Oko betona
Zna, ili misli da zna, Saša Ilić:
“Prošlo je tačno devetnaest godina od objavljivanja Memoranduma SANU (1986), osamnaest godina od VIII sednice CK SKS (1987) i šesnaest godina od ‘događanja naroda’ na Gazimestanu (jun 1989). Krajem osamdesetih godina imali smo dva jubileja: dva veka Vuka i šest vekova Kosovske bitke. Zbog čega sam ovo naveo na početku rada koji pretenduje da se bavi recepcijom jednog romana kao i njegovim memorijskim potencijalom. Najpre zbog toga da bismo utvrdili pozicije sa kojih su se generisali glavni tokovi diskursa politike i kulture devedesetih godina, a samim tim i literature koja je pisana i kanonizovana u književnim institucijama Š…Ć
Odnos prema kategoriji nacionalne istine, koja je ustanovljena u ovom periodu, od Memoranduma, preko političkih događaja, proslavljanih jubileja, te ‘progovaranja naroda’ na stranicama Politike, u glasovitoj rubrici ‘Odjeci i reagovanja’, biće u ovom radu jedna od glavnih smernica za razumevanje razvoja književnog i kritičkog pisma tokom devedesetih godina. Naravno, držaću se pravila da društveno-politički kontekst i te kako ima uticaja na književnu klimu u jednoj kulturnoj zajednici i da su međusobno povezani te da ih odvojeno ne možemo posmatrati. Štaviše, moje uverenje je da pomenuti kontekst ima direktni udeo u pisanju književnog teksta, u kome se on potvrđuje ili se opovrgava odgovarajućom narativnom strategijom”.
U prvom odlomku, težište je na generisanju tokova diskursa. Šta znači generisati? Rečnička određenja bila bi proizvesti, uzrokovati. U tehničkom žargonu, generisati bi značilo, otprilike, unapred odrediti i upisati neki kod – kompjuter može neograničeno da “izbacuje” proste brojeve, ali pod uslovom da je prethodno generisano da su prosti samo oni brojevi deljivi sa 1 i sa samim sobom. Ako kompjuteru generišemo da su prosti brojevi oni koji počinju sa 1, on će “izbacivati” drugačije nizove. Izgleda mi smisleno da, generalno uzevši, postoje “glavni tokovi diskursa politike i kulture”, ali i da se oni ne moraju poklapati, kao što je slučaj sa američkom kulturom u doba rata u Vijetnamu. Značajni istorijski događaji iz devedesetih godina, Miloševićev totalitarni režim, komunističko nasleđe, neki su od glavnih, ne i jedinih razloga homogenizacije i militarizacije dominantnog političkog i kulturnog diskursa devedesetih. Ako, dakle, uzmemo da postoji dominantni diskurs politike i kulture devedesetih, i to zajednički, jasno je da je taj diskurs generisan iz centara moći. Ali, kada određuje te pozicije Memorandumom Sanu, VIII sednicom i gazimestanskim mitingom, Saša Ilić, bez dokazivanja ili obrazlaganja, jednostavno sam generiše te pozicije moći. Šta predstavljaju ti događaji u ovom kontekstu? Uzroke nastanka tih pozicija moći, sami po sebi pozicije moći, ili relativno slobodan i metaforičan izbor iz događaja koji su doveli do konstituisanja određenih pozicija moći?
U drugom pasusu Ilić razvija tri ideje:
1. Ovako opisan društveno-politički kontekst značajno utiče na književnu klimu,
2. književnost (ili književna klima) se ne može posmatrati nezavisno od društveno-političkog konteksta,
3. društveno-politički kontekst ima direktni udeo u pisanju književnog teksta, u kome se potvrđuje ili opovrgava.
