Unazađivanje generacija bez perspektive
• Zašto se dogodio 5. oktobar baš 2000. godine, a ne ranije ili kasnije?
Zato što se u međuvremenu svašta desilo – prvo, raspad zemlje, pa onda jedan rat, pa drugi rat, pa bombardovanje. U međuvremenu, raznorazne inflacije, neprimanje plata, otpuštanje s posla i propadanje društva u svim mogućim segmentima. To je bio vrhunac! Stvaranje kritične mase… Dalje više nije moglo. Ispostavilo se da je tolerancija kod naroda jedna istegljiva kategorija do krajnjih granica, a 5. oktobra je baš bila krajnost. Milošević je izgubio i ono malo stila u svojoj izgubljenosti za realnost i nije više ni pokušavao da prikrije ono što radi. Samo najnaivniji čovek je mogao da proguta ono što on priča, ili je bar meni tako izgledalo. Naravno da neki ljudi ne misle na taj način. Da su ga gledali analitički i kritički, mislim da bi se sve to ranije desilo. Ali mislim da je postao baš “providan”. I on i čitava priča ispred koje je stajao!
• Da li misliš da je bombardovanje bilo povezano sa tim?
Uglavnom ne. Ono što je postignuto bombardovanjem nije bilo srozavanje Miloševićevog uticaja i moći, već izazivanje opšteg besa i nezadovoljstva. Niko nije njega bombardovao, već nas. Reakcija je bila: “Pa, dobro, radimo na tome da ga skinemo. Ili, možda neki ljudi ne rade, ali ćemo ih i dalje ubeđivati. Ali što nas sada bombardujete?! To je totalno besmisleno i neprimereno i Miloševiću ide na ruku!” Naročito se među svojim pobornicima još više učvrstio posle svega toga. Ali posle bombardovanja… Mislim da imamo kratko pamćenje. Nismo ga zaboravili, ali smo nekako prešli preko njega. Prešli smo preko bombardovanja, ali vrednosti i sve ostalo… Sve je i dalje išlo nadole. Odmarali smo se nekako od toga da smo protiv njega, jer smo razmišljali kako će da izgleda naredni dan. Kako je prestalo bombardovanje, tako se nastavilo sa akcijama protiv njega, Mnogi koji su bili neodlučni do tada već su se pitali mogu li nekako da doprinesu otvorenom frontu protiv Slobodana Miloševića i njegove klike.
• Šta zameraš Miloševićevom režimu?
Ispričala bih ti to kroz priču s jednog nedavno održanog seminara. Ministarstvo prosvete ugostilo je predstavnike mreže “European Youth Against Violence”, a ja sam kao zaposlena u Odseku za omladinu bila jedan od organizatora. Bilo je predstavnika iz Evrope, između ostalog iz Danske. Čovek star oko 40 godina iz Danske upitao me je šta mislim o tome što je Milošević uhapšen i sada je u Hagu. Rekla sam (možda ću zvučati malo ekstremno) da nije trebalo da ode tamo, već da je s njim trebalo završiti ovde. S tim što se taj naš razgovor dešava pet dana nakon atentata na Zorana Đinđića. On se totalno sablaznio, jer me smatrao borcem za ljudska prava i moja izjava mu se nije činila primerenom. Rekla sam mu sledeće stvari: sa 15 godina, bila sam prvi put na ulici. Iz zemlje sam prvi put izašla 2000. godine, jer pre toga nije bilo mogućnosti. 