Presuda Okružnog Suda U Nišu
U IME NARODA
Okružni sud u Nišu kao krivični prvostepeni sud u veću sastavljenom od sudija ovoga suda Stanković-Brkić Milivoja, kao predsednika veća, sudije ovog suda dr Dimitrija Marčetića i sudija porotnika Živojina Simonovića i Vasilija Križanovića, u krivičnom predmetu protivu Božidara Todorovića, nastavnika Gimnazije iz Šapca, zbog dela iz čl. 118 stav 1. KZ, prema optužnici Okružnog javnog tužilaštva u Nišu KTo-209/37 od 24. septembra 1957. godine, na osnovu glavnog javnog pretresa, održanog pred ovim sudom 30. oktobra 1957. godine, na kome je pretresu optužbu zastupao zamenik Okružnog javnog tužioca Života Đokić, u prisustvu opt. Božidara Todorovića i njegovog branioca Ratomira Nikolića, advokata iz Niša, a pošto su stranke dale svoju konačnu izjavu, sud je dana 30. oktobra 1957. godine izrekao i javno objavio sledeću:
PRESUDU
BOŽIDAR TODOROVIĆ, zvani “KOKA”, profesor iz Šapca, ulica Crmiljska br. 4, rođen 5. januara 1930. godine, u selu Bojić srez Šabac, od oca Borka i majke Ljubice, rođ. Vujatović, neoženjen, pismen, svršio Filozofski fakultet, vojsku služio 1954/55 godine u JNA u Leskovcu, vodi se u vojnoj evidenciji Vojnog odseka u Čačku, srednjeg imovinskog stanja, nalazi se na slobodi po čl. 329 tač. 3. ZKP OSLOBOĐAVA SE OD OPTUŽBE:
da je u prvoj polovini 1956. godine u nameri da podrije vlast radnog naroda i razbije ekonomsku osnovicu socijalističke izgradnje, pred više lica vršio propagandu protiv državnog i društvenog uređenja, na taj način da je govorio: “Odsluženje vojnog roka u JNA smatram kao neko maltretiranje, Armija je glupa i suvišna stvar, naši oficiri su glupi i ograničeni ljudi i nesposobni za svoju struku, a u oficirske škole odlaze samo propali đaci: planinarska i streljačka društva i ostale organizacije u našoj zemlji ne predstavljaju ništa, već su to neke trutovske organizacije od kojih nema nikakve koristi; otadžbina je za mene svuda i na svakom mestu, ja bih više voleo da umrem od sifilisa nego da poginem na bojnom polju; naši nacionalni heroji su budale što su poginuli, uzalud su izgubili živote; spomenici na Kosmetu nemaju nikakvog značaja, a Kosmet treba dati Arnautima, da je Pužar najveći čovek u Francuskoj i da je Hitler bio najveći čovek i da je uzdrmao ceo svet” – te da bi time učinio krivično delo neprijateljske propagande iz čl. 118 stav 1. KZ.
Troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava NR Srbije.
O b r a z l o Ž e nj e
Po završenom glavnom javnom pretresu, brižljivo ocenjujući činjenice i dokaze, iznete na istom, sud je našao:
Da se ničim ne utvrđuje da je optuženi Božidar izvršio krivično delo neprijateljske propagande u vreme i na način iz dispozitiva ove presude.
Naime, sud je usvojio odbranu optuženog Božidara da on ukoliko je izgovorio neka od inkriminisanih izraza, te izraze nije upotrebio u nameri označenoj u članu 118. stav 1. KZ.
Tako iskazima svedoka predloga Stoiljkovića i Miladina Stojanovića utvrđuje se da je optuženi razgovarao sa njima o vojsci, te da se izražavao u tom smislu, da je vojska kao takva nepotrebna stvar, iz čega izlazi da optuženi upotrebljavajući ove izraze nije spominjao našu Armiju,1 već je uopšteno govorio o vojsci. Prema iskazima ovih svedoka optuženi se pred njima žalio na postupak podoficira i oficira prema njemu u vreme kada je on bio na odsluženju svoga vojnog roka, ali po oceni suda to se ne odnosi na sve oficire i podoficire naše JNA, već se optuženi u pogledu svoga bavljenja u vojsci ovako izražavao u vezi sa postupcima prema njemu, a on je neposredno iz Armije došao na službu u gimnaziji u Aleksincu. Miladin Stojanović izjavio je i to da je optuženi pred njim govorio da su naši oficiri ograničeni i glupi ljudi, te da on – svedok smatra da se to odnosilo na sve naše oficire uopšte, jer se i on – svedok, kao rezervni oficir našao ovakvim razgovorom optuženog, uvređen. Međutim, svedok Miladin izjavljuje da ne može precizno da reprodukuje reči koje je optuženi upotrebio u razgovoru sa njim a te reči nije mogao precizno da reprodukuje ni u prethodnom postupku. Svedok Miladin izjavljuje da ne zna sigurno ali misli da je optuženi prvo poveo razgovor o njegovom životu u vojsci, žaleći se na pojedine nepravilne i nekorektne postupke prema njemu lično, a da je posle toga vodio uopšteni razgovor o svim našim oficirima.
