Oko betona
3. Otvaranje Pandorine kutije
U svojim kritikama Vidojkovićevog romana “Kandže”, Popovićeve “Knjige o Milutinu” i Vuksanovićeve “Semolj-zemlje”, Saša Ćirić ukazao je na literarne slabosti ovih dela. Vidojkovićeve “Kandže” su, tako, “dosadno (a ne uzbudljivo) štivo, sa dozlaboga ponovljivim odnosima, situacijama i pojavama (a ne adrenalinom i inovacijom), sa plitkim, plošnim, nemušto skiciranim, likovima od kartona”, “Knjiga o Milutinu” neuspešna je na planu tehnike, žanrovski neosmišljena, neuverljiva i nedosledna u izboru pripovednog stanovišta, a “Semolj-zemlja”, kao roman-rečnik, “samo tralja nekadašnje senke, neinventivno rutinerstvo i autorov lični renesans”, knjiga koja “ne može da se čita”, “neprevodiva i nerazgradiva drugim smislom”. Miloš Živanović o jeziku Nogovog “Nedremanog oka” kaže da je “doveden do ruba neprepoznatljivosti”, a da se invokacije i molitve “mahom gube u uopštenim, besmislenim i povremeno bizarno-komičnim iskazima”. Osporavanje književne vrednosti književnim argumetima je, dakle, jedan vid procene koja se primenjuje u Betonu.
Drugi oblik ocenjivanja, koji se meša i/ili stapa sa ovim prvim, podrazumeva vrednovanje u odnosu na ideološku pozadinu koju delo ima. Tako Živanović, pored pesničkih slabosti Nogove poezije, ukazuje i na “zloupotrebu tragičnih događaja” u ovoj zbirci, njen nacionalizam i militantizam, i uspostavlja, doduše posredno, analogiju između figure vučjeg pastira iz “Nedremanog oka” i amblema raznih paravojnih formacija na kojima se često sreće lik vuka. I Vervat se, u poređenju između Noga i Veličkovića, opredeljuje za ovog drugog upravo zbog njegove progresivne i pacifističke ideološke pozicije. Iako za Popovićev roman kaže da je “jedna dosledno antiratna knjiga”, “protiv rata uopšte, protiv svih ratova”, Saša Ćirić je smatra opasnom zbog ideološkog okvira koji izražava “dogmatičku seljačku nepoverljivost prema idealizmima svake vrste”, “ksenofobiju prema susednim narodima”, “etničku generalizaciju”. Ove etničke predrasude, kaže Ćirić, “idealno naležu na mišljenje koje će se uvrežiti tokom devedesetih da je srpski narod zloupotrebljen, a njegove pobede i ratna žrtva nezahvalno iskorišćeni u svrhe svojih nacionalnih interesa a potom grubo odbačeni, da su Srbi isključivo stradalnički narod…”. Opasnost i odgovornost ove knjige je u tome što se “njeni poklonici nisu inspirisali njenim oportunim pacifizmom, već, možda pokrenuti i Milutinovom rečitošću, rešili da isprave istorijske nepravde i da svakom naplate svoje”. U tekstu o “Opsadi crkve Sv. Spasa”, Saša Ilić uopšte ne govori o slabostima ove knjige na, recimo, kompozicionom i stilskom planu, ili o nedostacima u primeni pripovednih strategija i postupaka. Štaviše, on se literarnim kvalitetima Petrovićevog romana i ne bavi. Njega zanima kako (zbog čega, pod kojim uslovima) je ovo delo prihvaćeno na našoj književnoj sceni kao “najznačajniji roman devedesetih godina”, i uzrok takvog statusa vidi u tome što knjiga govori o nacionalnom programu i nacionalnoj istini “koja nas je amnestirala od svake odgovornosti”, i koji artikuliše dominantnu političku i medijsku sliku koja nam je servirana tokom devedesetih godina.
Dakle, dobar deo tekstova objavljenih u Betonu i oko Betona kritikuje dela sa nacionalističkom ili nacionalnom tematikom, mešajući (ili brkajući) osporavanje vrednosti tim delima na književnom i na ideološkom planu. Ključno pitanje kod ovakvog tipa analize glasi – da li, i u kojoj meri, ideološke pozicije koje se iznose u književnom delu utiču na njegovu književnu vrednost? Ili, da problem sasvim uprostim, u ovom korpusu dela koja su autori Betona do sada razmatrali, imamo lošu knjigu sa ne nužno lošim ideološkim bekgraundom (“Kandže”), loše delo sa nacionalističkom ideologijom (“Nedremano oko”), loše delo sa pacifističkom ideologijom, ali podložno nacionalističko-ideološkoj zloupotrebi (“Knjiga o Milutinu”), te dobru knjigu bez nacionalističke ideologije (Veličkovićevi “Konačari”). U ovom “slučajnom uzorku” javljaju se sve varijante osim jedne – dobra knjiga sa nacionalističkom ideologijom. Da li je moguća ovakva književnost?
