Unazađivanje generacija bez perspektive
Danijela Maljević
Demokratska stranka, Beograd
• Koji je bio prvi protest u kojem si učestvovala?
To su bili protesti ‘92. na Terazijskoj česmi. Moja sestra je bila aktivni učesnik, a ja sam više statirala budući da sam tada imala 16 godina. Ono što je ona radila za mene je bilo vrlo intrigantno i, za početak, ona me je informisala šta se zapravo dešava. Pošto sam tek formirala svoje političke stavove, ona mi je objasnila čitav logički, sociološki i politički kontekst. Nisam bila sasvim osvešćena šta se zapravo dešava, ali se dobro sećam buntovničke atmosfere. Pre svega išla sam da pratim nju, a usputni efekat je bio taj da sam učestvovala u demonstracijama.
• Rekla si da je to što je tvoja sestra radila bilo intrigrantno?
U tom trenutku ja sam bila drugi razred srednje škole. Stvari koje su se dešavale u politici, koja se nije ticala samo Srbije, već i Hrvatske, Bosne, itd., veoma su zbunjivale mene i moju generaciju. Odjednom su svi insistirali na nacionalnoj osvešćenosti, šta god to zapravo bilo, i na nužnosti nacionalnog deklarisanja. Činjenica da treba tražiti tu vrstu identiteta, naročito u periodu kada se inače treba odrediti u svetu, strašno je uticala na mene i moje vršnjake. 1992. godine, kada je protest počeo, direktor je zaključavao vrata škole, nije nam davao da izlazimo na ulicu. U ime solidarnosti srednjoškolaca sa studentima, mnogi iz škole su onako kako su najbolje mogli propratili taj protest. Išla sam u Prvu beogradsku gimnaziju, koja je, inače, blizu Trga i Terazijske česme, gde su se dešavali skupovi, pa smo mi, malo iz upućenosti u ono što se dešavalo, a malo i zbog energije koja prati taj uzrast, odlazili na celodnevna dešavanja. Sećam se da me je na stepeništu škole direktor, jednom prilikom kada je masa nas pokušavala da odšeta do česme, vukao za rukav kako bih se vratila u učionicu.
• Šta je značila ‘97. godina u odnosu na ‘92. godinu?
1997. već je bila mnogo jasnija slika šta se u stvari događa jer su akcije bile bolje organizovane i političari su bili mnogo više uključeni, zapravo mnogo vidnije. Opozicija i njeni sledbenici su otišli dalje u traženju alternative za postojeći režim i njegovu patologiju. Do ‘96./‘97. se već znalo koje sve strane postoje, ko šta zastupa, čime se barata…
• Zašto si konstantno učestvovala u protestima od početka ‘90-ih?
Uopšte nije postojao period kada sam mogla da razmislim da li je ovo moja strana ili ona druga. Nisi morao da budeš neki veliki politički mudrac pa da shvatiš kakvim su sve manipulacijama spremni da se služe ovi iz vlasti i šta su sve u stanju da ti urade ispred nosa i da očekuju da je sve to normalno, a da ne poželiš da pružiš otpor, da staviš do znanja šta je tvoj stav. Svi ti ratovi u koje su nas uvukli, a da nas nisu ni pitali – ne samo da nisu pitali, nego im nije bilo ni stalo da čuju šta mi o tome mislimo, pošto se u naše ime ipak ratovalo… Oni koji su praktikovali ovde politiku, pretvorili su je u nešto o čemu ljudi ne govore blagonaklono i što uvek asocira na korumpiranost, bahatost, divljačenje i nedoslednost.
• Šta si konkretno radila u studentskom protestu ‘96./‘97. godine?
