Recepcija betona – analize i komentari
OTOK MIRA I SREĆE, vratiti se nikad neće
Jedna od zanimljivijih reakcija, i za sada poslednja od javnih, došla je od Mira Vuksanovića, direktora Biblioteke Matice srpske i laureata NIN-ove nagrade za 2005. godinu za roman Semolj zemlja (Filip Višnjić, edicija “Albatros”, urednik: Mihajlo Pantić).
Najpre, ona je zanimljiva zato što je teško precizno reći na šta se ona odnosi, i drugo, što glavni pasivni akter, ili glavni izvor kritičareve frustracije, te stoga i meta njegovog napada, nije Saša Ilić, odnosno odbrana “lika i dela” Gorana Petrovića. Vuksanovićeva reakcija se naravno odnosi na Beton kao na celinu, ali je fokus onoga koji iznuđeno reaguje sveden na uredništvo Betona koje ga asocira na četvoročlanu bandu, videćemo kakvu i kojeg porekla, a videćemo i kome takva asocijacija dolazi na um. Ali, i ovde kao u tradicionalnoj filozofiji i kinder-jajetu – iza/ispod pojave drema suština i vreba pronicljivog posmatrača (igračka ispod čokoladne oplate koja prekriva plastičnu kutijicu), suština nije ni u Betonu ni u “bandi” (bez obzira na broj njenih članova – naravno, bila bi veća čast da je broj protivnika veći), već u cementu koji opasno (i kao reč i kao kritički postupak) sliči lapotu. Miro nije pesnik i sloj zvučanja ove izrazito nepesničke reči cement samo u njegovom sofisticirano poetskom sluhu zvuči kao lapot.
A otkud cement i zašto lapot? Jednostavno, u rubrici “Cement” koja je namenjena književnoj kritici u Drugom broju Betona, dakle jula meseca, pojavila se najoštrija kritika u nas NIN-ovog šampiona pod nazivom “Erazmov trošni Vavilon”, autora S. Ć.-a. Dakle, Miro čeka više od tri meseca i odgovara na negativnu kritiku (NIN – br. 2913, od 26. 10.2006.). Čemu taj zastoj i otkud toliko oklevanje? Nebitno, snage su prikupljene, meta fiksirana i strela odapeta. Da li je to teško palo čoveku koji lobira za nagradu po muškom toaletu ili telefonski apeluje S. Ugričiću povodom fusnote Ilićevog teksta u kojoj je je tek ovlaš pomenut? Verovatno da. Jer treba izaći na dnevnu svetlost, na novinsku agoru, ostaviti trag, dokument koji pripada svima, nastupiti pod punim i pravim imenom i prezimenom i reći svoj stav. I eto “iznuđenog čitanja” pod naslovom “Podsećanje na lapot”. Ali, ne lezi vraže u brazde našeg podmuklo logičnog očekivanja. U sasvim onom maniru koji zaudara na naftalin minulih vremena,1 nema nikakvih imena. Ne pominje se ni Beton kao takav, kamoli imena četvoročlane bande ili ime prikazivača Semolja. Dakle, reč je o jednoj polupitijskoj a providnoj alegorezi za posvećene u stvar, a zapravo o kukavičluku i nepoštenju svoje vrste. Ne dati imenovanom pravo na repliku, ne pridati mu na značaju a ipak ga nekako javno kaštigovati, tek očit je trijumf korisne nejasnoće neodređenosti. Urednicima NIN-a neodređenost ne smeta – počešaće se onaj koga svrbi, strela će pogoditi cilj ma koji on bio, a mi ćemo ispuniti svoju svetu dužnost: uzeti u zaštitu nosioca nagrade sa našim časnim imenom.
