Za rat je potrebno dvoje
• Kako si doživeo 5. oktobar 2000. godine?
Pa, ja sam znao šta će biti 5. oktobra. Znao sam da se ljudi organizuju, da policija neće moći ništa da uradi, da vojska neće intervenisati. To se jednostavno znalo. Osećalo se u vazduhu da je to dan D, da se tu sve završava. Ja sam bio u partiji. Nama je sedište partije bilo na Novom Beogradu. Otišao sam negde oko dva sata i onda sam se vratio u grad kada je Skupština već bila zapaljena. Došao sam, išao sam s jednim bratom, rođakom. On je inače policajac. Radio je u obezbeđenju u jednoj državnoj zgradi. Išao sam s njim na posao, kod njega na piće. S tom namerom. Čisto da sednemo, jer sam bio nervozan, jer nisam znao šta ću i kako ću. Neki od tih huligana… Tu je bilo dosta ljudi koji su bili u alkoholisanom stanju, što je i normalno za revolucije, jer mora uvek da se iskoristi taj… Dosta fudbalskih navijača, itd. I neki su me prepoznali i hteli maltene da pucaju u mene iz pištolja. To je bio plan CIA-e i tih dru- gih, da se napravi neko krvoproliće. To sam osetio na svojoj koži. Nisam ja bitan u celoj ovoj priči, ali bilo je dosta revanšizma, već 5. oktobra. Ja tada nisam bio toliko poznat. Bio sam možda malo u medijima, ali nije bilo razloga da se opet proliva srpska krv, a to je bio nečiji plan. Srećom da toga nije došlo. I dobro, ja sam tada otišao na kafu s tim bratom. Onda su došli još neki prijatelji. Jednostavno, svi su očekivali, pričali su navodno: “Evo, sad će vojska da rastera to sve, sad će policija, sad će Milošević da sve to reši, itd.” Ja sam znao da od toga nema ništa kad sam video da me prepoznaju ljudi, uplašio sam se za svoj život, jer je zaista bilo neprijatno. Onda sam zvao jednog druga, koji je bio na tim demonstracijama s devojkom. Bilo je dosta mladih tu, podržali su te promene i on je došao po mene kolima, sa zastavama DOS-a, ja sam ušao u kola i otišao s njim u jedan stan. Nisam otišao kući, jer su onda dolazili dosta po kućama da se svete, ne znam šta da rade, jer je to bilo totalno iracionalno. Znači, nisu imali razloga, jer nikome ja nisam ništa nažao uradio i 90% ljudi koji su bili napadnuti nisu nikome ništa nažao uradili, ali jednostavno to je neka frustracija, kompleks, itd. Dva dana sam bio kod tog prijatelja u stanu, naravno potišten, nisam znao šta je, ali u jednu ruku mi je bilo drago da se te muke prekrate. Ali, nisam voleo da se na taj način prekrate, voleo sam više da se to demokratski reši, da ako je Milošević izgubio, on jeste izgubio, ali na saveznom nivou mi smo u koaliciji sa ovima iz SNP-a iz Crne Gore imali većinu. Mi smo mogli da vladamo na saveznom nivou, ali to nije bilo moguće. Suština je razrušiti sistem jasno je zašto kažem da je to bilo inicirano spolja. Da je to bilo demokratski, to ne bi bilo na taj način završeno. Posle smo imali sastanke u partiji, spremali taj Peti kongres, digli se polako iz pepela, dosta ljudi je otišlo, dosta ljudi je tada htelo da Slobodana Miloševića smeni, odnosno ne da smeni, nego da on ne bude ponovo predsednik.
• Ti si se u isto vreme učlanio u SPS i počeo sa aktivnostima na Fakultetu političkih nauka?
