Namigivanje ili Sauronova osveta*
Saša Ćirić
književni kritičar, Beograd
Moto kritičke recepcije A. Pavlovića, Oko Betona, višestruko je aktivan.1 (Čega zajedničkog ima to pisanje sa interesima našeg naroda ili države?, pitao je, ako je verovati kritičaru, A. A. Ždanov u jednom svom referatu.)
On je ponajpre provokacija. Provokacija ove vrste može imati dva vida: vid satiričke optužbe i vid neutralne rekontekstualizacije sa komičkom funkcijom.
Prvi vid bi, u stvari, tragao za nasleđem ili korenima opisanog fenomena, pri tom se ne zadovoljavajući samo pukom konstatacijom. Ždanov kao predak, ujak ili deda-stric ruskih formalista, inspiracija i uzor Betona, pod pretpostavkom da je i Ždanov i ruska boljševička uprava (teror) pod (opravdanom) stigmom jednodušne osude našeg doba, jeste vrednosno karakterisanje prirode betonskog projekta, te priziv, projekcija, podsećanje-predskazanje kuda, istorijski i praktično, Beton vodi. Taj vid satiričke optužbe koji sugeriše moto A. Pavlovića optimalno naleže na sada već dugu povorku, nazovimo ih radikalnih negativnih komentara na Beton. Urednici i saradnici Betona okarakterisani su kao politički i sovjetski komesari (Goran Petrović), odnosno Crveni Kmeri savremene srpske kulture (Marinko M. Vučinić). Sami ti komentari počivaju na nekoliko nedokazanih premisa: namera (javna/tajna?) i/ili ospoljena težnja Betona je da zavede red na srpskoj kulturnoj sceni (da se svima načestita rođendana, kako je u privatnoj i-mejl prepisci napisao jedan bivši književni kritičar), da uspostavi novi poredak na isključivo ideološkim a ne estetičkim merilima, da se obračuna sa neistomišljenicima, pri čemu ove istorijske reminescencije komesara i Crvenih kmera sugerišu nasilje, zločin, genocid kao legitiman metod borbe koji Beton priziva, a možda već sada i predstavlja.
Drugi vid provokacije koju donosi Ždanovljeva rečenica, mimo komike, stala bi u red onih postupaka postmodernog doba koje se uzimaju iz istorijske ropotarnice a bez izvornog bekgraunda, prvobitne svrhe, pa čak ne nudeći identifikaciju bilo koje vrste. Crvena zvezda tako ne bi bila simbol komunističkog pokreta ili ideologije, i kao takva, recimo: realna pretnja kapitalizmu, poziv na uspostavljanje vlasti radnika, ukidanje privatne svojine i države, već je simbol “Hajnekena”, jedna od mnogih geometrijskih i umetničkih formi ili puka pomodna šara bez bilo kakve dubine ili asocijativnog duplog dna. U tom kontekstu, umesto Ždanova mogao bi da stoji bilo ko, Ruzvelt ili Paja Patak.
Druga dimenzija navođenja Ždanovljeve rečenice jeste kontraindikativna, odnosno gubi iz vida nefunkcionisanje prizvane analogije. Ždanov nastupa kao kulturtreger sa pozicija vlasti, kome sem retorike stoje na raspolaganju i druga sredstva ubeđivanja i delovanja, i iza kojeg je država/partija/moć, dok je Beton subverzivan govor sa pozicija deklarisane margine, kome je reč/pisani tekst jedino oruđe delovanja i koji ne teži reprezentaciji “totaliteta istine”.
