Za rat je potrebno dvoje
Branko Ružić
Socijalistička partija Srbije, Beograd
• Kada si i zašto počeo da radiš za SPS?
Formalno, ‘96. godine, početkom, u januaru ili februaru sam se učlanio u SPS. Ali suštinski, ta ideja mi je bila srodna, znači socijalna pravda, ravnopravnost, solidarnost, nešto što program Socijalističke partije i u Srbiji i u svetu jednostavno propagira. Jedan humaniji svet za koji se zalaže ta partija i jednostavno, da bi ljudi ovde, ophrvani problemima, živeli život dostojan čoveka. To je bio jedan od razloga. Drugi razlog je bila politika, koja je po mom mišljenju ipak bila umerena u to vreme, za ostvarenje našeg državnog interesa. Ne samo državnog interesa srpskog naroda u Srbiji i Saveznoj republici Jugoslaviji, sada u Srbiji i Crnoj Gori, već državnog interesa kao države, uz sve prateće elemente, kao što je očuvanje ljudskih prava etničkih zajednica koje žive na ovim prostorima. Znamo da, na primer, u Vojvodini živi 28 etničkih zajednica i da na Kosovu i Metohiji živi veliki broj, većinom albanskog etniciteta. To su dva elementa koja su mene praktično vezala za SPS. Mnogi su se vezivali za SPS ili neku drugu partiju u Srbiji shodno nekom liderskom principu, koji važi na Balkanu. Znači, ako je neko lider, ljudi se identifikuju s njim. Znači, ja nisam imao taj problem, u psihologiji poznat proces identifikacije s nekim, ne ulazeći – znači nekritička identifikacija – u program te partije. Nije to bio suštinski razlog, mada je naravno i sam lider SPS-a, neprikosnoveni lider u tadašnje vreme i predsednik države, Slobodan Milošević, bio neko ko je simbolizovao tu politiku. Međutim, tu politiku su osmišljavali čitavi timovi da bi se u to vreme, i u vreme od ‘90. pa naovamo, do ‘96.,‘97.,‘98, došlo do nekih dekadentnih trendova, koji su nas na kraju koštali i doveli do gubitka izbora. Ja sam se, dakle, formalno početkom ‘96. učlanio u SPS. Imao sam tada 21 godinu. Po našem zakonu, a i u svetu je to važeće, samo punoletni građani mogu da se učlane u neku političku organizaciju. Ja sam u to vreme bio i studentski, da tako kažem, funkcioner, odnosno student-prodekan na Fakultetu političkih nauka dve godine. Znači, ‘96, ‘97, ‘98. do ‘99, početkom. I više sam se zaista bavio studentskim pitanjima nego jednom klasičnom, prizemnom politikom. Dakle, više sindikalnim organizovanjem studenata, odbranom njihovih prava na fakultetu, naravno nezavisno od toga kojoj političkoj opciji oni inkliniraju, jer na kraju krajeva to nije bilo dozvoljeno po našem tadašnjem zakonu na fakultetima. Politika je zabranjena na univerzitetu, s tim što naravno to nikada nije u praksi tako i to se vrlo brzo pokazalo ‘96, kada su počeli prvi veliki protesti, nakon neregularnosti na lokalnim izborima u Srbiji. Prvi protest je trajao, ja mislim, u Beogradu nekih 80 dana. Konstantne šetnje. To je prvo počelo kao studentski protest, a zatim je preraslo u građanski protest, i to je za mene lično bio prvi veliki šok, veliki udarac, jer sam bio student-prodekan na univerzitetu i najveći broj organizatora tog studentskog protesta upravo je bio s fakulteta gde sam ja bio – Fakulteta političkih nauka i ono što je bila njihova opcija jeste da se ide na te proteste, da se ne ide na nastavu, da se bojkotuje nastava, itd. I oni su čak sazivali zbor studenata kako bi me smenili. To je za mene bio veliki šok, ali ujedno i pobeda na tom zboru, na kojem je bilo više od 250 studenata, kada je tražena moja smena. Posle sat vremena došlo je do glasanja i ja nisam tada izgubio, što je bio veliki šok za njih tada, pošto su me tada tretirali kao socijalistu, itd. Dakle, to je početak nekog mog političkog delovanja, ne svojom voljom, već voljom okolnosti koje su se izdešavale tada, jer zaista je bilo neregularnosti, a neko bi rekao i krađe izbora. Krađa ili neregularnost, ali to se jednostavno desilo. Određeni ljudi iz naše partije su tada sankcionisani. Gonzales je tada