Prodali veru za večeru
Vuk Fatić
Srpska radikalna stranka
Beograd
• Ti si se ‘93. godine učlanio u SRS.
Da, 28. decembra 1993.
• Zašto si se učlanio u SRS ‘93. godine?
To je bilo neposredno nakon parlamentarnih izbora za Skupštinu Srbije 1993. godine, koji su protekli u neverovatno nekorektnoj atmosferi, jer je tada vladajuća Socijalistička partija Srbije bivšeg predsednika Miloševića pokušala na sve načine da uništi našu Srpsku radikalnu stranku. Sve to su činili iz jednog jedinog razloga – zato što su radikali mesecima pre toga ukazivali na pogubnu politiku vlade Nikole Šainovića, koja je u Srbiji napravila nezapamćenu inflaciju. Mislim da nigde u svetu nije zabeležena takva inflacija. Bukvalno se dešavalo da u radnjama nema elementarnih namirnica, ljudi su se snalazili, plate su bile oko pola tadašnje marke, bilo je gladnih, sirotinje. Rat je još uvek trajao. Radikali su pokušali nešto da urade, a socijalisti su pokušali na svaki način da ih onemoguće. Počela je represija protiv Srpske radikalne stranke. Hapšeni su i proganjani lideri radikala, a pravljeni su i montirani sudski procesi. Navodno su im pronalažena silna oružja po kolima i stanovima. Onda je u meni proradila neka vrsta inata protiv svega što se dešavalo i torture kojoj je bila izložena SRS. Izbori su došli i prošli. Radikali su otprilike prošli sa polovinom poslaničkih mandata u odnosu na to koliko su ranije imali. Međutim, opstali su i nastavili da se bore. Uz sav onaj inat koji se u meni rodio tada, odlučio sam da se učlanim u SRS i pomognem u borbi protiv Miloševićevog režima. Izabrao sam radikale, jer sam pratio politički život u Srbiji godinama. To me je interesovalo. Ovde je politički pluralizam obnovljen tek ‘89., ‘90. godine i to je sve bilo novo i neočekivano za nas. Vremena su bila takva da su se događaji smenjivali jedan za drugim neslućenom brzinom. Došao je rat. Ja sam imao porodičnu kuću u tadašnjoj Socijalističkoj Republici Hrvatskoj. Doživeo sam na svojoj koži šikaniranja od strane Hrvata. Živeli smo u Beogradu, a u Hrvatsku smo išli preko leta. Ta kuća nam je bila kao vikendica. Doživeo sam, recimo, da su mi ulazna vrata kuće zapalili, maltretirali su nas. To je bilo ‘90. godine. Na hrvatskoj TV izveštaji su naravno bili drugačiji. Tada je bila ona “Balvan revolucija” u Kninu i ja sam znao da tu neće biti dobro, da su Srbi tu ponovo ugroženi. Znao sam šta se dešavalo tokom Drugog svetskog rata. Intimno sam osećao da moja politička opcija mora da naginje na tu stranu kako bi se zaštitio srpski narod. De facto, u to doba sve političke stranke u Srbiji propagirale su tu neku zaštitu srpskog naroda – SPO, Srpska narodna obnova (jedna od tada prvih stranaka), SRS, Demokratska stranka, koja je sada na vlasti, tadašnja Narodna radikalna, skoro sve stranke. Čak i Miloševićev SPS. Ali, kako je vreme prolazilo, neke od tih stranaka su videle da baš i nije uputno da se svrstavaju na tu stranu, jer su one igrale na kartu novca, koji je nesumnjivo stizao iz inostranstva, a inostranstvo nam definitivno nije bilo naklonjeno. Tako su jedna po jedna odustajale od tih opcija, od te nacionalne opcije. SRS nije. Kod nas postoji izreka “Prodao veru za večeru”. Ja nisam bio u tom fazonu, da tako kažem. Izabrao sam radikale. Nisam se pokajao ni dan danas.
• Da li si se ti – prateći medije – sam odlučio za članstvo u SRS ili je tu bilo uticaja nekog drugog?
Ne. Nije bilo nikakvog uticaja sa strane. Niko meni nije rekao: “Ajmo u Radikalnu stranku!” Niti me je iko nagovarao. Ja sam došao ovde sam 28. decembra. Ovo je opštinski odbor gde sam se učlanio. Zato sam tražio da ovde obavimo priču. Pokucao sam na vrata. Oni su me lepo primili. Popunio sam pristupnicu. Sam sâm se učlanio. Bez ikakvog uticaja.
• Znači, ti si se učlanio čim si napunio 18 godina?