Treća, Ždanov uspostavlja vezu pisanja sa interesima našeg naroda i države. Njegova veza je neposredna i snažna, obavezujuća i opasna. Ne može se opet reći i da Beton ne misli o interesima našeg naroda i države, ali kroz domen i domet kritike koja kao glavni problem našeg društva ističe njegove prljave ruke: ratnog zločina, nefiksirane odgovornosti, neprekinutog kontinuiteta sa politikom zločina i nacionalističkom ideologijom koja je zločin omogućila i proizvela, sa onim kulturnim proizvodima koji su tu politiku porodili, podržavali, delili, koji to čine i dalje, kao i kroz kritiku same kulturne i književne scene. Interes naroda, odnosno građana svake zemlje uvek je bio u tome da im se pisanjem predoči neiskrivljena istina, a da kulturna kritika služi svojim posebnim ciljevima negovanja različitosti u proizvodnom polju kulture; cilju argumentovanog i dovitljivog pristupa u razvijanju subjektivnosti vlastitog književnog i umetničkog suda i ukusa; u sprečavanju promocije interesa privatnih klanova, dogmatičnosti, neznanja, površnosti. U takvom služenju interesima čoveka kao građanina i racionalno-estetskog bića, Ždanovljeva avet je ne samo nebitna i nesuvisla; ona je nepostojeća.
Postoje dve krupne greške u čitanju Betona A. Pavlovića i jedna metodološka neutemeljenost.
Skraja, ako se A. P. opredelio da analizira “Mixer” kao tematski i poetički najhomogeniji deo Betona, koji je uz to izazvao najveću pažnju javnosti i najveći broj reakcija, zašto onda izostavlja dva poduža i instruktivna teksta Bratislava Jakovljevića i Svetlane Slapšak? Ako bi odgovor bio da se oni ne bave konkretnom analizom pojedinačnih književnih dela, što jeste tačno na jedan način (više kod Slapšakove nego kod Jakovljevića), to ne čini ni sam kritičar u svom “premeravanju” Betona. Naime, A. P. ne ispituje, a trebalo bi, u kojoj meri precizna i detaljna analiza teksta, koju prepoznaje kao primarnu i jaku odliku samog Betona, odnosno autora i tekstova zastupljenih u njemu, kod Ilića, Živanovića i Ćirića, odgovara semantičkom potencijalu analiziranih knjiga, t.j. Opsade crkve Svetog spasa G. Petrovića, Nedremanog oka R. P. Noga i Boja na Kosovu Lj. Simovića. Njemu je važno da prodre iza ispisanog i da najpre vidi vezu betonske kritike i ideološkog diskursa, te da teorijski razmotri zasnovanost, prirodu i domete kritike koju Beton sadrži. Ako se tako limitirao, čemu i otkud pominjanje onih tekstova koji nisu štampani u Betonu (Ćirić o Kandžama i Knjizi o Milutinu, tekst Svena Vervata), odnosno, koji ne pripadaju rubrici “Mixer” (Ćirić o Semolj zemlji)? To je ipak manji problem.
Veći problem dolazi od definisanja glavnog istraživačkog zadatka Oka Betona. A. Pavlović izvlači kao osnovno za “Mixer” pitanje odnosa ideologizovanog književnog dela i književne vrednosti, i time pravi bazičan recepcijski promašaj. Takvo pitanje autori “Mixera” ne postavljaju uopšte. Oni ne ispituju da li su dela koja analiziraju književno dobra ili loša, odnosno da li su loša zbog većeg inputa ideologije, i posebno zbog većeg prisustva tzv. loše ideologije. Osnovna intenca autora “Mixera” je da pokažu ogroman stepen zasićenosti načelno čistih književnih tekstova jakom i tendencioznom ideološkom sadržinom, da utvrde kojom (reč je o ideologiji mitomanskog, paganskog, agresivno-militarističkog srpskog nacionalizma) i na koji način se takve ideološke poruke i značenja uspostavljaju u delu/tekstu (simboli, postupci, strategije), odnosno kojim mehanizmima prenose “poruke” na čitaoca svog i potonjih doba. Pitanje književnih vrednosti ne da se ne podrazumeva,2 ono se ne pominje, dakle, nije čak ni drugorazredno.
