Za rat je potrebno dvoje
• Ko je odgovoran za NATO bombardovanje ‘99. godine?
Pre svega, odgovornost vidim na onima koji su pokrenuli toliku vojnu mašineriju na jedan ovako mali narod, jednu malu državu, kroz priču o navodnom kršenju ljudskih prava, koja može u jednom segmentu da bude tačna. Dakle, ja ne mogu da tvrdim da su ljudska prava kosovskih Albanaca bila poštovana po svim… Ona jesu bila poštovana po svim međunarodnim konvencijama, ali je u praksi možda dolazilo do nekih dekadentnih trendova i zaista kršenja tih ljudskih prava, ali je činjenica da je zaista postojala OVK, koja je teroristička organizacija. Kako će jedna država da se bori protiv terorizma? Ako Španija ima pravo da se bori protiv ETA-e, ako Amerika ima pravo da se bori protiv Al Kaide, zašto mi nemamo pravo da se borimo protiv OVK? Odgovornost dakle vidim isključivo na SAD i UN, gde jednostavno nije doneta odluka o otpočinjanju bombardovanja. Postojao je taj diplomatski pokušaj, ali je više bio uvijen u jednu ambalažu ultimatuma, gde u Rambujeu jednostavno taj naš pokušaj da nešto rešimo nije mogao da urodi plodom. Možda tu vidim odgovornost i na nama, jer nam je u mentalnom sklopu da, ne meni lično, već našem narodu, da smo se uvek nadali da li u Rusiju, da li u Kinu, da li u neke druge države. Međutim, Rusi su nas u tom momentu zaista izdali. E, to je stvar diplomatije i to je ono što je nama uvek nedostajalo, jer jednostavno mislim da je došlo do dosta negativnih dešavanja, i po pitanju ratnih dejstava, i po pitanju NATO bombardovanja. Dakle, smatram da je to moglo biti izbegnuto, doduše vrlo teško, ali je moglo biti izbegnuto. Dakle, odgovornost leži i na našoj diplomatiji i na našoj vlasti, jer jednostavno ako znate da je Amerika najjača sila na svetu i ako znate da nemate podršku ni od jedne druge vojne sile i znate da ste sami, onda ste osuđeni da sedite i da čekate da vas neko ubije. Ja lično nikada ne bih tu poziciju prihvatio, po cenu bilo čega. Suština je da se sačuvaju životi građana države koju vodite. To je suština. Međutim, tu je prevagnuo osećaj za pravdu, s obzirom da smo mi bili u pravu što se tiče činjeničnog stanja, ali sila boga ne moli. Došlo je do bombardovanja. Ono što je nama zaista satisfakcija je što su se svi ujedinili, sve političke partije, sem nekih, pre svega partija pokojnog premijera Zorana Đinđića. U to vreme, Đinđić je bio van zemlje, čak je pozivao da se što više bombarduje da bi se srušio diktatorski režim Miloševića, diktatorski režim pod kojim se krše ljudska prava, demokratske slobode, itd., što naravno mnogo dobro zvuči kada od nekoga medijski napravite diktatora i onda se svi bore protiv tog diktatora… Istorija će pokazati koja je bila uloga Slobodana Miloševića. Sigurno je imao negativnih strana. Možda je bio isuviše sujetan ili suviše tvrdoglav u ostvarenju državnog interesu svog naroda. Možda je trebalo da popušta ranije, a ne kasnije, ali to su stvari koje su se jednostavno desile. Kada je došlo do bombardovanja, mi smo jednostavno pokazali svoj revolt, svoj protest, ne kao pripadnici neke političke opcije, već jednostavno kao narod, jer znamo da smo bombardovani neopravdano. To bombardovanje na Kosovu i Metohiji bilo je praćeno i vojnim akcijama albanskih terorista. Ono što je veliki, da tako kažem, uspeh tadašnje vlasti je to što je i pored najave da će bombardovanje trajati 7 dana, da ćemo mi popustiti – mi nismo popustili, bombardovanje je trajalo 78 dana i kada je obznanjen ultimatum, gde je rečno da će početi da bacaju tepih bombe, što znači da bi gađali stambena naselja i da bi ginulo po 5 do 10.000 ljudi, tadašnje