Ovde nema Boga
Srđan Simeunović
književnik, Beograd
Hristovljevskim stradalnicima izniklim
na ovom tlu ili o jednom od njih
Stradalništvo se meri snagom propasti onog koji strada, žrtvom koju ulaže u čovečanstvo. Isus Hrist ostao je zapamćen po svojoj vaseljenskoj žrtvi, u kojoj je podneo najveće moguće torture po telu i duši i to za one koji ne zaslužuju, odnosno, za celo čovečanstvo. Zato je i njegovo iskupljenje najveće.
Iz generacije u generaciju, iz veka u vek, godine u godinu, u različitim vremenima, društvenim uslovima i državnim uređenjima, pod strahovladom ili demokratskim ustrojstvom, u najvišim društvenim institucijama ili u prosvetnim i nekim drugim ustanovama, javljaju se njegovi sledbenici, blude pod ogromnim teretom nepravdi koje su spuštaju na njihova i tuđa pleća, podižu sa zemlje krst, prisvajajući ga, i odnose do mesta gde je stradanje najveće, a to je Golgota.
O njima retko ko ima pravo da govori i piše. Zato i ja sada, dok iščitavam sudbinu jednog od njih, čoveka rođenog u ranokapitalističkom državnom uređenju, u zemlji koja se zvala Kraljevina Jugoslavija, da bi svoj svestan put nastavio u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, sa potpuno novim državnim ustrojstvom i Komunističkom partijom na čelu, koja se zalagala za “najveću moguću pravdu u celom univerzumu”, a starost je dočekao doživevši, teško vidljive, demokratske pro- mene, ostajem zatečen strahotama i vavilonskim nepravdama koje je proživeo Božidar Todorović, čovek i pre svega čovek. Veliku sramotu u ovom trenu osećam, iako sam se i ja na neki način suprotstavljao bestijalnostima i sunovratima ljudske etike i profesionalizma, ali uvek do neke mere i uvek – spreman na kompromise. Onda kada bi ih učinio, i moja sudbina bi bila izvesnija, a stradanje u velikoj meri smanjeno. Dok stojim pred žrtvom ljudskih gluposti i licemerja, čovekom snažne emocije i neiskorišćenog talenta, koji svoje razlikovanje dobrog i zla, mudrog i nemudrog, uvek glasno i pred svima iznosi, baš pred Božidarom Todorovićem, čije ime ću ponavljati i ponavljati, jer ono mora da se čuje i za njega mora da se zna, osećanja se prepliću.
Ne, nisam dostojan da o njemu govorim, ali mnogi drugi su još manje. Većina, svesna svoje hipokrizije i ne sme da progovori ijednu reč, jer bi na taj način raskrinkala sebe. Zato je i veo tišine oko svega što ga okružuje, neprekidan i neprovidan, čvrst i ujedinjen, baš prigodan za demokratsko ustrojstvo. Ovde postoje pisci disidenti, ali naravno, oni koji su u nekom ranijem periodu ušli na velika vrata, pod pokroviteljstvom istih od kojih bi kasnije pobegli, ostavljajući iza sebe malo zapuštene korene, spremne da kroz izvesno vreme ojačaju i opet stablom rascvetaju. Nekada su bili urednici u najvećim izdavačkim kućama, najznačajnijim književnim novinama, pripadali grupama koje su odlučivale, da bi se sa tom grupom, ili sami, s vremena na vreme udaljavali od centara moći, a onda opet vraćali. Zato u ovoj zemlji pravog disidentizma, potpune rehabilitacije i reinkarnacije odbačenih i poniženih, nije ni bilo. Oni pravi, a jedan od njih je i Božidar Todorović, nemaju pravo da dožive ponovno buđenje, sažimanje iz pepela, reinkarnaciju zatočenog stvaralaštva i duhovne zaostavštine, ne smeju da stanu na pokretnu traku javnog života, jer na njoj nema mesta za takve. Oni predstavljaju strašno upozorenje da su ovde najčešće isti bili sunovraćani i opet vraćani, baš oni – deca najviših funkcionera, porodični naslednici direktora najznačajnijih institucija, bliski rođaci i prijatelji glavnih i odgovornih urednika.
