Za rat je potrebno dvoje
• Na šta misliš kad kažeš dve godine?
Na kampanju protiv Slobodana Miloševića. Oni su smatrali da ukoliko njemu skinu glavu da će sve ostalo da se sruši samo po sebi i to je tačno. To se i desilo. On je izašao 5. oktobra i rekao da je informisan da je Koštunica dobio, iako nije, ali je to tada bilo jedino politički pragmatično i racionalno. Zahvalio se i rekao da više neće da se bavi politikom i to je to. Naravno, zašto su građani glasali? Suštinski je značajno da priznamo da su građani glasali za DOS, mnogo više nego za SPS. I to je jasno. Glasali su zato što smo bili u izolaciji. Glasali su zato što je maltene čitavo rukovodstvo zemlje bilo haški optuženik, ali to je ogroman pritisak jedne velike sile koja je htela da ostvari svoj interes. Desio se 5. oktobar. Naša partija deset dana nakon 5. oktobra praktično nije funkcionisala. Bilo je mnogo pretnji, mnogo linča. Paljene su kuće našim funk- cionerima, ali poštenim funkcionerima. Bilo je nekih ljudi, pre svega u JUL-u i nekih u SPS-u, koji jesu na jedan nelogičan i pravno neutemeljen način došli do velike količine novca. Ali takvi ljudi se obično snađu i pređu u redove onih koji dođu na vlast. Velika većina je to uradila. Pošteni članovi SPS-a su ostajali bez posla, isterivani su iz firmi. Direktori nekih firmi, iako uspešni, isterivani su zato što su socijalisti. Samo u tom jednom talasu, 40.000 ljudi je ostalo bez posla ili su stavljeni na neko niže radno mesto, samo zato što su… Nisu morali da budu članovi SPS-a, možda su bili simpatizeri ili su u tom mestu bili poznati kao socijalisti. I to je ta demokratija koja je uvedena. Pitanje Kosova i Metohije nije rešeno do dana današnjeg. Pitanje kriminala nije rešeno do dana današnjeg. Premijer je, iako se mi nikada nismo politički razumeli, ubijen od strane onih koji su mu pomogli da dođe na vlast, a pripadnici su kriminalnih grupa. Dakle, kriminal nije pobeđen u Srbiji. Jedan premijer je ubijen, što je paradoksalno za jednu demokratsku državu. Bilo je mnogo političkih ubistava i u vreme Slobodana Miloševića, ali mnogo više posle njega. Sloboda štampe ne postoji. Politički neistomišljenici, naročito iz najveće opozicione partije, a to smo mi – SPS, zatvaraju se neosnovano i drže u zatvorima. Pritvaraju se neosnovano ljudi koji možda imaju novac da učestvuju na tenderima za privatizaciju nekih firmi, pa ne mogu da učestvuju, nego neko od favorita aktuelne vlasti. I tako. Dakle, demokratije nema.
• Rekao si da ste vi do 2000. godine imali uticaj na medije kao što su “Politika” i “Večernje novosti”. Kad je to tačno bilo?