Ova tri iskaza data su u obliku silogizma (koji kod Ilića odgovara modelu Š1. = 2.Ć => 3.). Nije, međutim, reč o silogizmu, nego o tri različita zaključka. Prvi stav je najopšitiji, i najmanje podložan kritici. Čak i naratološka i stilistička proučavanja književnosti ne spore postojanje veze između književnosti i društveno-političkog konteksta u kom nastaje. Ali iz toga ne proizlazi da se književnost ne može posmatrati izvan ovog konteksta. U proučavanju ili opisu bilo čega možemo zanemariti nešto što je važno, da bismo nešto istakli ili ukazali na drugačije viđenje. U prvom delu teksta pokušao sam da pokažem kako kontekstualizaciji književnosti u radovima iz Betona prethodi vešta i utemeljena književna analiza, izučavanje jezika, stila, pripovedne tehnike. Ovakva vrsta analize kasnije može, ali i ne mora, biti stavljena u određeni društveno-politički kontekst. “Kandže” i “Semolj-zemlja” loše su napisane bez obzira u koji ih društveno-politički kontekst stavili.1 Ni iz drugog stava ne proizlazi nužno treći stav. Ako se X ne može posmatrati nezavisno od Y, to ne implicira da Y ima (direktan) uticaj na X? Kosmos ne možemo posmatrati nezavisno od naših perceptivnih i kognitivnih sposobnosti, ali to ne znači da one imaju uticaja na njega. Čak i kada bi drugi stav bio univerzalno prihvatljiv, treći zaključak ne bi nužno sledio iz njega. Deiktički izraz koji Ilić koristi (“moje uverenje”) ponovo me upućuje da ovaj treći zaključak, izdvojen iz konteksta, posmatram u svetlu njegove spisateljske poetike. Tekst se može potvrđivati ili osporavati u odnosu na kontekst u kom je nastao, sasvim sigurno, ali kroz posteriorni interpretativni čin. Nešto sasvim drugačije od toga je reći da se ovo potvrđivanje ili osporavanje vrši u samom činu pisanja. Ovaj dokazni postupak, dakle, ne izvodi se implikacijom, nego selekcijom i redukcijom. Nemam, naravno, ništa protiv Ilićeve etički i politički angažovane književnosti, dokle god se ovi poetički zahtevi ne formulišu kao univerzalni i normativni, jer onda govorimo ne o izmeni, nego o zameni jednog normativnog i monističkog kulturnog modela nekim drugim, svakako boljim, ali takođe normativnim i monističkim, a to je u suprotnosti sa proklamovanim načelima Betona. Stavljen u kontekst sa prvim pasusom, treći zaključak daje, kako mi se čini, jedno uprošćeno i mehanicističko viđenje veze između društva, ideologije i književnosti.
Ukratko, Ilićev prvi sud bih opisao kao umeren sociološko-kulturološki pristup književnosti, drugi sud kao jak sociološko-kulturološki pristup, a treći kao pozitivistički, odnosno “vulgarno” marksistički ili kvazimarksistički, pošto se i u ozbiljnoj marksističkoj teoriji veze između književnosti i društva shvataju kao složene. 2 Nema, dakle, lakih i jednostavnih odgovora na pitanja koja postavljaju autori Betona.
U dva svoja teksta Saša Ćirić upotrebljava sintagmu “Pandorina kutija”. Otvarajući ovu kutiju na načine na koje to opisuju Ćirić, Ilić, Živanović i drugi, srpska književnost devedesetih postala je saučesnik u zlu i zločinu. Ali, u pokušaju da opiše veze književnosti sa tim zlom, Beton je takođe otvorio “Pandorinu kutiju”, iz koje, in ultima linea, izlazi povampireni duh marksizma. Kao ni pojam ideologije, ni termin marksizam ne treba razumeti u uskom i pežorativnom smislu. Markizam, kao filozofija ili književa teorija, složen je pristup, i treba ga odvojiti od njegove (zlo)upotrebe u političke svrhe. Ono što je nestalo sa Sovjetskim Savezom bilo je marksizam samo u smislu u kom je Inkvizicija hrišćanska, kaže Iglton. Beton je moguće, i u pozitivnom smislu, povezati sa marksizmom. “Do sada su filozofi samo različito tumačili svet, a reč je o tome da se on promeni” (“Teze o Fojerbahu”). Ova se rečenica može parafrazirati u kontekstu naše književne scene. Do sada su kritičari (uključujući i mene) mahom samo tumačili književnost, pisali neutralne i opisne prikaze i kritike, i uzdržavali se od suda i suđenja, iako ga pojam kritičara podrazumeva i u uobičajenom, i u etimološkom značenju reči (krisis znači suđenje, a kritikoi su oni koji su još u arhajsko doba na svečanostima odlučivali o nagrađivanju pesnika). Ideologija, smatra Iglton, nije samo bezoblična masa plutajućih ideja, nego ima i izvesnu strukturnu koherenciju, i kao takva može biti predmet naučne obrade (2002: 18). Goldmanov genetički strukturalizam dobar je primer kako se može pokazati, “na naučan i pozitivan način, jedinstvo umetničkog dela, vizija sveta kojoj delo odgovara i povezanost te vizije sa izvesnim društvenim grupama čiji je ona izraz” (Goldman 1986: 44), a uopštavanje koje polazi od zajedničkih odlika Rasinovih tragedija i, preko njegovog pogleda na svet, povezuje ih sa jansenizmom, koje Goldman izvodi u knjizi “Skriveni bog”, najbolja je ilustracija njegovog metoda (Goldman 1980). U dobrim marksističkim radovima o ideologiji (Eagleton, 1991), kao i u marksističkoj književnoj teoriji, za razliku od drugih pristupa, naglašena je težnja ka oslobađanju i menjanju postojećih okvira, i zbog toga mislim da je ovaj pravac razmišljanja moguće reaktuelizovati.