7 ili 8 godina zaredom nisam bila u mogućnosti da odem na more. U jednom trenutku smo se izdržavali tako što je mama prodala nasledstvo koje je dobila od dede, pa je to bio novac koji smo koristili za preživljavanje, jer je tada inflacija bila takva da od mamine i tatine plate nije moglo da se živi. Moj tata nije primao platu pet godina zaredom, iako je bio direktor u jednoj firmi. Moja sestra nije mogla profesionalno ovde da se ostvari i već tri godine živi u Nemačkoj, gde radi svoj doktorat, jer dok je radila ovde, u Institutu u Vinči, primala je 700 dinara mesečno, što nije bilo dovoljno da pokrije troškove za prevoz. Moj brat je prvi put izašao na ulicu da bi prodavao benzin, jer se od toga u jednom trenutku živelo, kada je imao 13 godina. Od svoje 13. godine on privređuje. Nije čak ni došao u situaciju da može da razmisli šta bi eventualno radio sa sobom, da li bi nastavio školovanje i sl., već je u 13. godini čvrsto odlučio da neće da bude u situaciji da nema i da će raditi. Takve okolnosti sam mu ispričala naglašavajući da je moja priča prosečna priča s ovih prostora. I dok se sve to dešavalo, meni nije padalo na pamet da li prema Slobodanu Miloševiću primeniti ekstremne mere, i kako se treba razračunati s njim… Ali da se nakon promena desi nešto tako drastično kao što je ubistvo Đinđića, to me je sasvim pomerilo i zapitala sam se da li baš uvek treba insistirati na političkom sredstvu, jer nekako je moj utisak da je ono što je učinjeno neminovno tokom Miloševićevog režima, to je unazađivanje generacija, oduzimanje perspektive u raznoraznim segmentima. Svako je u nekom segmentu, ako ne i u više njih, faktički uništen. Mlade generacije su prevarene za jako bitan element u samoodređenju – vrednosni sistem koji im je ponuđen je šarena izduvana lopta koju je nemoguće zakrpiti.
• Kako si ti doživela vreme u kome se vodio rat u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini?
Jako teško. Nije mi bilo jasno da su ratovi nešto što treba da se dešava u vremenu u kome živim. Naravno da vaspitanje tu ima velikog udela. Ja sam vaspitavana u onom duhu, u prilog moje naivnosti i naivnosti moje generacije, da verujem u mir kao rešenje, da verujem u solidarnost, saradnju, da je nasilje krajnost koja se neće desiti ako ne za mog života, a ono barem ne na ovim prostorima. Mene je to jako potreslo. Nikako mi nije bilo jasno o čemu se radi. Nije da sam u tom trenutku bila baš tako mala, pa da ne mogu da mi budu pojašnjene okolnosti i da ne mogu da ih shvatim. I oko rata u Bosni… Naravno, tek sada se rasvetljavaju neke okolnosti. Mnoge stvari sam tek posle rata osvestila kod sebe.
• Da li su opozicioni mediji pričali o greškama srpske strane?
Opozicioni mediji su se stvarno trudili i stvarno su pokušavali, i dok su se dešavale neke ružne stvari, da o njima pričaju. B92 je to radila i neke nevladine organizacije su tamo gde su mogle pravile vidljivim ono što se dešava. Srećna okolnost je što sam ja bila negde tu blizu i Univerzitet je mesto gde se razmenjuju informacije, utisci… Uvek je neko bio u mogućnosti da dođe do informacija, koje smo mi međusobno prenosili – ne oko konkretnih podataka: tu i tog dana je započet napad, itd., već oko toga da se razmotre mogućnosti, da dajemo opšte karakteristike događaja i da nam je jasno da je priča o nacionalizmu samo plašt za raznorazna druga dešavanja. To nam je u startu bilo jasno.
• Da li su se ratovi u to vreme tematizirali u Demokratskoj omladini?
Dok su se ratovi dešavali, ja nisam bila u stranci. Demokratska stranka je bliska toj opciji da se zalaže za demokratiju, što po sebi podrazumeva i za mirna rešenja i od tog stava nema odstupanja… Slobodan Milošević je vodio ovu zemlju u ratove, paušalno, kako mu se kad htelo. Što se toga tiče, naravno da smo kao stranka bili protiv rata.
• Kako si ti lično doživela 5. oktobar?
