Švedsko, ne naše
Predrag Vukasović
Institut za uporedno pravo,
Beograd
Rezime: U ovom radu autor kritički piše o pojedinim rešenjima i slabostima Zakona o sprečavanju diskriminacije prema osobama sa invaliditetom, sučeljavajući odredbe ovog Zakona sa rešenjima u pravnim aktima Švedske. Predmet njegove kritike su odredbe Zakona koje se odnose na zabranu diskrimi- nacije osoba sa invaliditetom na radnom mestu i u vezi sa zapošljavanjem. Kao posebnu slabost Zakona autor ističe činjenicu da on nije razradio sistem sankcija, da nije definisao koga treba smatrati invalidom, šta je sve zabranjeno kao vid diskriminacije, kao i nepostojanje poverenika (ombudsmana) za prava osoba sa invaliditetom.
Ključne reči: prava osoba sa invaliditetom, Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, pravo na rad, ombudsman, švedsko pravo.
Stariji čitaoci PreOKRETa možda se još sećaju obećanja nedavno upokojenog Predsednika (a ne vampira) glede švedskog socijalizma. Obećanje je dato, ako me pamćenje još služi, između dve istorijski dalekosežne Predsednikove opaske, opomene da niko ne sme da nas bije i upozorenja da mi i te kako umemo da bijemo druge. Ni njegovi sabesednici s druge strane tadašnjih (da li i sadašnjih?) ideoloških rovova nisu mu ostali dužni: smesta nam obećaše ništa manje no švedsku monarhiju. Tako je početkom devedesetih daleka skandinavska zemlja postala i ostala deo ovdašnjeg političkog folklora. Toga sam se setio dok sam ovih dana, bez šengenske vize i štrapaca neizbežnog na svakom pravom putovanju, po službenoj dužnosti plovio virtuelnim prostranstvom švedske birokratije. Domaćini behu više nego ljubazni: neuvređeni mojim krajnje neuviđavnim neznanjem švedskog jezika, učtivo mi se obratiše na engleskom. Političari k’o političari: odmah mi ponudiše svoje taze ispeglane biografije, svoje najnovije izjave o opasnostima globalnog zagrevanja, čak i svoje sveže uštirkane fotografije sa kojih zrači nepomućeni optimizam zemlje koja je poslednji rat vodila početkom XVIII veka. Uzvratih sočnom psovkom, zaštićen kako dvostrukom virtuelnošću koju Internet pruža nekom ko dolazi iz jedne virtuelne države, tako i neosvojivim bedemima domaćeg BHS jezika. Nemam vremena za vaše napirlitane egzibicije; ja sam agent na supertajnom zadatku – pomislih; moja misija je toliko tajna da pojma nemam ni ko me šalje, ni šta taj neznanac zapravo hoće od zakona po koje me je poslao. No kad sam se tu već nekako obreo, nije zgoreg da učinim nešto i za invalidski pokret, kojeg se svojevremeno odrekoh zbog idejnih neslaganja oko Zakona o sprečavanju diskriminacije prema osobama sa invaliditetom, onog istog koji je Narodna skupština upravo usvojila. Ili je možda reč o nečem drugom, što sa predlogom rečenog Zakona ima zajedničko samo ime. Ko u onom što sledi bude video ono čuveno “Eto, vidiš da sam bio u pravu”, promašiće temu. Ovo je samo priča o tome kako to rade Šveđani.
Švedski zakonopisci su skromni ljudi, koji ne sanjaju da svojim delima pomrače slavu Justinijana ili Napoleona. Njihovi zakoni ne teže normiranju celokupne društvene stvarnosti; to nisu knjižurine koje je teško vući sa sobom. Čak bi i pomenuti Zakon o sprečavanju diskriminacije prema osobama sa invaliditetom, nastao – da podsetim one koji su skloni lakom zaboravljanju – kao rezultat kompromisa između zahteva za kodifikacijom celokupnog invalidskog zakonodavstva i stava da u postojeće zakone treba unositi odredbe koje omogućavaju efektivnu ravnopravnost osoba sa invaliditetom, delovao nezgrapno poput poslovičnog slona u prodavnici predmeta od porculana. Zakon po meri čoveka. Pada mi na pamet skorojevićko razočaranje bogatih i dokonih američkih, japanskih ili emiratskih turista suočenih sa firentinskom renesansom lišenom monumentalnosti kula-bliznakinja ili kuvajtskih vodotornjeva.
