Usud nepodobnosti Božidara Todorovića
Jovica Trkulja
Pravni fakultet, Beograd
1. – Božidar Todorović rođen je 5. januara 1930. godine, u selu Bojić, srez Šabac, od oca, učitelja, Borka i majke, učiteljice, Ljubice, rođ. Vujatović. Majka mu je umrla 1937. godine, ostavljajući petoro dece na teret ocu. Borko Todorović, socijalista po ubeđenju i član Zemljoradničke stranke Dragoljuba Jovanovića, bio je ugledan učitelj u svom kraju. Zbog slobodoumlja i “dugog jezika” nije bio u milosti prosvetnih vlasti. Suđeno mu je početkom pedesetih godina zbog “ruženja narodne vlasti”, jer je nakon pobede fudbalske reprezentacije FNRJ nad reprezentacijom Sovjetskog Saveza javno izjavio da “naši fudbaleri igraju glavom a političari vode politiku nogama”. Četrnaest puta je premeštan kao učitelj, tako da su njegova tri sina i dve kćeri završavali škole u različitim mestima Srbije.
Mladi Božidar se izdvajao marljivošću, širokim interesovanjima, posebno za književnost i istoriju, kao i odličnim uspehom u školi. Sa velikim oduševljenjem je čitao ruske klasike (Dostojevskog, Turgenjeva, Tolstoja), “socijaliste” Gorkog, Ilju Erneburga, zatim Krležu i srpske pisce (Lazu Lazarevića, Boru Stankovića, V. P. Disa, Stevana Sremca, Milana Rakića). Nadahnut socijalističkim idejama, postao je član SKOJ -a kao napredan gimnazijalac. Ali ubrzo se razočarao, jer nije bio spreman da učestvuje u nečasnim akcijama protiv članova opozicionih partija i pripadnika tzv. kulaka i drugih neprijatelja radničke klase i komunističke vlasti.
Nakon završene gimnazije, po želji oca upisao je Veterinarski fakultet u Beogradu i uspešno završio tri semestra. Međutim, ubrzo je prešao na Filozofski fakultet, grupa za istoriju, koji je uspešno završio 1954. godine. Posvećen studijama, on se nije uključivao u politički život i aktivnosti na Univerzitetu, koje su u to vreme isključivo vodili komunisti. To je vreme njegovog idejno-političkog formiranja, čiju će okosnicu od tada pa do kraja njegovog života činiti sledeća tri vrhunska postulata: 1) antički ideal povezanosti i prožimanja etike i politike, 2) moderna demokratska i pravna država, i 3) temeljne vrednosti srpske tradicije (nacionalna nezavisnost, sloboda i socijalna pravda).
2. – Posle odsluženog vojnog roka 1954/55. godine u Leskovcu, predavao je istoriju u osnovnoj školi u Aleksincu. U službi je bio samo sedam meseci. Prekinuo je radni odnos, jer je Okružno tužilaštvo u Nišu podiglo protiv njega optužnicu zbog neprijateljske propagande, koja će se ubrzo pokazati neosnovanom. Ova nepravda ga je duboko povredila i on se, razočaran, 1955. godine vraća u svoj zavičaj, gde je četrnaest godina radio kao profesor u Šapcu.
Godine 1970. prešao je u Beograd, gde je do 1977. godine radio kao profesor istorije u Četvrtoj gimnaziji na Dedinju. U to vreme okončao je poslediplomske studije na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, odbranivši magistarsku tezu na temu “Kategorije rada u programskim dokumentima društveno-političkih organizacija od uvođenja samoupravljanja”.
Bio je vredan, odgovoran i revnosan nastavnik, pa su ga kolege iz Četvrte gimnazije izabrale za predsednika Samoupravne radničke kontrole. U tom svojstvu otvorio je u tom kolektivu mnogo tabu-tema. Tražio je utvrđivanje odgovornosti svojih kolega koji su neredovno držali nastavu i nisu ispunjavali svoje radne obaveze. Time je došao u sukob sa moćnim profesorskim klanom Četvrte gimnazije, koji je bio u bliskoj porodičnoj i prijateljskoj vezi sa tadašnjom vojno-političkom elitom Jugoslavije. Da bi se oslobodio neugodnog protivnika, ovaj profesorski klan je prijavio Božidara Todorovića Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu kao “narodnog neprijatelja”, koji svašta priča o školi i najvišim jugoslovenskim rukovodiocima, a direktor i partijska organizacija Saveza komunista Četvrte gimnazije zahtevali su od Disciplinske komisije da protiv predsednika Samoupravne radničke kontrole pokrene disciplinski postupak.