Pa, ne u isto… Znači, ja sam na fakultetu bio to što sam bio zato što sam bio izabran na to mesto. Dakle, nevezano od političke pripadnosti. Da je neko zlonameran, rekao bi da je to zbog SPS-a, zato što je SPS bio tada na vlasti. To jednostavno nije tačno… Studenti su birali. Jednostavno, pravo predlaganja imala je svaka studentska organizacija. Moglo je da bude više kandidata, mada ne mogu da kažem da je to bilo dovedeno do perfekcije, što se tiče demokratičnosti i demokratičnih načina izbora, ali mogu da kažem da sam ja posle taj posao radio OK i pomagao svima i niko se nije žalio, s obzirom na to da sam ja na fakultetu sarađivao s profesorima, a oni su većinom bili opoziciono nastrojeni, a ne ka SPS-u. Tako da je saradnja i sa studentima i sa profesorima bila na jednoj krajnje korektnoj osnovi. Nisam ja imao nikakvih problema nikada ni sa kim. Oni jesu mene malo posle, dok su trajali protesti, oni su mene… te studentske organizacije koje su bile ispolitizovane, koje su bile finansirane spolja i praktično opoziciono nastrojene, one su mene na jedan onako fin, šaljiv način napadale kako sam ja čovek režima, itd., ali pošto su to uglavnom moji drugari, ja sam ih znao i znam i dan-danas sam dobar s njima, to uopšte nije sporno. Mislim da je najvažnije biti čovek nevezano koje je nacionalne i političke pripadnosti, ako je neko čovek s njim može da se sarađuje. Ja tako gledam i zato imam puno prijatelja i u ostalim strankama i nemam nikakav problem u komunikaciji. I to je ono, a politika je đavolska stvar i to treba razumeti. Politika je jedno, a privatni život nešto sasvim drugo.
• Šta si konkretno radio u studentskoj organizaciji?
Ja nisam bio u studentskoj organizaciji… Bilo je tri ili četiri studentske organizacije, koje su imale svoje rukovodstvo, koje su organizovale tribine, studijska putovanja. Išli smo čak i u UN. Bio je jedan klub UN pri fakultetu. Bili smo u Njujorku, u UN… Pa, ja sam išao dva puta. Svake godine je to bilo organizovano, a ja sam išao ‘97. i ‘98… Moja uloga kao prodekana-studenta je bila pre svega definisana statutom fakulteta. Znači, ukoliko je neki student imao problema, ukoliko je njegovo pravo bilo suspendovano, ukoliko je bio šikaniran na ispitu od strane profesora, ukoliko nije ostvario pravo na stipendiju na koju ima pravo, ukoliko nije dobio studentski kredit, jer je naša država davala i stu- dentske kredite, mislim naša vlast, sve te probleme sam ja bio dužan da rešavam… To je otprilike to što sam radio. Naravno, kada dođu brucoši, studenti koji prvi put upisuju fakultet, prvu godinu, pa prvi dan krenu da studiraju, imao sam svoju kancelariju, gde sam primao studente, objašnjavao im od onih najbanalnijih stvari – gde su slušaonice, gde idu u amfiteatar, koji je profesor kakav. Znači, jedan drugarski, korektan odnos da im se pomogne. To je bilo to.
• Ti si bio prodekan za studente do 2000. godine, pa si onda postao funkcioner SPS-a?
Ne do 2000. Do ‘99., negde početkom, s obzirom na to da taj mandat valjda traje dve godine i onda je izabran drugi prodekan. Ja sam završio fakultet ‘99. godine i naravno upisao postdiplomske i hteo da se zaposlim i zaposlio se u rektoratu. Mislim, zaposlio se, dobio posao i tada su me poslali u partiju da preuzmem omladinu u celoj Srbiji. Razmišljao sam dva-tri dana i preuzeo omladinu. Nisam uzeo onaj posao i tako sam i dan-danas tu. To je bilo kada sam završio fakultet. Naravno, želja mi je da magistriram, da to završim, ali nemam vremena, jer čovek kada počne da se bavi politikom, ovom prizemnom, praktičnom, to jednostavno iziskuje mnogo vremena, tu se radi po 18-20 sati, radi se s narodom, građanima, ide se u selo, ide se svuda. Jednostavno, zato što su mediji umnogome zatvoreni za nas i mi moramo da idemo u narod, i to je najbolji metod rada. Tačno je da ko kontroliše medije, ima i vlast, i to je sve u redu, ali je ta vlast onda oročena. Tačno je da narod počinje da prepoznaje sve negativnosti te vlasti upravo kroz medije, kroz tu lažnu sliku, a mi idemo u narod i objašnjavamo šta oni u stvari rade. To je ono što je suština i to radim i dan-danas. ‘99. sam to završio, 2000. sam počeo ovo da radim u partiji, posle 5. oktobra sam ostao predsednik te omladine, i do ovog Šestog kongresa, koji je bio 18. januara, bio sam predsednik omladine. Otišao sam u vojsku u decembru, tada je izabran moj naslednik, predsednik omladine, a na Kongresu sam, znači, između više kandidata izabran za potpredsednika partije ponovo, pošto sam bio i potpredsednik stranke i predsednik omladine u prethodnom periodu. I sada imamo to novo rukovodstvo, radimo dalje, izvlačimo pouke iz grešaka koje smo pravili, ali smo i ponosni na ono što je bilo kvalitetno. Tako u procentima, 70% onoga što smo radili je bilo dobro, 30% nije valjalo. Ali izdržali smo veliko breme i jedan mnogo težak period od tih 10 godina, gde smo se borili za ispravnu stvar, nismo se borili za nešto što je loše, niti nauštrb bilo čijeg interesa, znači interesa bilo kojeg drugog naroda u okruženju, ali dobro, desilo se šta se desilo.