Pred kraj. To je bio neki period možda s proleća 2000. “Politiku” smo imali. Ne mi, nego država. Dakle, država je direktno određivala uređivačku politiku dnevnih listova “Politika” i “Večernjih novosti”, a u tom poslednjem periodu i državne TV. I to je jedino što smo imali. Nije mala stvar imati državnu TV, ali je velika stvar znati kako kanalisati informacije, kako prezentovati javnosti. Mi smo na najbolji mogući način to radili, odnosno po nalogu tih ljudi iz JUL-a, koji su jednostavno predstavljali jedan nadrealan svet. Isto ono što sada radi i aktuelna vlada, samo što to radi na mnogo perfidniji, zapadnjački način, koji je čak i pitak za građane, pa čak i poveruju u nešto što nije tačno… Kad ste imali takvu uređivačku politiku na državnoj TV, imali ste i pregršt – preko 100 lokalnih TV stanica koje su bile umrežene, dakle re-emitovale program u okviru te mreže ANEM, koja je propagirala opozicioni program. Naravno, opozicija je uvek žrtva. To je normalno u svakom društvu. Naravno da građani, pored svih pritisaka – bombardovanje je bilo ‘99. godine, ide obnova zemlje, narod nema novca da jede, da živi, da se školuje – jednostavno nisu mogli da žive normalno. Frižideri prazni, posla ima, ali plata nedovoljna. Jednostavno, ljudi su bili nezadovoljni i prepoznali su u toj prozapadnoj politici, prodemokratskoj navodno, neku alternativu i sada je velika većina shvatila da se prevarila, jer nema socijalne pravde. Nije je ni tada bilo, ali tada smo bili pod sankcijama i težili smo da bar elementarno ono što je osnovno za život omogućimo svakom čoveku. Običnom čoveku, i to smo uspeli. To niko ne može da nam kaže da nije tačno. Sada imamo školarine koje se plaćaju, zdravstveno osiguranje koje se plaća. Školarine se plaćaju od 500 do 5.000 evra. Mi smo se zalagali da svako može i da studira i da se bavi sportom shodno svom znanju, svom talentu, a ne shodno budžetu koji njegov roditelj ima. I to je ono za šta se mi zalažemo i sada. Mi jesmo zadovoljni što je ova vlast, to jest što su njenim dolaskom na vlast skinute sankcije. Ali nismo zadovoljni zašto su likvidirane naše banke na kojima je počivala proizvodnja. Nismo zadovoljni što je industrijska i svaka druga proizvodnja prestala da postoji. Nismo zadovoljni što se privatizacija vrši na socijalno nepravedan način – radnicima se ne daju nikakve akcije, samo formalno, navodno 20%, a to nije tačno. Zašto je otpušteno 500.000 radnika s posla? Mi jesmo zemlja u tranziciji, to nije sporno, ali mi smo te privredne potencijale sačuvali pod sankcijama, a vlast koja je sada došla, krenula je u potpuno suprotnom pravcu i napravila veliku grešku.
• Rekao si da je socijalna nepravda postojala pre 5 oktobra…
Ne socijalna nepravda. Postojala je insuficijencija sredstava za pokrivanje socijalnih potreba, ali u vreme naše vlasti, ako neke žene iz neke robne kuće dođu ispred zgrade vlade da štrajkuju, mi smo obezbeđivali kao vlada novac da se tim ženama isplate plate, itd. A sada, otpusti se po 100.000 radnika i ništa se ne dešava. Vlada ne reaguje. “To je sve u redu. To je tranzicija, reforma.” Dakle, socijalna davanja možda jesu bila minimalna, ispod nivoa, ali su postojala. Mi smo to davali. Školarine nisu bile ovolike. Svako je mogao da studira. Studentski domovi u univerzitetskim centrima, pre svega u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, konstantno su bili renovirani. Uslovi za studiranje su bili idealni, možda čak bolji nego u nekim delovima u Evropi. A pri tome se nije plaćala tolika cena koliko se sada plaća… To je jednostavno odraz našeg programa. Ja ne osuđujem aktuelnu vlast, jer njihov program nije socijalistički, nije levičarski i ne može to da se očekuje od njih, ali jednostavno mora da postoji jedan nivo i da ne dođe do tolikog raslojavanja ljudi. Da 5% ljudi možda ima milione, a da 95% nije ni srednja klasa, nego je ona najniža moguća klasa. I još pri tom nema zaposlenje, proizvodnje nema, privreda je uništena, strani investitori kupuju naše fabrike i zatvaraju ih, radnike otpuštaju da bi tržište osvojili za svoj proizvod, koji se proizvodi negde u Tajvanu ili Vijetnamu, nije bitno gde, gde je jeftina radna snaga. Nema subvencioniranja naše poljoprivredne proizvodnje i to je ono što je veliki problem za ovu državu i to je ono što će dovesti… Neće dovesti do novog 5. oktobra, ako ova vlast bude pametna, a ako ne, ponovo će doći do 5. oktobra.
