Prodali veru za večeru
• Kakva je koncepcija bila za rešavanje problema na Kosovu?
Osnovni problem na Kosovu su bile te terorističke bande. Otprilike te godine, osnovana je tzv. Oslobodilačka vojska Kosova i krenuli su sa maltretiranjem srpskog življa tamo, sa terorističkim akcijama, ubistvima, itd., a pošto država nije reagovala, jer nije imao ko da reaguje s obzirom na to da nije formirana vlada, ljudi su se sami organizovali – bile su seoske straže… Bilo je obračuna kao na Divljem zapadu. Šiptarska banda se okupi i napadne selo, bez problema. Poubija celo selo. Moralo se nešto preduzeti. Za početak, mi smo hteli da pokažemo narodu tamo da je državno rukovodstvo uz njih. Bila je cela jedna turneja predstavnika Vlade republike Srbije po Kosovu i Metohiji. Kada su videli Šešelja tamo, to je bilo neverovatno. Retko ko se usuđivao da ide tamo. Mislim da je, od Miloševića 1989. godine, kada je otišao na Gazimestan, retko koji visoki državni funkcioner, kao što je potpredsednik vlade, obilazio pokrajinu. Onda se krenulo i sa ozbiljnijim akcijama policije na uništavanju tih terorističkih bandi, koje su okončane za vreme NATO agresije. Tada su u jednom trenutku potpuno razbijene bande OVK-a. Međutim, posle dolaska KFOR-a ponovo je oživela njihova aktivnost, čak su i legalizovani u Kosovskom zaštitnom korpusu. Naše vojske i policije nije bilo tamo i dešava se šta se dešava.
• Zašto je bio uveden novi Zakon o javnom informisanju ‘98. godine?
Pa, u stvari, te mere koje su bile obuhvaćene zakonom nisu počele tada, već su počele zajedno s ratom. Propaganda je vrlo važan činilac u ratnoj mašineriji. Tada je postojao jedan plan da se država Srbija napadne, da tako kažem, propagandno putem velikog broja predajnika – televizijskih, radijskih, itd., koji su podignuti na granici Srbije. Bilo ih je na Dunavu, s hrvatske strane. Bilo ih je u BiH – njih je podigao SFOR. Bilo ih u Rumuniji, Bugarskoj, Makedoniji. U Albaniji ih nije bilo, jer oni i ne znaju šta to znači, kako to izgleda. U koordinaciji sa određenim brojem lokalnih TV i radio stanica, koje su bile naklonjene tadašnjoj opoziciji, a finansirane između ostalog i donacijama iz inostranstva, navodno radi rušenja Miloševićevog režima, počela je da se vrši propaganda protiv akcija naše policije na Kosovu. To je trajalo mesecima. Do agresije je trebalo da dođe već u oktobru 1998. Ali tada je došao Holbruk. Nešto su pregovarali. Bila je posmatračka misija na Kosovu sa Vokerom. Nastalo je još 300 problema. To je odložilo agresiju do proleća. Otprlike početkom 1999. godine, kada je postalo izvesno da neće proći bez bombardovanja, da oni svoju NATO vojsku žele pošto-poto da postave na Kosovu, Zapad je počeo da se priprema za rat i to upravo uz pomoć tih njihovih emisija na srpskom jeziku. “Glas Amerike” i “Dojče Vele” su imali takve emisije. Da bi im se država Srbija suprotstavila na neki način, zabranjeno je reemitovanje tih emisija. Naravno, to nije uspelo da spreči da one budu gledane, ali je makar sprečeno da one budu reemitovane na našoj teritoriji. Efekat nije bio bogzna kakav, ali se ne može reći da nismo ništa pokušali. Onda su jedno vreme, mislim baš za vreme rata, bili angažovani i čitavi leteći studiji koji su emitovali program sa Avaks aviona NATO pakta, koji su leteli iznad BiH i Jadranskog mora. Emitovali su program koji je bio ograničenog karaktera – trajao je samo 6 sati dnevno – u kome su objašnjavali ciljeve agresije i “prosipali mudrosti” narodu u Srbiji kako ih Amerikanci vole i kako ih upravo zbog toga bombarduju. To nije imalo nekakvog uticaja. Pošto je planom iz Rambujea kao krajnji cilj predviđeno da NATO ne bude samo na Kosovu, već da ima slobodu prolaza i zadržavanja na celoj teritoriji Jugoslavije, mi smo smatrali da agresija na našu zemlju nije okončana ni posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma i dolaska KFOR-a na Kosovo, jer su i te emisije nastavile da imaju takav karakter. Pošto je ta zabrana reemitovanja bila regulisana vladinom uredbom, mi smo rešili da donesemo novi zakon o javnom informisanju koji će, između ostalih uredbi, imati i tu. Nije to bila suština tog zakona. Suština se uglavnom svodila na ispravljanje grešaka, ukoliko se desi da neko lažno okleveta nekog. Tada je izlazila dnevna novina “Dnevni telegraf”, koja se kod nas zove “žuta štampa” i koja bukvalno nije imala milosti. “Lupala” je raznorazne gluposti, pa su čak jednog dana na naslovnoj strani objavili sliku starice koja je vršila veliku nuždu iza nekog žbuna na Kalemegdanu. Sa sve imenom i prezimenom. Osnovna svrha zakona o javnom informisanju je bila da se to izbegne.