došao. Neki izbori su priznati. Donet je taj “lex specialis”, koji je praktično neutralisao sve negativne posledice tih neregularnosti na izborima i tada se već osećala jedna velika propuštena šansa upravo naše partije i našeg predsednika, koji je u to vreme, nakon Dejtona, bio faktor stabilnosti na Balkanu, jedan od lidera balkanskih zemalja, koji je bio neprikosnoven. On je jednostavno propustio veliku šansu, ne svojom voljom, već mislim jednostavno tendencioznim ili nesposobnim delovanjem nekih struktura koje su bile zadužene za lokalne izbore, kako u Beogradu, tako i u nekim gradovima po Srbiji, i nakon toga je napravljen veliki zaokret međunarodne zajednice ne samo prema nama, već i prema Slobodanu Miloševiću. Taj trend pada rejtinga i podrške građana SPS krenuo je da ide nadole. Dakle, u nekom periodu kada je SPS počela da opada, tada sam se aktivno uključio u neku politiku, mada u to vreme zaista niti sam bio poznat, niti sam imao neku visoku partijsku funkciju. Bio sam običan član Opštinskog odbora opštine u kojoj živim u Beogradu. To je bio početak. Sada, dalje, kako su stvari tekle? Ja sam bio na fakultetu i dalje. Došla je ‘99. Sve se to prepliće. Pre svega, terorističke akcije na Kosovu, pokušaj naših legalnih snaga, pre svega policijskih snaga, da na Kosovu zavedu red, odnosno da te terorističke akcije nazovu pravim imenom. To jesu terorističke akcije koje su, na žalost, finansirane od nekih zemalja iz međunarodne zajednice, i to vodećih zemalja. To je samo bio pokušaj da se sačuva teritorijalni integritet naše države. Suštinski, početak je tada. Došla je ta ‘98, veliki broj terorističkih napada upravo na policijske snage na Kosovu i Metohiji, veliki problemi sa sankcijama, koje nikada nisu praktično prestale da budu implementirane prema našoj državi i pored potpisanog Dejtonskog sporazuma. Slobodan Milošević je jedan od tvoraca Dejtonskog sporazuma. Razlog za veliki zaokret međunarodne zajednice prema našim vlastima u tadašnje vreme je bio Samit na Kritu, na kome je Milošević izašao s idejom da se napravi jedna mini-Evropska unija u okviru balkanskih zemalja, gde bi mi praktično ustrojili i ekonomiju i naše ekonomske i političke odnose na način koji bi najviše odgovarao građanima balkanskih zemalja. Tada je došlo i do razgovora s Fatosom Nanoom, koji je bio tada premijer Albanije, ako se ne varam, i do jasno iznetog stava upravo gospodina Nanoa, koji je rekao da je pitanje Kosova i Metohije unutrašnje pitanje SRJ. Dakle, i taj trend je bio pozitivan. Jednostavno, možda je taj pristup S. Miloševića nekome pomrsio konce ili jednostavno povredio nečiji strateški interes na Balkanu i nakon tog Samita prestalo je da se govori o toj Balkanskoj uniji i više niko nije smeo čak to ni da pomene, a odnos prema Miloševiću se pretvorio od odnosa prema jednom lideru, lideru koji je doneo mir, u odnos prema jednom diktatoru, koji krši ljudska prava, koji ne da slobodu medijima i jednostavno zavodi navodno neki jednopartijski sistem, što naravno nije tačno… Takođe, teza koja je pratila SPS da su to u stvari pripadnici bivšeg komunističkog režima iz prethodne SFRJ nije tačna, s obzirom na to da je upravo SPS uvela višepartijski sistem u Srbiju, uvela parlamentarne izbore, parlamentarnu demokratiju. Najveći broj kadrova iz tog komunističkog vremena je upravo otišao u tadašnje opozicione stranke – u DS, Novu demokratiju i neke druge stranke koje su sada na vlasti. I to je nešto što je takođe istorijska činjenica. Ja lično se ne osećam komunistom. Ja sam u to vreme naravno bio mlad i nisam se bavio politikom, ali se ne osećam komunistom, niti smatram legitimnim da se neko zalaže za neki komunistički način uređenja društva jer smatram da je to neostvarivo. Možda u teoriji to izgleda ostvarivo, ali je u praksi to nemoguće sprovesti u delo. Ta komunistička ideologija, naravno, ima svoje poklonike, fragmentarno u mojoj zemlji, ali se to