• Da li vidiš u sankcijama i nezadovoljstvu ljudi razlog što se 5. oktobar dogodio 2000. godine, a ne ranije ili kasnije?
Ne. Pre svega, on je mogao da se dogodi i ranije da je dinamika rešavanja problema na prostorima bivše SFRJ, shodno interesu SAD, bila brža. Tajming njima nije bio bitan elemenat. Njima je bilo bitno da se cela država atomizuje, da se deli na te republike po avnojevskim granicama i da se u jednom trenutku i Srbija i Crna Gora razdvoje. Najteži kamen spoticanja je bio upravo Srbija i Crna Gora. Nama je bilo nelogično i dan-danas nam je nelogično zašto bi se mi razdvajali, to nije jasno, zašto je važno Americi. Važno je geostrateški. Ta država – SRJ, koja sada više ne postoji, sada je to državna zajednica Srbije i Crne Gore, koja ne verujem da će kroz koju godinu i uopšte postojati. Ta država, zajedno s Kosovom i Metohijom, imala je više od 100.000 kvadratnih metara površine, imala je izlaz na more, bila je na vrlo važnim strateškim pravcima, i vojnim, trgovačkim i ekonomskim i vojna sila koju smo imali bila je respektibilna u okvirima Evrope, a nije bila pod kontrolom NATO pakta. I to je interes Amerike. Dakle, atomizirati teritorije, imati sukobe niskog intenziteta, kako bi sutra, navodno kroz neku priču o integracijama, ponovo svi zajedno ušli u EU, ali pod patronatom NATO pakta. Da uđemo u NATO pakt, da kupujemo njihovo oružje, da uzimamo kredite od njih za kupovinu njihovog oružja i da vojna industrija Amerike opet ima razloga da pravi profit, jer to je suština… Možda je to moralo da se desi baš 5. oktobra 2000.
• Rekao si da su postojale veze između JUL-a i CIA…
Pa ne. Ne može se to tako reći. CIA je prisutna u svakoj državi, i ne samo CIA, već svaka druga tajna služba i to je nešto što je normalno u svetu. Nije sporno. Oni osmišljavaju plan kako da jednostavno ostvare svoj interes u određenom regionu. Njihov interes je bio da se sruši režim S. Miloševića, s obzirom na to da je taj režim propagirao pre svega vrednosti slobode, solidarnosti, nezavisnosti te države. Da li je to bilo pitko za narod? Jeste. Narod voli slobodu, naročito srpski narod. Uvek smo se borili za slobodu. Da li je to moguće u datim okolnostima, u datom okruženju? Pokazalo se da to nije bilo moguće. Jer evo vidimo šta se desilo. Mi smo praktično postali… Imamo jedan marionetski režim, koji je praktično servis stranih vlada i koji čini neke stvari koje oni od njih i ne traže… To je moje mišljenje, i ne moje mišljenje, nego i mišljenje nekih analitičara. Ne mogu da tvrdim da je tako. Ali mislim da jeste, da je upravo Ričard Holbruk došao s tom idejom da se napravi jedna takva partija. Ta Jugoslovenska levica je trebalo da okupi predstavnike pre svega nacionalnih manjina i da bude projugoslovenska, da bude nešto što jednostavno nije moguće napraviti u ovoj konstelaciji snaga u Srbiji. Dakle, da okupi albansku etničku zajednicu… Takva jedna partija koju vodi supruga Slobodana Miloševića, to jednostavno nije bilo moguće. Dakle, takva mogućnost ne postoji. U startu je takav pokušaj bio osuđen na propast, ali su oni znali da im ta propast koristi. Druga stvar koja im koristi, to je veliki uticaj na odlučivanje Slobodana Miloševića koji je imala njegova supruga. To je