• Nisam sad dobro razumela to u vezi sa staricom…
Njihov foto-reporter je snimio staricu kako vrši veliku nuždu na Kalemegdanu i to je izašlo na naslovnoj strani, što je stvarno bilo van svakog ukusa i kriterijuma. Tekst je otprilike bio: “Evo, vidite kakav smo mi narod!”. Da bi se izbegli takvi slučajevi, mi smo rešili da donesemo taj zakon o javnom informisanju, koji se nije mnogo razlikovao od prethodnog zakona. Jedina razlika je bila u tome što je sudu naloženo da mnogo efikasnije obavlja svoj posao. Znači, da se ranije desio takav slučaj, oštećena strana – tj. ta starica imala bi pravo da tuži “Dnevni telegraf”. Međutim, po tadašnjim zakonima, sudstvo je bilo vrlo neefikasno. Taj proces bi mogao da se odugovlači niz godina, pa bi moglo da se desi da konkretno ta starica umre u međuvremenu i nikom ništa. Taj novi zakon je ubrzao sudske procese i to fantastično. Mislim da je spor morao da bude rešen u roku od 24 ili 48 sati. Oni su pokušali da predstave taj zakon kao gušenje slobode medija, što naravno nije bilo. Sloboda je i dalje bila zajamčena, ali je bila mnogo naglašenija i odgovornost. Čim je DOS došao na vlast, ukinuli su zakon o javnom informisanju, ali se ispostavilo da su ukinuli samo mali broj članova tog zakona. Veliki broj članova je ostao na snazi, upravo zbog toga što pojedina glasila ne bi mogao da bude registrovan kada bi se ukinuo taj zakon, i mnoge norme normalnog života ne bi mogle da budu poštovane ukoliko bi taj zakon bio u potpunosti ukinut. Tako da je došlo do jedne čudne pravne situacije, gde je zakon o ukidanju zakona o javnom informisanju glasio “Zakon se ukida, ali se ne ukida.” Da bi mogli da kažu da je Šešeljev i Miloševićev zakon o javnom informisanju ukinut. Ostale su neke odredbe, ali to nije ni bitno. Slična situacija je bila sa čuvenim zakonom o univerzitetu.
• Kako je moguće da su novinari, odnosno redakcije odgovorni za izjave koje su n. pr. političari dali, a ne osobe koje su te izjave dale?
Zavisi kako oni to iskoriste. Baš po zakonu. Ako bi oni naveli da je to rekao taj i taj, onda nema odgovornosti na njima. Ali, ako oni ne navedu da je to rekao taj i taj, nego to uzmu kao “lead”, kao informaciju… Mogu da dođem, recimo, ja kod tebe i kažem: “Silvija, sutra brašno poskupljuje 150%”, i ti napišeš u novinama: “Vuk Fatić je rekao da sutra brašno poskupljuje za 150%” i to nije tačno, onda ti ne odgovaraš nizašta. Ali, ako ti staviš na naslovnu stranu samo “brašno poskupljuje 150%”, onda je novina kriva.