Ovde je sve jedna večita vrteška, za koju nije dovoljan samo novac, već i pedigre. Da bi se ušlo u taj “tramvaj zvani želja”, mora se poznavati, pre svega, ministar saobraćaja, a onda direktor Gradskog saobraćajnog preduzeća, dok za jednu vožnju može pomoći i vozač istog tramvaja, jer na kraju krajeva i on je postavljen od nekog iznad. Karta se, naravno, može i kupiti, ali po ceni koja je 1.000.000 puta veća od stvarne. Božidar Todorović je hteo da kupi kartu po redovnoj ceni, od konduktera ili prodavca na trafici i da uživa u lepoti vožnje, ravnopravno sa svim ostalima. Zato je i izbačen posle prve stanice. Vrlo brzo je pročitan, prosto u njegovom pogledu koji se zariva u ljudsko srce i dušu, nađeni su svi elementi da je baš on taj koji uništava ovo društvo svojim beskrupulozno normalnim stavovima o životu i ljudima, a koji su u tom istom vozilu već odavno ukinuti. U svakoj normalnijoj državnoj i društvenoj zajednici, posle svih muka koje je proživeo i nadvladao ih, Božidar, božiji sin, morao bi biti vraćen na mesto koje mu pripada, a njegovo postojanje i delo ostavljeno u zalog budućim pokoljenjima, da se nad njegovom sudbinom uče i stasavaju u normalne ljude, baš kakav je i on bio. Ali…
…Ovde nema Boga
Ili je možda taj isti, svemogući i natkriljujući, onaj što bdi nad svakim od nas, u ovoj zemlji ukinut dekretom, nekim radničko-samoupravljačkim aktom, koji je zapisan u jednom od službenih glasnika Srbije i Jugoslavije, samo se ne zna u kojem i kada. Pravnici moraju pod hitno da zasuču svoje rukave, državne institucije održe vanredne sastanke, godišnje i mesečne skupštine, predsednik države potpiše vanredne uredbe. Mora se naći kada je i zašto u ovoj zemlji Bog ukinut, jer je to jedini način da se, opet, vrati nazad. Tek tada biće nade za ovu zemlju. Prave ljudske vrednosti opet će zagospodariti ovim prostorima, a samim tim vratiće se i Božidar, božiji sin, i sva druga deca koja nisu imala pravo na postojanje u zemlji bez svoga oca. Bog nije mrtav, samo ga treba naći.
Božidar Todorović je pisac pre svega jednog dela, svog životnog, koji otkako zna za sebe svakodnevno ispisuje, nekad kroz razgovor sa samim sobom, a nekad u beležnicu što čuva za ne daj bože. Moraju ljudi znati ko je on. Glavni junak njegove knjige “Dedinjski sindrom” je, isto tako, u večitom strahu da će ostati obeležen opisom samoupravno-komunističkog rukovodica, bestelesno zle i potonule u sopstvenu trulež, generalice Bebić, jer ako ona bude pisala istoriju, onda nema nade ni za njega, a bogami, ni za ovu zemlju. Pavle Pavličić, heroj jednog vremena, pre svega, zbog svoje normalnosti i običnosti, a znamo da u najsurovijim društvima takvi najviše i stradaju, još u ranim godinama uputio se putevima uznošenja i neprekidnog razvitka, kako duhovnog, tako i moralnog. Baš kao galeb Džonatan Livingston. A taj galeb nije živeo u komunizmu i samoupravljanju. To je i dokaz da takvo državno uređenje ne predstavlja glavni razlog za nečije stradanje, već je stradanje najčešće univerzalno. Sve ptice u pomenutoj knjizi bile su, pre svega, okrenute sopstvenom opstanku, a Džonatan je hteo nešto više. Isto tako i Pavle, naš galeb najviših visina, sanjao je o normalnom – baš kao o normalnom i o ljudskom – baš kao o ljudskom.