Prema napred iznetom, sud zaključuje da je svedodžba Miladina Stanojevića nepouzdana i neodređena, jer se ne vidi da li su ta dva posebna razgovora o našim oficirima, ili se pak optuženi izražavao nepovoljno o oficirima, kao u dispozitivu ove presude, u vezi sa njegovim odsluženjem vojnog roka u dotičnoj vojnoj jedinici, u kojoj su se prema njemu oficiri i podoficiri rđavo ponašali, te se on zbog tih rđavih postupaka, o tim oficirima izrazio kao u dispozitivu ove presude. Po oceni suda, logično je da se optuženi izrazio nepovoljno o onim oficirima, koji su sa njim, po njegovom mišljenju, rđavo postupali, kada je on bio na odsluženju vojnog roka. Sud je dalje konstatovao da je optuženi takođe zauzimao nepravilan stav, te smatrao da su ljudi sa fakultetskom spremom više inteligencije, a da su ljudi koji su završili vojnu akademiju neke niže inteligencije. U tom smislu on je govorio nastavniku predvojničke obuke da on ima “vojničku inteligenciju”, da bi time naglasio, da je taj nastavnik niže inteligencije od njega – optuženog, koji je završio Filozofski fakultet. Sve je to nepravilno, ali se iz toga ne može izvesti zaključak da je optuženi ove izraze upotrebio u nameri da podrije odbrambenu moć zemlje, jer se ta namera ne vidi u upotrebljenim inkriminisanim izrazima. Upotrebljeni izraz da je vojska kao takva nepotrebna stvar može se shvatiti kao jedan uopšten izraz, bez ikakve veze sa postojanjem naše Armije. Optuženi u vezi sa ovim izrazom nije ništa rekao o našoj Armiji, niti se ono što je govorio o našim oficirima odnosi na našu Armiju kao odbrambenu snagu naše zemlje, on je trebao da upotrebi drugi izraz, odnosno ničim nije utvrđeno da je on upotrebio i druge reči sa kojima bi doveo u vezu ono što je govorio o oficirima, sa našom Armijom.
U vezi prednjeg Predrag Stoiljković je posvedočio da mu se jednom prilikom optuženi obratio sa rečima da je on propali učenik i da je zbog toga otišao u oficirsku školu i da tamo uglavnom takvi i odlaze. Iz ovoga se vidi da je ovo bio lični sukob između optuženog i Predraga, pa je u takvom sukobu i došlo do toga da optuženi upotrebi ovaj izraz, ali iz ovoga sud ne može zaključiti da je kod optuženog postojala namera iz čl. 118. st. 1. KZ.
Prema iskazu Dobrivoja Nedeljkovića optuženi je upotrebio izraz “da bi on više voleo da umre od sifilisa, nego da pogine na bojnom polju” kao i da je Otadžbina svuda i na svakom mestu, tj. da je upotrebio izraz “Ubi bene, ibi patria”. Taj razgovor vođen je u sobi svedoka Dobrivoja. U vezi sa ovim optuženi se brani da on nije u ovom smislu upotrebio ovaj izraz o sifilisu, već da je rekao da je neki “bandit” tako govorio pred njim, a priznaje da je upotrebio poznatu latinsku poslovicu “Ubi bene, ibi patria”. Dalje, on se brani da je ovaj razgovor vodio sa svedokom Dobrivojem u vezi predavanja profesora Ljubiše Stojanovića o vaspitanju omladine, u kome je predavanju istaknuto, da se uočava pomanjkanje ideala kod naše omladine i da treba razviti više ambicije kod omladine i da se on – optuženi slagao sa ovim izlaganjem profesora Stojanovića. On navodi da je povodom ovoga predavanja, u razgovoru sa svedokom Dobrivojem, i upotrebi inkriminisane izraze, tj. da je reprodukovao ono što je onaj bandit rekao, kao i da je izgovorio onu latinsku poslovicu.
Svedok Dobrivoje Nedeljković takođe dopušta mogućnost da je ovaj razgovor vođen u vezi predavanja profesora Ljubiše.