rukovodstvo naše države jednostavno nije moglo tako nešto da prihvati, jer mi smo pre svega čuvali živote naših građana. Odgovoran je onaj koji posegne za oružjem, a to su SAD, a odgovornost na nama leži samo u tome što nismo bili dovoljno vispreni u tim diplomatskim razgovorima. Međutim, ono što je uspeh je to da se ipak taj problem Kosova i Metohije, na osnovu teških razgovora naše tadašnje vlasti i pregovarača, pre svega Ahtisarija, Černomirdina i Miloševića, vratio u okrilje UN. Potpisan je vojno-tehnički sporazum u Kumanovu, doneta je rezolucija 1244 i ono što je bio uslov u Rambujeu, da NATO snage uđu na čitavu teritoriju naše države, jednostavno se nije našlo u toj rezoluciji. Samo su snage UN, odnosno NATO snage, svi znamo da su to u stvari NATO snage, ušle na Kosovo i Metohiju. Međutim, šta je tu problem? Problem je što su odmah po povlačenju naših snaga, Albanci, pre svega 400.000 Albanaca iz Albanije ušlo na Kosovo i Metohiju i niko ne priča o tome. Dakle, totalno je poremećen procenat zastupljenosti Albanaca na Kosovu i Metohiji. Mnogo je veći sada nego što je bio. 400.000 ljudi je ušlo na jednu tako malu teritoriju, a svi Srbi su proterani, sem na severu Kosova i Metohije. I nikakvu zaštitu na Kosovu Srbi i ostali ne-albanci ne uživaju od strane snaga UN, koje su po toj rezoluciji obavezne da pružaju zaštitu. Naravno, sve je to bila jedna situacija – i sankcije, i socijalne tenzije su vladale u našoj državi, mada mi kao SPS i vodeća partija u državi, nikada nismo sami vladali, mada smo uvek bili noseći politički faktor, mi smo pokušavali da uposlimo najveći broj građana u Srbiji, da im obezbedimo bar elementarna sredstva za život, da mogu da žive, da mogu da rade i mi smo u tome dosta uspevali. Odmah nakon, i još za vreme bombardovanja, osnovana je Direkcija za obnovu zemlje i mi smo od svojih snaga sproveli te javne radove, napravili 70 ili 80 mostova, koji su bili porušeni za vreme NATO bombardovanja, bez ikakve finansijske pomoći spolja. Bio je i program da se napravi 10.000 stanova do kraja 2000. godine za pripadnike vojske i policije, za mlade bračne parove. Dakle, to je bila jedna dobra konstrukcija s obzirom na to da javni radovi upošljavaju najveći deo populacije. Sve smo domaće firme uposlili, radnici su radili i primali su plate. To je bilo suštinski važno. Paralelno s tim, zna se da je američki Kongres svake godine odobravao određeni kvantum finansijskih sredstava za pomoć opoziciji u Srbiji, odnosno za rušenje Miloševića. To je javna tajna, to može i na internetu da se pročita – koliko je koje godine dato novca opozicionim prvacima u Srbiji da ruše Miloševića. Dakle, paralelno je išla i ta kampanja. Opozicioni lideri su govorili da su ti mostovi koje mi gradimo od stiropora, ali su išli preko tih mostova u tu kampanju. U svako mesto u koje su išli, išli su preko tih mostova. Dakle, ti mostovi nisu bili od stiropora. Dakle, nipodoštavali su značaj jednog poleta nakon bombardova- nja, gde su građani zaista počeli da rade. Međutim, u to vreme, govorilo se da nema demokratije, da se krše ljudska prava i da nema slobode medija. Dakle, postojalo je više od 100 privatnih TV stanica, lokalnih TV stanica. Ne samo privatnih, već i TV stanica čiji je osnivač na primer lokalna samouprava, neka opština. Više od 100 takvih stanica je funkcionisalo i propagiralo upravo program opozicije. Mi smo kao vlast imali samo direktnu kontrolu nad državnom TV, isključivo nad njom. TV Pink, koja sad ima političke emisije, u to vreme ih nije imala, a tadašnji i sadašnji direktor je tada bio u Jugoslovenskoj levici, savezni poslanik. Dakle, samo smo