Marinko Arsić Ivkov, Anatomija represije (Jovica Trkulja, Usud nepodobnosti)
Jovica Trkulja,
Centar za unapređivanje pravnih studija, Beograd 2006.
Ovo je, slobodno mogu reći, jedna od najmračnijih knjiga koju sam pročitao.
A u njoj ništa nije izmišljeno. Sve je stvarno, sve su dokumenti. Sve se dešavalo među nama i u naše dane.
Bilo je, u komunističkom režimu, većih stradalnika i žrtava od Božidara Todorovića. Bilo je nemilosrdnije represije. Bilo je ubijanja, zatvaranja, progona.
Veličina ove knjige nije ni u veličini prestupa, ni u veličini kazne. Njena veličina je u tome što su njeni akteri mali, obični ljudi. Ona je svedočan- stvo o tome kako mali ljudi progone male ljude.
Velika imena i javne ličnosti udarale su na ličnost, na režimski vrh, na ideologiju. I obračun sa njima vršen je na najvišem, državnom nivou. Obični ljudi udarali su na nepravde u svom okruženju i na počinitelje tih nepravdi. Ni Božidar Todorović nije udarao na ličnost, na visoke predstavnike vlasti, na Partiju. On je udario na minores. Oni su mu udarili žig moralno-političke nepodobnosti.
Taj žig je bio namenjen malim ljudima koji su mislili svojom glavom i koji su kritikovalii. Za njih su izmišljeni sudovi udruženog rada, disciplinske komisije, zborovi radnih ljudi, saveti i prošireni saveti, socijalistički savezi, boračke organizacija, ogranci Komunističke partije, mesne zajednice… Za njih je u jednom trenutku razvoja socijalističkog samoupravljanja izmišljen i greh nazvan moralno-politička nepodobnost. Pre svega, imalac takvog žiga nije mogao da se zaposli. Ako je bio zaposlen, isterivan je s posla.
Božidar Todorović je žrtva moralno-političke (ne)podobnosti. Ova knjiga je anatomija tog monstruoznog instituta. Pošto su njegove žrtve uglavnom bili obični građani, o njemu kao oružju režima za obračun sa neistomišljenicima malo se zna. Stradalnici nisu či- nili “pompezne” prestupe, oko njihovih slučajeva nije se podizala prašina, u većini slučajeva o njima nisu pisale novine niti je šira javnost uopšte znala za njih. (Todorović je izuzetak, štampa je pisala o njegovom izgonu.) Oni nisu bili predmet javnih suđenja i javnih napada. Niko im nije priticao u pomoć.
O stradanju javnih ličnosti pod komunističkim režimom pisane su knjige, njihovi slučajevi danas su manje-više poznati. Knjiga Božidara Todorovića popunjava prazninu. Ona raskrinkava, za širu javnost gotovo neprimetan, sistem represije moralno-političke nepodobnosti, uperen pre svega protiv “običnih” građana.
Obračun sa srednjoškolskim profesorom liči na generalnu probu, paradu svih šrafčića represije prema neposlušnim građanima. Svaka ćelijica op- štenarodne odbrane i društvene samo- zaštite odrađuje svoj posao, svaki njen atom želi da se dokaže.
Ni u jednoj knjizi nije prikazana na tako slikovit i dokumentovan način anatomija tog bazičnog sistema progona. Progona za početnike. “Svi smo mi jedna armija”, “Druže Tito, mi ti se kunemo” – to uopšte nisu smešne, udvoričke parole. Slučaj Božidara Todoro-vića i njegova knjiga pokazuju da je to bila istina.
Mehanizmi kontrole i progona građana bili su savršeniji i stravičniji nego u Orvelovom romanu, jer su ih sačinjavali samo ljudi a ne i tehnika (jer je ona kad su mehanizmi savršeni nepotrebna). I to bliski ljudi, poznanici, ljudi iz okruženja, ali i ljudi nepoznati, kako iz vlasti, tako i oni koji sa obeleženim profesorom nemaju ništa i koji od njegovog progona nemaju nika- kve koristi. Kao u nekoj od homicidnih kompjuterskih igrica.
Sama hajka je “rimejk” narodne priče o dedi i repi. Pokrenuli su je direktor i pomoćnik direktora Četvrte gimnazije na Dedinju, zatim đački roditelji, disciplinska komisija, partijska organizacija, zbor radnih ljudi, savet i prošireni savet – svi iz iste gimnazije i gotovo svi žene i muževi generala i visokih oficira, naseljenih na Dedinju. Ali pošto nisu sami mogli da izvade repu, pozvali su u pomoć mesnu zajednicu, predstavnike društveno-političkih organizacija, trećerazredne funkcionere (čitaj: karijeriste) raznih “nadležnih” službi. Iza njih se hvataju pojedinci-dobrovoljci – prvoborci, roditelji oficiri, perspektivni đaci. Onda sudovi udruženog rada, redom od najnižeg do najvišeg.
I na kraju, umesto miša iz narodne priče u socijalističkoj priči pojavljuje se – Uprava groblja iz Čačka. Ona je naložila da se nadgrobni spomenik, koji je profesor Todorović podigao sebi za života na porodičnoj grobnici, tajno ukloni, sa usmenim obrazloženjem da vređa socijalistički moral pokojnika. Tako su budni čačanski “grobari” iščupali repu i sprečili širenje moralno-političke nepodobnosti na onaj svet.
Metodi koji primenjuju ovi šrafčići osnovnog sistema represije su zastrašujući. Četvrta gimnazija falsifikuje svoje akte. Ima nekoliko verzija Do- puna samoupravnog sporazuma o uslovima rada – jednu za zaposlene, dru- gu za sud udruženog rada, treću za Us- tavni sud. Profesor Todorović se dopisuje sa kolegom iz gimnazije, koji je privremeno otišao u Norvešku. Ovaj mu u pismima postavlja različita, politički provokativna pitanja. I dobro čuva ta pisma. Ona će biti jedan od dokaza Todorovićeve moralno-političke nepodobnosti. Umesto punoletnog sina, pred sudom udruženog rada pojavljuje se njegov otac, visoki oficir, i svedoči u sinovljevo ime. Sud prihvata na- vode “svedoka”. Na svim instancama, od disciplinske komisije Četvrte gimnazije do republičkog Suda udruženog rada, odbijeno je saslušanje svedoka odbrane, a optuženom je uskraćeno pravo na suočavanja sa svedocima optužbe.
Jedina svetla tačka u “slučaju” Božidara Todorovića, što je takođe nesvakidašnje kad su u pitanju represije režima protiv neistomišljenika, bila je štam- pa. Većina listova bila je na njegovoj strani. Ti novinski tekstovi čine organski deo knjige i zaokružuju anatomiju stradanja profesora istorije u vremenu koje je, nadamo se, otišlo u istoriju.