• Šta si konkretno radio kao potpredsednik i predsednik?
Postao sam 2001. godine potpredsednik partije, a predsednik omladine sam bio 2000. Znači, omladina SPS-a je imala ustrojstvo kao i partija – u svakoj opštini smo imali svoju organizaciju. Znači, pre svega smo kroz te programe animirali mlade, držali promocije, pravili žurke, tribine, dovodili stručnjake, profesore, koji bi pričali na određenu temu, koja je tada bila važna i jednostavno smo pravili mrežu da bi pomogli partiji u celini. Znači, nije ta samostalnost bila toliko izražena. Nismo mi bili toliko samostalni kao omladina da smo mogli nešto konkretno sami da uradimo, kao što je PASOK u Grčkoj, gde oni imaju svoju listu za poslanike. Omladina PASOK-a ima svoju listu. Znači, 30% poslaničkih mesta drži omladina. Mi tu samostalnost nismo imali. Dosta je to bilo loše ustrojeno kada sam ja došao. Ja sam to malo razdrmao, ali je već bilo kasno. To je bilo u maju 2000. Septembar je, znači, bio posle 4 meseca. To je bilo već gotovo. Mladi tu nisu imali zasluženu poziciju, nisu imali poziciju koju zaslužuju. Više su predstavljali neku, kada je bila neka tribina, više su sedeli kao neki prateći element nego što su imali mogućnost donošenja nekih važnih odluka. Jer su se važne odluke donosile na pogrešnom mestu. To je bila suština našeg problema, jer smo mi zaista bili jaki, imali smo i poverenje građana i jednostavno urušavali smo se polako, rušenjem autoriteta partije, ali rušenjem i autoriteta Slobodana Miloševića, čemu je nažalost i on dosta doprineo, ne razmišljajući o posledicama… Ali, u svakom slučaju, on zaslužuje, ima svoje mesto u ovoj partiji, ima svoje mesto u istoriji i mnogo je značajnija i pozitivnija njegova uloga u istoriji ovog naroda nego što se to sada čini, trenutno. Za 50 godina će možda, s tom istorijskom distancom, biti jasnije koja je bila njegova uloga i da je njegova ideja i namera bila dobronamerna, da nije bila zlonamerna, niti je bila negativno kanalisana prema nekom drugom narodu, za šta ga optužuju. Radi se o jednom izuzetno inteligentnom čoveku, o jednom tehnologu vlade, jer on zna da vlada – to je suština, i o čoveku koji je šarmer – on je izuzetno šarmantan, stabilan, jak, i psihički. On je sada u Hagu. Ovo što radi, on radi to iz inata i radi zato što se bori za istinu. Naravno, istina je samo jedna. E, sada, ko je tu subjektivan, a ko objektivan, to će vreme pokazati. Sud, taj Tribunal, nije objektivan. To nema šanse! Nema šanse!
• Kako si doživeo studentski i građanski protest ‘96. i ‘97. godine?