Kao što je teško bilo, tvrdio sam u svojoj kritici – nemoguće, pročitati Semolj do kraja, tako je nemoguće razumeti do kraja sve metafore, sva značenjska namigivanja i govore u stranu autora koji ne poseduje elementarnu kuraž da precizno imenuje stvari koje kritikuje. Jer to je, pretpostavljam, za njega literarni stil, a kritika bez imena ili bar nedvosmislenih aluzija, manir otmenosti i (kućnog) vaspitanja. Kad je reč o stilu kritičko-polemičkog govora, takve nejasnoće su pogibeljne i provociraju parodiju. Sakrivanje iza opštosti i neodređenosti manir je malograđanskog/palanačkog kukavičluka i licemerja: šatro govori se principijelno, a zapravo jer se teško guta jedina negativna kritika o svom romanu, docira se sa visina na kojima se nikad nije boravilo, niti se zaslužuju u literarnom i načnom smislu. Od blata (ili manje mirisne tvari) grade se strašne ale i bauci mladih i nevaspitanih bandita od čijih će ruku srpsku kulturu snaći, ili je već snalazi, neočekivano, nezasluženo i apokaliptično zlo.
I na ovom mestu očitava se Mirov dvostruki, kišovski rečeno, švindleraj: ono o bandi (4-člana kineska sa redenicima od reči) i o obnovljenim književnim boljševicima nije izrekao Miro – ma ne, ne bi on to, on samo citira. E sad, zašto ne bi on to rekao? Isuviše je gadno i vulgarno za njega (ali to je uvreda za one koje citira, njegove prijatelje i istomišljenike), isuviše je nedostižno za njegovu kritičku imaginaciju (ali to je uvreda za njegov talenat). Drugo, ne napada Miro samo Beton, Beton je samo jedna, deminutivna (beznačajna i bezopasna, iako po sebi jako loša) ekstremistička grupa. Miro apostrofira i drugu, istu takvu grupu “onih koji stalno gledaju unazad i ne razumeju značaj promene”. Ali, ko su oni? Možda pacijenti iz rubrike “Mixer” (da li je i Miro možda mislio na takve posledice – da posredno kritikuje Dobricu, Matiju i Branu)? A možda takva grupa i ne postoji. U svakom slučaju, s obzirom na to da se prvima posvećuje nesrazmerno veća pažnja, tu leži ipak veća opasnost, iako u deminutivu prave opasnosti nema. Dakle, iznova politika sinteze i trećeg puta, “umerenosti – mere svakog korisnog posla”. Sam po sebi, u mirnodopskim okolnostima ovakav neoaristotelijanizam ima svoje mesto i sociopsihološko i generacijsko opravdanje (sredini su više skloni starci, imućni i srećni). Posle 90-ih i neraspravljene priče o krivici i odgovornosti, treći put je u prvom redu odbrana zločina i saučesništvo u njegovom potiranju. U književnoj kritici to je uravnilovka i podela apanaža po godini književnog staža, bez raspre o vrednostima i knjigama (otud čuvanje generacijskog reda). Uostalom, ako nekog reda ima, Miro ne putuje prvom klasom, valjda je toga svestan.
Indikativan je broj metafora i slika koji opisuju ono zlo i opasno što dolazi od nadrškanih jungera. Kao i obično, u polemičkim napisima koji ne misle krajnje konsekvence svojih optužbi, javlja se osnovna kontradiktornost između retoričke bujice o opasnosti i eksplicitnog stava da je takva opasnost nepostojeće ili zanemarljivo mala. Zlo i naopako koje Beton donosi nije samo:
– u nedostatku domaćeg vaspitanja (zaista originalan Vuksanovićev doprinos popisu nužnih preduslova za književni kritiku),
– u manifestovanju verbalnog nasilja (pesnica u rečenici, poziv na juriš…) koje uvek može da isprovocira i ono fizičko,
– u tome da se koristoljubivo i vandalski teži sticanju vlastitog imena u kulturi, neargumentovanim ruženjem i neduhovitim osporavanjem zaslužnih imena (stereotip i možda projekcija),
– u tome da se poništava pravo na različitost, intelektualnu i poetičku, tako i na odgovor (jer odmah povuku za uvo svakog ko pokuša da im odgovori),2
