Recepcija betona – analize i komentari
Saša Ćirić
književnik, Beograd
Poklon – danajski darovi ili P(r)okazivanje aktera
Anketa u Politici (petak 21. jul i subota 22. jul)
Povod
Pojavu Prvog broja Betona pratio je poveći intervju objavljen istog dana u Politici sa Sašom Ilićem, gde se jednim pitanjem i odgovorom posredno najavljuje nastup nove generacije kritičara i procenjivača prilika na našoj književnoj sceni. Tik posle Drugog broja Betona zatekla nas je informacija da je redakcija za kulturu lista Politika kontaktirala 20-ak pisaca mlađe i srednje generacije sa nekoliko pitanja o Betonu. Prva pomisao bila je da sledi linč, raspinjanje, ograđivanje, pacifikacija… Međutim, poveći prostor, dvodnevno trajanje, afirmativni naslovi sugerisali su poruku o nečem novom i važnom u kulturnoj ponudi naše scene. Opet, letnje doba, tradicionalno bez kulturnih dešavanja (Beton nije tempirao svoj izlazak za jun mesec, jer suša je zamka i za malo kiše), ostavljalo je prostora u novinama za veće temate o bilo čemu, pa i o Betonu. Bilo kako bilo, anketu Politike vidim kao podršku. O drugoj važnijoj funkciji te ankete, kao i emisiji “Trougao” Nataše Odalović na Radiju Slobodna Evropa (učesnici: Gojko Božović, Vesna Trijić, Saša Ilić), pisao sam u “redakcijskom” uvodniku za treći broj Betona – otkrili su nam da intelektualna korumpiranost u srpskoj kulturi ide mnogo dublje i dalje nego što smo u prvi mah verovali. Tako će i polje delovanja i nalaženja novih saradnika biti bitno suženo, i to ne samo iz razloga njihovog kukavičluka koliko zbog temeljnog ideološkog neslaganja.
U ovom odeljku se analizira koji su to stavovi bili izneti i pokušava prodreti iza njih. Iako svi anketirani ne zaslužuju podjednaku pažnju, ipak će im ona biti posvećena u meri u kojoj su njihovi stavovi recepcijski indikativni.
Ljubica Arsić je tužna “kad pisac napadne pisca jer svi znamo kako je teško stvoriti nešto dobro” (očigledno misleći na Ilićev tekst o Goranu Petroviću, pošto Bata Jakovljević, koji je pisao o Ćosiću, pored toga što nije posebno poznat našoj sredini, nije pisac). Stvar elementarne logike. Kad “pisac” piše kritiku ili se služi književno-kritičkim aparatom interpretacije, da li je i dalje pisac ili je sada čitalac/tumač, načelno ni bolji ni gori, ni povlašćeniji ni uskraćeniji od svakog drugog čitaoca? Naravno da nije više pisac, odnosno da to što piše i objavljuje spada u daleki drugi plan iza argumenata kojima se u kritičkom tekstu služi i stavova (čitanja) koje iznosi. Lj. Arsić oseća da nama nedostaje kritičar od autoriteta i integriteta “kao što je nemački kritičar Ranicki”, koji polemiše sa delom a ne sa piscem (nije jasno odnosi li se ova natuknica i na tekstove u Betonu), “i kad greši, ima stav, estetski” (zanimljivo, greška Ranickog i kada je ima ne krši dogmu o autonomiji književno-umetničkog dela). Ali, zašto takvih kritičara kao što je Ranicki, autoritativnih i integrativnih, nema na našoj književnoj sceni (a samim tim ih nema ni u Narodnoj knjizi gde Lj. Arsić objavljuje svoje priče i romane)? Da li je možda Lj. Arsić i svojim urednicima postavila to pitanje koje postavlja javno na stupcima novina, kud se dede njihov autoritet i integritet? Odgovor je u paradoksalnoj suprotnosti sa Ranickim kako ga je opisala Lj. Arsić. U nas nema Ranickih jer se ne polemiše ni sa kim i ni povodom čega, a nema i stoga što se oportuno i ignorantski obdelava dogma o autonomiji dela (nedopustivo je sve što nije postupak, lik, opis… Svaka vrsta značenja, poruke, strukturalne tendencije u tekstu koja ga nadilazi je politizacija ili prljanje njegove nevinosti i čistote. Verujem da bi francuski simbolisti doživeli ekstazu da počuju kakve nastavljače posle vek i po imaju u današnjim srpskim piscima i teoretičarima). Lj. Arsić strepi od Vremena (njeno je početno veliko slovo, nije greška) kao od jedinog pravednog i konačnog sudije. Ta strepnja, kalsicistička i starmala do srži, jedna je od najbesmislenijih i naispraznijih floskula (plaši se dok pišeš i za ono šta/o čemu pišeš, a ne za budućnost, koja će se plašiti sama za sebe – moglo bi se reći parafrazom poznatog mesta iz Biblije).