Pa, doživeo sam ga u neku ruku kao zasluženu kaznu za nas, jer mi smo tada bili mnogo jaki, imali smo veliko poverenje građana, ne toliko u Beogradu koliko u Srbiji, i meni je bilo krivo da je uopšte došlo do nečeg takvog, da smo mi izazvali te proteste. Taj protest je bio opravdan što se tiče tih neregularnosti, ali politizacija studenatskog protesta, jer je to prvo počelo kao studentski protest, i onda je ispolitizovano i preraslo u građanski protest. Dosta novca je i tada uloženo spolja, ali da bi došlo do neregularnosti, odnosno odluke da se neka biračka mesta ruše, da se ponavljaju izbori, tu odluku je morao da donese, odnosno da predloži Miloševiću, neko iz njegovog najbližeg okruženja. Taj neko iz najbližeg okruženja je opet radio za račun nekoga spolja ko je imao interes da oslabi snagu Slobodana Miloševića posle Dejtona, SPS-a, itd. Tako da u neku ruku neki ljudi glorifikuju Slobodana Miloševića, da je to jedan natprosečno inteligentan čovek, da je jedan vudu vrač ili ne znam ni ja šta, a drugi govore o njemu kao o nekom tehnokrati koji nije za politiku. Istina je negde između. On je mnogo verovao ljudima, to je veliki problem kod njega. Mnogo je verovao ljudima. Nekada je i hteo da veruje ljudima, iako je znao da to nije tačno, i taj građanski protest je nešto što nam nije bilo potrebno. I to je dovelo do 5. oktobra. I bolje da smo tada izgubili vlast, onda bismo se vratili. Ne bi Slobodan Milošević bio u Hagu i ne bi pola našeg rukovodstva bilo u Hagu, i ne bi pola našeg rukovodstva, koje je uživalo privilegije, otišlo od nas, pa sada pravi novac s ovom sadašnjom vlašću. Dakle, očuvanje nekog digniteta, dostojanstva države i naroda ne može da se čini tako što ćete ranijeg predsednika da izručite nekom Tribunalu, koji nije ni priznat, jednostavno ne crpi pravno utemeljenje iz Povelje UN-a. Znači, nije pravno konstituisan. Jeste to sila Amerike, ali nije to način. Dosta smo urušili dostojanstvo. Nije važno da li je Slobodan Milošević pravio neke greške, da li je neko pravio ratne zločine, nije on ratni zločinac, on je bio predsednik, nije konkretno on činio ratne zločine. Ali neka se utvrde sve činjenice, a to je moglo da uradi sudstvo ovde, u ovoj državi. Jednostavno da se barem naučimo na tim greškama, jer kada je i Jeljcin, koji je činio ogromne pronevere u Rusiji, koji je bio povezan s kriminalnim strukturama, otišao s vlasti, doneta je bukvalno uredba. Putin je rekao da se od tog dana ništa više neće otvarati po pitanju njegovih zloupotreba, zloupotreba Borisa Jeljcina, i da će se on od tog dana oslovljavati “predsednik Jeljcin”. I time je ta priča zatvorena i da li je Amerika pitala zašto je to tako? Nije niko pitao. Tako se čuva dostojanstvo države, bez obzira na greške koje su učinjene. Čine ih i drugi. Svako ko dođe na vlast, polako se kvari. To je normalno. Tako da su ti protesti bili uvod u nešto što se posle desilo i ti protesti su praktično udahnuli život opozicionim partijama, jer u to vreme – ‘96., DS, SPO, oni su bili na marginama. Ako su imali 15% biračkog tela, i to zajedno, to je bilo čudo, koliko su bili slabi. Ali to se desilo i došlo je do pomeranja biračke volje i onda je sve ovo usledilo. Loša diplomatska aktivnost po pitanju Kosova i Metohije. To je tako.
• Nemanja Đorđevic je organizovao tzv. “kontra-miting” u Beogradu u decembru ‘96. godine. Da li si i ti učestvovao na tom mitingu?
Ne, Nemanja Đorđeviće je bio predvodnik Nezavisnog studentskog pokreta, koji nije podržavao SPS, nego je jednostavno bio pokret koji je težio nekoj studentskoj borbi, ne politizaciji, koliko sam ja to shvatio. Ja u tome nisam učestvovao. Jesam bio pozvan, ali ne bih nikada učestvovao, jer sam obavljao funkciju prodekana-studenta svih studenata na mom fakultetu. Znači, ako bih se stavio na jednu stranu, to bi bilo loše po mene i ne bi značilo da više mogu da obavljam tu funkciju. Ja bih podneo ostavku i onda bih se svrstao na jednu stranu. Taj Nezavisni studentski pokret je verovatno bio iniciran od strane JUL-a i možda nekih ljudi iz SPS-a, koji su bili bliski Miri Marković, poput Baneta Ivkovića. I mislim da se jednostavno tako ne rade stvari i mislim da su svi ti lideri Studentskog protesta dobili garancije od Nemačke i Amerike da će dobiti politički azil ukoliko im se ovde nešto desi. Dakle, umešala se, uvek se umeša Nemačka, Amerika, itd., ako se ovde nešto desi, što je problem nas Srba bez obzira na političku opciju. Znači, uvek su nam draži neki ljudi spolja nego… To je uvek problem.