• Zato što se ne zna izvor…
Naravno. Ako ti upozoriš nekoga da je to kršenje zakona, a on ipak prekrši zakon, ti nisi kriv, nema tvoje odgovornosti. Ali ako ne navedeš izvor, tj. ispadne da si ti prekršila zakon, kriva si.
• Znači, uglavnom se radilo o tome da se navedu izvori odakle su informacije dolazile.
Otprilike. Premda nije baš tako “sirovo” kao što si ti sada to predstavila. Manje-više to je to. Ako se da naznaka odakle nešto potiče, to može, ali i ne mora da bude 100% pouzdano. Onda nema problema. Ali ako se informacija postavi kao 100% pouzdana, to je već problem.
• To je bio problem u prethodnim godinama, da su informacije objavljivane bez dokaza?
Apsolutno. Drugo, zakon je štitio pravo na privatnost. Ne možeš da napadneš nekoga tek tako. Potrebni su ti dokazi. Slučaj starice na Kalemegdanu. Ista priča je bila sa Zakonom o univerzitetu, gde je država kao osnivač fakulteta preuzela kontrolu nad njim, što je sasvim logično. Oni, tj. opozicija, odnosno sadašnja vlast, digli su halabuku oko toga… I ranije su postojale tri kategorije studenata. 1. Studenti koji se finansiraju iz budžeta, kojima država plaća troškove studiranja; 2. tzv. sufinansirajući studenti, kojima država delimično plaća, a delimično plaćaju oni sami; 3. samofinansirajući studenti – to su bili studenti koji su uglavnom dolazili iz inostranstva i koji su kompletne troškove studiranja sami plaćali. Mislim da na Zapadu otprilike i postoji samo ta kategorija – da sam plaćaš troškove, sem ako nisi sponzorisan od strane neke firme. Tako nešto je bilo predviđeno i tim Zakonom o univerzitetu. U čemu je bio problem? U takozvanim “večitim” studentima. Ako meni studije traju 4 godine, dešavalo se da postoji gomila njih koji studiraju fakultet i po 20, 30 godina. Jednostavno neće da uče, otaljavaju, polažu jedan ispit godišnje, a to država plaća i to je jako skupo. Tim Zakonom o univerzitetu, kategorija samofinansirajućih studenata nije bila obavezna samo za inostrane studente, nego je predviđeno, recimo, da student ima pravo dva puta da padne jednu godinu – student koji je na državnom budžetu. Dva puta padne godinu, ne daje godinu za godinom… Ako se to desi, onda postaje sufinansirajući student, što znači da mora jedan deo troškova da plati iz svog džepa. Ako mu se i tu ponovi da jednu školsku godinu padne dva puta, onda ga prebacuju u samofinansirajuće studente i onda plaća kompletne troškove sam za naredne godine, nema retroaktivnosti. Oni su na osnovu toga “napujdali” studente protiv tog zakona. Međutim, šta se onda desilo? Kada su došli na vlast, nisu ga ukinuli, već su ga ostavili. A školarine, za koje su pričali dok smo mi bili na vlasti da će biti enormno visoke, a nisu bile, još više su uvećali. Tako da sada godina studija na Pravnom fakultetu, gde sam ja, košta 42.000 dinara, a prosečna plata u Srbiji je između 10.000 i 12.000 dinara mesečno. Tebi su praktično potrebne tri i po plate da bi mogao da studiraš. Ukinuli su kategoriju sufinansirajućih studenata i ostavili samo budžetske i samofinansirajuće. Znači, nisu načinili korak napred po toj njihovoj priči, već korak unazad. Samo su napravili još goru situaciju, ali sada to ne spominju, a tada su spominjali “na sva zvona”.
• Kako je trebalo da bude organizovan Glavni savet univerziteta na osnovu tog zakona, pošto je novi zakon predviđao restrukturisanje fakulteta?