Vladimir Arsenijević, kome se najmanje može zameriti odsustvo javnog kritičkog angažmana i profilisanja scene sa pozicije alternativnog izdavača, ipak ne deli razumevanje medijskih prednosti sadašnjeg koncepta Betona, kao dodatka pri dnevnom listu na 4 strane. On očekuje/ traži/smatra svrsishodnijim da Beton postane književni časopis. Časopisi su za uži krug ljudi, stabilnije izdavačke prilike, veću kupovnu moć i izgrađenu kupovnu naviku profilisane publike, akribične analize i posvećene čitaoce… Ali, nastavimo razmišljanje V. Arsenijevića, zašto 20-ak relativno redovnih i aktivnih književnih časopisa, magazina, listova i novina, pa i dodataka za kulturu dnevnih novina, ne “zadovoljava” standarde Betona, drugim rečima, čemu još Beton preko svega toga, odnosno, otkud ta potreba za Betonom koju nisu u stanju da zadovolje ostali časopisi? Upravo o tome govorimo sve vreme: ideologija, anahronost, kukavičluk, neznanje.
Druga primedba V. Arsenijevića, da su potrebni i afirmatvni prikazi, takođe je dobronamerna ali ide mimo koncepcijske intencije Betona. Ovde nije reč o nemanju prostora za afirmaciju, već o svesnoj programskoj restrikciji (da ne kažemo o identitetu kulturno-propagandnog kompleta). To je neka vrsta dobrovoljne humanističke “žrtve” urednika i saradnika Betona – osudili su se na negativne emocije (delimično nadomeštene satiričnim pisanjem) i na nepisanje o omiljenim autorima i o dobrim knjigama kojih ima i kod nas.
Slično, mada teorijski obrazloženije tvrdi Igor Marojević. Marojević zaziva kritičku instalaciju “pozitivnih rešenja” i smatra da bi takva rešenja bila nužnija za prelom ili promenu kulturnog modela. Tačno, ali u odnosu na šta bi se ta promena obznanila: na hiperprodukcijsku gomilu neobrađene novine, na klanovske podele i neselektivnu hrpu afirmacije koje štekta sa tribina i iz periodike, obrazloženja žirija i komercijalnog presa izdavačkih kuća. Kako bi se to pozitivno rešenje videlo od ovog silnog šuma, simulacije kritičkog govora i čistog, nerecikliranog đubreta? I drugo, zašto bi neko verovao u “pozitivna rešenja” mlade ekipe iz Betona, kada bi to bio jedan od toliko stavova i ukusa koji se bezočno nude. Paradoksalno, ali tačno i neophodno, tek negativna kritika stvara integritet kritičara i otvara put, zapravo čini mogućom i smislenom afirmativnu kritiku. Tamo gde je sve utopijski sjajno, ne postoji potreba ni za kakvom kritikom, ni za kakvim poređenjem, suđenjem, pa ni ukusom.
Zaista, prevodi kao takvi, ali i same prevedene knjige, poseban su problem, čiji značaj nadilazi Beton, jer mi pratimo samo domaću radinost.
I. Marojević kaže da prelom nije stvar jedne generacije, da nisu dovoljni samo ljudi u Betonu, te da do smena treba doći evolucijom a ne revolucijom. Dobar misleni slalom. Beton ne traži da sam obavi dirty job (fala na neumerenoj proceni novinarki Politike, ali moć Betona nije tolika), drugo – gde su predstavnici starijih generacija? Zašto sam I. Marojević ne piše negativnu kritiku, sem za pare, ali i tih honorisanih kritika se nismo načitali ispod njegovog pera – a i kako da piše kada je trenutno činovnik, urednik jedne izdavačke kuće?
I najposle, otkud sad revolucija, iz kog budžaka pozitivnih misli o Betonu ispade. Da li to treba shvatiti kao dobronamerno upozorenje neiskusnima, što bi bilo analogno kucanju na otvorena vrata i kad se jasno vidi da su ona otvorena.
Iskazi Vase Pavkovića, kao i u nekoliko drugih tekstova i polemika (recimo raspra sa Tihomirom Brajovićem o Kiši i hartiji Vladimira Tasića), veoma su zanimljivi, pre svega psihološki. On, kao i svi ostali, napada Ilićev tekst (on još kao Petrovićev urednik), ali hvali tekstove S. Ćirića i B. Jakovljevića, iz čega izvlači zaključak o dvojnoj perspektivi Betona. Neki saradnici bude nadu, a neki drugi saradnici tu nadu uništavaju. Kao i obično, tuđ napor navodi na svoju vodenicu, da napadne kritičare, članove NIN-ovog žirija koji su glasali za roman Mira Vuksanovića (što je stari megdan koji V. Pavković deli sa članovima ovog žirija u istom sastavu). Problem Vase Pavkovića je u tome što niko ne veruje u njegovu principijelnost i književni ukus. Neko ko štampa pamflete Nebojše Vasovića kao prvorazredno polemičko štivo, a hvali pripovedno umeće Ljiljane Habjanović Đurović (bez obzira na moguće razloge zašto to čini), ne može biti baš pouzdan arbitar u stvarima književnim, uprkos stečenom ugledu i čitalačkom iskustvu.