Najveći doprinos adekvatnim objašnjenjima problema koje pokreće Beton mogu dati, po mom mišljenju, tzv. “sistemski” ili “sistemični” pristupi književnosti. Shvatajući književnost kao sistem, ovi pristupi posmatraju je kao otvoren dinamički skup odnosa koji se ostvaruju između “književnih” aktivnosti koje ga konstituišu i relacija u kojima ti elementi stiču svoju vrednost. U okviru ovog pristupa jačaju i funkcionali- stička gledišta, koja se interesuju za način na koji tekstovi funkcionišu u društvu u konkretnim situacijama. To znači da se književnost shvata kao sociokulturni sistem i komunikacijski fenomen, koji se definiše odnosima između uzajamno zavisnih parametara, odnosno strukturisanom mrežom relacija međusobno zavisnih elemenata. Ovim relacijama bave se polisistemska teorija Itamar Iven-Zohara (Zohar 1978, 1990 i drugo), Pjer Burdije i njegova škola “književnih polja” (champ littéraire) i srodna teorija “književne institucije” (institution littéraire) Žaka Diboa (vidi pregled u: Runer 2004). Pjer Burdije određuje književno polje kao sistem odnosa proizvođenja, prometa i korišćenja simboličnih dobara, ali ne kao prost skup izolovanih elemenata, već poredeći književno polje sa poljem sile. Književno polje je konstruisan prostor, a sâmo delo se sastoji od dva činioca: “ekonomske” (uslovi ditribucije) i “simboličke” vrednosti, i njegova Pravila umetnosti (2004) pokazuju, na primeru Bodlera i Flobera, odnos između umetnosti i društvenog konteksta, polja književnosti i polja moći.
Zanimljivo je, u smislu ovih teorija, osvrnuti se na reakciju jednog uglednog profesora i književnog kritičara koji jednom od urednika Betona (imena ne pominjem jer se radi o privatnoj prepisci) poručuje kako će, i kad u Betonu kažu bobu bob i popu pop, književnost ostati manje-više ista. Ovakav pilatovski eskapizam neodrživ je sa teorijskog stanovišta. Prvo, nije svejedno da li će, pod uticajem negativne književne kritike, književnost ostati manje ili više ista. Mnogo je važnije odgovoriti na pitanje šta znači izraz književnost u ovom kontekstu. Ako se pojam književnost ovde odnosi na kvalitet književne produkcije, sklon sam da se sa ovom izjavom delimično složim. Neće negativna kritika proizvesti srpskog Šekspira ili Džojsa, mada ga njeno odsustvo može sprečiti da svoja dela objavljuje, da javno nastupa ili da osvaja zaslužene nagrade. Ako promovisati prave vrednosti a kritikovati površnost neće stvoriti Šekspira, svakako će mu omogućiti da brže i lakše postane to što jeste. Književnost se ne svodi samo na kvalitet književne produkcije. Pojam književnosti postoji u današnjem smislu otprilike od kraja osamnaestog veka, i izgrađivan je kroz školstvo, štampu i institucije. U antici, srednjem veku i renesansi nije se izučavala “književnost”, nego retorika, a jedan deo ovog obrazovanja podrazumevao je čitanje, tumačenje i učenje napamet tekstova koji su smatrani kao značajni u vaspitnom smislu, ali ne i u nečemu suštinski drugačiji od ostalih tekstova. Uprkos mojim naratološkim sklonostima, “književnost” se ne može, na ravni formalnih karakteristika, odeliti od drugih diskurzivnih oblika. Ona ne postoji u onom smislu u kojem postoje insekti, i više je nalik korovu – korov nije određena biljka, već pre ono što baštovan iz ovog ili onog razloga plevi, kaže Iglton. Književnost je ono što mi, u masi diskurzivnih oblika, prepoznajemo kao književnost, i to tako što mu pridajemo nekakvo svojstvo “književnog”, i književnost (nam) je bitna upravo zbog onih, statistički malobrojnih, dela koja se izdvajaju iz beskonačnog korpusa svih prošlih, sadašnjih i budućih izdanja. Bez pitanja vrednosti, nema ni književnosti – ne reći bobu bob i popu pop, znači ne baviti se književnošću. Druga očigledna slabost ovog gledišta (ako je to gledište) je, dakle, što pojam književnosti sužava do neprepoznatljivosti, kao nešto što postoji izvan nas i mimo nas (koji je predajemo, vrednujemo i odlučujemo o nagradama). Sistemske teorije jasno pokazuju u kojoj meri institucije, izdavači, kritičari, profesori, pisci i čitaoci zajedno učestvuju u oblikovanju književnosti. Čak i književnoj margini tu pripada (mada kol’ko na zub) jedan deo ovog kolača.