Druga bitna greška tiče se toga kako A. Pavlović razume pojam ideologije. Iako na početku svog rada navodi širok opseg interpretacije ovog pojma, ne samo da nije jasno za koji se pojam kao operativni u analizi Betona opredelio, već kao da se uopšte nije opredelio, iako eksplicitno na jednom mestu pominje tumačenje pojma ideologije koje mu je najbliže. Problem je samo u tome što se to značenje ideologije kasnije nigde ne koristi da bi se detektovala takva vrsta ideološke strukture ili sadržaja kako u tekstovima Ilića, Živanovića i Ćirića, tako ni u knjigama kojima su se ovi Betonijeri bavili. Čemu, onda, takav teorijski uvod i okvir koji treba da razradi kritičko i analitičko oruđe, kada, kad napunimo skladište teško stečenim teorijskim arsenalom, skladište držimo pod ključem i van domašaja potonje analitičke rabote? Da li Pavlović pra- vi razliku između pojma i vrste ideologije koju autori “Mixera”/Betona pronalaze u književnim delima koja analiziraju i eventualne ideologije koju sadrže same njihove kritike?
Samo neiskusan kritičar koji nije dovoljno promislio pojam ideologije, kome u osnovi nikada nisu bile posebno duhovno i emotivno bliske rasprave o ideologijama i opredeljivanje za neku od njih, može da napiše da nijedna ideologija nije apsolutno dobra ili apsolutno loša,3 odnosno da u svakoj ima ponešto dobro i prihvatljivo. Na stranu ovo aristotelovsko cinculiranje na mejn strimu zlatne sredine, i potpuna neodređenost šta bi to bilo dobro ili loše u jednoj ideologiji, i te kako ima ideologija koje su apsolutno loše upravo imajući u vidu ostvareno iskustvo istorije u 20. veku i sudeći sa stanovišta mirnodopske organizacije društva. Apsolutno loše bi bili svi ideološki derivati ideologija levog i desnog ekstremizma ili totalitarizma, recimo boljševizam/komunizam i fašizam/nacional-socijalizam. Tu nipošto nije reč o zloupotrebi ideologije u loše svrhe, već o ideologijama zla. Jer promovisanje i sprovođenje revolucionarnog terora, dirigovanog sudstva (odsustva pravne države), partijsko-policijske strahovlade, čistki, jezika mržnje i obrazovanja u duhu mržnje, odnosno antisemitizam, rasizam, korporativizam, rat kao osnovni metod spoljne politike, teritorijalna osvajanja, legitimnost masovnih zločina i koncentracionih logora, sve je to nešto apsolutno loše, i to loše po sebi.
Tako, pitanje da li postoji tipološki i logički varijetet dobro umetničko ili književno delo sa lošom ideologijom i zašto nedostaje, za mene je ne samo pogrešno postavljeno. Ono je jednostavno izlišno.
Put kojim Betonijeri dolaze do književne vrednosti je obrnut od uobičajenog puta kojim se služi književni kritičar. On je deduktivan, jer polazi od postojećeg burdijeovskog književnog polja, od sistema institucija, nagrada i sastava žirija. Recimo, Nedremano oko je pre dve godine ponelo sijaset nagrada, Vitalovu i Vukovu, nagradu Svetozar Ćorović. A u Oku, reklo bi se u njegovoj slepoj mrlji, sakrio se Hrist travestiran u pagansko nacionalističko božanstvo, kojim postupkom pesnik dr Nogo traži opravdanje za zločin koji su počinili pripadnici kulta bratstva belog vuka, da kažemo metaforično. Dodeljene nagrade dr Nogoovom Oku obezbeđuju mu status prvorazrednog kulturnog proizvoda. Ni kritika ni žiri nisu pomenuli nijednu od dominantnih linija značenja ove knjige, na koje je ukazao komesar Živanović. O čemu je tu reč: o lošoj književnosti ili o nepročitanoj knjizi, ili o poeziji čije je zlo značenje prećutano i zataškano, štaviše pozlaćeno i izvitopereno. Nije reč, vele nagradodavci i kanon-mejkeri, inače vrsni hermeneutičari, o zloj naci-ideologiji, već o dubljim mitskim i biblijskim slojevima značenja vrsnog poetskog teksta, kojima se zapravo “promoviše” tragizam ali i humanizam, ako nešto uopšte promoviše ili može da promoviše umetnost čista kao suza (ili kao detinja guza). Dakle, vrednost se uzima/izvodi iz nagrada, obrazloženja žirija, recentne književne kritike, apologetske i ignorantske, te kulturnog statusa koji se dodeljuje ovoj knjizi, a ne izvodi se iz/uprkos prisustva/ odsustva ove ili one ideologije.