imali kontrolu nad državnom TV i nad dnevnim listom “Politika”, i u jednom periodu nad dnevnim listom “Večernje novosti”. Dnevni listovi poput “Blica”, “Glasa javnosti”, “Danasa”, bilo je tu i lokalnih listova, jednostavno su propagirali opoziciju i to je demokratija. Ja nemam ništa protiv toga. To je nešto što je bio naš kvalitet. To danas u Srbiji ne postoji, toga nema, a neko je rekao da su uvedene demokratske promene. To nije tačno, to je jedna velika laž. Dakle, paralelno je tekla ta kampanja. Ono što je takođe bio program pre svega ambasadora SAD i SAD uopšte – kako srušiti Miloševića s obzirom na to da ovde nije bilo ni pitanje ljudskih prava na Kosovu i Metohiji, niti je bilo pitanje nedovoljne demokratije u Srbiji, jer svi znaju da je to postojalo u Srbiji, jednostavno je bilo pitanje geostrateških interesa SAD na ovom prostoru i osvajanje sfera uticaja. Da bi to uradili, morali su da fragmentizuju Srbiju, a da bi fragmentizovali Srbiju, odnosno SRJ, da bi to učinili, morali su da skinu taj ipak, narodni režim, jer je na izborima – bilo je 12 izbora za vreme Miloševića, većinu uvek dobijala SPS i to je bio njihov problem. Dakle, morali su da naprave plan kako to da učine. To su učinili tako što su napravili trojanskog konja, moram da kažem da ja to tako nazivam, a to je Vojislav Koštunica, prema kome se narod odnosio benevolentno. Znali su da je opozicionar, ali nije imao nikakve mrlje, nije imao veze s kriminalom, važio je kao pošten političar, pošten čovek, intelektualac i on je praktično bio trojanski konj koga su oni iznedrili. Imao je tu pomalo nacionalističku opciju i on je bio protivkandidat Miloševiću. Plan je bio da se ide direktno na Miloševića, jer ukoliko njega skinete, sistem se ruši kao kula od karata. Naravno, čitavih godinu-dve, strane tajne službe su radile na ovim prostorima svoj posao. Veliki broj ljudi iz najužeg rukovodstva, iz okruženja Miloševića, pri tom ne računam na manji broj nas iz SPS, radili su za strane tajne službe i oni su bili ti koji su izdali Miloševića. Problem u vladavini S. Miloševića je bio taj što, pre svega, najvažnije odluke nije donosio u svojoj partiji, već ih je donosio u najužem krugu svoje porodice, sa suprugom, čija će istorijska uloga sigurno biti podvučena crnom bojom, s obzirom da je uticala dosta negativno na politiku koja se vodila u ovoj državi i na još jedan broj ljudi koji su bili oko njega i koji su mu praktično govorili neke hvalospeve i neke nadrealne stvari koje u praksi nisu postojale. Dakle, takva je situacija bila u SPS, takva je bila situacija u državi, narod je bio gladan, sav novac je išao na obnovu zemlje, frižideri su bili prazni, taj proizvodni ciklus nije bio zatvoren… Pošto su izbori bili raspisani 24. septembra, a nisu morali da budu tada raspisani, mogli su da budu tek u martu 2001. godine, tada bi se taj ciklus zatvorio, novca bi bilo i građani to ne bi osećali na svojim plećima. Međutim, neko je instruisao S. Miloševića da ipak treba tada da raspiše izbore i taj neko je izdao Miloševića i radio za interes nekoga spolja. Došlo je do izbora. Ono što je činjenica to je da je S. Milošević izgubio u prvom krugu. To je činjenica. Činjenica je da nije više bilo kandidata koji su bili značajni, sem njih dvojice, znači Koštunice i Miloševića… Ono što je takođe činjenica – on jeste izgubio u prvom krugu, ali ni Koštunica nije dobio dovoljan procenat da bi bio proglašen za predsednika. Trebalo je da dobije 50 + 1%, on je dobio 48,76% i to je jedan falsifikat te demokratske revolucije, gde je Koštunica umesto da ode u drugi krug, on je odmah proglašen za pobednika, zato