Prodali veru za večeru
• Pošto si rekao da je Milošević “mučenik”, kako vidiš ulogu Vojislava Šešelja u Den Hagu?
Pa Šešelj je u malo drugačijoj ulozi, jer Miloševića su lovili kao divlju zver. Sećaš se upada u njegovu kuću, utamničenja od mesec dana u Centralnom zatvoru ovde da bi ga, bukvalno preko noći, prevezli tamo. A Šešelj ne. Šešelj je godinama znao da će ga kad tad pozvati u Hag, jer ih je jednostavno “pročitao”. On je bio spreman na to i otišao je u Haški tribunal bukvalno da bi ih raskrinkao, da bi raskrinkao njihovu vezu sa zapadnim silama i njihovu ulogu protiv srpskog naroda. Otišao je dobrovoljno tamo i gleda na to kao na bitku, koju je rešio da dobije. Ovi iz tužilaštva Haškog tribunala svesni su na šta on ide. Ne mogu da kažem – nama je bilo vrlo teško zbog toga. Znamo da dobio – ne dobio, on će tamo biti osuđen. I da jeste i da nije kriv. Nećemo ga videti bar pet-šest godina. A, on je stvorio ovu stranku, svima nam je drag, radili smo sa njim. On je dobijao batine zbog nas. Bio je tužen zbog nas. I još svašta. Mi smo bukvalno ovde kao neka porodica i kada neko iz naše porodice ode u zatvor, nije ni malo prijatno. Nije lako ni njemu. On se smeje sve vreme i šali se, ali videlo se da mu nije lako. Nije to mala stvar. Tako da, u suštini, on ide tamo kao vitez, a ne kao mučenik. Za razliku od Miloševića, koji je bukvalno transportovan tamo protiv njegove volje i koji sada pokušava da spasi šta se spasiti može u njegovom slučaju. A Šešelj ne, Šešelj je u drugoj ulozi.
• Ja bih sad prešla opet na “Radikalske talase”: Kako je došlo do ideje da se pravi takva vrsta emisije? Ako sam te dobro razumela, ti si imao tu ideju.
Nije to konkretno samo moja ideja, već je to ideja Generalnog sekretarijata, tj. tog partijskog tela u kome sam i ja. Apsolutno je jasno da je televizija najmoćniji medij. Stranka je već imala svoju novinu “Veliku Srbiju”, a i mnoge stranke ovde imaju svoje štampane medije – novine, časopise. U toj političkoj utakmici, da tako kažem, mi smo zaključili da jednostavno moramo nekako da ovladamo i medijem kao što je televizija. Naravno, kada neko hoće da vodi svoju televiziju, to iziskuje ogromnu količinu novca, koju mi nismo imali. Zato smo morali da nekako ograničimo taj vid naše prezentacije samo na tu skromniju video produkciju, koju bismo emitovali preko nekih privatnih TV stanica, gde bismo imali svoj termin. Da nas što veći broj ljudi vidi i da bismo ih upoznali sa našim stavovima. Situacija je bila takva… SPS je tada bio na vlasti, a SPS i JUL su bili, da tako kažem, bratske stranke. Oni su se trudili da, što se tiče državnih medija, ostvare potpunu kontrolu. Iako smo mi bili u koaliciji sa njima, njima baš i nije odgovaralo da i nas ima na tim državnim medijima iz prostog razloga što su znali da ćemo se kad tad sukobiti. Tako da su hteli da nas isključe iz igre i na državne medije nismo mogli da računamo. S druge strane, veliki broj privatnih medija je bio naklonjen tadašnjoj opoziciji, a sadašnjoj vlasti, i delimično finansiran od njih, pa smo znali da nema šanse ni tu da se probijemo. Jedino rešenje su nam bile one privatne televizije koje pokušavaju da izgrade neki svoj profesionalni stav, ali koje nisu baš u takvim finansijskim uslovima da mogu da se vide bolje, da imaju veći domet, veću pokrivenost teritorije. Tako smo završili na TV Palma i još tridesetak lokalnih televizija, koje su, naravno, bile ograničene pokrivenosti, ali kada se skupi tako veliki broj televizija i kada se napravi jedna mreža od svega toga, onda to ima neki efekat. Nekako smo uspeli da probijemo tu blokadu kojoj smo bili izloženi od strane i jednih i drugih upravo pomoću emisije “Radikalski talasi”. To je, naravno, posle prešlo u hiperprodukciju… Završilo se krajem 2000, kada je tim televizijama zabranjeno da nas emituju.