fakat. To ne može niko da ospori i sigurno da bi svaka žena volela da bude toliko voljena od strane svoga muža. Takva ljubav jednostavno ne postoji, ali ljubav ne može da se reflektuje na pragmatičnu sferu kakva je politika, jer ljubav je iracionalna sfera. To jednostavno nije dobro. Nije to nepoznato u svetu. Mi znamo da je Bil Klinton bio predsednik, Hilari Klinton takođe uspešna u politici. To nije ništa sporno, ali ono što je pokušala supruga S. Miloševića to je da bude ideolog leve ideje, levičarskih tih parija i ona je za sebe smatrala da je predvodnik levice u Evropi, u okvirima Evrope, da je toliko bitna i jaka, što meni naravno više liči na neki socijalutopizam. To je u teoriji obrađivao, u stvari pisao Tomas Mor… pa Tomazo Kampanela. To jednostavno nije moguće. Grad sunca. Praktično mi je ličilo na neki hipi pokret iz ‘60.-tih, ‘70.-tih godina. Nije moguće to sprovesti ovde, u Srbiji. Ljudi iz CIA-e su znali, znali su da narod u Srbiji, građani, bez obzira koje su nacionalnosti, zbog jednog patrijarhalnog duha, tradicionalnosti koja postoji ovde, ne smatraju da je dobro da se žena predsednika bavi politikom, već bi bilo dobro da se bavi humanitarnim radom, da se bavi profesurom – ona je bila profesor sociologije, profesor univerziteta, ona je bila inteligentna žena. Znači, ona je bila intelektualka, samo što je, po meni, imala vizije izglobljene od realnosti. I jednostavno, ne samo što se bavila politikom, ona je bila i predsednik zvanično, odnosno nezvanično. Ona nije bila predsednik zvanično, ona je zvanično bila vođa ili lider te druge partije. Znači, imate predsednika jedne partije i njegovu suprugu koja je predsednik druge partije, što jednostavno nije prirodno, nije objašnjivo, ne možete to narodu da objasnite. I ono što je takođe bio problem, politiku i vlast obično prati novac, to je normalno. Svako ko želi da ostvari svoj finansijski interes, ekonomski, poslovni, on mora – ne mora, ali to je neko pravilo koje postoji u svetu – da finansira donacijama određenu političku partiju ili političara, ili da ga na fin način vezuje za sebe finansiranjem možda i članova njegove porodice. Ono što je prirodno u svetu jeste da političari svoju decu šalju na Kembridž, na Harvard, Kolumbiju, bilo gde, da studiraju, nije bitno da li će da završe te fakultete, važno je samo da nisu u državi iz koje potiču, jer zaista je teško objasniti u zemlji u kojoj vlada socijalna tenzija i beda da nečije dete ima novca da otvara diskoteke, da otvara radio stanice. To je ono što je takođe bilo greška, to je ono što je odnelo mnogo glasova S. Miloševiću i SPS-u. Mladi jednostavno nisu mogli tako nešto da podrže. Ja sam bio predsednik podmlatka SPS-a… Omladine. Socijalističke omladine. Teško je bilo objasniti nekome ko je živeo normalno kao i ja, dakle studirao normalno kao i ja, da glasa za SPS, a zna da na primer sin Miloševića ima diskoteku, zna da ćerka ima radio stanicu, zna da ćerka ima televiziju. Dakle, jednostavno, nije ukusno. I neobjašnjivo je. Da su oni neki veliki biznismeni, da su i ranije bili poznati u nekim poslovnim strukturama, da su bili uspešni, to ne bi bilo sporno, ali je jednostavno veliko breme biti dete predsednika. Imamo decu nekih bogataša