“Ko nosi vodu, a ko sipa cement?”, V. Pavković poručuje da što pre odgonetnemo odgovor. Pa ko nosi a ko sipa, i zašto ne kaže neko od onih ko to znaju, recimo sam Vasa Pavković; i nama i srpskoj kulturi će biti lakše od toga. “Vreme za smenu mišljenja u srpskoj književnosti je davno došlo, a tada i prošlo”. Zbunt, šta reče magistar. Zašto se “mišljenje” stalno ne bi smenjivalo, a ne samo u jednom trenutku “davno”? Promene paradigme Miloševićevog doba nema uz uredničku, promotersku kritiku i selektivan pristup: pisci naše izdavačke kuće su sjajni, a od ostalih neki su dobri (postaće sjajni kada nam se pridruže), ostali su šit (mada su im svima vrata naše svenarodne kuće uvek širom otvorena).
Drugi dan ankete Politike o betonskom fenomenu u začetku doneo je tekstove 2+1, licemerno sviranje Malaparteu o potrebi negativne kritike (koju kritiku sami deklarativni hvalitelji ne opslužuju) i lament zbog “neobjektivne i nedobronamernog” teksta (zamišljajte baba-devojke i figurine od drvenog gvožđa objektivne i dobronamerne kritike). Takođe, umesto fotografija odabranih učesnika ankete, dakle Bojana Jovanovića, Mladena Veskovića i Aleksandra Stevića, uturene su sličice Šek- spira i Njegoša, iako se Beton nije bavio ni jednim ni drugim (Njegošem kao piscem domaće literarne tradicije možda i hoće, posebno načinima njegovog čitanja; Šekspirom, dokle god poštuje svoj koncept nikad neće).
Zanimljivo je i to da je naslov koji najavljuje drugi deo ankete glasio “Misliti drugačije”, da bi se sutradan članak sa pomenuta tri učesnika ankete pojavio pod naslovom “Misliti drugačije, ali…”. Kome je zasmetala neumerena afirmativnost prvog naslova, upućena “neprijatelji- ma” onog kulturnog modela koji u svom subotnjem kulturnom dodatku nudi upravo ova novinska kuća, sasvim je svejedno. To “ali” je pokvarilo devojačku sreću, te će morati da bude prikačeno makar kao prirepak betonskoj konstrukciji – mislite vi drugačije (koliko i kako god hoćete), ali (stvari stoje drugačije / nemate vi pojma ni o čemu / ima tu i drugih strana / zanemarujete persone sa bojadisanih sličica, vrednosti i tradicije koje oni oličavaju…)
Jedini koji je razumeo poentu Betona bio je Aleksandar Stević. Beton odista preispituje vladajući književni kanon. Međutim nije samo reč o kanonu vrednih dela ili kanonu književne vrednosti kao takve, već o delima koja su oblikovala ideološke poruke i služila kao ideološki model komunikacija i transmisija značenja koja se emitovala sa pozicije moći, svejedno da li književnost ima tu snagu da pokreće i podučava mase. Dakle, Betonu je važniji nacionalistički konzervativizam pre književnog kanona. A. Stević u pogledu Gorskog vijenca progovara iz srca Betona, gotovo kao njegov pokretač ili aktivni učesnik: “U ovoj zemlji većina još veruje da narodne pesme i Gorski vijenac sadrže univerzalno primenjive moralne obrasce, što je besmislica”, rekao je Stević, novinari to istakli u masnu glosu, odmah proradila fotodokumentacija za slike Šekspira i Njegoša… Ali, (ovo je pravi redosled: tri tačke, pa ali, pa zarez) to jeste lepo, ali nije Beton. A nije ne zato što takav stav ne bi mogao da bude štampan u Betonu, već zato što Stević nije izrazio želju da progovori o takvim besmislicama, bilo na tragu Grinblata o Njegoševom dobu, bilo na tragu Vahtela o načinima institucionalne upotrebe Njegoša u obrazovanju i na fakultetu.
Mladen Vesković je naveden kao književni kritičar, što je bio samo formalno kao najbolji učenik najgore tradicije kritike koju su iznedrili Mihajlo Pantić ili Vasa Pavković u svojoj drugoj, miličko-mijovićevskoj fazi. Zapravo je urednik IK Filip Višnjić, sa kojom je ostao u nefor- malnoj ugovornoj vezi iako je za poslednjih nekoliko godina promenio nekoliko izdavačkih kuća (Evro, Građevinska knjiga, Klio) i jednu advertajzing agenciju, a trenutno je na položaju pomoćnika ministra kulture.