Akt o kojem je ovde reč zove se Zakon o zabrani diskriminacije prema osobama sa invaliditetom na radnom mestu i u vezi sa zapošljavanjem. Kako odavno nisam ljubitelj doslovnog prevođenja engleskih fraza, prilično omiljenog kod onih koji su svetski jezik učili na skraćenim kursevima, bio sam slobodan da podvučenim opisnim izrazom prevedem englesko the working life. Ako je nekom ipak stalo do “radnog života”, neka mu bude. Bitno je da se Zakon odnosi na diskriminaciju na radnom mestu i prilikom zapošljavanja, da nema veze sa arhitektonskim preprekama, trajnim zbrinjavanjem ili položajem invalidskih organizacija. U velikom svetu ne upražnjavaju zbrajanje baba i žaba.
Zadatak Zakona (cilj, svrha, razlog zbog kojeg je donet) jeste borba protiv diskriminacije pomenute u njegovom nazivu. Nema pozivanja na Ustav ili na međunarodne pravne akte; nema loših prevoda službene frazeologije međunarodnih humanitarnih organizacija, ni oveštalog vokabulara domaćih humanističkih glasnogovornika. Ako neko misli da je diskriminacija invalida koji hoće da se zaposle ili onih koji već negde rade prava stvar, ovaj ga zakon neće ubediti u suprotno. Vaspitavaju nas učitelji, a ne zakonopisci. Ako se neko ne povinuje odredbama Zakona, slede sankcije. Švedskog ministra pravde tamošnje invalidske organizacije nisu morale da ubeđuju kako zakon bez sankcija nije zakon. Niti bi tamo neko od mene tražio da o tome pišem rečenom ministru.
Koga treba smatrati invalidom? Invalidnost je svako trajno ograničenje čovekovih fizičkih, mentalnih ili intelektualnih funkcionalnih sposobnosti, koje je usled povrede ili bolesti nastalo prilikom rođenja ili u kasnijem životu, kao i takvo funkcionalno ograničenje sposobnosti koje još nije nastalo, ali za koje se opravdano može očekivati da će nastati. Ova relativno jednostavna definicija jedino je uputstvo koje Zakon daje poslodavcima i zaposlenima kojima se nameću ozbiljne obaveze u njihovom ponašanju prema invalidima. Nema nikakvog spiska bolesti i/ili stanja koje mogu prouzrokovati invalidnost, pri čemu su retke, egzotične bolesti prirodno izostavljene, pa se pacijenti, organizovani po dijagnozama, bore između sebe čija će dijagnoza dospeti na čarobni spisak, na opšte uveseljenje zdravstvene birokratije. Još manje ima mesta činovničkom nasilju nad životom, izraženom u stavu da je invalid samo onaj ko ima potvrdu odgovarajuće lekarske komisije.
Šta je zabranjeno? Zakon razlikuje dve vrste diskriminacije: neposrednu (direktnu) i posrednu (indirektnu); oba oblika su, naravno, zabranjena. Neposrednu diskriminaciju vrši svaki poslodavac koji osobu sa invaliditetom koja traži zaposlenje ili zaposlenoga sa invaliditetom stavlja u nepovoljniji položaj, postupajući prema njima manje susretljivo nego što bi u sličnoj situaciji postupio prema licima bez invaliditeta, sem ukoliko poslodavac ne dokaže da nepovoljniji položaj u koji stavlja invalida nema veze sa invalidnošću. Švedski zakon, dakle, nalaže poslodavcu da se prema svima koji se nađu u analognim situacijama odnosi na isti način; na poslodavcu leži teret dokazivanja da u konkretnom slučaju analogija ne postoji. Takvo rešenje, naravno, odstupa od načela klasičnog građanskog prava, koje po svaku cenu nastoji da izbegne dokazivanje negativnih činjenica. Za Šveđane, međutim, takva visokoparna pravnofilozofska razmatranja imaju manju težinu od praktične i pragmatične potrebe da se spreči diskriminacija uz istovremenu zaštitu legitimnih interesa poslodavca. Naš zakonodavac, očito, ima neke druge prioritete. Sem toga, švedski zakonopisac se na još jedan način obezbedio od zloupotrebe zabrane