Mislim da je, najzad, moguće jasno odgovoriti na neka pitanja vezana za Beton, i predložiti naziv za njegovu poetičku paradigmu. Iako nije lišena ideoloških predrasuda, kritika u Betonu nije ideološka kritika, jer ideološka kritika podrazumeva osporavanje dela i pisaca sa neke fiksirane pozicije, i to tako što književnoj vrednosti pretpostavlja stepen saglasnosti sa određenom ideologijom i političkim ciljevima i svrhom. Ideološki kritičari su, na primer, Bjelinski, Dobroljubov, Plehanov, Ždanov. Uredništvo Betona, dalje, ne predstavlja grupu autora sa jedinstvenom ideološkom pozicijom; iako oni polaze od srodnih, liberalno-demokratskih shvatanja, njihove međusobne razlike su velike. Zbog svega toga, Saša Ilić nije i ne može biti ideolog ovog pokreta, obaška što su njegovi stavovi zapravo dogmatični u poređenju sa Ćirićevim, za kojeg je jedina dogma odsustvo bilo kakve dogmatičnosti i isključivosti. Pošto mislim da transfer iz lingvistike ni iz stilskih, ni iz poetičkih razloga, nije prikladan, umesto pojmova analiza diskursa, kritička analiza diskursa i ideološka analiza diskursa, radove iz Betona opisao bih kao kritiku ideologije.
Ova sintagma, otvoreno to priznajem, nema samo deskriptivan nego i normativan karakter. Ona upućuje, kao što sam u ovom radu pokušao da pokažem, na potrebu da analitički postupak bude izveden precizno i dosledno, kao i da se smeštanje teksta u ideološki kontekst teorijski zasnuje. Normativan zahtev tipu kritike koja treba (da zasluži) da nosi ovo ime je i da bude nedogmatična i neselektivna, i otvorena za promišljanja ili osporavanja bilo kojih ideoloških stavova.
Na kraju, dodao bih da su, uprkos mojoj želji da “teoretisanje” ograničim na uvodni deo rada, pitanja i problemi koja tekstovi iz Betona postavljaju, provociraju i nameću zahtevala, makar i u uopštenom obliku, uključivanje niza različitih teorijskih radova. koji su, znam, (pre)opteretili ovaj tekst. Ali upravo zbog tih pitanja koja postavlja, više nego zbog odgovora koje (za sada) daje, Beton zaslužuje puno priznanje.
- Iz ovoga bi se dalo zaključiti kako ja zastupam stav da se književne vrednosti mogu opisati na nivou tehnike nezavisno od drugih činilaca. No, ovde moj stav nije bitan – urednici Betona, osporavajući vrednost pominjanim knjigama korišćenjem, da upotrebim starinski izraz, “formalnih” kriterijuma, omogućavaju ovakvu argumenatciju. [↩]
- Obratite pažnju na opreznost i neisključivost Igltonove retorike: “Književna dela nisu misteriozno nadahnuta, ili objašnjiva jednostavno preko psihologije njihovih autora. Ona su oblici percepcije, posebni načini pogleda na svet; i kao takva su u vezi sa dominantnim načinom pogleda na svet koji čini ‘društveni mentalitet’ ili ideologija nekog doba. Ta je ideologija, s druge strane, proizvod konkretnih društvenih odnosa u koje ljudi stupaju u određenom trenutku i na određenom mestu” (Eagleton 2002: 6). [↩]