Iako je Okružno javno tužilaštvo odbacilo krivičnu prijavu, a Disciplinska komisija oslobodila profesora Todorovića, nastavljena je hajka protiv njega od strane profesorskog klana i rukovodstaa Četvrte gimanzije na čelu sa Milicom Babić, Živojinom Mirkovićem i Časlavom Jovanovićem. Koristeći “samoupravne lavirinte”, Savez komunista i druge društveno-političke organizacije, samoupravno pravosuđe, posebno sudove udruženog rada, i uticajne političke faktore, oni su uspeli da profesora Todorovića proglase moralno-politički nepodobnim za obavljanje dužnosti profesora u školi i da mu daju otkaz. Tada počinje hod po mukama moralno-političke nepodobnosti Božidara Todorovića, u kojem su se preplitale scene iz Nušićevih drama, Kafkinog “Procesa” i Kišove “Grobnice za Borisa Davidoviča”.
3. – U ovim procesima Todoroviću je stavljeno u greh da je: 1) jednoga dana, vodeći đačku ekskurziju kroz Hrvatsko zagorje, izjavio: “Ovim krajevima je protiv Nemaca ratovala vojska barona Minhauzena”; (2) jednoga dana (opet bez navođenja datuma, čak ni godine) rekao: “Drugi svetski rat je kratko trajao”, bez objašnjenja ni kojim povodom, ni u kom kontekstu je to rekao, ako je uopšte i rekao; (3) na času istorije izjavio: “Da je Hitlerova vojska u Drugom svetskom ratu nosila konfekciju ‘Vučje’, istorija bi izgledala drugačije”; (4) “omalovažavao” neke najviše rukovodioce, nepovoljno se izražavao o samoupravljanju, (5) “fašista”, zbog jedne krilatice koju je izmislio na račun potrošačkog društva; i (6) vulgaran i da se nedolično ponaša u školi (“žva- kao žvakaću gumu”, igrao odbojku sa učenicima pri čemu je “vulgarno delovao”, da je “učenicima koji su mu psovali majku odgovarao istom merom” i sl.).
Nažalost, iza moralnog pada profesorovih tužilaca, sledio je i moralni pad njegovih sudija. Sud udruženog rada u Beogradu, verovatno zaplašen težinom aluzija svaljenih na pleća Božidara Todorovića, prihvatio je sve optužbe i bez dokaza osudio profesora, nakon čega je on bio izbačen na ulicu. Nisu pomogle ni peticije učenika Četvrte gimnazije, koji su stali na stranu svog progonjenog profesora.
Zanimljivo je da je protiv Todorovića bila podneta i jedna krivična prijava, ali ju je tužilac odbacio kao ničim dokazanu i neosnovanu, tako da on nije odgovarao po Krivičnom zakoniku.
4. – Profesor Božidar Todorović izricanjem presude Suda udruženog rada u Beogradu 18. oktobra 1977. izgubio je ne samo nastavnički posao, već i mogućnost da kao “moralno-politički nepodoban” nađe bilo kakvo zaposlenje. Postao je persona non grata, obeležen, žigosan, prokazan.
Sud i škola nisu uzeli u obzir odredbe tadašnjeg Zakona o radnim odnosima SR Srbije, prema kojima “radnik za koga se utvrdi da ne ispunjava posebne uslove u pogledu podobnosti za rad na određenim poslovima, odnosno radnim zadacima koji su utvrđeni posebnim zakonom, raspoređuje se na druge poslove, odnosno radne zadatke u istoj ili drugoj osnovnoj organizaciji udruženog rada ili radnoj zajednici koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, odnosno radnoj sposobnosti stečenoj radom”.
Sedam godina je Božidar Todorović bezuspešno dokazivao svoju nevinost: od Suda udruženog rada Beograda, Vrhovnog suda Srbije i Ustavnog suda SFRJ, do predsednika Republike, Slobodana Miloševića i Evropskog suda za ljudska prava. Sud udruženog rada Srbije potvrdio je presudu Suda udruženog rada Beograda. Sve žalbe ili tužbe profesora Todorovića vraćene su mu sa oznakom – “odbijeno”! Na tome se sve završavalo. Niko nije hteo ni da čuje za njegovo ime, iz razloga što je zvanično ustanovljeno da je moralno-politički nepodoban.