– u tome da Beton traži i promoviše zabrane svega “drugačijeg”,
već u tome što Beton cementira3 sećanje na boljševički zločin (kako to čini?), odnosno na srpsku nacionalnu tradiciju, koju u Vuksanovićevom tekstu oličava vavilonski spisak srbo-neologizama ili neo-srbologizama (opet, koja je to tradicija i kako to Beton čini?). Ipak, cementiranje je jasno kao dan, jer urednike/saradnike Betona vodi mržnja prema jeziku na kojem pišu i prema književnosti kojoj pripadaju (da mi je bar na 5 minuta prodornost takve intuicije, koja sasvim ciljano nosi optužbu za tzv. anacionalnost). Autori i urednici Betona ne razumeju to što čitaju; ono što pišu, pišu zlonamerno; i u dobrom traže loše, a ako ga ne nađu, fabrikuju ga. Oni bi da ruše sve ustanove od ugleda, tradicije i važnosti u našem društvu. Oni su stranački instruisani, vole samo knjige o srpskim zločinima i, razume se, kao svi ovejani sujetnici i naivni narcisoidi, vole svoje knjige, sektaški isključivci vole samo svoj pokret i kritički metod. Oni su i protiv reda (u smeni prirodnih generacija svakoj pripada svoje, nema mešanja i međusobnog osporavanja) i protiv mudrosti, protiv civilizacije i protiv nacije, protiv istorije i protiv svake vrednosti (štaviše, napadaju baš one, pre svega i samo one sa višegodišnjim ugledom i dobijenim nagradama (prepoznaje li tu neko Mira – ja ne), a prvenstvo imaju autori čija su priznanja uticajna i s dugom tradicijom (a sad? Pa naravno, sve vreme je reč o NIN-u i neprebolu zbog lošeg prikaza – tugo sujetnička!)). Povrh svega i to što rade, rade neznalački, nestručno i paušalno; gađaju nasumice, u masu – pa kog pogode.
Divan spisak. Ima li išta što Miro nije spomenuo, što bi ostalo za druge ozbiljne kritičare Betona i ne manje difamatore istog (biće im ispod časti podražavati dobitnika uticajnog priznanja sa dugom tradicijom), ima li išta što valja? Ne, reklo bi se da ne, i po dva puta ne.
Ono ni prikazivač Semolja nije pronašao nešto posebno dobro u tom romanu, ali kako to da se autor nije zadovoljio onim silnim udvoričkim i ignorantskim kritikama, pisanim ili kao lančana reakcija na sadržaj saopštenja NIN-ovog žirija ili po narudžbini ili kao naklon prijatelja Matičinom godfather-u? NIN kao totem obavezuje u toj meri da se zaboravlja jako tesan rezultat, činjenica da se Semolj izvukao na penale (3:2), uz očit defanzivan stav Aleksandra Jerkova – pošto Albahari nije napisao remek-dela, onda Miro. Što će reći da Albahari jeste napisao remek-delo, osta Miro sa srebrom. Dakle, ipak je šampion rezerva i talac Pijavica, koje nisu remek-jerkovelo.
Sumarno, reakcija Mira Vuksanovića sugeriše da svi moraju duvati u istu kritičku tikvu. Miro švercuje vlastiti sujetni jal zbog lošeg prikaza iza principijelne reakcije zabrinute poštenjačine koja zbori u ime opšteg interesa, pri tom fabrikujući stereotipe i preteći govnjivom motkom kvarnim i nezahvalnim unucima.
- Sa kojim naravno ni onaj ko reaguje, ni svi najmanje sredovečni difamatori Betona nemaju nikakve veze, tek pod tim režimom su stekli titule, socijalne pozicije, materijalna dobra, a sve to braneći političke slobode, ljudska prava i pozitivnu selekciju kadrova. [↩]
- Na stranu “povlačenje za uvo”. Pristojnost bi verovatno u ovoj interpretaciji nalagala da se pogne glava i pokunjenog repa polje istine prepusti svakom ko odgovori, posebno ako je stariji i ugledan, bez obzira na to šta saopštava. Što bi svakako bilo paradoksalno poimanje polemike. [↩]
- Prećutkuje, prekida, zabranjuje, omalovažava – šta od svega toga? Sve u isto vreme? [↩]