Ovde nema Boga
Prikaz društva kroz mikro zajednicu, ovog puta jedne srednje škole, gimnazije, učinio je mnogo više nego stotine socioloških, pedagoških, psiholoških radova, koji su imali ambicije da uobliče makro sredinu. Ova knjiga sadrži mnoge elemente jednog studioznog i ozbiljnog štiva, pa se iz nje može uvek iznova učiti. Kao da smo u ruku uzeli lupu i stavili je na Jugoslaviju, da bi nam ona uveličala Srbiju, Beograd i stigla do osnovnog dela našeg upropašćavanja, kome se još uvek ne vidi kraj. U toj lupi na jednoj strani zatekli bi Pavla, a na drugoj sve ostale. Sistemu su, voljno ili nevoljno, prišli baš svi, neko zbog urođene ili naučene podlosti, neko zbog interesa, a neko iz straha da ne izgubi već dobijeno. Kao kad bi teškoj bolesti utvrdili osnovni uzrok, u vidu bakterije ili virusa. U ovom slučaju bakteriju predstavlja uža zajednica, ili grupa koju vezuje interes opstanka na talasu privilegija, a virus generalica Bebić, odnosno zlo koje pokreće svaki sistem u kojem nema šanse za čoveka.
Generalica Bebić – druga strana medalje
I naravno, ona je druga strana medalje. Između nje i Pavla nalazi se čitav kosmos dešavanja, u kojem se mnogo toga može desiti. U komunizmu našeg tipa, ceo taj kosmos je privučen silom bezgranične patologije, uvučen u crnu rupu iz koje nema izlaza. Podstaknuti Bebićkom, ljudi jedan za drugim gube osnovne karakterne i ljudske osobine, padajući iz svakog životnog ispita, bez nade za popravni. Ali ne istom brzinom i istim intenzitetom. Mašinerija je tako i postavljena, odnosno prilagođena, za sve koji se nalaze u njenoj blizini. Za slabiji, čvršći, ili neki karakter između, za profesionalca, laika, i nekog u sredini, za moral koji biva rastegljiv, znači korak po korak padaju čak i oni koji su do juče imali u sebi čovečiji izgled. Ali, zbog svog radnog mesta, mesečne plate, stana, porodice, odustaju od donkihotovske vizije sveta. Manje ili više se žderu u sebi, a onda popuštaju, i opet popuštaju. Život je ipak jedan.
A među njima je sami Đavo, naravno, Milica Bebić. Centrifuga se okreće na njenu stranu i usisava sve pred sobom. Od Bebićke se taj sistem širi na sledeće instance, kao što su: sudovi, partija ili partije, koje odlučuju o mnogo čemu, organi upravljanja, ministarstva i na kraju sam predsednik.
Dolazimo do ključnog mesta naše prošle i sadašnje propasti. Taj sistem u liku imenovane, obezličio je većinu stanovništva, normalne sabijajući u male grupice ili pojedince, još uvek spremne da podignu svoj glas. Pojedinci su stali naspram celog društva. Svi ostali, sa većom ili manjom krivicom, nisu spremni da stanu pred ogledalo i izvrše katarzu izmenjene duše. To ogledalo je baš Pavle Pavličić, i što ga više gledaju bivaju sebi sve više ružniji i nesnosniji. Često dolaze u iskušenje da ogledalo polupaju, jer na taj način neće morati da se suočavaju sa samim sobom.
Kako je nekada bilo, manje-više, nije se ni sada promenilo. Ogromna većina, koja je kontinuirano privlačena Bebićkinoj centrifugi, krajnje postepeno se razilazi i vraća tamo, gde treba da bude. Možda tek po jedan ili jedna, svakog dana. Ali jedan po jedan, već su dva, dva po dva – četiri. I tih četvoro u ovom momentu može da se pridigne i stane iza Pavla ili možda Božidara. To je, nažalost, jedini put koji će dati šansu ovom našem sistemu da iz močvarnog brloga krene nekim normalnijim tokovima. Evropske demokratske zemlje sa dugom tradicijom imaju svoje Bebićke i Božidare, ali situacija je kod njih mnogo jasnija. Bebićka je sve više eksponat iz prošlosti, dok je ovde susrećemo na svim mestima od kojih život zavisi.