jednostavno ne može identifikovati s nama. Bilo je pokušaja da se na osnovu toga spreči saradnja socijalista sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Najveći broj članova SPS veruje u boga. Takođe, mi imamo jedan broj ateista, ali to nije razlog da neko tako slobodno tumači odnos SPS prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ono što je takođe istorijska činjenica jeste da je u tom periodu, od Gazimestana na Vidovdan ‘89. do 2000, 5. oktobra, izgrađeno toliko crkava ne samo SPC, nego su i rimokatolici gradili svoje crkve kao i pobornici islama. Dakle, sve slobode koje su zajamčene međunarodnim konvencijama bile su inkorporirane u naš Ustav, koji su takođe pisali stručnjaci koji su radili za SPS. Dakle, sve ono što postoji u zapadnim demokratijama, postojalo je kako na papiru, u Ustavu, tako i u praksi, u Srbiji u to vreme. Ono što se desilo nakon tog okretanja leđa našim vlastima, nakon tih studentskih i građanskih protesta ‘96./‘97, to je da je jednostavno pokušano, zarad nečijih strateških interesa, pre svega SAD, finansiranje opozicije, što je poznato u svetu. Nije to prvi put da neko spolja finansira opoziciju u nekoj državi i, naravno, otvarani su i osnivani mnogi fondovi i fondacije – Fond za otvoreno društvo, Soroš, itd., s ciljem da kroz finansiranje nekih stipendija, programa, projekata, pomognu navodno razvoj demokratije u srpskom društvu, i to je nešto što je dobrodošlo za svaku zemlju koja je u tranziciji, ali motivacija onog ko je to pokrenuo je problematična. Uvođenje demokratije ne znači kršenje ljudskih prava, što se nakon 5. oktobra dešava na najbestijalniji mogući način, iako u svetu, u medijima možemo da vidimo da je to jedna reformska vlada, koja je došla nakon velikog diktatora, Slobodana Miloševića. Niko se ne seća tog Dejtona, kada su ti isti Amerikanci upravo s njim sarađivali i dogovarali se. Ono što je neka istorijska konstanta, to je da su se uvek interesi velikih sila reflektovali upravo na zemlje Balkana, pre svega na Srbiju i Crnu Goru, i na nacionalni interes srpskog naroda. Treba praviti razliku između državnog i nacionalnog interesa srpskog naroda, s obzirom na to da je tadašnja SFRJ posle Drugog svetskog rata ustrojena tako da se praktično sačuva pravo Austro-Ugarskoj da u nekom doglednom istorijskom momentu pokuša ponovo da poveže konce i ponovo egzistira kao velika sila. To se upravo i desilo. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, tačno se videlo koje su to zemlje pokrenule jedno nelegalno, nelegitimno, priznavanje secesije određenih republika u SFRJ. Prvo je za tim posegnula Slovenija, zatim Hrvatska i niko nije dovodio u pitanje njihovo pravo na samoopredeljenje, da li žele da žive samostalno ili ne, ali smo mi kao socijalisti tražili da se to pravo ispoštuje i pripadnicima naše etničke grupe, Srbima koji su živeli u Hrvatskoj, BiH i Makedoniji. To je, naravno, bio jedan od uzroka svih ovih ratnih dešavanja na prostorima bivše Jugoslavije i naravno jedan od uzroka zašto je došlo do ratnih zločina, koji su sada sankcionisani u Hagu, ali na jedan nepravedan i selektivan način. Mi kao socijalisti, a i ja lično sam uvek za to da se utvrdi da li je neko počinio zločin i da on bude sankcionisan, da odgovara za to što je uradio i sigurno je da je toga bilo, na svim stranama. Dakle, i od strane Hrvata, i Muslimana, i Srba. To je neki Božji usud koji prati ove narode, koji su pre svega narodi srodni jedni drugima, ali se uvek može rasplamsati borba među njima i to je uvek podsticano spolja. Nikada se ovi narodi nisu međusobno sami svađali. Ono što su SAD želele ovim ratovima na Balkanu, jer sam siguran i ubeđen da su one dobrim delom uticale na rasplamsavanje ratnih sukoba, to je da imaju sukobe niskog intenziteta, gde će jednostavno Evropa i EU da ustuknu pred snagom SAD, što će tada pokazati da su one jedine gazde u svetu. Zato je i došlo do ovih ratnih sukoba.