• Pošto si pomenuo finansiranje: kako se Srpska radikalna stranka finansirala do 5. oktobra 2000. godine?
Finansirala se otprilike kao što se finansira i sada. Po zakonu o političkim organizacijama, svaka parlamentarna stranka shodno svojoj snazi, odnosno broju poslanika u parlamentu i procentu birača koji su im poklonili poverenje, dobija svakog meseca određeni novac iz državnog budžeta, jer ti poslanici čine državni aparat. Predstavnici stranaka čine državni aparat. Odatle se većim delom finansira SRS. I pre i sada. Ostatak sredstava koje stranka dobija su članarine. Čak mogu da se pohvalim da je SRS najorganizovanija politička organizacija u Srbiji što se tiče pitanja naplate članarina. Svaki član plaća članarinu SRS koja iznosi za 2003. godinu 1 evro, tj. 60 dinara godišnje. Svi to plaćamo. SRS ima oko 350.000 članova i to, kada se skupi, nije zanemarljiva svota. Treći vid finansiranja su donacije od strane imućnijih članova SRS. Ima članova koji su uspešni industrijalci, uspešni privrednici. Za njih nije nikakav problem da izdvoje, recimo, 500 ili 1.000 evra mesečno za stranku. Nikakav problem, a stranci to znači. Naravno, njih niko ne prisiljava na tako nešto, već sami dobrovoljno izdvajaju taj novac, koji je za njih malo, a za stranku mnogo. SRS sve svoje aktivnosti, sve svoje zaposlene, sem volontera, plaća od tog novca. Znači, od novca iz budžeta, od članarine i od donacija privrednika koji su joj privrženi.
• Zašto se 5. oktobar dogodio baš 2000. godine?
Pa, ja mislim, a to je moj lični stav, da je 5. oktobar refleksija poraza na Kosovu i onoga što se dešavalo pre toga. Generalno, zahvaljujući svojoj nesposobnosti, stvarima na koje bivši režim nije mogao da utiče, a tiču se odnosa međunarodne zajednice prema Srbiji i interesa veli- kih sila, režim je postao vrlo nepopularan u Srbiji. Mislim, pre svega, zbog manjka demokratije. A kap u prepunoj čaši bio je gubitak Kosova, jer je dosta ljudi izginulo, velika šteta je napravljena. Svi koji su rođeni pre tog 24. marta 1999. godine nose neke traume iz celog tog perioda, iz ta tri meseca. Konkretno, moja majka se i dalje trgne kada čuje avion kako preleće, pa makar bio i “boing”. To su traume – zvuk motora, probijanje zvučnog zida, itd. Velike traume. Na kraju, koji je bio rezultat što se Kosova tiče? Ostali smo bez njega. U celom jednom nizu – prvo, pad Republike Srpske Krajine, za koju je, takođe, veliki broj ljudi izginuo, pa onda nepovoljan mir koji je proistekao Dejtonskim sporazumom za Republiku Srpsku, gde je takođe mnogo ljudi izginulo. Pa sve ono što su ovde ljudi preživeli – sankcije, nemaštinu, inflaciju 1993., gladovanje, besparicu, itd. U isto vreme dok su se lideri SPS-a i JUL-a iživljavali na najmonstruoznije načine. U zemlji gde je plata bila nepunih 100, 150 maraka, prolazi sin predsednika Miloševića u skupim kolima i hvali se po