Ja sam bila učesnik. Učestvovala sam onoliko koliko sam bila u Beogradu. Tokom manje od mesec dana – dve-tri nedelje, radila sam sa decom na Kopaoniku, pa se dešavalo da koleginice i ja, a radile smo animaciju za decu, svako veče kada počne Dnevnik počnemo sa lupanjem u šerpe – to su bile aktivnosti koje su pratile protest kako bi se angažovano bojkotovao večernji Dnevnik RTS. Ljudi koji su mogli sebi da priušte skijanje na jednom takvom mondenskom mestu redovno su učestvovali u tim aktivnostima sve vreme trajanja protesta. To je, takođe, mo- menat koji me je zbunjivao, jer su ti ljudi, naravno ne svi, ali većina njih koji su dolazili tu na skijanje, profitirali na stvarima protiv kojih su bili ovi na ulicama. Zbunjivalo me je to što njihova deca stoje na prozorima, lupaju u šerpe, pište u pištaljke od 19,30 do 20,00 h, ali, eto, taj duh je i tamo bio prisutan. Te dve-tri nedelje koliko nisam bila u Beogradu, mi smo to propratili tamo, na licu mesta, gde sam radila. Sve vreme dok sam bila u Beogradu, po kiši, snegu, ledu bila sam član te povorke, te mase koja je svoj aktivizam ispoljavala kroz šetnju. Mnogi od nas poneli su kao uspomenu ponešto u svom zdravstvenom kartonu, pa sam se ja duže patila sa upalom bubrega zadobijenom na šetnjama.
• Da li je taj slučaj bio na neki način konflikt generacija?
Možda ima nečeg u atraktivnosti samog pokreta. Da bi te taj duh obuzeo, možda i nije bilo potrebno da skroz odrediš stav, ali je sve bilo tako pozitivno, toliko nabijeno energijom, toliko maskenbalskog tipa, da je uvlačilo u sebe i ljude koji nisu skroz kod sebe osvestili protivnika i pravo stanje stvari.
• Kako si se informisala o Demokratskoj stranci?
Preko svojih drugara koji su već bili članovi.
• Kakvu koncepciju je imala Demokratska stranka i kako si je ti doživela?
Najbolje mi je poznat u tom momentu bio koncept Demokratske omladine, koji može da posluži kao svojevrsni odraz za situaciju u Demokratskoj stranci. Ideja je bila da Demokratska omladina proprati ono što su aktivnosti stranke, a sve je bilo upereno na to da se čitava stvar oko kampanje izbora odradi dovoljno dobro. Za izbore se spremalo već kada sam ja došla da radim u Centrali. Još pre 2000. godine, to je bilo nešto o čemu se pričalo i na čemu se radilo… Od početka 2000. godine to je bila aktuelna priča.
• Znači, od početka 2000. godine su pripremani vanredni izbori. Da li se znalo da će izbori biti održani u jesen 2000. godine?
Nije se znalo, ali bez obzira što se nije znao tačan datum, tačan period, radilo se na tome. Sa vrha stranke se uticalo na to da izbori budu što pre održani, pa su i aktivnosti u stranci bile usmerene na to – da kada dođe do izbora stranka bude spremna da odgovori na takav izazov.
• Od kada si bila profesionalno zaposlena u DS?
Ja sam već od septembra ‘99. bila profesionalno angažovana i taj moj angažman je trajao do avgusta 2000. godine. Pred sam prevrat otišla sam iz Centrale Demokratske stranke da radim izbore na svojoj opštini. Bila sam u izbornom štabu na Starom gradu.
• Možeš malo da mi objasniš kakav je to posao bio u izbornom štabu?
Cela izborna kampanja na nivou DOS-a bila je uniformna, sve letke koji su bili štampani delili su aktivisti svih stranaka članica koalicije bez izuzetaka. Nije bilo potrebe da u tom smislu pravimo posebnu kampanju, već da ono što je centralna kampanja sprovedemo na lokalu. Time smo se bavili i to smo radili zajedno sa DSS-om Starog grada. DSS i DS su koordinirali dešavanja na Starom gradu, mada je to opoziciona opština otkako postoje višestranački izbori. Procenjuje se da ne može da se desi da opozicija ne dobije na toj opštini, pa u tom smislu nije se previše radilo na pridobijanju javnog mnjenja, već na podršci postojeće tendencije. Trebalo je ostvariti cilj da opozicija ponovo dobije i naravno da se dobije što veći broj glasova. Radilo se na povećanju izlaznosti, što je kasnije i prelomilo te izbore na nivou Srbije.
• Kakav je plan postojao da se utiče na javno mnenje?