• Ko je odgovoran za rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini?
Suštinski, dakle, najveća je odgovornost pre svega na međunarodnoj zajednici, koja nije želela da te probleme reši na adekvatan način. Dakle, mirnim sredstvima. Već je došlo do toga da je nečiji interes da sukobe niskog intenziteta kontroliše kako bi dokazao svoju supremaciju nad ostatkom sveta. Naravno, govorim o SAD. Deo odgovornosti leži na političkim liderima, koji su u to vreme vodili Hrvatsku, BiH i, naravno, Srbiju. Pri tome, mislim i na Miloševića. Dakle, za rat je potre- bno dvoje. Nikada nije moguće sam ići u rat protiv nekoga ako drugi ne postoji. Ali, suštinski, mislim da su se Milošević i naša država, naš narod, borili za jednu ispravnu stvar. Borio se za to da imaju pravo na samoopredeljenje i da se u to vreme pripoje Republici Srbiji, i da formiramo jednu državu u kojoj bi živeli oni koji žele da žive u toj državi. I to ne bi bilo sporno da strateški interes SAD, a naravno i Nemačke, u to vreme u Evropi nije bio da se avnojevske granice sačuvaju, konzerviraju, takve kakve su i da se tadašnja SFRJ rascepka na tih 6 republika i dve pokrajine, koje su naravno postojale samo u Srbiji. Te avnojevske granice koje su postojale bile su istorijski falsifikat, jer su pravljene administriranjem, a ne poštovanjem nekih etničkih prava i nacionalnih prava naroda koji su živeli na tim prostorima. Ne vidim razlog zašto, recimo, nije postojala autonomna pokrajina u Hravtskoj, s obzirom na to da je Srba tamo bilo mnogo više nego što ih sada ima. Došlo je, naravno, i do egzodusa 500.000 Srba iz Hrvatske. Oni su praktično bili etnički očišćeni, a o tome danas niko ne govori, možda se sporadično to pomene, i Hrvatska je ostvarila svoj, kako oni kažu, ‘tisućuljetni san’. Stvorili su svoju državu i ja nemam ništa protiv da svako ko želi svoju državu, nju i stvori, ali ne da je stvori preko leđa mojih sunarodnika. To je ono što se desilo u Hrvatskoj. Bilo je grešaka i kod političkih lidera Srba, koji su predstavljali Srbe u Hrvatskoj i Srbe u BiH. To je u mentalnom sklopu Srba: da vojnički osvoje mnogo i onda za zelenim stolom izgube to što su osvojili, i bilo je mentalnih problema da se tim političkim liderima objasni da se mora težiti kompromisu i da u svakom kompromisu obe strane dobiju pomalo onoga što žele, ali bi to dovelo do stabilizacije regiona. Dejtonski sporazum je bio jedan takav pomak, uz pomoć, naravno, administracije SAD, koje su odigrale u tome ključnu ulogu, ali i uz pomoć Miloševića, tada kao lidera koji je predstavljao i bosanske Srbe i koji je uspeo da kanališe i interes srpskog naroda, ali i da ga uskladi sa geostrateškim interesom SAD, pa je tako došlo do te tvorevine, Republike Srpske. To je prvi put u istoriji da preko Drine postoji jedna srpska država. Dakle, nikada u istoriji to nije bio slučaj i sada se pokušava revizija Dejtonskog sporazuma, kako bi se Republika Srpska infiltrirala u BiH i da to bude jedna unitarna država, protiv čega se mi borimo kao socijalisti, ali i kao sunarodnici tih ljudi koji žive preko Drine u Republici Srpskoj. Dakle, odgovornost leži na svima – na međunarodnoj zajednici, jer ako je interes UN i međunarodne zajednice da u svetu vlada mir, onda su oni mogli na mnogo bolji način to da reše; odgovornost leži na liderima kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj i BiH, ali i na političkim liderima kako Srba, tako i Hrvata u BiH, itd. I ono što ja kao mlad čovek, kao socijalista, kao humanista pre svega, više ne bih želeo da vidim na ovim prostorima, jeste da ponovo dođe do nekih ratnih sukoba. Mislim da je to besmisleno i da svaki problem može da se reši za zelenim stolom, pa čak i ako traje 5 godina. Tada je, pre svega, bio