Svaki fakultet kod nas ima Upravni odbor i Nadzorni odbor. Upravne odbore su, pre donošenja Zakona o univerzitetu, imenovali sami profesori, tj. zaposleni na tom fakultetu. Kod nas je dugo bio “u igri” tzv. samoupravni sistem. U jednom preduzeću – banci, fakultetu, medicinskoj ustanovi, “radni ljudi” su, a to je floskula iz socijalističkog vremena, odlučivali o svemu. To su bili samoupravni saveti. Okupe se svi zaposleni, od direktora do spremačice, od čoveka sa doktoratom do čoveka bez ikakve škole i njihov glas vredi podjednako. Titular svojine je nepoznat, društvo je titular svojine – što se kaže “svačija i ničija”, i zaposleni odlučuju bukvalno o svemu. Pošto smo mi smatrali da se sa jednom takvom koncepcijom ne može u svet, ne može se pridružiti Evropi, da je socijalistički sistem i pogotovo samoupravni socijalizam neizvodljiva kategorija u ekonomskom smislu, da se mora uvesti tržišna privreda, zakoni tržišta, ponuda i potražnja i da, naravno, mora upravljati onaj ko je vlasnik svojine i da svojina mora da ima vlasnika, fakulteti su prevedeni pod državnu svojinu, država je bila titular nad fakultetima. Naravno, to je bilo pre nas, pre nego što smo mi stupili u vladu i mnogo godina pre nego što je taj zakon uopšte donet. Donošenjem tog zakona, mi smo poništili taj samoupravni sistem na fakultetima i zaključili da ukoliko je država vlasnik fakulteta, onda država mora imati pravo i da imenuje ljude u Upravni odbor. Naravno, zbog autonomije fakulteta – kulturne, naučne, itd., mi smo želeli da se, ipak, čuje i glas profesorskog kadra sa tog fakulteta, jer ako oni predaju studentima i tako dugo su zaposleni na tim fakultetima, onda je valjda i logično da najbolje znaju koji su problemi tog fakulteta, univerziteta i da svojim učešćem u tim upravnim i nadzornim odborima nekako doprinesu da ti problemi budu uklonjeni. Tako da je, u stvari, Upravni odbor svakog fakulteta, odnosno univerziteta imao jedan broj članova koje je imenovala vlada, jedan broj iz redova zaposlenih na tom fakultetu i jedan broj članova koje je imenovalo Nastavno-naučno veće, tj. profesori, doktori nauka, koji su zaposleni na tom fakultetu, i bilo je nekoliko mesta članova upravnih i nadzornih odbora koje su birali sami studenti koji uče na tom fakultetu i kojima je logično stalo da fakultet i nastava funkcionišu besprekorno, a sami su se suočavali sa problemima tog fakulteta. Samo to je promenjeno – nije mogla spremačica da odlučuje ukoliko je radnici ne izaberu za delegata Upravnog odbora. Nije mogla da bude ista reč doktora nauka i čoveka sa osnovnom školom.
Postovanje dragi druže Fatiću !
Kucu u Hrvatskoj ti nitko nije zapalio , jer znam da je sve u redu , nemoj pisat laži .
Bili smo drugovi ili prijatelji u djetinstvu , posljednji put si koliko ja znam bio u Selcima 1990.g
Žao mi je ako si još član Srpske Raikalne Stranke ali dobro to je tvoj izbor .
P.S.
Nadam se da se čujemo ponekad ako si za jer ja nikog ne mrzim bez obzira na sve što se dešavalo u ovom kretenastom ratu .
Sve najbolje ti želim i pozdravi Marka
E moj druže beogradski kakve su to gluposti o limenkama sa zrakom , dobro si me nasmijao , da nisi gledao previše naučno fantastiičnih filmova .
Nemoj prljat mjesto u kome si proveo svojih 15 ljeta u mjesecu
srpnju i kolovozu .
Da je gospodin Fatic citao makar jedne novine tokom 1997. ne bi iznosio besmislice o tuci izmedju Cedomira Jovanovica i mene. Takve neistine u ono vreme nisu objavljivala cak ni rezimska glasila. Zao mi je sto je ovakva plitka kleveta nasla mesto u objavljenom razgovoru koji je ipak vodila jedna naucnica. Ovu neistinu je bilo lako proveriti, posebno zato sto je autorka razgovarala i samnom. Da sam znao da ce ovi razgovori biti objavljivani bez kritickog aparata i bilo kakve analize, kao neka vrsta javnih oglasa, kao i da je uspostavljana ravnoteza izmedju demokrata i rezimlija po cenu objavljivanja stavova ljudi koji su prakticno nepoznati javnosti i ne poznaju mnoge teme o kojima tako mnogo govore, svakako bih odbio saradnju sa autorkom.