo da hapsi, sem što je uhapsio Vuka i Danicu Drašković. To je poslednji put da je nekoga uhapsio, a imao je mnogo puta razlog da bi sačuvao državu, ne svoju partiju, nego državu, da uhapsi neke ljude koji su činili neke loše stvari.
• A donacije za SPS su isključivo dolazile iz Srbije?
SPS nije dobijala ništa iz inostranstva, nikada, ni posle 5. oktobra. Ja bih voleo da mi dobijamo. Pošto smo sada opozicija, voleo bih da dobijamo one pare koje su dobijali opozicioni lideri u tadašnje vreme. To bi bilo divno. Mi bismo mogli da isfinansiramo partiju, ali jednostavno nama niko neće da dâ novac. Niti bi nam sadašnje vlasti dozvolile da te pare primamo.
• Koje medije si pratio do 5. oktobra?
Sve. Uglavnom nisam gledao državni Dnevnik, jer mi je bio težak. Gledao sam državnu TV, ne mogu da kažem da nisam, ali su mi Dnevnici postali neukusni. Znači, ove informativne emisije u 19,30 h. To mi je bilo neukusno, jednostavno nisam mogao da gledam, jer se toliko propagiralo nešto što nije postojalo. Propagirao se JUL, propagiralo se nešto što je odbijalo, ja sam znao da će to odbiti naše glasače. To je mene lično nerviralo i zato to nisam mogao da gledam. Ovi opozicioni su isto to radili s koalicijom DOS. Oni su njih promovisali, tako da je to bilo podeljeno. Novine sam čitao sve, znači “Politiku”, “Novosti”, “Glas javnosti”, “Blic” – sve što je postojalo. “Danas”. To sam sve čitao.
• Na koji si se način – osim medija – informisao?
Sve moguće načine sam koristio – štampani mediji, elektronski mediji, internet. Tada je sajt DS bio najažuriraniji i najposećeniji u Jugoslaviji. Zato što su oni imali sve apdejtovano – tad i tad desilo se to i to, malo slažu, malo kažu sitinu, itd., ali svi su to posećivali. Mi to ne koristimo sad, u ovo vreme, na pravi način, jer su i naš sajt počeli da posećuju. Sajt DS su praktično ukinuli kada su došli na vlast, a naš sajt su ljudi počeli da posećuju. Međutim, mi ga ne punimo informacijama. To je greška.
• Zašto si se učlanio u SPS ‘96. godine, dok su se drugi mladi ljudi distancirali, a čak i protestvovali protiv vlade?
Suština je da je meni ta ideja i taj program na srcu. Znači, mene to interesuje. Mene interesuje da taj program ostvarimo u praksi, u obimu koliko je to moguće i da građanima bude bolje i da stvarno postoji ta socijalna pravda. Meni je to interes. Svašta se izdešavalo, ali jednostavno program je ostao. Mi smo inovirali taj program na ovom kongresu. Znači, uskladili ga s trendovima sada postojećim, jer je program pisan ‘90/‘91. I jednostavno, mislim da imamo veliku šansu, mislim da mo- žemo i u Evropu s ovakvim programom i s ovakvom partijom. Naravno, dok paralelno s tim rešavamo i neke probleme koji su breme za našu partiju. Znači, i neke odnose i neke probleme s Miloševićem, itd., ali u svakom slučaju, ovo je partija koja je ozbiljna, koja će biti parlamentarna partija – ne juče, ne danas, nego i sledećih 10, 20, 30 godina. Odgovorno se odnosimo prema toj partiji. Znači, danas sam u rukovodstvu, sutra možda neću biti, ali ću biti u toj partiji. Mislim, to je suština. Nisam ja neki vizionar, nisam vizionarski ulazio u tu partiju, ali sam znao da ću u njoj biti dugo. Znači, ako uđem tu, odlučio sam se da tu radim, završio sam taj fakultet, od malih nogu me je politika interesovala, otac mi je bio diplomata, i samim tim izabrao sam, shodno mojim afinitetima, pravu partiju. To je to.
Beograd, 3. jul 2003. Razgovor vodila:
Silvia Nadjivan