interes Amerike da dokaže svoju supremaciju u Evropi, jer je Evropa, naročito Francuska i Nemačka trebalo da pokušaju da dokažu na NATO pakt više nije potreban na prostorima Evrope, već da Evropa sama stvara svoju bezbednost na način na koji ona želi. Amerika je iskoristila prvi sukob niskog intenziteta da bi to dokazala i dovela svoje trupe u BiH i na Kosovo i Metohiju. Ona ide za svojim geostrateškim interesima, odnosno ka naftnim poljima. Ide ka Rusiji i još dalje. To će tako teći. Ta globalna politika, koja se vodi od najveće sile, ovde se reflektuje na nama. Naša greška, naših lidera – možda i Miloševića, ne možda, nego sigurno, jer je on tada nosio najveću odgovornost, a svako ko radi taj i greši – i on je čovek, i on je morao da greši – jeste da nismo imali visprenu diplomatsku aktivnost, gde bismo mogli da ostvarimo afirmaciju naše politike i da dokažemo svetu šta je u stvari interes sveta na ovim prostorima, ali i interes našeg naroda. Nismo imali svoju lobističku grupu ni u Senatu, ni u Kongresu u Americi, dok su predstavnici albanske etničke zajednice to uvek imali, ne samo u Americi, nego i u Evropi. Nismo uspeli da pokažemo svetu da se taj terorizam na Kosovu i Metohiji finansira od prljavih para, od narko trafikinga, od seks trafikinga, od mafijaških grupacija koje deluju i u Americi. Albanska mafija u Americi je druga po snazi. Nismo uspeli na pravi način da to pokažemo, a taj novac se slivao ovde i najveći narko centar u Evropi je ne na Kosovu i Metohiji, već 15 km od Kosova, na jugu Srbije, kod Bujanovca, a to je uža Srbija. To je jednostavno funkcionisalo i dok smo mi bili na vlasti.
• Ja sam mislila da je Kosovo narko centar…
Dakle, to je nešto što je činjenica. Činjenica je i da su pripadnici, oficiri Al Kaide držali kampove za obuku albanskih terorista u Albaniji, učili ih šta treba da rade na Kosovu i Metohiji i činjenica je da bombardovanja SRJ nije došlo na osnovu odluke Saveza bezbednosti, i da je prekršeno međunarodno pravo. Odluka je doneta pre svega od strane SAD. Nije to bilo zbog ljudskih prava kosovskih Albanaca, već prosto zbog interesa SAD. Tu ja vidim grešku naše diplomatije. Kosovo i Metohija i kosovski Albanci, odnosno politički lideri kosovskih Albanaca su oduvek kroz istoriju težili ka tome da steknu nezavisnost od Srbije. Njihova stopa nataliteta je takva da u proseku imaju od 7 do 10 dece i godinama su se množili i niko to ne može osporiti – to je esencijalno ljudsko pravo da možete imati dece koliko želite. To su Kinezi učinili u Kini, ali kod njih bi to zaista bila elementarna nepogoda ukoliko bi dopustili da svaki Kinez ima više od jednog deteta. Međutim, ovde je ta stopa nataliteta praćena i politikom, koja je trebala na osnovu te populacije da donese nešto što se zove ulaznica za nezavisnost. Bilo je dosta šikaniranja, pre svega Srba, od strane Albanaca za vreme SFRJ, kada su se mnogi Srbi odselili sa Kosova i Metohije. Kada su socijalisti došli na vlast, na Kosovu i Metohiji je napravljena, da kažem, jedna rokada. Deset godina su Srbi živeli sigurno na Kosovu i Metohiji. Ne 10, 6 godina, uz neke sporadične napade. Međutim, kosovski Albanci su se totalno izopštili iz društveno-političkog života. Ostvarivali su prava na penziju, dakle na socijalna davanja – to su prihvatili, ali ništa drugo nisu prihvatali i nisu priznavali Srbiju kao svoju državu. Naravno, po nalogu svojih političkih lidera. Došlo je i do falsifikovanja, i pored tog nataliteta, koliko u stvari kosovskih Albanaca ima na Kosovu i Metohiji. Dakle, govorilo se da ih ima 90%, što nije istina, to je laž. Njih je bilo 67% ‘99. godine… Na osnovu statistike koja je jedina validna. Druga statistika ne postoji. Popis koji je rađen, poslednji popis koji su oni prihvatili bio je mnogo ranije, ali na osnovu stope nataliteta, na osnovu svih tih trendova migracije, itd., ustanovljeno je da je to taj procenat. 