ovde, na primer Karića, koji su takođe došli do novca na jedan nelogičan način, a imaju mnogo novca. Imaju predstavništvo u Londonu, Americi, firme u Rusiji, itd. Njihovu decu niko ne napada što imaju televiziju, kola, itd., mnogo novca i kompanije, itd. Ali, čim ste dete nekog političara, odmah vas gledaju kroz lupu i mnogo je pametnije… Ja njih ne osuđujem što su to radili. Njihove televizije, radio stanice su vrlo uspešno radile – to nije sporno, ali je teško objašnjivo ljudima odakle to njima, jer ni jedno ni drugo nisu završili fakultete. Odakle njima taj novac?! To je neobjašnjivo. Neobjašnjivo je politički. Ne možete da očekujete da će neko mlad sada da dođe i da kaže: “Sad ću ja da glasam za njih”, a on nema, vozi se gradskim prevozom, autobusom, dok oni voze ferari ili porše. To je problem bio. Mentalni…
• Rekao si da je bilo teško motivisati ljude da glasaju za SPS…
Dakle, bilo je teško ubediti one koji nisu bili ubeđeni socijalisti. Moram da preciziram. Oni koji su bili socijalisti i kojima je bila srodna ta ideja, oni su glasali za SPS. To uopšte nije bio problem. Ali meni je bilo važno da mi kao partija steknemo neko novo biračko telo, da mladi krenu da glasaju za program koji mi promovišemo, koji je idealan program i koji je upravo program koji treba da zadovolji mladu populaciju. Ali nam je veliki problem bio kako objasniti – mi se zalažemo za socijalnu pravdu, za solidarnost, itd., a toga nema u najužoj porodici našeg predsednika. To su greške u pedagogiji, u podizanju dece.
• Kada si onda počeo da učestvuješ u izbornoj kampanji?
Pa dobro… Ja sam učestvovao i ‘96., ali to je bilo ono ‘low profile’, pošto sam tada bio samo član Opštinskog odbora, dakle, lepio sam plakate, organizovali smo žurke za mlade socijaliste, bio sam kandidat za odbornika Skupštine opštine i tu sam izgubio za 2%… Onda sam 2000. učestvovao u kampanji partije. Tu sam bio član rukovodstva, pa sam išao po Srbiji na tribine, na promocije, itd., i bio sam kandidat za odbornika za grad Beograd. To je bilo u izbornoj jedinici gde sam ja živeo – tu je bilo izašlo 10.000 glasača. 15.000 je upisano, ali je 10.500 izašlo da glasa i taj dan se glasalo za odbornike u gradu, za odbornike opština, za predsednika države, znači Slobodan Milošević ili Koštunica, za savezne poslanike, itd. I na primer, na tom mestu je izašlo 10.500, ja sam dobio 3.850 glasova. Izgubio sam, jer je kandidat iz DOS-a dobio 5.000, a Milošević je isti taj dan, na istom mestu, dobio 1.200 glasova. Znači, ja sam kao kandidat SPS-a dobio 3.850, on je dobio 1.200 kao kandidat SPS-a za predsednika države. I to je jednostavno odslikavalo koliko je ta kampanja uticala na mentalni sklop birača, da su oni svi protiv Miloševića. Samo glasati protiv, nije važno da li glasamo za DOS ili ne. Znači, ti izbori su bili protiv nečega, a ne za nešto. Tek će sledeći izbori biti pravi izbori, demokratski, gde će se građani, ja se nadam, opredeljivati prema programu koji partije ponude. Bilo koja stranka – da li DS, DSS, SPS. Nije važno, ali to će biti neki nulti izbori, koji će označiti neku prekretnicu. To je ono što ja očekujem.
• Dok si putovao po Srbiji jesi li primetio razliku u kampanjama između 1996. i 2000. godine?