što je 5. oktobra došlo do one navodne demokratske revolucije. Međutim, fakat je da je narod bio nezadovoljan, fakat je da je želeo neku alternativu, da dobije nešto što će ga voditi nekom boljem životu, jer mi smo praktično bili isključeni iz sveta, niko s nama nije hteo da priča. To je bio jedan veliki pritisak, ne samo za građane, nego i za nas socijaliste. Dakle, i mi smo tražili izlaz. Imali smo problem sa koalicionim partnerom, dakle s Jugoslovenskom levicom, koja je vođena od strane supruge Miloševića. Pokazaće istorija, ali ono što već neki analitičari pričaju, taj JUL je takođe bila jedna od partija, odnosno jedan od planova SAD kako uništiti Slobodana Miloševića… Oni su znali da SPS mogu samo iznutra da unište. Znali su oni – sve te tajne službe: CIA, FBI, MFI, itd. – svi oni rade profil nekog političara koji im je interesantan u jednom regionu. Dakle, ništa ne prepuštaju slučaju. Nije ni Milošević bio slučajno na Gazimestanu ‘89. godine, a pre toga je bio u Njujorku, radio kao predstavnik jedne banke iz Beograda i bio kod Rokfelera dva puta na večeri. Dakle, nije to slučajno. Sve ima svoje razloge, sve ima argumentaciju pro i kontra, ali znaju koliko je njegova žena, iako intelektualka, profesor, itd., koliko je bila dominantna u nekim delovima kada je htela da sprovede nešto što ona hoće. Zato je taj JUL napravljen. Mi smo u predvečerje 5. oktobra imali problem kao partija s JUL-om… Taj JUL je propagirao neki levičarski program, međutim tu su bili sve ljudi koji su uglavnom – ta rukovodeća struktura –na neki sumnjiv način stekli novac i ljudi koji nisu uživali poverenje građana, a u tim nekim međupartijskim razgovorima, pošto smo imali zajedničku listu, oni su uvek tražili da imaju 40% do 50% kandidata za odbornike i poslanike širom Srbije. Mi to kao partija nismo mogli da podnesemo, da dozvolimo. Međutim, taj neki najuži krug, koji je praktično donosio odluke nevezano od partije, oni su to sprovodili nasilno. Dnevnici na državnoj TV više nisu ličili ni na šta, ja ih lično nisam nikada gledao, s obzirom na to da ih je praktično uređivala supruga Slobodana Miloševića i ukoliko joj se neko ne svidi, onda se taj u jednom Dnevniku vidi, u drugom ga već nema… Neko od političara. Ne iz opozicije, nego upravo iz SPS-a. Dakle, jedna situacija koja je tištila svakoga – i socijaliste, i opozicionare, i iskrene građane koji su zaista želeli nešto bolje. Koalicija DOS – Demokratska opozicija Srbije – napravljena je po nalogu Amerike. Dakle, našli su se na Svetom Stefanu. Nikada opozicija nije uspela da se okupi – tada je uspela, jer je bio ogroman pritisak i oni su to uspeli na Svetom Stefanu. Izabrali su Koštunicu zato što je on bio… Pokojni Dinđić nikada ne bi mogao da pobedi, jer je bio neomiljen u Srbiji. Tek je postao omiljen, ali vrlo malo, nažalost, kada su izvršili atentat na njega. Tako da su izabrali Koštunicu, tu je bilo 18 partija, koje faktički… 14 od tih partija nije imalo ni 500 članova, ali su na toj masovnosti želeli da pokažu da su zaista rešeni da pobede, i naravno Amerikanci su to podržali i pratili svaki korak. I došlo je do tih izbora 24. septembra, mi smo tu doživeli ogroman šok. Mi smo bili nokautirani. Ja lično sam predosećao da ćemo da izgubimo… Kad pričam o sebi, aktivno bavljenje politikom u okviru stranke, u okviru rukovodstva stranke za mene je počelo tek 1. maja 2000. godine, kada je već sve počelo da pada nadole. Tada sam pozvan od rukovodstva partije i pitan, zamoljen, da li bih preuzeo vođenje omladine, Socijalističke omladine u partiji. Ja sam tada već dobio posao, diplomirao sam. Dobio sam posao u rektoratu