Savest mi nije dozvoljavala da budem moralno-politički podoban
Autor: Dejan A. Milić
– Čak i najrigorozniji zakon, kad se primenjuje podjednako na sve građane, znači neku pravdu i mogu se podneti njegove sankcije. Strašno je kad čovekova sudbina ne zavisi od zakona nego od zlovolje opakih, pokvarenih ljudi – kaže mr Božidar Todorović, profesor istorije i magistar političkih nauka, negdašnji izgnani predavač istorije u Četvrtoj beogradskoj gimnaziji na Dedinju, rezimirajući svoju trodecenijsku donkihotovsku bitku sa vetrenjačama “samoupravnog socijalizma”.
Upoznat sa svim aspektima kafkijanskog procesa koji je država vodila protiv ovog iskrenog i otvorenog profesora istorije sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, posmatram umornog sedamdesetpetogodišnjaka, koji još uvek crpi životnu snagu iz svojeg osnovnog ljudskog uverenja, da čovek mora hodati uspravno kako bi ostavio dublji trag.
• Profesore Todoroviću, zagazili ste u trideset i treću godinu svoje
bitke za istinu i pravdu. Objektivni posmatrač ne može se oteti uti-
sku da ste tu bitku izgubili i da ste u svom porazu surovo kažnjeni.
Izgubili ste posao, prekinuta Vam je surovo lepa naučna karijera,
dovedeni ste skoro do prosjačkog štapa. Je li Vaša borba vredela
toliku žrtvu?
Ne znam šta bih Vam rekao. Iako ne verujem u predestinaciju, izgleda da sam zbog svog karaktera bio predodređen da ratujem i “poginem”. Iako jesam izgubio bitku sa komunističkim levijatanom, ne smatram sebe poraženim. Cena ljudskosti je nekad preskupa. Ja sam mnogo platio svoju “licencu” da jesam čovek. Znam šta sam sve žrtvovao, ali drugačije, mislim, nisam mogao.
• Recimo, da žmurite i ćutite, kao i mnogi drugi tada.
Da, bila bi to korisna solucija, ali korisno ne mora uvek biti i pravo. Nisam mogao da žmurim i ćutim. Ne bih mogao ni sada. Jedino, možda, žalim što sam bio naivan da poverujem kako je zakon brana svakom zlu. A to je velika prevara koju sebi mogu da “priušte” mnogi.
• Kako je sve počelo?
Tako što je jedan član Samoupravne radničke kontrole naivno poverovao da je njegova dužnost da javno ukaže na sve anomalije u kolektivu u kojem radi. Taj kolektiv, Četvrta beogradska gimnazija na Dedinju, bio je, međutim, pravo osinje gnezdo komunističkih belih medveda i njihovih podguznih muva. Tu je bilo ne samo teškog nerada, već i priličnog kriminala. Možda čak organizovanog, ne preterujem. A akteri su bili rođaci, bračni drugovi i prijatelji visokih komunističkih funkcionera i njihovi poltroni i ulizice. Oni nisu držali nastavu, a lažno su prikazivali da je drže, oni su bili razredne starešine svojoj deci, oni su krali, zapravo, otimali dnevnice, stipendije za odlazak u inostranstvo, stanove…, sve što im je bilo dostupno. Činilo su to bezobzirno, drsko, bez veće želje da išta prikriju. Bili su sigurni u svoju nedodirljivost. Bio je to pravi scenario za film o Divljem zapadu u jednoj “socijalističkoj samoupravnoj obrazovnoj ustanovi”. Posebno su bili zločinci prema deci, jer su stvarali moralne invalide. Drugi su ćutali, ja nisam mogao …
• Ko su glavni akteri toga zapleta?
Bilo je više aktera kako u školi, tako i van nje. Sve sam ih pobrojao u svojim sećanjima za koja se nadam da će uskoro biti objavljena. No, svakako bih od kolega izdvojio direktora škole Dušana Milojkovića i profesore Živojina Mirkovića, Časlava Jovanovića, Jelisavetu Nikolić… I, naravno, zamenicu direktora Milicu Babić, glavnog organizatora mojih progona, koju su njene ulizice od milošte zvali Lola.
• Zašto su ti ljudi bili tako oholi i ostrvljeni?
Bili su moćni. Moć je bila uzrok njihove oholosti. Žika Mirković je rođeni brat Titovog generala Stevana Mirkovića, nekadašnjeg načelnika Generalštaba JNA i osnivača Saveza komunista – Pokreta za Jugoslaviju u vreme višestranačja. Milica Babić je supruga generala Petra Babića, šefa kabineta Josipa Broza Tita iz vremena kad je ovaj već bio izabran za doživotnog predsednika. Samo to je dovoljno da se shvati njihova oholost. Ovi drugi su, kao klasični poltroni, kupili mrvice sa njihovih stolova, koje (istini za volju) nisu ni bile tako male. A ja sam se usudio da javno ukažem na njihove mahinacije i ujdurme i bio sam dovoljno lud da i pored svih “dobronamernih upozorenja” istrajem u svojoj nameri da stvari u školi isteram na čistac.
