Uzlet autsajdera
Branko Ljuboja
publicista, Kikinda
Među mnogobrojnim posledicama koje je režim Slobodana Miloševića ostavio na srpsko društvo, jedna od tragičnih je i to što su i među njegovim pristalicama, ali nažalost i među oponentima, neslućene visine dostigli ljudi koji u normalnim okolnostima ni u kom slučaju me bi mogli da predstavljaju elitu jednog ozbiljnog, organizovanog demokratskog društva.
U slučaju voždovih sledbenika, reč je o klasičnom obrascu diktatorskog modela vladanja. Niko ozbiljan ne može da spori da je u zlatnom dobu Miloševićevog perioda (1989-1991) njegova partija privukla značajan broj sposobnih ljudi u skoro svim oblastima, a naročito u privredi. Međutim, kao ni svim diktatorima pre njega, ni Miloševiću nisu trebali sposobni, već poslušni. Tako su se vodećih položaja i u državi i u privredi, a bogami i u samoj partiji dokopali bezlični ljudi, čiji je jedini intelektualni napor bilo takmičenje u oponašanju samog Slobe. Kada se ovome još pridoda i odluka dr Mirjane Marković da u svoju partiju uzme ljude koji su kontrolisali samrtne trzaje srpske privrede, a čemu se verni suprug iz neobjašnjivih razloga nije protivio, jasno je da je i pored svih metoda za održavanje vlasti (kontrola medija, kontrola vojske i policije, eliminisanje političkih protivnika) Miloševićev sunovrat bio neizbežan.
Međutim, ono što je opet karakteristika samo Srbije, jeste situacija da su najglasniju ulogu među Miloševićevim protivnicima (uz, naravno, nemali broj časnih ljudi), naročito u vanpartijskom delu Srbije, preuzeli ljudi kojima je režim bračnog para Milošević-Marković bio idealna prilika za izlazak iz do tada potpune anonimnosti. Dobija se utisak da su postali Miloševićevi protivnici zbog toga što nisu imali priliku da se probiju u prve redove vladajuće nomenklature. Naravno, takvim osobama treba odati priznanje za iskazanu hrabrost. Ali ostaje činjenica da je ne mali broj njih tu svoju hrabrost dobro naplatio, što je doprinelo da Milošević puni uši sluđenom narodu o “stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima”, koji rade o glavi srpskom narodu.
Ništa to ne bilo čudno, da određeni pojedinci ne nastavljaju priču o Srbima kao narodu koji nikad neće dosegnuti demokratiju, da je veliki deo srpske elite saradnik DB, BIA i ostalih tajnih službi, da su Srbi narod zločinaca i sl. Ovakvim nastupom postižu se dve stvari:
1. Zadržava se konstantno prisustvo u javnosti ovih autsajdera, njihovi iskazi dospevaju na prve strane štampanih medija, gosti su na svim televizijama. Njihovi titanski napori da ostanu u medijskoj žiži sve više podsećaju na junaka Čehovljeve humoreske “Sreća”, u kojoj glavni junak, dospevši u novine zbog toga što je pijan pao pod kočiju, sa primerkom novina ide po gradu od roditelja do poznanika i svima pokazuje članak, dočepavši se tako svog momenta slave.
2. U očima zapadnih tutora maloletnoj srpskoj demokratiji, oni dobijaju sve atribute koje istančani i proračunati zapadani vlastodršci koriste za ljude koji tvrdokorno zastupaju sve njihove stavove (i dobre i loše) u “nedovršenim zemljama” (M. Ahtisari): “nezavisan”, “hrabar”, “borac za istinu” i sl. Naravno, medijska podrška je skoro uvek praćena i finansijskim sredstvima.
Takvo stanje je dovelo Srbiju do poražavajuće situacije. Običan narod, koji je svoju neverovatnu vitalnost dokazao samim tim što je opstao u proteklih 15 godina, pada u sve veću rezignaciju, o čemu najbolje svedoči izborna apstinencija, koja je među najvećima u Evropi. A još je strašnija posledica što se obrazovani i časni ljudi sve više udaljavaju od politike, logično procenjujući da je nivo na koji bi morali da se spuste da bi uspeli da moralne autsajdere, a političke moćnike, istisnu sa zauzetih pozicija, nedopustivo nizak. Time veći deo političkih institucija u Srbiji, a naročito predstavničkih, ostaju tragikomično svedočanstvo jednog dezorijentisanog društva.
Naravno, preokret je ne samo neophodan, već i moguć. Pamet Srbije iz dugogodišnje defanzive mora nastupiti ofanzivno i bez ustručavanja, kao prvi korak, ukazati mnogima koji nam kroje sudbinu na razmere njihovog neznanja. Možda će to donekle utišati buku koju sami prave, ali će sigurno početi da menja svest prosečnog građanina Srbije, te će i oni konačno postati politički subjekti i prestati da budu podanici, na veliku žalost samoproklamovane srpske elite.