novinama kako je slupao njih 14. To izaziva određeni revolt u ljudima, nezadovoljstvo. “Oni mogu tako, a mi nemamo elementarne uslove za život.” I, povrh svega, Kosovo. Za Kosovo je svaki Srbin intimno vezan. Nema Srbina kome nije stalo do Kosova. Ono je i u pesmama i u celokupnoj srpskoj istoriji. To je jedan pojam koji se ne može tek tako opisati. Mogu da pričam ceo dan, ali ne bih mogao da ti opišem šta Srbi osećaju prema Kosovu. To je bio vrhunac. Onda, kada je već “dogorelo do nokata”, počelo je da se traži neko alternativno rešenje. Tada se Milošević smučio svima, ali zaista svima. On jednostavno više nije mogao da ostane na vlasti. Kada su došli izbori 2000. godine, uz pomoć neverovatne medijske kampanje, DOS je uspeo da celo to narodno nezadovoljstvo usmeri na svoju stranu i da iskoristi tu mržnju prema Miloševiću da dođe na vlast. Građani to nisu posmatrali kao: “Idemo da glasamo za DOS”, već su svi govorili: “Idemo da glasamo protiv Miloševića”. Tako da je on tada dobio nekih 38% kao kandidat za predsednika države, a Koštunica 51%. Znači, bilo je “tesno”, ali ipak dovoljno po zakonu za pobedu. Mi smo bili na trećem mestu. Dobili smo mnogo manje, nekih sedam, osam posto. Ostali nisu ni izašli na izbore. Znači, apstinenti. Iskoristivši to narodno nezadovoljstvo, DOS je pobedio. Tu je postojala jedna varijanta koju Milošević tvrdoglavo nije hteo da iskoristi, a mislim da je nije čak ni video. Njemu je bilo pošto-poto stalo da bude predsednik države, pa makar SPS izgubio vlast. Ništa mu nije bilo bitno, samo da on bude predsednik države. Zbog toga je ponovo krenuo, kao 1996., da masovno poništava izbore po biračkim mestima i da falsifikuje broj onih koji su izašli na izbore, pokušavajući da predstavi da nije izašao dovoljan broj građana i da mora da se ide u drugi krug. Činjenica je da je tada SPS na saveznom nivou bio u koaliciji sa JUL-om i sa Socijalističkom narodnom partijom Momira Bulatovića, crnogorskom, a do izbora je bio i sa nama. Nakon izbora je rezultat bio takav da bi SPS, i SNP Crne Gore imali većinu u parlamentu. Neverovatna scena! Što se tiče parlamentarnih izbora, DOS nije pobedio, već je izgubio. Bio je pojedinačno najjači, ali kao koalicija ne. Izgubio je izbore. Međutim, to Miloševiću nije bilo dovoljno. Mogao je da kaže: “Evo, poslednji akt koji ja izdajem kao predsednik je to da ću izabrati novog mandatara.” Izabere nekog svog čoveka da Skupština izglasa novu vladu i da prepusti predsedničku poziciju Koštunici. DOS ne bi uradio ništa, jer je kod nas predsednik, pogotovo predsednik savezne države, čisto protokolarna funkcija. Celu vlast ima vlada – kancelarski sistem, kao u Nemačkoj. Ništa ne bi uradio. Ali on je želeo pošto-poto da bude predsednik, dodatno je iritirao građane očiglednom krađom izbora i sve to je dovelo do 5. oktobra.
• Kako si ti lično doživeo 5. oktobar?