• Onda su usledili napadi na Vas.
Upravo tako. Jedan uzoran član kolektiva, kome je bila poverena (bio sam uveren) časna dužnost člana Samoupravne radničke kontrole, odjednom je postao nedostojan da drži nastavu. Optužbe ljudi koje sam ja optužio bile su apsurdne, lažne i besmislene do imbecilnosti. Ti ljudi su mi bili i tužioci i svedoci optužbe i sudije i egzekutori. Kao u inkviziciji. Od pet članova disciplinske komisije četvoro su bili i svedoci optužbe. Samo se tako mafija obračunavala sa svojim protivnicima. Izmislili su da sam vređao Tita, omalovažavao narodno-oslobodilačku borbu i veličao fašizam, da sam ismevao dostignuća “samoupravnog socijalizma”… Među kolegama i učenicima mogli su naći dovoljan broj onih koji su prodali svoju savest i lažno svedočili protiv mene. Mene i ljude koji su me podržavali nisu hteli ni da čuju. No, i to im je bilo malo nego su falsifikovali svedočenja nekih ljudi, koja su sami akteri optužbe “čitali”, a, nećete verovati, pred školskim disciplinskim organima je “svedočila” čak i majka profesora Žike Mirkovića, tada jedna osamdesetogodišnja starica. A učenici su pisali peticije da se vratim u nastavu… Nije pomoglo. Iz škole sam izbačen kao šugavo pseto, nezakonitim odlukama školskih organa, na osnovu falsifikovanih, antidatiranih školskih akata i dokumenata, bez prava na žalbu i bez ispunjenja zakonske obaveze kolektiva da mi se nađe drugi adekvatan posao.
• Ali Vaše su muke započele tek pred sudovima.
O, kako je bilo gorko moje spoznanje istine da su tadašnji tzv. “sudovi udruženog rada” samo instrument prisile nad nepokornima, nad moralno-politički nepodobnima. Godine su mi bile potrebne da shvatim kako nije bilo pravde za mene pred sudovima. Dugačka i moćna ruka je bila ruka mojih progonitelja, pre svih Milice Lole Babić. A iz njene ruke jeli su i tadašnja predsednica Osnovnog suda udruženog rada u Beogradu Mikaina Savić, kao i sudije Pantelija Lazarević i Momčilo Rašković Onda ni ne čudi što su i sudske odluke listom bile na moju štetu. A one su donošene nezakonito… Bio sam označen kao neprijatelj sistema i moralno-politički nepodoban. To je bio vid smrtne presude bez prava na žalbu.
• Šta je značila ta moralno-politička nepodobnost?
To je, kažem, bila najgora moguća presuda za jednog čoveka u onom sistemu. Nepodobni su imali tretman gubavaca u društvu. Samo zato što su se usudili da kritikuju sistem, ali još više pojedince koji su se busali u svoja lopovska “moralno-politički podobna” prsa. Ali ko je ocenjivao podobnost “podobnih” i davao im onoliku vlast, to je retko ko smeo da priupita. Ta je podobnost značila bezpogovorno potčinjavanje ne samo Titu i Partiji, već i, možda još i više, lokalnim moćnicima, koji su sebe bezobrazno identifikovali i sa Titom i sa tom Partijom. E, meni SAVEST NIJE DOZVOLJAVALA DA BUDEM MORALNO-POLITIČKI PODOBAN. Zato sam i bio kažnjen.
• Posao više ni u jednoj školi u tadašnjoj Jugoslaviji niste mogli naći.
Jeste li tražili druge poslove?
Za svaki posao za koji je izašao oglas u novinama blagovremeno sam konkurisao. Ne samo da se nisam mogao baviti profesurom, nego mi je u jednom slučaju “moralno-politička nepodobnost” presudila da ne budem primljen na rad u jednoj školi kao baštovan. Otad sam hleb zarađivao radeći kao čistač, noćni čuvar, magacioner, a najčešće kao “vukovac” (na divljoj berzi rada kod Vukovog spomenika).
• Koji su uslovi, osim opštih, traženi za prijem u radni odnos tada?
Moralno-politička podobnost, opredeljenost za samoupravljanje, afirmisanost u društveno-političkom radu, zalaganje za jačanje SKJ i radničke klase, rad u skladu sa politikom SKJ, “posedovanje stvaralačkog odnosa prema društvenim pitanjima”, marksističko-dijalektički pogled na svet… Sva moguća paučina idiotskog poimanja društveno korisnog člana zajednice. Obilje licemernih obmana, kojim je umivana smrdljiva stvarnost. Znate šta je potom sledilo.