U slučaju S. Ilića, reč je o usamljenom i originalnom nalaženju indikativnih simboličkih kodova proze G. Petrovića, koji imaju jak ideološki naboj; dok S. Ćirić razgrađuje tzv. matricu Kosovskog mita koju (mitsku matricu) stvara sam dramski tekst Lj. Simovića (na stranu sva tradicija književnih i inih dela koja sadrže isti tip Kosovskog mita/zaveta u sebi). Dakle, ne ideologija uopšte, već konkretna ideologija (srpskog) nacionalizma sa svojim konkretnim manifestacijama i simbolima u tekstu (beli vuk, ugrožena reč/narod, turčenje, odbrana nacionalnog identiteta, imperativni izbor smrti i nebeskog carstva…)
Ostaje nejasno otkud se A. Pavloviću marksizam javio iz Pandorine kutije (možda je to bila kugla vidovite Pandore?) kao zajednički ideološki imenitelj ova tri teksta u “Mixeru”, pa i u Betonu, kao što postaje očito da je A. Pavlović u svom opsežnom ali pre-opsežnom radu, koji se rasuo a nije se usredsredio na glavni problem (koji nije odnos ideologije i književne vrednosti, kao što u “Mixeru”, pa i Betonu nije reč o marksizmu ič), izgubio iz vida da “Mixer” svojoj komesarskoj kritici nije izložio svu književnost, ili Književnost kao takvu, već samo ona dela “sklona” takvoj vrsti dekonstrukcionog čitanja, dela bliska cajtgajstu, Miloševiću, Memorandumu, ratovima, nacionalističkoj ideologiji. Tako pada u vodu tročlana shema koju Pavlalex izvodi na primeru teksta S. Ilića (zašto se nije dotakao njegovih tekstova iz “Štrafte”: “Kosovo – jedini pravi taster”, ili “Albatrosove premijere”, gde se govori o književnim vrednostima; a mogao je da pomene i Pavića i Vuksanovića, Mira, koje Ilić trpa u isti koš sa Petrovićem na fonu književnih simbola/figura ugrožene reči/nacije?). Jer Pavlu je toliko bilo stalo da sve pomenute tekstove iz Betona odmeri shodno njihovom odnosu prema (marksističkoj) ideologiji da je izgubio iz vida da su neki (o Semolju i Kandžama) pisani kao klasična negativna književna kritika, dakle da su drugi tip kritičkog diskursa. Ne samo estetički, razume se (kako bi se neko u Betonu provukao samo sa estetičkim pristupom?), ali ni malo ideološki, pa ne prolaze čak ni kao kritika ideologije, već su dekonstrukcija i osuda ideologije srpskog nacionalizma u pseudokanonskim delima savremene srpske književnosti, koja su bila u neposrednom dosluhu sa istorijskim i političkim kretanjima svoje epohe.
- * Komesarska reakcija na tekst Aleksandra Pavlovića Oko Betona, časopis “Hereticus”, Beograd, sigurno; nekad u budućnosti.