Znao sam da do toga mora da dođe, jer zaista se svima bio smučio. Meni se neverovatno smučio, a mi smo još uvek bili u koaliciji s njim, pa kad sam ja, kao pripadnik stranke koja je u koaliciji s njegovom strankom, bio toliko iritiran, mogu da mislim kako je bilo drugim ljudima, običnim građanima. Mnogi moji prijatelji su bili na ulici 5. oktobra… Moji prijatelji koji su glasali za radikale, koji su bili za nas na izborima i koji nisu bili uz DOS. Ali njima se on smučio i hteli su pošto poto da ga skinu. To je jednostavno bilo tako. Ja sam njih razumeo, ali sam znao da iz toga neće ništa dobro izaći, jer sam znao ko predvodi te demonstracije. Zbog toga sam bio vrlo skeptičan što se toga tiče, a jedna rečenica koju je DOS forsirao tokom predizborne kampanje i neposredno nakon pobede na izborima, a koja je glasila “neće biti revanšizma”, ubedila me je da sam u pravu. Revanšizma je bilo i to neverovatnih razmera. Jedino što me teši je što vidim da se i DOS smučio narodu. Pogotovo juče, posle hapšenja Šljivančanina. Jezivo su se smučili. Moguće je da će i oni proći, ako ne i gore, kao Milošević. To je ono što mi je drago. Pošto uvek volim da sam na licu mesta, a hvala bogu živim u blizini, prolazio sam ja 5. oktobra Trgom Nikole Pašića, ispred Savezne skupštine i video sam šta se dešava. Prolazio sam to veče, 4. i 6. oktobra. Uvek kada je neka veća gužva u gradu ima i onih koji gledaju da se okoriste. Gledao sam kako iznose televizore i raznu drugu tehničku robu iz Savezne skupštine. Gledao sam kako su je zapalili. Tu robu su unosili u autobuse koji su bili parkirani u blizini. Neverovatna jedna scena! Jedan “majstor” je bio toliko uporan i toliko dokon da je… Pored fontane na Trgu Nikole Pašića su dve česmice, gde ljudi piju vodu kada su žedni. “Majstor” je uspeo da iščupa celu česmu i da je odnese kući, što je po meni bilo potpuno ludo. Šta će to njemu?! Pola grada je bilo demolirano, pola grada je bilo zapaljeno. Za RTS mi i nije toliko žao. Premda moj otac ima izreku: “To ćemo na kraju svi mi platiti.” Jer, tako i jeste. Za Skupštinu mi je bilo žao, jer nju ni Nemci nisu bili zapalili kada su okupirali Beograd, a sada je bila zapaljena. Bilo mi je krivo, a pošto sam znao ko je time došao na vlast, nimalo se nisam radovao.
• Šta misliš o ulici kao forumu protesta?
Pa, ako može da se izbegne, utoliko bolje. Ja sam, ipak, za to da se političke razlike, kao u svim normalnim zemljama, iznose u skupštini… Kao što sam rekao, ovde demokratija nije bila baš u nekom usponu od Drugog svetskog rata, a nije ni pre toga. Ovde je ulica kao vid političke borbe neminovna. Postoji ulica, tj. demonstracije i postoji revolucija. Dva različita pojma. Mi nekako nikada nismo bili pobornici toga da se vlast osvaja revolucijom, jer nam je to neprirodno. Svaka revolucija je jedan vid nasilja, a mi nismo tome skloni. Što se tiče demonstracija, u situaciji kada te nema u medijima, kada ne možeš da kažeš šta misliš, kada te optužuju i šta jesi i šta nisi a ne daju ti mogućnost da odgovoriš na te optužbe, onda je možda ulica jedino rešenje. To je otprilike sada situacija. Evo, juče… Sinoć je ulica bila metod odbrane, jer drugačije nije moglo. Krenuli su silom, građani su se organizovali, branili su se silom kako su jedino mogli.
• Koje medije si ti pratio? Kako si se još informisao osim preko medija?
Pa, na svu sreću, u Beogradu su uglavnom pokrivene sve televizije od većeg značaja u Srbiji. Znači, BK, sva tri državna kanala, Studio B, koji je doduše lokalna TV, ali veća lokalna TV. PINK tada nije imao Informativni program. TV Politika, koja je takođe nacionalna. Kada gledaš sve, onda izvučeš neku sredinu. Naravno, televizije, sa izuzetkom BK, uglavnom su bile pod kapom režima. I dan-danas je tako. BK nekad hoće, nekad neće, nekad jeste, nekad nije. Tu još može nešto da se provuče. Ali ako je čovek želeo da dobije neku celovitiju sliku, onda uzme da čuje šta misli i druga strana. Što se tiče štampanih medija, situacija je bila obrnuta, jer tu je bio vrlo mali broj štampanih, državnih medija. Samo “Večernje novosti” i “Politika” su bile pod rukom države, a sve drugo je bilo opoziciono. “Glas javnosti”, “Blic” i trista novina po unutrašnjosti. I to novina sa velikim tiražom. Tako da je postojala fina mogućnost da čovek bude informisan. Sa te dve strane. Što se tiče treće strane, izvlačiš neku sredinu. Postoji, takođe, kao sredstvo informisanja i internet. Ako želiš da se upoznaš sa nečim većim, sa nekim širim opsegom, onda kreneš pa surfuješ po internetu. Uvek možeš da se informišeš.