Ključni tekst u ovom smislu predstavlja rad Saše Ćirića o Simovićevoj drami “Boj na Kosovu”, koji implicitne pretpostavke ostalih autora jasno artikuliše i argumentaciju izvodi do kraja. Ideologiju Kosovskog boja Ćirić opisuje na tri nivoa: pragmatičkom (“boj ima odbrambeni karakter”), etičkom (iako su šanse za pobedu minimalne, “insistira se na borbi”) i metafizičkom (“nacionalno postojanje stiče smisao tek kroz čin kolektivne žrtve u ratu”, “svetinja se brani samim postupkom odbrane”). U Ćirićevom tekstu ne pravi se razlika između ideologije kosovskog mita i ideologije tog mita u Simovićevoj drami, jer razlike i nema, pošto Simović repetitivno i nekritički preuzima mitsku matricu. Ćirićeva kritika, zato, odnosi se koliko na dve verzije Simovićeve drame, toliko i na kosovski mit per se, “koji fiksira duh etno-crkvenog srpstva”, i izražava “nomadski hermetizam tribalnog identiteta”, kojem Ćirić kao protivtežu određuje “duh otvorenosti koji počiva na pluralizmu svake vrste”. Ukoliko je ovde reč o kritici samog kosovskog mita (koji je formiran u prošlosti, kroz crkvene spise, narodne pesme i tradiciju) sa liberalno-demokratskih pozicija, onda se argumentacija zasniva na anahronizmu. U literarnom smislu, smatra Ćirić, ovo doslovno preuzimanje mitske matrice dovelo je do gubljenja efekta multiperspektivnosti, koji je Simović želeo da postigne. U drugoj verziji, “izostavljanjem pojedinih grupa likova dobilo se na izvođačkoj funkcionalnosti komada”, kaže Ćirić, a “odstranjivanjem mnogih simboličkih čvorišta drame ublažena je ideološka poruka prve verzije”. Između načina upotrebe mita i umetničke vrednosti Simovićevog komada Ćirić uspostavlja blizak i obrnuto proporcionalan odnos. Slabosti prve verzije direktna su posledica doslovnog preuzimanja mitske matrice, a neke od tih slabosti u drugoj verziji su ublažene, ali ne i otklonjene, upravo zbog toga što je “suština mita ostala netaknuta”. Problem obe verzije drame, implicitan je zaključak, nije u Simovićevom nepoznavanju dramske veštine, koja se ne osporava, nego u samom kosovskom mitu i njegovoj ideološkoj sadržini, od čega, bez kritičkog preispitivanja, nije moguće napraviti vredno umetničko delo.
Prećutani odgovor na pitanje o mogućnosti dobre knjige sa nacionalnom (nacionalističkom) tematikom, dakle, po mišljenju urednika Betona, bio bi negativan, a delimičan izuzetak predstavlja Svetlana Slapšak, koja tvrdi samo toliko da “nacionalistička poetika više (kurziv A.P.) nije moguća”, i ostavlja mogućnost da se, doduše sa “mnogo dobre volje”, ovakav poetički okvir nekada “mogao videti kao inovacija”. Uzmimo, bez problematizovanja i preispitivanja, kao istinitu tvrdnju da je svaki nacionalizam nužno pogrešan i štetan i da podrazumeva lažna i pogre- šna uverenja (što nije, ili ne mora biti, razumljivo samo po sebi). Da li iz toga proizlazi da će svako delo koje čvrsto zastupa neku ideologiju, koje se ogluši o etičku ili istorijsku istinu, nužno biti u umetničkom smislu neuspešno? Ili, kako kaže Saša Ilić na kraju svog teksta:
“Postavlja se pitanje da li je ŠtaĆ umetnička istina, koja se oglušila o osnovne etičke norme održiva kao istina književnosti. Ukoliko bi neko jednog dana napisao priču o tome kako je Zoran Đinđić ubio Milorada Ulemeka, ali onako lepo, sa dosta metafora, da li biste je vi prihvatili kao održivu književnu tvorevinu, iako vrlo dobro znate da se u realnosti dogodilo suprotno. Ja mislim da ne biste”.