1 Zašto A. Pavlović koristi baš ovaj moto? Paradoksalno, ali nije važno šta su njegovi izvorni i pravi motivi. Važan je kontekst, sled kritičkih komentara pro et contra Betona, mogući smisao prizvanih ideoloških i simboličkih aveti. Opet, moto nije slučajan, pa sve i da ga protumačimo i doživimo kao “štos” koji je nezavisan od ostatka teksta. Jer Oko Betona počinje Ždanovom a završava marksizmom. Kao što nacionalisti jednostranim revizionizmom istorije prizivaju revanšizam (videti tekst S. Ćirića o Knjizi o Milutinu D. Popovića), tako i Betonijeri otvaranjem kritičarske i estetičke Pandorine kutije (a od kad je ona zatvorena?) prizivaju ili re-uspostavljaju marksizam (ali kada je on prestao da bude živ i prisutan na našoj teorijskoj sceni?). Tako bi Beton nepravedno preuzeo ulogu jednog ambicioznog časopisa kakav je Prelom, izdanje Škole za teoriju i istoriju umetnosti. Sa druge strane, ako je glavno merilo A. Pavloviću za detektovanje prisustva marksizma u Betonu igltonovsko naglašavanje težnje ka oslobađanju i menjanju postojećih okvira, kojom se navodno odlikuje savremeni, nedogmatski marksizam, sa mnogo više razloga bi se za časopis Dveri ili Dveri serbske moglo reći da promovišu marksizam, s obzirom na to da je njihova kritika savremenog srpskog društva direktna, obuhvatna i sa neskrivenom težnjom ka nekoj vrsti konzervativne re-evolucije ili srednjovekovnog renesansa (kakav divan oksimoron). Pored doživljaja lične uvrede da se meni kao liberalu spočitne marksizam, teši me “činjenica” kritičarskog otkrovenja A. Pavlovića da se na marksističkoj platformi sa mnom/nama/Betonom nalaze i Boško i Bocko i urednici Preloma. Uvek je lakše u Nojevoj barci proizvoljno i olako sklepane teorije. [↩] - U neku ruku ideološki tendenciozne knjige su samo to, nisu ni književnost, kamoli vredna književnost, i to je nekakvo moje aksiomatsko polazište ili konvencija koju u vrednovanju poštujem. [↩]
- Igrajući se ne-dokono ali korisno, u ovom stavu A. Pavlovića bismo mogli ne tako komplikovano da detektujemo uticaj nešto zaostalog marksizma iz (srednjo)školske klupe, i to, da paradoks bude veći, marksizma baš onog tipa koji navodi, doduše ne iz Marksovih spisa, već iz teksta izvesnog Bogranda. Kada govori o ideologiji kao lažnoj ili iskrivljenoj svesti, dakle, tako nešto samo po sebi ne može biti apsolutno dobro; a pošto kada govorimo o ideologijama govorimo o predstavama svesti, a ne o političkim programima, istorijskim praksama ili sudovima vrednosti i društvenom inžinjeringu, koji se može kritikovati sa čisto empirijskog stanovišta, onda nijedna ideologija ne može biti apsolutno loša, otprilike kao SF-filmovi, jer nijedan nije stvarnost, ili nije još uvek stvarnost. Posebno je pitanje, koje mora da rodi čuđenje i zabrinutost, otkud takav u suštini relativizujući odnos prema ideologijama zla, u koje se nesumnjivo ubraja i nacionalizam, doduše kao varijanta političkog konzervativizma, koji se manifestuje različito u različitim zemljama u zavisnosti od kulturnih tradicija i aktuelnog političko-pravnog sistema. Što će reći da nije svaki nacionalizam međusobno isti, odnosno podjednako agresivan, nasilan prema drugom, zadrt, masovan, sa podrškom nekih jakih političkih partija i važnih tradicionalnih institucija društva. Upravo, sva pobrojana podrška nacionalizmu postoji u Srbiji, te je i aktuelni nacionalizam, ne samo onaj iz 90-ih godina sa kojim postoji neprekinuti kontinuitet, veoma opasan i predstavlja krupnu civilizacijsku prepreku na putu evropskog preobražaja Srbije i modernizacije srpskog društva. [↩]