Po oceni suda logična je odbrana optuženog da je razgovor o otadžbini vodio sa Dobrivojem u vezi predavanja profesora Ljubiše, jer je teško pretpostaviti da bi optuženi odjednom, iz nebuha, upotrebio ove inkriminisane izraze. I ovi inkriminisani izrazi predstavljaju uopštene fraze, a ničim nije utvrđeno da je optuženi izgovorio i druge reči, sa kojima bi ove inkriminisane izraze doveo u vezu sa našim državnim uređenjem. Prema tome, ti izrazi su ostali uopšteni.
Optuženi priznaje da je za planinarska i streljačka društva rekao da su to trutovske organizacije, braneći se da je on u pogledu fiskulture za čisti amaterizam. Miladin Stanojević posvedočio je da je jednom prilikom bio u nastavničkoj kancelariji i da su se optuženi Božidar i Predrag Stoiljković nešto razgovarali, ali da on – svedok Miladin nije čuo taj njihov razgovor, jer je bio zauzet pregledanjem zadataka. Posle toga događaja Predrag se svedoku Miladinu obratio sa rečima: da li je on čuo da je Božidar u onoj prilici, u nastavničkoj kancelariji, rekao njemu – Predragu da su Narodni front i ostale društvene organizacije sranje, pa kada mu je Miladin rekao da on to nije čuo, Predrag je izrazio svoje čuđenje kako on to da ne čuje.
U vezi prednjeg, sud je pre svega konstatovao da ni sam Predrag Stoiljković nije posvedočio da se optuženi onako izrazio o Narodnom frontu kao što to posvedočava Miladin. Da se optuženi zaista ovako nepovoljno izrazio o Narodnom frontu, sigurno je da bi došlo do većeg sukoba i raspravljanja između Predraga i optuženog, te da bi tu raspravu čuo i svedok Miladin, koji je tada bio prisutan, a i Predrag bi se još tada obratio svedoku Miladinu, da je zaista optuženi upotrebio ovaj banalan izraz. Predrag Stoiljković je samo posvedočio da je optuženi rekao za streljačka i planinarska društva da su trutovska, ali nije posvedočio da se optuženi rđavo izražavao o Narodnom frontu. Upotrebljeni izraz o ovim društvima može se tretirati kao uvreda naneta istima, ali se ne može podvesti pod čl. 118. stav 1. KZ.
Prema iskazu Dobrivoja Nedeljkovića optuženi je govorio da su pojedini ljudi uzaludno se žrtvovali za opšte ideale te je svedok iz toga izveo zaključak da se to odnosilo na naše nacionalne heroje. Međutim, to je zaključak svedoka, ali to opt. nije rekao, pa tada je svedok Dobrivoje spomenuo narodnog heroja Stevana Filipovića, optuženi na to ništa nije reagirao. Prema tome, ničim nije utvrđeno da je optuženi izgovori inkriminisane izraze iz dispozitiva u pogledu naših narodnih heroja.
Prema iskazu Živka Jeličića, direktora Gimnazije u Aleksincu, a povodom ekskurzije đaka na Kosmet, koju je ekskurziju trebao da vodi optuženi, optuženi je rekao: “Kakvi spomenici na Kosovu, kakvo Kosovo”, te da Kosmet treba dati Arnautima, ali svedok smatra da je optuženi ovo izgovorio ne razmišljajući, u cilju običnog oponiranja, jer je on hteo da đake vodi na Jadransko more, pa je tako nepromišljeno upotrebio inkriminisane izraze, mada je on po struci istoričar i on je u prvom redu pozvan da ceni naše istorijske spomenike na Kosovu. Po oceni suda i ovako upotrebljeni izraz ne može se podvesti pod čl. 118. stav 1. KZ.
Prema iskazima Dobrivoja Nedeljkovića, Miladina Stanojevića i Draška Milojkovića, optuženi je zaista govorio o Pužaru i Hitleru da su veliki ljudi u tom smislu što su oni okupili masu oko sebe i uspeli da tu masu povedu za sobom, ali da se optuženi nije izražavao za Pužarov pokret, te kada su pojedini nastavnici izjavili da je Pužarov pokret nastavak fašizma u Francuskoj i da je Hitler i Hitlerova politika izazvala tolike nedaće i dovela do krvoprolića u Drugom svetskom ratu – optuženi na to nije reagirao, niti je osporavao ovakvim objašnjenjima koja su pojedini nastavnici dali u vezu sa Hitlerovom politikom i Pužadovim pokretom u Francuskoj. Prema tome, po oceni suda, optuženi kao istoričar nije trebao da se ovako besmisleno izražava o Pužadu i Hitleru, ali s druge strane upotrebljeni inkriminisani izrazi ne mogu se podvesti pod čl. 118. st. 1. KZ, jer se ničim ne utvrđuje da je optuženi ovo govorio u nameri iz čl. 118. st. 1. KZ.