Beogradskog univerziteta i odbio sam taj posao da bih u partiji bio to – predsednik Mladih socijalista, oni su se tada zvali Mladi socijalisti. Zašto sam predosećao? Zato što sam se družio s narodom. Imao sam drugove, osećao sam kako narod diše i šta narod želi. Narod nije bio toliko za DOS koliko je bio protiv Miloševića i protiv socijalista, jer su i te lokalne televizije i štampani mediji dosta stvari izmišljali. Oni su o svima pričali kao da su lopovi, kao da su… Jednostavno, ljudi su nas tako gledali. Ja sam živeo jedan sasvim normalan život, onakav kakav živim i sada – niti sam dobio stan od partije, niti sam imao bilo kakve privilegije u to vreme. Video sam da će to da se desi. Oni ljudi koji su bili u narodu, predosetili su da ćemo da izgubimo. Oni ljudi koji su bili gore, oko Miloševića, oni nisu želeli da veruju da će da izgube. Na silu su želeli neke stvari da rade, a to nije uspelo. Jednostavno, mi smo dakle 24. septembra doživeli šok i počeo je sistem da se ruši kao kula od karata. Izdali su ga najbliži saradnici. Da li su ga izdali zbog neznanja i svoje nesposobnosti, ili su ga izdali zato što su se obećali nekome ili radili za nekoga, to je već druga priča, ali od 24. septembra do 5. oktobra, to su bili mnogo teški dani. Mi smo znali da Slobodan Milošević nije dobio u prvom krugu, znao je i on, ali znali smo i da Koštunica nije dobio dovoljan procenat glasova, zato smo želeli da idemo u drugi krug, iako smo znali da bi Slobodan Milošević izgubio. Dakle, to je bilo jasno. Međutim, oni koji su spolja želeli da se to što pre završi, inicirali su proteste. Nije bilo teško inicirati proteste, zato što smo već jednom ‘96./‘97. imali neregularnosti na izborima i opozicija je to nazvala krađom. Da li s pravom ili ne, to je već stvar procene. Ja ne bih rekao da je to krađa. To je bila neregularnost koja nije dopustiva za bilo koju političku partiju, pa ni za nas.
• A zašto ne krađa, nego neregularnost?
Pa zato što je bila neregularnost. Neregularnost u pravnom smislu, a krađa ako gledamo da je neko tehnički ukrao nešto, ali sama tehnologija nije bila krađa, nego je tehnologija bila da se obaraju neka biračka mesta zbog toga što je možda neko iz opozicije napao nekog našeg člana biračkog odbora, odneo kutiju ili je ukrao neki listić, itd… Ono što je suštinski važno jeste da je politička volja građana bila više na strani opozicije, na strani koalicije ZAJEDNO, nego na strani SPS, i to je fakat. To ne mogu da osporim, ali je takođe važno da se to nazove pravim imenom, da je bila neregularnost i pokušaj nekih naših rukovodećih struktura da na neki način izvuku nešto što nije moglo da se izvuče. I ako hoćemo da budemo banalni, možemo da kažemo i da je bila krađa. Ali, ta mrlja koja je ostala, a to jeste bila mrlja, bila je dovoljan povod da mi nismo mogli da objasnimo narodu da Koštunica nije dobio dovoljan procenat, jer bi oni rekli jednostavno da mi ponovo lažemo i da želimo da pokrademo izbore. Takva je bila situacija. Formalno pravno, Koštunica nije imao 50+1%, ali on je suštinski dobio. Mi smo želeli da idemo u drugi krug. Ja lično ne. Ja sam od prvog momenta bio član najužeg organa partije – Izvršnog odbora Glavnog odbora SPS-a kao predsednik omladine. Sve to pomešano – velika finansijska pomoć iz inostranstva, podrška SAD, velika markentiška kampanja, priča da će teći med i mleko kada padne režim Slobodana Miloševića, da će problem Kosova i Metohije i problem s Crnom Gorom biti odmah, preko noći, rešen, to je ulivalo narodu neku viziju i veru da će stvarno biti bolje. I ja bih tako možda poverovao. Međutim, došlo je do tih