Ne baš tog dana. Ja sam rođen 13. marta 1975. godine. 13. marta te godine, napunio sam 18 godina. Prošlo je malo više od 6 meseci i tada sam se učlanio.
• Kako je počela tvoja aktivnost u SRS?
Kada sam se već učlanio u SRS, rekao sam sebi da, ako sam već hteo da se učlanim, glupo je da sedim kod kuće i čekam da se nešto desi. Bolje je da se aktiviram u okviru stranke. Stalno sam dolazio u ovaj opštinski odbor. Bile su tu sitnije, lokalne aktivnosti, kao što je lepljenje plakata, zakazivanje i održavanje tribina, izbori kad zatreba, itd. Prve izbore sam imao pred kraj ‘94. godine. To su bili dopunski izbori za jednog odbornika u opštini Savski Venac. Biračko mesto je bilo na Senjaku i tada sam video kako to izgleda. Bio sam u izbornom štabu. Naš kandidat je bio Draško Marković. Te izbore smo “slavno” izgubili. On nije prošao dalje, niti je postao odbornik. Ali satisfakcija je došla posle dve godine, kada sam takođe bio u njegovom izbornom štabu i kada je pobedio. Imao sam prilike da se upoznam, da vidim kako izgleda izborna kampanja jedne političke stranke, kako izgleda biti u izbornom štabu, kako izgleda propaganda za jednog kandidata na izborima, i sl.
• Šta si onda još radio?
Zbog svih tih aktivnosti koje sam obavljao, mene je odbor izabrao za potpredsednika opštinskog odbora… Mislim da je to bilo negde pred te lokalne izbore, 1994. godine. Tada sam postao potpredsednik. Draško Marković je bio predsednik opštinskog odbora. Ali zbog pritiska tadašnje vlasti, Miloševićeve vladajuće partije, ovde je zaista bilo mnogo posla. Pošto u Srbiji nije bilo demokratije od završetka Drugog svetskog rata, nema je ni danas. Mi smo svu težinu političke borbe osetili na svojim leđima. Ja sam ukupno 4 puta privođen. Od toga, dva puta od strane Miloševićeve policije i dva puta od strane DOS-ove policije. Doživeo sam da su mi brata izbacili s posla, jer je član SRS. Odmah posle “oktobarske revolucije”. On je radio u Ministarstvu za informacije, koje je kasnije preimenovano u Biro za komunikacije. Pod nekim smešnim izgovorom, a samo zato što je moj brat, on je ostao bez posla. A majku su mi prošle godine (radila je u istoj firmi kao i moj brat) oterali u penziju, jer više nije mogla da izdrži pritiske od strane DOS-a. Prilično sam to osetio i na svojoj koži.
• Iz kojih razloga si ti ta četiri puta bio privođen?
Prvi put je to bilo 13. juna 1995. To je godina najvećih pritisaka Miloševićeve vlasti na SRS, koja je u to vreme bila i njegov najveći kritičar. Šešelj je bio uhapšen krajem ‘94. godine i bio osuđen na šestomesečnu robiju. Početkom februara ‘95. godine, pušten je. Tada je već bila zategnuta situacija. Hoće pasti Krajina, neće pasti Krajina. Te 1995. bila je akcija “Bljesak”. Nakon te ustaške akcije, počeli smo da organizujemo niz tribina kako bismo pozvali narod Srbije da pomogne Srbima preko Drine, pogotovu u Krajini, jer su zaista bili u okruženju. Tokom jednog mitinga u Gnjilanu na Kosovu, Šešelj, Tomislav Nikolić i nekoliko stranačkih vođa uhapšeni su. Zbog tog njihovog hapšenja, stranka je u znak protesta organizovala miting ispred Savezne skupštine na Trgu Nikole Pašića, 13. juna 1995. Dolazeći na taj miting sa kolegom Zoranom Mišićem, koji je takođe iz ovog opštinskog odbora, mene je privela policija koja je obezbeđivala Predsedništvo Srbije, čija zgrada se nalazila u neposrednoj blizini mesta gde će miting biti održan. Nas dvojica smo privedeni zato što smo nosili četničku zastavu, koja nije bila čak ni klasična četnička zastava, već je imala stranačko obeležje – dvoglavog belog orla, ali je bila na crnoj pozadini umesto na plavoj, koja je stranačka. Oni su to shvatili kao provokaciju, da ćemo dizati pobunu, da će padati krv, i sl. Priveli su nas. Na svu sreću, nisu nas dugo držali, jer razlog je bio smešan. Otprilike, držali su nas par sati, negde do početka mitinga. Propustili smo početak mitinga, nekoliko