Pa, 2000. je bilo teže, jer se osećao kraj. ‘96. je bilo mnogo teško, jer svako ko je čestit, pošten, ne voli te neregularnosti, ne voli pokušaj da se na silu osvoji vlast. To je loše, to građani ne vole, to se vrati i to nam se vratilo 2000. godine. Bilo je teško, ja sam učestvovao u kampanji i uglavnom sam govorio ono što sam iskreno i mislio, a neki su govorili ono što ne misle. To je bio veliki problem. Došao je taj 5. oktobar. Mnogo najviših funkcionera, najviđenijih, koji su najviše privilegije uživali u tom sistemu, odmah posle 5. oktobra su otišli. Ja sam posle 5. oktobra… praktično, u decembru su bili vanredni izbori, postao poslanik u parlamentu… Da, da, posle 5. oktobra. Posle sam izabran, sad na poslednjem kongresu, i za potpredsednika partije i pre toga sam bio potpredsednik partije. I tako, posle 5. oktobra, bio je jedan trend da se uništi SPS. Da se atomizuje, ako ne može da se uništi: predsednik je bio Slobodan Milošević. Odmah nakon 5. oktobra, mi smo imali V vanredni kongres, gde je on ponovo izabran za predsednika, mada je najavio da će se povući iz politike. Međutim, to obećanje nije održao. Onda je na jedan nelegalan način kidnapovan, odveden u Hag. Paralelno s tim, neki naši funkcioneri, koji su počinili neka krivična dela, došli su pod lupu vlasti i jednostavno su ih ucenili da rade po njihovom nalogu, pa sada imamo Baneta Ivkovića, koji praktično obezbeđuje većinu vladi i vlada samo zbog njega praktično opstaje i zato nema izbora. Ukradeni su nam mandati u parlamentu… Pa da. Zato što su jednostavno, po tada važećem zakonu, bila tri osnova da nekome prestane poslanički mandat – jedan je da, ne daj bože, neko umre; drugi je da prestane članstvo u partiji na čijoj listi je izabran, a to se desilo sa svima iz te Banetove stranke, njima je prestalo članstvo; i treći je da podnesu ostavku. Svi su imali i ostavke potpisane i prestalo im je članstvo, ali aktuelna vlast nije htela to da uvaži. Njima je potrebna neka fingirana većina, čisto da bi do nekih redovnih izbora završili taj proces privatizacije i to što već čine. I to je ono što se trenutno dešava. 5. oktobar je, ja mislim, velikoj većini građana – meni lično ne, jer ja sam bio na drugoj strani, ja sam bio praktično potišten tog 5. oktobra, bilo mi je mnogo teško, mada sam imao razumevanja za te ljude koji su hteli neke promene, jer jednostavno bila je teška situacija i mnogo smo grešaka mi pravili – ali 5. oktobar je bio za veliki broj populacije u Srbiji neki dan nade u bolje sutra i sada je veliki broj tih ljudi razočaran i oni sada traže alternativu. Ono što mi nudimo kao socijalisti, ali sasvim promenjeni socijalisti – u rukovodstvu je uglavnom mlađa struktura ljudi i ljudi koji nemaju nikakve mrlje, dakle nemaju nikakve pronevere, krađe, itd. I ono što je najvažnije, ostalo je ono članstvo koje je pravo članstvo SPS. To su pre svega radnici, ima dosta intelektualaca, ima mladih, ima porodičnih ljudi, ljudi koji su navikli da žive od svog rada i mi kao takvi hoćemo da se predstavimo javnosti i da ponudimo alternativu. Svesni smo da više niko u Srbiji neće samostalno vladati. Trenutno je ovo jednopartijska država, jer DS praktično sve drži pod svojom kontrolom, ali na sledećim izborima će figurirati tri ili četiri političke opcije. Evo, sada su bili lokalni izbori, u nedelju, mi smo praktično, pojedinačno kada gledamo, tu negde sa DOS-om, DSS-om i to su tri najjače snage u Srbiji trenutno. To će biti tri najjače snage i na tim izborima, uz SPO, SRS i neke manje stranke, koje će proći cenzus i ući u parlament i to će biti ta kombinacija koja će formirati vlast. I kako koja koalicija bude formirana, tako će se ostvarivati program svake te stranke koja je u koaliciji. To je ono što mi očekujemo.