Još ponešto o knjizi Božidara Todorovića
“Dedinjski sindrom”
U stvari, već mnogo toga sam izgovorio o ovoj knjizi. Jedino o čemu bi se moglo još pisati svakako je njen tehnički kvalitet, odnosno, jasnije vrednovanje kao umetničkog dela. Bez obzira na podršku koju pisac skoro da nije ni imao u smislu pomoći moćnih izdavača i njihovih stručnih službi, postignut je značajan nivo tehničkog kvaliteta. Iako u početku knjiga previše podseća na dokumentarističko štivo, koje zahteva temeljitiji prilaz i dodatnu nadgradnju, kako priča odmiče, pisac je sve sigurniji. Vodi radnju na dobar način, stvarajući likove kroz njihove psihološke i sociološke drame. Na momente ulazi duboko u psihu poput Dostojevskog, a dramatiku šekspirovski razvija. Svemu možda nedostaje malo više postmodernizma, većeg preplitanja radnje, vremenskih i svih drugih neočekivanih skokova, ali moramo imati razumevanje za položaj u kojem je sve pisano.
Intimnost se sluti u prevelikim količinama, dnevnički karakter nadjačava literarni. Sve se to moglo neutralizovati, a može još uvek, u sledećim izdanjima, uz dobru pomoć lektora, dobronamernih pisaca koji su mogli svoj talenat tehnički nadgrađivati, uz praćenje svih tokova savremene svetske književnosti. U sledećem izdanju, uz nekoliko rezova, ova knjiga može zauzeti mesto koje joj i pripada. U njoj se sluti Tomas Man na naš srpski način, koji razgrađuje i opet sjedinjuje duše glavnih junaka, o njima i svemu drugom nekako bezazleno, čisto pišući. Sa svim drugim dimenzijama, humanističkim porukama, prikazom totalitarnog društva, koje još uvek, na neki drugi način, kod nas postoji, ova knjiga bi trebalo da se nađe u rukama učenika srednjih škola (i pisac je bio profesor), jer je to uzrast kada se ličnost na najdubiozniji način formira, stasavajući u duševno i duhovno zdravog ili nezdravog čoveka.
Svakako, učenici treba da čitaju i izgrađeno postmodernističko štivo, zbog intelektualne nadgradnje, ali moraju i realističko – kao što je ovo, jer za normalne uslove knjiga “Dedinjski sindrom”, u stvari, govori o nadrealnoj stvarnosti. O nestan- ku naših duša i ličnosti pod torturom jednog autoritarnog sistema, koji je bio toliko opak da još uvek ne može iščileti iz nas, ostaviti nas da se napokon okrenemo samima sebi i daljem napretku. Kao što su istočnoevropske zemlje imale svoje pisce disidente koji su mašineriju totalitarnog društva raskrinkavali iz sto i jedne vizure, tako možemo i mi u svojim redovima pronaći isto tako hrabre i talentovane pisce, pre svega čestite ljude. Kada to počne na pravi način da se dešava, postojaće nade i za nas. Društvo svoju normalnost pokazuje ukoliko je spremno da prizna greške iz prošlosti, menjajući strahotne kadrove koji su doveli do totalnog ili malo manjeg uništenja, sve Bebićke odvodeći u zatvor na dugogodišnju robiju, one malo manje kobne odvajajući od svake vrste javnog i političkog života, izvršavajući totalni obračun sa svojom istorijom.
Kod nas se malo toga dešava, a zemlja tone, tone, tone… Sve republike bivše SFRJ odlaze svojim putem glavom bez obzira, pa čak i naša bratska republika Crna Gora. Kosovo je na vidiku, a Vojvodina sa sve manje strpljenja. Verovatno, u pitanju je toliko puno krivaca, koji su i dalje na mestima odakle mogu punom snagom da udaraju u sam centar, i toliko malo pravednika, spremnih da se ujedine i napokon kažu svoju reč.
Božidar Todorović je svoje govorio celog života, a onda i kroz knjige. I to, kroz prvu, “Dedinjski sindrom”, zatim i kroz druge dve: “Priča o Srbiji” i “Grešna Srbijo”. U vreme najgore strahovlade Slobodana Miloševića dao je slikoviti prikaz naših zabluda, koje nikako ne posustaju, potvrđujući da je u ovoj zemlji biti disident trajno stanje, a ne faza.
Ipak verujem da se nešto i menja, i to ne zbog nas, već zbog propasti koja nas odvodi do samog pepela. Sve smo mu bliže, raskomadani, razjedinjeni, razočarani, hrlimo na taj način i samima sebi. Kad napokon budemo stali pod jednu šljivu i ostane nas onoliko koliko je dovoljno za katarzu, nadmudrićemo i nadjačati zlo što živi u nama.
Podignućemo nove temelje, a na njima i nas same. Drugačije i normalnije. Hrabrije i časnije. Manje licemerne i iskrenije. Sve drugo će biti već lakše. Doći će na red i nove institucije, organi vlasti i upravljanja, obrazovne i sve druge ustanove, udruženja koja će štititi svoje članove.
Više nećemo morati da se stidimo.
Naprotiv, ponosićemo se…