govornika, ali su nas pustili nakon toga. Sve se svelo na pretnje. Nismo dugo ostali. Slično se ponovilo 17-18. septembra iste godine. Ne znam tačno datum. Tih dana je trebalo da se održi miting SRS povodom pada Krajine. Gost na mitingu je bio Vladimir Žirinovski iz Rusije. Da bismo obavestili građane da će miting biti održan, mi smo lepili plakate. Desilo se jedne večeri da sam ja, zajedno sa još dvojicom-trojicom stranačkih aktivista, lepio plakate u blizini policijske stanice na opštini Savski venac. Stražar ispred policijske stanice priveo nas je zbog lepljenja plakata. Držali su nas nekih sat, sat i po vremena. Niko nas nije maltretirao niti ispitivao. Samo smo stajali tamo pod stražom. Ispalo je da su policajci uglavnom nama naklonjeni, tako da nam se količina plakata prepolovila, jer svaki od njih je tražio plakat da ga zalepi kod kuće. Mi smo im davali, jer to je naša praksa. Kada dođe neki simpatizer i traži plakat, mi mu ga damo, jer to je bolje nego da skida neki plakat koji smo mi zalepili. Kada nas je napokon primio načelnik, tj. komandir koji je bio dežuran to veče, rekao mi je: “Veruj mi, ja bih vas odmah pustio, ali ne mogu jer će stražar da kaže – ja ih priveo, a komandir ih odmah pušta!” Držali su nas, dakle, ni zbog čega i ni zbog čega smo tamo sedeli sat i po vremena. Pušteni smo bez ikakvih problema i bez ikakvih posledica.
• Da li je to bio i informativni razgovor?
Ne, to je bilo samo privođenje, a informativne razgovore sam imao samo u okviru privođenja od strane DOS-a. To je bilo krajem novembra prošle godine. Dakle, prvi put su me priveli 2002. godine i to u stanicu policije u Zemunu. Jedno vreme sam bio pomoćnik urednika stranačkog lista “Velika Srbija”. Otišao sam u vojsku i onda sam razrešen zbog objektivnih razloga i nemogućnosti da obavljam taj posao. Nisam se praktično ni vratio iz vojske – falilo mi je još nekih mesec dana do odsluženja vojnog roka, a oni su poslali patrolu policije na moju adresu. Desilo se slučajno da sam tada bio na odsustvu, ali naravno nisam bio kod kuće. Bilo je negde oko 23 časa, a pošto imam 28 godina, u to doba se ne vraćam kući. Naleteli su na moje roditelje, koji su bili uplašeni njihovom pojavom, jer policija ume da bude neprijatna kada dolazi po nekoga. Ostavili su mi poziv da se javim. Javio sam se nekoliko dana kasnije. Nisu mi, naravno, mogli ništa, jer dok god sam vojnik naše vojske ne podležem zakonima koji važe za civile, već isključivo vojnim zakonima. Zato sam i otišao, jer sam znao da mi ne mogu ništa. Njih je interesovalo oko pisanja tog lista “Velika Srbija”. Bio je tu članak koji im je zasmetao. Bio sam priveden na informativan razgovor da bi oni saznali ko je napisao taj članak, u kom broju novina je izašao, ko je odgovoran za to, itd. To je bilo prvo privođenje, a drugo privođenje je bilo 22. aprila ove godine. Pošto sam jedno vreme bio zaposlen u preduzeću “Zemunski informativno-poslovni sistem”, pomoću tog informativnog razgovora oni su želeli da dođu do saznanja da li sam ja tamo fiktivno bio zaposlen ili sam zaista tamo radio. To je, naravno, bio formalni razlog. Radilo se o zastrašivanju članova stranke. Osim mene, bilo je privedeno još oko 130 ljudi. Na kraju su direktora tog javnog preduzeća, koji je takođe član naše stranke, uhapsili i drže ga već nekih mesec dana u zatvoru.
• Da li to ima veze sa atentatom na premijera Zorana Đinđića?
Ne, nema nikakve veze. Navodno krivično delo zbog kojeg je on uhapšen i zbog kojeg smo mi privođeni na te informativne razgovore desilo se mnogo pre toga, tako da nema nikakve veze sa atentatom na Đinđića.
Postovanje dragi druže Fatiću !
Kucu u Hrvatskoj ti nitko nije zapalio , jer znam da je sve u redu , nemoj pisat laži .
Bili smo drugovi ili prijatelji u djetinstvu , posljednji put si koliko ja znam bio u Selcima 1990.g
Žao mi je ako si još član Srpske Raikalne Stranke ali dobro to je tvoj izbor .