• Kakav odnos je tvoja stranka imala prema državno nezavisnim medijima? Tu mislim još na “Evropljanina”, B92, Radio Indeks npr, a naveo si već “Dnevni telegraf”.
Mi smo tačno znali koji je medij kakav. Imali smo jasnu sliku prema svakom mediju. Imali smo i dobru i rđavu saradnju sa svakim od njih, u zavisnosti od trenutka. Ali, uvek smo se trudili da budemo maksimalno korektni i profesionalni. I dan-danas. Naravno, to nije uvek bilo tako, ali očekivanja su bila. Konkretno, za B92 tačno znamo kakvi su oni. Oni su bili član ANEM-a, Asocijacije nezavisnih elektronskih medija. O njima imamo brojne podatke da su finansirani od Amerike. Ali, i pored svega toga, uvek smo se trudili da imamo korektnu saradnju sa njima, prvenstveno korektnu saradnju sa novinarima. Bilo je tu i nekih zađevica i ovoga i onoga… I sa Šešeljom i sa novinarima. Ali generalno smo se uvek trudili da imamo korektnu saradnju.
• … i sa Radio Indeksom npr.?
Kako da ne. Što se tiče Radio Indeksa, oni su nam dostavljali masu podataka o kojima sam ti pre govorio. Stizali su nam sa Radio Indeksa. Konkretno, kada je Vučić kao ministar informacija govorio da je taj i taj medij, novina ili televizija dobila toliko i toliko novca od Soroša, recimo, pa pokaže papir… To je nama sve stizalo sa Radio Indeksa. Oni su znali sve to, pa su nam dostavljali sve podatke.
• Znači, oni su imali dobra istraživanja ili dobre kanale za informacije?
Ne, nego su oni bili u istoj toj igri, pa su imali neki svoj interes da nas upoznaju s tim podacima. Verovatno su sedeli na dve stolice, igrali na više karata, na više takmičara. Jer, ko zna šta ovde donosi noć, a šta donosi dan. Bili su oprezni. Dobijali smo podatke od njih i ne samo od njih. Od gomile medija, gomile novinara, mi smo dobijali podatke. Oni su jedan primer. Čudo jedno!
Beograd, 13. jun 2003. Razgovor vodila:
Silvia Nadjivan
Postovanje dragi druže Fatiću !
Kucu u Hrvatskoj ti nitko nije zapalio , jer znam da je sve u redu , nemoj pisat laži .
Bili smo drugovi ili prijatelji u djetinstvu , posljednji put si koliko ja znam bio u Selcima 1990.g
Žao mi je ako si još član Srpske Raikalne Stranke ali dobro to je tvoj izbor .
P.S.
Nadam se da se čujemo ponekad ako si za jer ja nikog ne mrzim bez obzira na sve što se dešavalo u ovom kretenastom ratu .
Sve najbolje ti želim i pozdravi Marka
E moj druže beogradski kakve su to gluposti o limenkama sa zrakom , dobro si me nasmijao , da nisi gledao previše naučno fantastiičnih filmova .
Nemoj prljat mjesto u kome si proveo svojih 15 ljeta u mjesecu
srpnju i kolovozu .
Da je gospodin Fatic citao makar jedne novine tokom 1997. ne bi iznosio besmislice o tuci izmedju Cedomira Jovanovica i mene. Takve neistine u ono vreme nisu objavljivala cak ni rezimska glasila. Zao mi je sto je ovakva plitka kleveta nasla mesto u objavljenom razgovoru koji je ipak vodila jedna naucnica. Ovu neistinu je bilo lako proveriti, posebno zato sto je autorka razgovarala i samnom. Da sam znao da ce ovi razgovori biti objavljivani bez kritickog aparata i bilo kakve analize, kao neka vrsta javnih oglasa, kao i da je uspostavljana ravnoteza izmedju demokrata i rezimlija po cenu objavljivanja stavova ljudi koji su prakticno nepoznati javnosti i ne poznaju mnoge teme o kojima tako mnogo govore, svakako bih odbio saradnju sa autorkom.