Profesoru nisu pomogle ni izmene koje su tokom 1978. i 1979. godine unete u Zakon o osnovnom obrazovanju i vaspitanju i Zakon o prosvetno-pedagoškoj službi SR Srbije. Tim izmenama Skupština Srbije je odlučila da se kruta formulacija “moralno-politička nepodobnost” zameni opisnom. Do izmene nije došlo slučajno. Bila je to želja i potreba da se otklone mnoge nedoumice koje su proizlazile iz termine “nepodoban”, kao i greške u njegovom tumačenju. Reč je o mogućim zloupotrebama i diskriminaciji do kojih je dolazilo u tumačenju i primeni odredaba o “moralno-političkoj podobnosti”. Zato je reč “podobnost” zamenjena “opisnom ocenom”. Na taj način su pomenuti zakoni usklađeni sa odredbama Konvencije Međunarodne organizacije rada br. 111. o zapošljavanju, čiji je potpisnik bila i SFRJ. U Konvenciji se, između ostalog, kaže: “Izraz diskriminacija podrazumeva svako pravljenje razlike, isključenje ili davanje prvenstva zasnovanog na političkom mišljenju… u pogledu zapošljavanja ili zanimanja”.
O slučaju profesora Todorovića novinari su napisali na stotine tekstova. Za razliku od tužilaca i sudija, strpljenja, hrabrosti i volje da ga saslušaju, imali su novinari “Politike Ekspres” (Dragoje Žarković i Vladimir Mandić), “Politike” (R. Ćirković), “Večernjih novosti” (S. Krstajić, M. Vukoje), “Mladosti” (Vuk Drašković), NIN-a (Petar Ignja), “Oka” (Vuk Drašković), “Reportera” (Olga Stojanović), ”Duge”, “Novosti 8” (Zorica Kordić), NON-a (Milovan Brkić). Oni su korektno i profesionalno izveštavali o slučaju Božidara Todorovića i nedvosmisleno su stali na njegovu stranu, tražeći skidanje anateme.
Profesor Todorović se obraćao na stotine adresa tražeći pravdu, ali bez uspeha. Moralno-politička nepodobnost je postala njegova sudbina. Zbog nje su mu sva vrata bila zatvorena. Više od deset godina Todorović je išao od nemila do nedraga. Konkurisao je za sve poslove. Nisu ga primili ni za baštovana. Zapravo, primili su ga a onda odbili, jer je “moralno-politički nepodoban za rad na poslovima baštovana”. Radio je Todorović razne fizičke poslove sa “vukovcima” Albancima, među kojima je našao najiskrenije prijatelje, nosio kofere beogradskoj gospodi, mešao malter i fizikalisao po beogradskim građevinama, prao stepeništa, radio kao magacioner, “spoljni momak” na vašarima i slično.
5. – Godine 1985. Jefta Jeftović, direktor Narodnog muzeja u Beogradu, prekinuo je ovo potucanje i stradanje profesora Todorovića zbog moralno-političke nepodobnosti. Primio ga je na posao noćnog čuvara. Konkurs je bio javan. Todorović je bio prvi na listi i Jevtović je to poštovao. Profesor istorije je napokon dobio stalan posao i vratio se normalnom životu. Vratio se i svojoj velikoj ljubavi iz mladosti – književnosti. U svečanoj tišini Narodnog muzeja, nakon obavljenih poslova noćnog čuvara, otiskivao se u imaginarni svet književnosti, gde je nalazio izbavljenje i sigurno utočište. Počeo je da piše, da svoje bolno i tragično iskustvo sublimira u literaturu. Pisao je, imajući na umu Andrićevu misao: “Sve što taknem, sve je bol i sve je pesma”. Tako su nastale njegove knjige “Dedinjski sindrom”, “Roman o Srbiji” i “Grešna Srbija”. Te knjige su ostale van optike književne kritike i uglavnom prećutane.
Za sve to vreme Todorovićeve “podobne kolege” iz Četvrte beogradske gimnazije, kao i sudije, pomoćnici ministara i partijski funkcioneri, i dalje su učili đake moralu i kao moralni žreci izricali presude bez priziva u ime naroda i radničke klase. Mnogi od njih su doživeli ekspresnu profesionalnu i političku promociju, materijalne i druge privilegije.