Ovaj bismo citat, ne samo zbog zamenice prvog lica iz poslednje rečenice, mogli uzeti kao Ilićevo izlaganje vlastite literarne poetike. Istina (u) književnosti ne može se oglušiti o etičke norme, sa jedne strane, i ne može biti drugačija od “realnosti”, od onoga što se “stvarno” dogodilo. Odgovor čak nema vrednosni, nego ontološki karakter – takva književnost je neodrživa, ona nema pravo na postojanje kao književnost. Dakle, samo ono što se može videti kroz “berlinsko okno” jeste književnost. Ali, šta se “stvarno” dogodilo, šta uzimamo kao etičku normu, i da li se naše znanje o stvarnosti i etičke norme menjaju ili mogu promeniti? Da li je kosovski mit nekada imao etičku i istinosnu vrednost, i treba li ga ukinuti ako se naša etika i naša istina ne slažu sa njim (ili on sa njom, svejedno)? Da li zločin u Srebrenici i srpska krivica u ratu u Bosni ukidaju “Na Drini ćupriju” i čine je neodrživom, pošto o srpskim zločinima ne govori? Šklovski (1984) je, u svojoj poznatoj studiji, jasno pokazao u kojoj je meri Tolstoj netačno i tendenciozno prenosio istorijske izvore i koliko se njegova istina o ratu iz 1812. razlikuje od istorijske istine (koja je i sama jedan diskurzivni oblik, i neodvojiva od ideološke pozicije istoričara, pa utoliko pojam istine i istorijske istine ima još problematičniji status). U tekstovima o Tolstoju Lenjin ističe kako je Tolstojevo stanovište klasno i staleški obojeno, i neosetljivo za potrebe i prava nižih klasa. Ni Šklovski, pa čak ni Lenjin, ne osporavaju “Ratu i miru” umetničku vrednost, a ponajmanje mu odriču pravo na postojanje.
Ne mislim da Saša Ilić, a pogotovo ostali urednici Betona, zaista ima(ju) ovako radikalne stavove o prirodi književnosti. Ali ova analiza pokazuje barem to da oni iste zahteve koje postavljaju drugima moraju postavljati i sebi, a to je da budu svesni svoje ideološke pozicije i da paze šta pišu i kako pišu.
Ne postoji, dakle, jednostavan i jednoznačan odgovor na pitanje o odnosu između ideologije i književne vrednosti. Ako samo nacionalistička ideologija nužno uzrokuje loše knjige, šta je to u nacionalizmu ili sa nacionalizmom što ga čini tako neprikladnim za književno modelovanje? Statistički gledano, nemoguće je da samo jedna, od bezbroj ideologija, bude književno neupotrebljiva. Ukoliko odgovorimo da je svaka ideologija loša po književnost, zanemarujemo široko shvatanje ideologije kao opštih uverenja i stavova – pošto književni tekst podrazumeva prisustvo pripovednog glasa, a svaki je glas ideološki, “neideološka” književnost je nemoguća. Najzad, ako samo loše i lažne ideologije uzmemo kao “kvarljive” po književnost, gde povući granicu? Nijedna ideologija nije apsolutno dobra ili apsolutno loša – i najhumanija ideologija može se zloupotrebiti. Sve to, opet, ne znači da je književno delo potrebno ili moguće abolirati od bilo kakve etičke i političke odgovornosti. Odnos između ideologije, odgovornosti i vrednosti predstavlja jedno od suštinskih pitanja u proučavanju književnosti. Taj odnos, međutim, ne može se opisati nekakvom “Pitagorinom teoremom”, ili tako što će se između ovih pojmova staviti znaci =, <, >.
Najzad, nekoliko reči i o trećem ključnom pitanju koje postavljaju tekstovi iz Betona, o pitanju odgovornosti. Nasuprot (pustim) željama dela naše književne elite (i ovu bih reč, kada oni ne bi predsedavali žirijima i katedrama, rado stavio pod navodnike) da porekne postojanje odgovornosti svog (ne)rada, stav da književna dela, pisci i njihovi promoteri snose odgovornost za događaje iz devedesetih godina ne podleže osnovanoj sumnji, i besmisleno ga je preispitivati. Ali, na koji način uspostaviti tu vezu, koji su mehanizmi preko kojih se ona ostvaruje, suštinska su pitanja. Kod Miloša Živanovića, veza između vučjeg patira iz Nogove poezije i vuka kao amblema paravojnih formacija samo je posredna i asocijativna. Modalnost i potencijalnost osobine su i Ćirićeve retorike o ovom problemu – preuzimanje pesme koja je kod Simovića namenjena srednjovekovnim vitezovima kao himne paravojnih formacija “omogućila je na ideološkoj ravni ista vrsta poruke…” Omogućila, dakle, ne znači i prouzrokovala ili sprovela. Poklonici “Knjige o Milutinu” su, kaže Ćirić, “možda (kurziv A.P.) pokrenuti i Milutinovom rečitošću”, krenuli “da isprave istorijske nepravde i svakom naplate svoje”. Milutinova rečitost je mogući, ne nužno i stvarni, i, sudeći po vezniku, svakako ne jedini i ne glavni uzrok militantizma. “Ko zna”, pita se na kraju ovog teksta Saša Ćirić, “kolika je odgovornost za taj sentiment upravo ‘Knjige o Milutinu’, a kolika nikad dovršenog Memoranduma SANU, fasciniranosti srpske intelektualne elite Slobodanom Miloševićem u drugoj polovini 80-ih…”