diskriminacije: zabrana se ne odnosi na slučajeve u kojima je diskriminatorsko ponašanje opravdano s obzirom na ideološke ili druge posebne interese koji su očigledno važniji od sprečavanja diskriminacije prema osobama sa invaliditetom na radnom mestu i u vezi sa zapošljavanjem. Priznajte da ovo ipak niste očekivali od prosvećenih Skandinavaca. Nije li jednom jedinom rečenicom obesmišljen čitav Zakon? Kod nas bi nesrećni zakonodavac koji bi uneo takvu odredbu navukao pravednički gnev najšireg fronta organizovanih demokratskih snaga na čelu s nevladinim organizacijama kao avangardom. S pravom, jer bi takva jeres neodgovornim političarima, u kojima – hvala Bogu – ne oskudevamo, dala smrtonosni torpedo kojim bi bez muke potopili sve dobre namere predlagača takvog zakona. Ipak, ne prenagljujmo; pre nego što osudimo, pokušajmo da razumemo. Svi ćemo se složiti da postoje stvari beskrajno važnije od sprečavanja diskriminacije. Ljudski život, bezbednost imovine, nesmetano obavljanje privredne delatnosti, čak i maksimizacija profita – na užas dežurnih humanista, primeri su koji mi trenutno padaju na pamet. U redu, ali zašto uvaženi švedski zakonopisac nije taksativno naveo sve interese važnije od sprečavanja diskriminacije? Zato što nije imao poverenja u sopstvenu maštu, smatrajući da zamišljanje svih situacija u kojima se sprečavanje diskriminacije povlači pred važnijim, društveno prihvaćenijim ciljevima i vrednostima prevazilazi ljudske moći. Uostalom, na dalekom Severu ne znaju za draži ideološki pravdane strahovlade, institucija koje postoje da bi bile izvrgnute ruglu, vlasti kao najunosnije privredne delatnosti i poslušničkog mentaliteta koji se nije odmakao dalje od kolektivne mudrosti da “šut s rogatim ne može”. Severnjački pravnici uživaju tu lagodnost da mogu pomenuti ideološke interese, a da ne budu osumnjičeni za komunizam. Kako bi rekli stari Rimljani, “što priliči Jupiteru, ne priliči volu”. Zabranjena je i posredna diskriminacija: poslodavac ne može invalidno lice koje traži zaposlenje ili zaposlenog invalida staviti u nepovoljniji položaj primenom odredbe, kriterija ili proceduralnog pravila koji važe za sve, ali koji praktično dovodi invalida u nepovoljniji položaj u odnosu na lica bez invaliditeta. Slično zabrani direktne diskriminacije, ni ova zabrana se ne primenjuje u slučaju kad je cilj dotične odredbe, kriterija ili proceduralnog pravila opravdan razumnim razlozima i kada je ta mera po- dobna i neophodna za ostvarenje takvog cilja. Da bi, dakle, mera koja se odnosi na sve ali koja pogađa invalide u većoj meri nego druge bila dozvoljena, ona mora:
– imati za cilj nešto što je “razumno”, društveno prihvaćeno, odnosno ostvarivati interes važniji od sprečavanja diskriminacije;
– biti adekvatna, odnosno zaista ostvarivati postavljeni cilj, te
– biti neophodna, to jest da se postavljeni cilj ne može ostvariti merama koje ne spadaju u posrednu diskriminaciju.
Definicijom neposredne i posredne diskriminacije ostavljen je dovoljan prostor ostvarivanju poslodavčevog jedinog opipljivog interesa – maksmizacije profita (ne vidim šta bi se drugo moglo kriti iza “razumnih, opravdanih razloga” ili “interesa važnijih od sprečavanja diskriminacije”), ali je istovremeno pružena zaštita od ličnog maltretitiranja invalida. Konkretno, poslodavac će bez posebnih problema, u skladu s drugim delovima švedskog radnog zakonodavstva, otpustiti invalida čiji radni učinak ne zadovoljava njegove potrebe, ili onoga čiji su materijalni troškovi rada veći od standardnih, ali nikad ne može otpustiti radnika zato što ne može da gleda njena/njegova invalidska kolica.