Na drugoj strani, bilo je među njima i onih koji su smogli snage da kažu istinu i stanu na stranu progonjenog kolege. Svetozar Bendić, profesor filozofije i marksizma, u vreme isključenja Todorovića sekretar Osnovne organizacije Saveza komunista Četvrte beogradske gimnazije, o svom progonjenom kolegi javno je govorio sve najbolje: “Kao njegov dugogodišnji kolega, mogu da tvrdim da on nije ni moralno-politički nepodoban niti bilo kakav neprijatelj da ne bi mogao da vaspitava mlade. Naprotiv! Todorović je izuzetan profesor, vrstan znalac svog predmeta, odličan predavač koji je pratio literaturu, mnogo čitao i svoj predmet predavao na najbolji mogući način. I ja sam ga često konsultovao. Mnogi naši đaci su na fakultetima polagali sociologiju i marksizam po predavanjima profesora Todorovića, što govori o tome kakav je on bio stručnjak. Uz to, on je težio, kako je to ocenio jedan naš kolega, perfekcionizmu u poslu, u smislu rada, reda, discipline. Nikada nije zakasnio na posao, nikada nije izgubio čas. Očekivao je da i drugi imaju takav odnos prema poslu, a s posla su ga isterali oni kojima se zamerio što je javno rekao da rade nedozvoljene stvari. Prvo su hteli da ga proglase za psihičkog bolesnika, pa su odustali… I glasanje za njegovo udaljavanje s posla bilo je neslobodno i neiskreno”.
U odbranu profesora Todorovića stali su i njegovi đaci, koji su plakali kad je on isključen i pisali peticiju protiv takve odluke. Ta generacija maturanata otišla je iz škole zbunjena postupkom prema profesoru Todoroviću. Jedan od njih, Radovan Bulatović, deset godina kasnije uključio se u novinske polemike o ovoj “samoupravnoj aferi” sledećim rečima: “Već desetak godina čitamo u raznim novinama o našem bivšem profesoru Božidaru Todoroviću. Svi ti članci, a bilo ih je mnogo, govore o bezakonju i nepravdi koja mu je učinjena. Mi smo bili i živi svedoci i dobro se sećamo Božidara Todorovića kao čestitog čoveka, dobrog radnika i profesora, koji je voleo svoj poziv i nas đake… Mi se dobro sećamo opšteg nezadovoljstva đaka, roditelja i građana u vreme kada je ovaj zločin pripreman. Sećamo se kako su naši roditelji bili pozivani na razgovor i zaplašivanje u kancelariji drugarice Babić, koja je, o tome se govorilo, sve ovo i organizovala. Sećamo se i tog roditeljskog sastanka u slušaonici Vojne akademije, jedinog takvog u istoriji školstva. Roditelji su se vraćali sa gnevom”.
Tom prilikom gospodin Bulatović je postavio javno nekoliko teških pitanja, koja su do danas ostala bez odgovora: “Pitamo se, dakle, kako je moguće da se pored niza ličnih imena pomenutih u štampi i njihovih zlodela za sve ove godine niko nije našao da odgovori štampi. Zločinci se već godinama brane samo ćutanjem i čekaju da prah zaborava padne na njihova zla dela. Ovim hoćemo i mi, Todorovićevi učenici, da prozovemo sve one koji su već prozvani u vašem listu i da ih opomenemo da je njihova dužnost da o ovome javno polemišu. Mi samo mislimo da bi na ovaj način pomogli našem bivšem profesoru, koji je sada noćni čuvar”.
Danas u Gimnaziji na Dedinju nema nijednog profesora od onih koji su bili protagonisti ove “(ne)podobne moralističke afere”. Nema ni onih koji su branili Božidara Todorovića. Neposredno posle “afere Todorović” otišli su na razne strane. U ladicama redovnih sudova i arhivama Sudova udruženog rada stoje uredno “protokolisani” i zavedeni “predmeti” o nepodobnom profesoru Božidaru Todoroviću.
A profesor Todorović, nakon svega što je proživeo, na kraju svog tegobnog životnog puta, živi svoje zemaljske penzionerske dane na Vračaru, u skromnom stanu rođaka, “sam bez igde ikoga”, “sa očima iznad svakog zla”, sa Rakićevim “Dolapom” na usnama i nadom da, ipak, nije sve bilo uzalud.