Inače, najbolju karakteristiku o optuženom dao je njegov direktor svedok Živko Jeličić, koji je izjavio da je on pimetio da optuženi često gubi kontrolu nad svojim rečima, a to usled urođene tendencije da stalno haje da oponira. Inače, svedok nije primetio da je optuženi nepravilno govorio pred đacima iako je svedok kontrolisao da li se optuženi ovako nepravilno izražava pred đacima. I sam optuženi rekao je svedoku da se on pred učenicima drži kao nastavnik, da pravilno predaje, a da se nekada slobodnije izražava samo u nastavničkoj kancelariji.
Optuženi je bio mlad nastavnik, koji je odmah posle vojske došao u ovu gimnaziju. Prema iskazu prof. Vere Milovanović optuženi nije poštovao starije kolege, te se prema njima ponašao kao prema sebi ravnima. Dalje je na pretresu utvrđeno, da je optuženi drugovao sa učenicima učiteljske škole, za koje je imao naročite simpatije i govorio da su oni plebejci, tj. deca siromašnih roditelja, a da su gimnazijalci patriciji. U razgovoru sa nastavnicima govorio je da on pozdravlja to što se jedna učenica porodila. Jednom na času, a kada je primetio da se đaci smeju, on je neumesno ukorio đaka, da oni ne treba da se smeju bezrazložno, jer će on pomisliti da mu je otkopčan šlic ili da mu je neko nešto prikačio na leđima. Jednom prilikom naročito upadne, na utakmici košarkaškoj između gimnazije i učiteljske škole, navijao je za učenike učiteljske škole, koji su u poslednjem momentu utakmice dali koš gimnazijalcima. Sam optuženi priznaje da se nepedagoški i nekorektno držao na toj utakmici i da nije trebao tako da navija za učitelje. Sutradan jedan razred gimnazije izvršio je bojkot prema optuženom zbog ovakvog njegovog ponašanja na utakmici, tako da optuženi ni jednog od učenika nije zatekao na času, jer su učenici napustili učionicu pre nego što je on došao na čas. Sa ovakvim ponašanjem na utakmici on se zamerio i nastavnicima gimnazije. Posle toga, održana je sednica nastavničkog saveta na kojoj su sednici pojedini nastavnici iznosili njegove neprijateljske istupe, o čemu je napred bilo reči. Direktor Jeličić je izjavio da se optuženi i pre ove utakmice neprijateljski izražavao, ali da je ponašanje optuženog na utakmici još više okrenulo stvari protivu njega. Po oceni suda, njegovo ponašanje na utakmici, uticalo je da pojedini nastavnici iznesu razgovore koje su vodili sa optuženim u oštrijem obliku i u nešto drukčijem smislu, nego što je te razgovore vodio optuženi o čemu je napred bilo reči.
U svakom slučaju optuženom ne može služiti na čast ono što je govorio u nastavničkoj kancelariji ili u razgovoru sa pojedinim nastavnicima, naročito obzirom na to da je on istoričar i da on kao takav nije trebao i nije smeo da se tako izražava. Po oceni suda, zbog navedenih upotrebljenih izraza on je mogao i danas može da bude uzet na disciplinsku odgovornost, te treba da bude disciplinski kažnjen, ali s druge strane ničim nije utvrđeno da je on inkriminisane izraze, ukoliko je za pojedine izraze utvrđeno da ih je izgovorio, upotrebio u nameri iz čl. 118. stav 1. KZ, o čemu je napred bilo reči. Pored toga, sud konstatuje, da optuženi, kao mlad nastavnik, naročito od mlađih nastavnika nije prihvaćen kao što treba, a stariji nastavnici trebali su više da utiču na njega, da se popravi i da mu ukažu na rđave posledice ovakvog njegovog neispravnog i nekorektnog ponašanja i nepromišljenog izražavanja.
Sa iznetih razloga po čl. 329. tač. 3. ZKP sud je odlučio kao u izreci ove presude i optuženog oslobodio dela neprijateljske propagande iz čl. 118. st. 1. KZ.
Ostali deo presude zasniva se na čl. 91. stav 1. ZKP.
Od Okružnog suda u Nišu, 30. oktobra 1957. godine K-260/97.
POUKA O PRAVNOM LEKU
Nezadovoljna stranka ima pravo žalbe u roku od 8 dana od dana prijema presude
Predsednik veća:
sudija Milivoje Stanković Brkić, sr.
Zapisničar, Smilja Stošić, sr.
Za tačnost otpravka:
Upravitelj Kriv. Pisarnice
Krsta Đorđević
- Značaj Jugoslovenske narodne armije je bio toliko velik za Titov režim da se i u obrazloženju sudskih presuda reč „armija“ morala pisati velikim slovom, suprotno pravopisnim normama.
[↩]