Sve počinje zapravo 24. septembra. Sada već mogu da otvoreno pričam o tome, tada je sve bilo napeto, pa mi po inerciji deluje kao neka tajna priča. 24. septembra sam bila u timu koji je primao informacije sa izbornih mesta, u timu koji je bio sakriven na Starom gradu, blizu Nušićeve ulice. Čak su nas i fizički zaključavali da bi nas što bolje sakrili. Primali smo informacije iz mesta koja predstavljaju tzv “presek kroz Srbiju”. Ideja je bila da opozicija prva objavi svoju pobedu i na tome se gradila strategija opozicije. Nekoliko devojaka i ja smo primale informacije sa izbornih mesta u Srbiji, koje su nakon obrade davale konkretnu sliku o rezultatima. Podaci koje smo mi dobijali na reprezentativnom uzorku odmah su išli na obradu i neposredno nakon toga funkcioneri stranke su ih čitali na Radio Indeksu. Od 24. septembra, kako su se stvari dešavale, pa do 5. oktobra i te atmosfere, dani su bili posebni u odnosu na ostale. Sve vreme čekaš nešto i sve vreme znaš da će se to nešto dogoditi. Šta, ne zna se tačno, ali svakog dana kada ustanemo, pitamo se da li je to dan kada će se sve razrešiti. Konkretno, 5. oktobra smo svi iz opštinskog odbora, koji je fizički jako blizu Savezne skupštine, gde se sve dešavalo, krenuli na protest. Sve je počelo negde oko 15 sati. Između 14,30 i 15 sati, stajali smo blizu “Fontane”. Ta tenzija – to se ne doživljava često, možda čak i ne više puta u životu. To je bukvalno nešto što je materijalizovano i prisutno u vazduhu. Tih pola sata je bilo nešto najneizvesnije što sam do tada osetila u životu. Kada smo postali svesni broja ljudi koji se našao na ulici, sve je dobilo novu dimenziju. Postojala je nada da će biti toliko ljudi na ulicama, a onda kada smo to i videli, to je bio potpuno novi momenat. I neverovatno… Za tu masu začuđujuća tišina! Odnosno, ne tišina, nego pritajenost. Bukvalno se videlo kako svi dišu, i s pažnjom čekaju šta će se dogoditi. Oko 15 sati, kada je krenulo sa suzavcem… U tom trenutku, ja sam stajala blizu Goge Matković, koja je sada ministar za socijalna pitanja. Ona nas je pozvala, a bila je član našeg opštinskog odbora, u njen stan, pošto živi u blizini. Ja sam čitav događaj gledala kroz prozor njenog stana i, u stvari, nisam skroz delila sa masom uzbuđenje zbog svega što se dešava. Predsednik opštinskog odbora Stari grad u tom trenutku bio je Ivan Vujačić, sadašnji ambasador SCG u SAD, koji je sve vreme bio sa nama i zajedno smo komentarisali ono što se dešava. Strahovali smo da ne dođe do fatalnog ishoda. To nam je bila preokupacija. U jednom trenutku smo uključili TV, s idejom da sigurno neko nešto priča o tome. Međutim, neke stanice su prestale sa emitovanjem, a ništa zvanično nije objavljivano. Savršeno dobro se videlo iz tog stana sve što se dešava. Samih informacija nije bilo. Tek narednih dana ljudi su otkrivali i saznavali šta se dešavalo. Ali bilo je čak i momenata koji su nas obradovali, pošto smo videli ljude koji ulaze kroz prozor u skupštinu, iznose već šta su iznosili, i tu smo već reagovali malo relaksirano. Suzavac se sve vreme osećao. Videli smo da je puno suzavca ispaljeno. Bili smo zabrinuti šta se dešava tamo, u blizini, kada se taj suzavac tako osećao dalje od tog mesta. Oni koji su bili vizionari verovatno su imali bolju sliku o tome, ali nekako je sve išlo u tom smeru. Kada sam već pomenula vizionare, meni nije bilo izvesno da će se sve razrešiti tim izborima i to 5. oktobra. Dok se sve nije završilo, prosto nisam mogla da prihvatim tu činjenicu, da se saživim s tim: “Pao je!” To je bilo neviđeno olakšanje u koje mi je bilo teško da poverujem. Ali nisam mogla unapred da verujem da će se to stvarno i desiti.
Beograd, 14. maj 2003. Razgovor vodila
Silvia Nadjivan