90% ih nikada nije bilo i nisu samo Albanci bili nacionalna manjina na Kosovu i Metohiji, odnosno u Srbiji, već je tu bilo i Egipćana, i Turaka, i Muslimana, Roma, i svi su oni ostvarivali svoja prava. I mi smo u više navrata pozivali Albance da svoju politiku ustroje u smislu da su i oni građani ove države, obzirom na to da je albanski narod zaista vredan. Oni su vredni i radni i korist bi bila obostrana, i za našu državu i za njih, da oni jednostavno krenu da rade u interesu države u kojoj su rođeni i čiji su državljani. Međutim, nalog njihovih političkih lidera je bio da se bore za nezavisnost. Formirana je ta Oslobodilačka vojska Kosova, koja je teroristička organizacija, pomagana je dakle od tih prljavih para, bila je obučavana i od strane pripadnika Al Kaide. I tu se vide ti dupli standardi. Došao je 11. septembar u Americi. One zgrade bliznakinje su srušene, Al Kaida je u celom svetu prokazana organizacija, ali na Kosovu i Metohiji ti teroristi su se preobukli u odela, postali političari i njih Amerika i dalje pomaže. I pre neki dan je Hašim Tači uhapšen u Budimpešti, pa je posle dva sata pušten, dok ljude, Srbe naravno, koji su se borili protiv tih terorista na Kosovu i Metohiji traži Hašku tribunal, odvode ih u Hag, i govore o njima kao o ratnim zločincima. Zato kažem da taj Haški tribunal pre svega nije utemeljen na povelji UN. Njega je osnovao Savet bezbednosti, a Savet bezbednosti nema taj pravni kapacitet da takvu jednu organizaciju, odnosno taj tribunal osniva. To pokazuje da je to protivpravno urađeno. Tamo je zaista selektivna pravda, bez obzira na to što mi možda nismo uvek objektivni, subjektivno gledamo na to, ali smatram – ja sam lično bio u Hagu nedelju dana, pratio suđenje Miloševiću i video koliko je tu u stvari falsifikovanih dokumenata, lažnih svedoka. Jednostavno, napisana je optužnica koja treba da dokaže da smo mi maltene imali program kao što je Adolf Hitler imao program Nacional-socijalističke partije u ono vreme, pred Drugi svetski rat, i da smo praktično hteli da osvojimo čitav prostor SFRJ, što naravno nije tačno. Niti smo ikada imali uopšte u programu neku veliku Srbiju, koja se stavlja na teret i Miloševiću i ostalim političarima koji se trenutno nalaze u Hagu, a srpske su nacionalnosti. Jednostavno, postoje tu i neka istorijska vraćanja duga, s obzirom na to da se zna šta se desilo 1914. godine na Vidovdan u Sarajevu. Zna se da je Srbin ubio austro-ugarskog cara. Takođe se zna da smo uglavnom mi Srbi odvukli pažnju i velike vojne potencijale Nemačke na samom početku Drugog svetskog rata i na taj način otežali prodor Nemaca u tadašnji Sovjetski Savez. Dakle, sve to ide uz onu maksimu da u politici nema ni večnih prijatelja, ni ljubavi, ostaju samo večni interesi. I to je nama jasno. Bili smo saveznici u Drugom svetskom ratu s Britancima, Amerikancima, Francuzima, ali nam se isto desilo ‘44. godine da nas bombarduju isti ti Englezi i Amerikanci. Beograd su bombardovali svi – ‘41. Nemci, ‘44. Amerikanci. Iz kog razloga, ne znam. Takođe se desilo – kako se reflektuje ta globalna politika interesa velikih sila – nije komunizam bio ideologija koja može da prođe, naročito ne u Srbiji u vreme posle II svetskog rata, ali je bio nečiji interes da se napravi jedna takva država i to upravo interes Čerčila, koji je želeo da ta tvorevina sačuva, konzervira, za neko buduće pravo nemačkog interesa da se ostvari ponovo Austro-ugarska, ali da to bude pod plaštom komunističke ideologije jedne zemlje, koja je posle više sarađivala s Amerikom, nego s tim Sovjetskim Savezom. Dakle, to je ono što se dešavalo…