• Dakle, progon nije prestao ni posle izgona iz škole.
Nažalost, tada je pravi progon tek započeo. Čujte, ja sam kasnije uspeo da dobijem razne presude u svoju korist i pred samoupravnim i pred redovnim sudovima. Ali te sudske odluke, da se izrazim prosto, niko nije zarezivao. Pa i sam Broz je bio jednom prilikom kazao da se nećemo držati zakona kao pijan plota. Zakon i pravda nisu postojali.
• O Vama su pisale mnoge novine u celoj bivšoj velikoj Jugoslaviji.
Bilo je hrabrih novinara koji su pokušali da javnosti skrenu pažnju na patnje jednog malog čoveka. Mnogo se pisalo o meni. Ljudi su se zgražavali, ljudi su me sažaljevali, ali niko nije mogao da pomogne. Savest ljudi u ondašnjem režimu je već bila eutanazovana. Tako sam, progonjen kao zver, sačekao i višestranačje. Ali se ni tada ništa promenilo nije, jer su se komunisti samo preodenuli i opet zajahali narodu na grbaču.
• O Vama je u više navrata pisao i Vuk Drašković.
Jeste, i on. Dobro je pisao.
• Čudo da mu se 1990. godine niste politički priključili?
Već sam bio star, istrošen ličnom borbom i poprilično beskoristan. Politika ne trpi beskorisne. A osim toga, onako “lajav” možda bih i njemu bio opor.
• Kako su prošli vaši progonitelji?
Dobijali su razne benificije u toku karijere i skoro svi su penzionisani sa svim počastima. Žika Mirković je, pobrao sav kajmak koji je tada mogao pobrati, pa je “vratio iz protesta” partijsku knjižicu. Babić Milica je postala predsednik komiteta za obrazovanje grada Beograda. Mikaina Savić je avanzovala za sudiju Republičkog suda udruženog rada. Takođe su avanzovale i njene kolege Rašković i Lazarević, koji su postali sudije Okružnog suda u Beogradu, kad je Sud udruženog rada ukinut.
• Koji Vam se detalj tokom tih godina mučne borbe za istinu i pravdu najviše urezao u sećanje?
Najpre, teško razočaranje posle saznanja da je Milica Babić strategiju razračunavanja sa mnom – malim čovekom osim u svojoj kancelariji i školi razrađivala i na Vojnoj akademiji u Beogradu. Ej, zamislite, ona je tamo organizovala roditeljski sastanak na kome je vršen pritisak na roditelje i đake da svedoče protiv mene. Na Vojnoj akademiji moćne JNA se raspravljalo o meni!
Sa druge strane, dok sam živ pamtiću susret kod Vukovog spomenika (gde sam čekao da budem angažovan za manuelne radove) sa predsednikom Drugog opštinskog suda u Beogradu u vreme mog progona. Čovek mi se, na ivici suza, izvinjavao i molio da mu oprostim što je učestvovao u činjenju jedne takve nepravde prema meni. Skoro da me je rasplakao zbog svoje skrušenosti. Istovremeno sam osetio satisfakciju kao čovek i teško sažaljenje prema njemu. Poziv preduzimača da se prihvatim posla došao mi je kao spas.
• Na šta ste u svojoj borbi naročito ponosni?
Jao, nemojte to. Na šta da budem ponosan? Možda na to što sam skupio hrabrost da među prvima ukažem kako je društvo počelo da truli i da se raspada najpre na Dedinju. Ali to je vama mladima, kao da sam izmislio toplu vodu.
• Da ste ponovo u istoj situaciji kao u proleće 1974. godine, da li biste isto postupili?
Izvinite, ali pitanje Vam je neumesno. Život mi je prošao u borbi sa vetrenjačama… No, dobro. Ne bih želeo da dospem u takvu situaciju, ali sigurno bih u istoj situaciji isto postupio.
• Život ide dalje.
Ide. I ja ga trošim samo zbog želje da posvedočim o nedorečenim i zlim ljudima u jednom opakom vremenu.
• Jedna od optužbi na Vaš račun bila je i optužba da ste jednom prilikom pred svojim učenicima u negativnom kontekstu izjavili kako je šteta što Drugi svetski rat nije trajao duže. Šta sada mislite o toj svojoj izjavi?
Izjava je izvučena iz konteksta. Kazao sam da je šteta za neke ljude, jer bi sigurno postali heroji, što su izuzetno želeli da budu. Bilo je u tome ironije. No, vidim na šta ciljate. Da je sreće, tog rata ne bi ni bilo. A nema sile ni nesreće koja može da počisti sav ljudski bezobrazluk.
Hvala vam na ovom divnim, dubokim recima istine. Na zalost je do danas sve ostalo isto, samo su se kulise promenile.
Srdacan pozdrav