tenzija, protesta, rudari u rudnicima su počeli da protestuju, itd. Jednostavno, videlo se da se sistem urušava, a da Slobodan Milošević još uvek ne shvata da je to tako. To je bilo jasno. I da njegova supruga ne shvata da je to tako. On je to shvatio tek 5. oktobra i ne samo što je on shvatio. On bi to shvatio ranije da su mu oni koji su mu bili najbliži saradnici, da ga nisu lagali sve to vreme… Pre svega, po hijerarhiji. Ko je tu mogao da ga informiše o dešavanjima. Ako se dešava neki protest, tu je nadležno Ministarstvo unutrašnjih poslova. Ako se dešava nešto neplanirano što može da naruši integritet države, a dešavalo se, s obzirom na to da je tu bilo i naoružavanja ljudi koji bi, ukoliko vlast ne dozvoli da se preda vlast ‘demokratskim’ snagama, ušli u sukob s policijom i vojskom. Dakle, šef Državne bezbednosti. To su ljudi koji su u to vreme s njim komunicirali. I naravno, supruga i ostali. Ono što je suštinski važno, 5. oktobar se desio. Bilo je naoružavanja demonstranata. Dolazili su čak i ljudi sa strane, iz inostranstva, spremni da se uključe ako dođe do sukoba. Znači, plan nije bio da samo dođe do demokratskih, mirnih protesta, koji će dovesti do smene vlasti, odnosno do smene diktatora, kako bi neko spolja voleo da kaže. Istina je uvek negde između. Slobodan Milošević, ne kažem da je bio najbolji – imao je svoje faze vrlo dobrog političkog rukovođenja, ali je imao i faze kada je radio neke stvari koje su se kasnije vrlo loše reflektovale po državu i po narod. Šta je bio plan? Plan je bio da dođe do krvoprolića i da se ta priča završi kao što je bilo u Rumuniji sa Čaušeskuom… Ali ne može se staviti znak jednakosti između Slobodana Miloševića i Čaušeskua, niti se može staviti znak jednakosti između Srbije, u kojoj je ‘90. godine uvedena parlamentarna demokratija, višepartijski sistem, demokratske slobode, sloboda medija. Sve to je postojalo u Srbiji. Ne može se ta država izjednačiti s nekom Poljskom, s nekom Mađarskom ili s nekom Bugarskom iz vremena posle raspada Sovjetskog Saveza. E, to je bio plan Amerike – da se pokaže kako je, navodno, poslednji bastion komunizma ugušen u Evropi, a mi uopšte nismo bili komunisti. Ali, to je opet bila naša greška što mi to svetu nismo umeli da objasnimo. Nije bila moja greška, nego je bila greška ljudi koji su to trebali da rade. Znači, desio se 5. oktobar. To nisu bili demokratski protesti. Veliki broj ljudi koji su tu došli, želeli su zaista i nešto da promene… Pošto oni nemaju svest šta je demokratija – tek sada imaju svest šta je onda bila demokratija a šta je sada, i vide da je u ono vreme, što je paradoksalno za svet – kada bi znao svet šta smo imali od demokratskih sloboda u ono vreme, a šta sada imamo – oni bi se začudili. I o slobodi medija pričam, i o poštovanju ljudskih prava i o pritvaranju, zatvaranju političkih protivnika. I dan-danas imamo najviše funkcionere SPS-a koji su bili poslati u zatvor bez ikakvog obrazloženja. I to je navodno demokratija. Dakle, jednostavno, to je paradoks. To jednostavno nije tačno. Mešavina uticaja spolja, velike aktivnosti stranih, tajnih službi, velike želje građana da se promeni nešto, jer smo pritisnuti sa svih strana. Dakle, iskorištena je jedna energija koju je narod imao, ne Beograđani, već narod iz Srbije, energija koju je narod imao da se jedna meta, koja je postavljena vrlo perfidno, sistematski ukloni. Protiv toga ta meta, odnosno Slobodan Milošević, nije umeo da se bori, nije imao ljude koji treba da osmisle akciju kako da se bori protiv toga, jer je to trajalo više od 2 godine. Jednostavno, ta meta je uklonjena i mislili su da je spas da se on ukloni.