Državni sistem u kojem je živeo ipak je bio za nekoliko nijansi strašniji od nekih drugih, jer se u njemu nije osećala u potpunosti direktna represija i uništavanje čoveka, već je sve nekako bilo odloženo i usporeno – parcijalno. Zato je i stradanje Srbije duže nego kod ostalih istočnoevropskih zemalja, u kojima je sve bilo jasno. Za razliku od njih, mi smo živeli u humanom društvu, a vladali su najnehumaniji, samoupravnom – a rukovodili su najgori tirani, udružujući se iza leđa svih ostalih, praveći spletke koje su nas dovele do ovog stupnja bezizlaza. Ti isti ljudi, beskrupulozno zli i u suštini krajnje bolesne psihe, u velikom broju slučajeva i danas gospodare našim dušama, jer su se toliko izdresirali u Titovoj oligarhiji da su u svakom momentu spremni da se prilagode novoj situaciji i drugačijoj vlasti. Oni su apsolutno nesmenjivi i nedodirljivi. Iz dana u dan, iz sata u sat, kroz svaku svoju reč, kontinuirano unižavaju druge, koji imaju još uvek nekih ljudskih vrednosti u sebi, i na taj način stvaraju krivu sliku o njima i ne dozvoljavaju im da isplivaju na površinu. Baš kao u knjizi ”Dedinjski sin- drom”. Mašinerija je razvijena do savršenstva. Pavle Pavličić je bio jedan od onih koji bi u demokratskom državnom ustrojstvu imao sve šanse da napreduje i svojim kvalitetima pomaže razvoju državne zajednice.
Ali u društvu u kojem je živeo mogao je imati samo kontinuirane probleme. Prvo kao profesor u Šapcu, a zatim i u Beogradu, elitnoj dedinjskoj školi, iz kraja odakle je sve i počinjalo, ali gde se sve i završavalo. Jedini lek za njega je bio da nosi neprovidne naočare, zapuši oba uha, pa čak, začepi i usta. Ali i onda bi bio sumnjiv. On, onako “nakrivo” nasađen, osetio bi nekim novim čulom šta se tu dešava, i ko kome kroji ili kopa jamu. I običnom gestikulacijom postao bi krajnje sumnjiv. Ipak, sistem u kojem je živeo, gde se tačno znalo ko će napredovati, a ko dobijati nagrade, kome je obezbeđen put u neku od zapadnoevropskih zemalja, bio je nepredvidivo jasan, odnosno, podmukao na duge staze. Vreme je ovde znatno sporije teklo, ali uvek loše po dobrog i dobro po lošeg. Kao da je Osmanlijsko carstvo ostalo u našim glavama, iako su ga srpski ustanici potisnuli još u XIX veku.
Pavle Pavličić – jedna strana medalje
Pavle Pavličić, glavni junak romana, a možda u većoj meri i pisac istog, kao što sam ranije rekao, predstavljao je sve što je normalno. Dobrih radnih kvaliteta, posvećenog odnosa prema poslu – profesorskom, u suštini dobar u komunikaciji sa ljudima, spreman za šalu na svoj i tuđ račun, stabilnih moralnih kvaliteta. Kada se sve sabere, u normalnim uslovima, on može samo napredovati i bivati prihvaćen od uže i šire društvene sredine. Ali, ovde, sve biva suprotno. Upozorenja koja kontinuirano dolaze, tajne poruke prenesene od drugih ljudi, pritisak na najra- zličitije načine, pre svega kao na profesora i moralno-političku ličnost. Znači, pucanje na mesta u kojima je on najsigurniji. Ulazak u mašinu za mlevenje mesa, koja je već toliko istrošena da treba bar tri dana za mlevenje istog, teškog svega 100 gr. To je, možda, i najbolji opis za položaj Pavla, ali i svih drugih koji nisu bili spremni da ustuknu ni za milimetar od svojih životnih i profesionalnih ubeđenja.
Ovo je bila kraljevina neradništva, podmuklosti i licemerja, u kojoj su, naravno, vladali baš takvi, a svi drugi morali da igraju po njihovim notama. Nije Pavle jedini video šta se u njegovoj mikro sredini dešava, ali je jedini o tome jasno i glasno govorio, upozoravao, molio. Kad su te kritike počele da se konkretizuju, mašina za mlevenje je naglo proradila i počela za kraće vreme da čini dobar posao. Zlo, iako je u manjini, na najperfidniji način je počelo da se udružuje, zbija redove i sve ubrzanije vrši isterivanje nepodobnog lica iz zajednice, ostavljajući ga bez posla koji je jako dobro radio, imenujući ga u moralnu nakazu, a on je bio – suprotno. Birokratski aparat u liku gospođe Bebić i njenih šrafova, na krajnje uvežban način učinio je nešto na čemu bi i sam Staljin pozavideo.