P.S.
Nadam se da se čujemo ponekad ako si za jer ja nikog ne mrzim bez obzira na sve što se dešavalo u ovom kretenastom ratu .
Sve najbolje ti želim i pozdravi Marka :)
E moj druže beogradski kakve su to gluposti o limenkama sa zrakom , dobro si me nasmijao , da nisi gledao previše naučno fantastiičnih filmova .
Nemoj prljat mjesto u kome si proveo svojih 15 ljeta u mjesecu
srpnju i kolovozu .
Da je gospodin Fatic citao makar jedne novine tokom 1997. ne bi iznosio besmislice o tuci izmedju Cedomira Jovanovica i mene. Takve neistine u ono vreme nisu objavljivala cak ni rezimska glasila. Zao mi je sto je ovakva plitka kleveta nasla mesto u objavljenom razgovoru koji je ipak vodila jedna naucnica. Ovu neistinu je bilo lako proveriti, posebno zato sto je autorka razgovarala i samnom. Da sam znao da ce ovi razgovori biti objavljivani bez kritickog aparata i bilo kakve analize, kao neka vrsta javnih oglasa, kao i da je uspostavljana ravnoteza izmedju demokrata i rezimlija po cenu objavljivanja stavova ljudi koji su prakticno nepoznati javnosti i ne poznaju mnoge teme o kojima tako mnogo govore, svakako bih odbio saradnju sa autorkom.
Pozdrav Kristijane
Evo da ti se zahvalim na pozdravu, kako si ti?
Onaj zrak su prodavali kod poste u Selcu, cisti hrvatski zrak u limenci sa grbom Hrvatske
Ali to mi je skroz ok, pa nece valjda da ga prodaju u Beogradu??
I ja bih prodavao Hrvatima srpsku sljivovicu, sto da ne?
Nego, kazi ti meni kako si i kako je na moru?
A sto se tice teksta sa Vukom, tacno je, tacno je
kucu su nam obili 2 puta, koliko su nam javili
a u pravu si da smo poslednji put bili 1990.g.
sad ne bih otisao, ali bi mogli da se vidimo
dodji ako hoces u Bgd, ja ti garantujem bezbednost
Ili do Vukovara, posto me u Selcu svi znaju
Voleo bih da te vidim, i tebe i Renata, jebem mu mater, znamo se ceo zivot!
Pa zar nije tako?
Pozdrav,
Marko
I da ne bude zabune, odmah po imenu cu da kazem ko je provocirao
Ti ces znati Kristijane, ona Ruza, nasa komsinica, sto je u “Maslini” radila, provocirao nas je njen zet Rudi, ali mu ne zameram. Rogici su prema nama bili sjajni.
I Pobori, posebno
Pozdrav, Kris
a ti me ispravi ako sam nesto neistinito rekao
Mozda ce zvucati kao neki vid advokature, ali iz razloga da mi bude objavljen odgovor na uvazene komentatore. Za gospodina Kristijana, hvala na pozdravima, bez obzira na sva dogadjanja, voleo bih da se vidimo jer smo prijatelji iz detinjstva i to je tacno. Vuk i ja smo Srbi, ti i Renato ste Hrvati a ako je to merilo ljudi onda je to kraj sveta. Imali smo nekih provokacija jos u ono vreme u Selcu, ali je vecina zitelja prijateljski bila nastrojena prema nama. Zrak se prodavao u limenkama u ulici izmedju poste i turistickog u Selcu (ta ulica izlazi na pijacu ako me dobro sluzi pamcenje) ali mi je ok da se hrvatski zrak prodaje u Hrvatskoj. U svakom slucaju, voleo bih da se vidimo nakon skoro 20 godina. I nema potrebe za onim “bili smo prijatelji”, jer su Rogici i Pobori prijatelji Fatica i tu ne vidim nikakav problem. Ti i ja smo uvek igrali kosarku i hteo bih da vidim bas cija je skola basketa bolja. Sto se tice gospodina Antica, Vase pravo je da nazivate mog brata anonimnim, posto se i ne bavite poslom kojim se on bavi. Vi ste istoricar ako ne gresim, a moj brat radi tv produkciju, pa nemojte mesati babe i zabe. U njegovoj bransi je vrlo dobro poznat kao i Vi u svojoj, a to sto Vi nikad niste culi za njega, Boze moj. Iskreno, cenim Vas kao vrsnog istoricara i imao sam prilike da cujem mnoge Vase zanimljive govore na tu temu.