Nama mediji nisu bili dostupni, što je bitan nedostatak, i kampanja je rađena korišćenjem svih ostalih elemenata… Čak smo podržavali, konkretno iz moje kancelarije, neke akcije OTPOR-a. Tu su fizički bili smešteni neki njihovi materijali, pa smo u jednom trenutku dosta strepeli, jer je u svakom trenutku moglo da se desi da dođe milicija. Tako je u jednom trenutku čitav tiraž novina “Reporter” za Beograd stajao u kancelariji, a onda nikada nisi znao ko je taj koji informiše. Ti džakovi su morali da budu preneseni kroz celu zgradu. Ko god je hteo mogao je da prijavi, a to nije bajka, nije teorija zavere, ali ljudi koji ih informišu bilo je svuda dosta. Tako da se i znalo da oni imaju informaciju šta se nalazi u kancelariji i da je to njima dovoljno da upadnu, naprave premetačinu, što se nisu libili da rade… Njima je OTPOR bio atraktivniji, pa to što smo držali OTPOR-ov materijal u kancelariji njima bi bio sasvim dovoljan motiv da upadnu u kancelariju i urade ono što obično rade. U okviru kampanje, prvo što je počelo da se radi je kampanja “od vrata do vrata” i to je počelo prvo na Starom gradu. Tu kampanju “od vrata do vrata” sam radila u januaru 2000. godine. To je bilo dosta dobro organizovano. Ne znam kako je bilo na drugim opštinama, ali je to na Starom gradu imalo efekta.
• Kako su ljudi reagovali na to?
Srećna je okolnost što je to opet bio Stari grad, naša opština, pa nije bilo većih problema. Ponekad, što nije moglo da se izbegne i iskontroliše, bilo je ljudi različitog političkog stava i mišljenja, nisu ljubazno odbijali da prime materijal i čuju našu priču. Reagovali su malo burnije, ali nije bilo većih incidenata.
• Koje medije si pratila do 2000. godine?
Tu nema puno dvojbe, jer prosto nije bilo ni puno izbora. Radio ‘92 je pričao neku priču koja je meni bila bliska i Studio B, kada nije bio rastrzan na sve strane. To je manje-više-to! (…)
• Koje novine?
“Glas”, “Danas”, “Blic”. S tim što ih je naravno trebalo uzimati s rezervom, naročito “Blic”, ali “Glas”, “Danas” – to su bile novine… “Vreme”. Ja nisam bila fanatički upućena na pisane medije, ali “Vreme” je non-stop bilo OK. Ljudi koji su se na taj način informisali, a bili su tog opredeljenja, dosledno su čitali sve što je tamo pisalo.
• Kako si se još informisala?
Na licu mesta – u stranci, gde je možda bilo informacija koje nisu mogle da se nađu u novinama, a dosta su bile značajne. To je bio jedan legitiman način da se obavestim, od kolega na poslu i od nekih funkcionera stranke koji su tuda prolazili. Inače sam dosta oprezna kad su informacije u pitanju. Uvek razmišljam o kontekstu i alternativama za bilo šta što čujem.
• Zašto je ulica bila forum protesta?
Prosto nije bilo mogućnosti da se neka druga forma ostvari… Prvi put kada se ulica pokazala kao dobar obrazac za demonstriranje nezadovoljstva, pretpostavljam da se više nije postavljalo pitanje da li odustajati od te koncepcije. Taj vid organizovanja ima neke prednosti u odnosu na ostale – tu je retka prilika da si u direktnom kontaktu sa istomi- šljenicima i retka prilika za živu razmenu.
• Kako si ti doživela mobilizaciju ljudi 2000. godine da izađu na izbore?
Ispostavilo se da je opozicija, kao nikada pre, u tom trenutku bila angažovana na tome da pridobije ljude da izađu i glasaju, ali bez obzira što su u tom trenutku opozicione stranke bile punim kapacitetom angažovane na tom projektu, ipak se najpre u glavama ljudi prelomilo da nema nazad – ljudi bi izašli pošto-poto ne samo na ulice, već i na glasanje. Ispostavilo se da je to nešto što je dovoljno bilo sazrelo, što nije moglo da se izbegne, a što je kampanja eventualno u nekom postotku podržala i možda u nekoj meri usmerila. Ljudi bi uradili to što su uradili. Situacija, okolnosti – sve se nekako podudarilo.