Kako sam sistematski zabetoniran od Saše Ćirića
Ne dam(o) Kosovo Ćiriću
Drugi slučaj je vezan za tvoju kritiku ideologije kosovskog mita u kontekstu Simovićeve drame. Pošto je ideologija samog kosovskog mita identična sa ideologijom kosovskog mita u Simovićevoj drami, onda se tvoja kritika odnosi i na sam kosovski mit, “koji fiksira duh etno-crkvenog srpstva”, i izražava “nomadski hermetizam tribalnog identiteta”, a kojem kao protivtežu određuješ “duh otvorenosti koji počiva na pluralizmu svake vrste”. U reakciji, doduše, kažeš “na stranu sva tradicija književnih i inih dela koja sadrže isti tip Kosovskog mita/zaveta u sebi”. Ali to ne može tek-tako “u stranu”. Ako je a=b, i ako je b loše, onda je i a loše sve dok tu vezu, u tekstu, eksplicite ne ukineš. A nisi hteo da je eksplicitno ukineš jer si i samom kosovskom mitu želeo da “spočitneš” štošta. Kažeš na jednom mestu: “Problem je u mitu, a ne u neobjektivnosti njegovog tumačenja. U mitskoj tradiciji ima i Pandorinih kutija, a ne samo cvetnih vrtova remek-dela i činova herojstva”. Veliš, isto tako: “U mitsko-epskom ključu dostojanstvo se stiče jedino borbenim otporom napasniku i osvajaču. Ali, ako je vojnički poraz neizbežan, svejedno da li je otpora bilo, pokoreni postaju sluge i poturice. Rigidni etički ideal neuzmicanja pred silom ne razvija odgovornost za dan posle boja, posle poraza. On postavlja putokaz i diže lestvicu visoko, verujući da je dovoljna predohrana i podstrek kao uzor u danima neslobode”.
U šestom pevanju Ilijade Andromaha pita Hektora upravo za taj dan posle, i, pošto je sudbina Troje izvesna, predlaže mu da spase sebe i svoju porodicu. Hektor odgovara:
“To mi zabranjuje srce, jer navikoh uvek da čestit
budem i hrabro se borim med prvim Trojancima svagda,
veliku tekući slavu i ocu i samome sebi Š…Ć
pa kad moradneš živeć’ u Argu tuđinki tkati,
il’ vodu nosit’ iz Hiperije il’ Meseide
u muci veljoj i ljutoj, al’ nužda te primora silna,
onda će kazat kogod kada vidi te suze gde liješ:
‘To je Hektoru ljuba, što najbolji beše u borbi
među Trojcima među konjokrotama pod Trojom’.”
Jaka predohrana i uteha!
Da ne dužim više, sve Pandorine kutije koje ima kosovski mit naći ćemo i u Ilijadi, Eneidi, Epu o Rolandu i mnogim drugim delima čiji ideološki sadržaj takođe podrazumeva “nomadski hermetizam tribalnog identiteta”, a ne “duh otvorenosti koji počiva na pluralizmu svake vrste”. Ne može, dakle, problem biti u samom mitu, ili u njegovoj ideologiji (jer onda taj problem ima i čitava epska, i ne samo epska, književnost), nego u onome šta mi, danas, sa tim mitom radimo i kako i za šta tu ideologiju (zlo)upotrebljavamo. “Greška, mili Brute, nije u našim zvezdama, nego u nama samima”.
U reakciji kažeš sledeće: “U neku ruku ideološki tendenciozne knjige su samo to, nisu ni književnost, kamoli vredna književnost, i to je nekakvo moje aksiomatsko polazište ili konvencija koje u vrednovanju poštujem”.
Danteova Božanstvena komedija je izrazito ideološki tendenciozna pošto insistira na tome da je Rim predodređen da vlada svetom. Rimska svetska monarhija predstavlja nagoveštavanje božanskog carstva, i već se Enejin silazak u podzemlje odigrava u odnosu na svetsku i duhovnu pobedu Rima.. Hristos se pojavljuje u trenutku kada je vreme ispunjeno, kada se, naime, nastanjeni svet nalazi u miru u Avgustovim rukama. Brut i Kasije, kao ubice Cezara, ispaštaju pored Jude u čeljustima Lucifera. Cezar Tiberije je, recimo, osvetnik praroditeljskog greha, Tit je legitiman izvršitelj osvete nad Jevrejima, rimski orao je božja ptica, a raj se na jednom mestu naziva “Rima, po kojem Hrist Rimljanin beše”. Osim toga, Vergilijeva se uloga u ovom spevu samo tako može adekvatno objasniti.
Dakle, ako bismo tvoju izjavu zaista uzeli zaozbiljno, onda bi Božanstvena komedija imala da se čisti iz književnosti! Ukoliko bi to zaista bilo tvoje aksiomatsko polazište, onda ono nije “nekakvo” nego nikakvo i moraćeš pod hitno da ga promeniš.
I kada bi zli jezici povezali u celinu Ilićeve i tvoje iskaze iz Betona, i dodali im tvoje izjave iz reakcije, dobili bismo jednu ideologiju koja proteruje, ne iz vredne književnosti, ne iz književnosti, nego iz svemira sva dela koja ne odgovaraju istorijskoj istini i etici kako je mi vidimo i opisujemo, i koja su ideološki tendenciozna, i smatra lošim sve što ne počiva na duhu otvorenosti i pluralizmu svake vrste.
Odoše Ilijada, Rat i mir i Božanstvena komedija u vazduh, obaška što bi ta ideologija morala da ukine i sebe samu pošto ne počiva na pluralizmu, a “komesari” bi bili osuđeni na kolektivno samoubistvo zbog izneveravanja sopstvenih ideala.
Paradoksalno, u želji da odbrani Beton od mene, Saša Ćirić ograničava krug pitanja koja Beton postavlja, umanjuje teorijski značaj i relevantnost onoga što se u Betonu piše, podmeće Iliću petitio principii, preispituje moj aksiom da se tekstovi u Betonu zasnivaju na detaljnoj i preciznoj tekstualnoj analizi, i proteruje iz književnosti sve što nije ideološki čisto kao suza (ili kao detinja guza), pa makar književnosti ostalo koliko i u Platonovoj idealnoj državi. Vučinić je malo dete, Pavlović majka Mara u poređenju sa Ćirićem. Ova radikalna kritika Betona je najradikalnija od svih radikalnih kritika Betona, i kada bi bila još samo malo radikalnija, ne bi uopšte mogla da postoji!
Zato sam u Oku Betona pravio razliku između vaše namere i namere teksta, i zato sam rekao, i opet vam kažem, da budete svesni svoje ideološke pozicije i da pazite šta pišete i kako pišete. Reči imaju nezgodnu osobinu da mogu da odu i tamo gde ih ne pošalješ, i ja sam to, u komesarskoj reakciji, najbolje osetio na svojoj koži. Zato se uopštavanja u Betonu moraju izvoditi oprezno, da izjave ne bi bile stavljane u kontekst književnosti kao takve.
I odričem se, na kraju, onoga da vi treba da odgovorite na neka pitanja. Ali, pitanja o odnosu ideologije i književne vrednosti se postavljaju pa se postavljaju. Da li ideološka tendencioznost nužno utiče na književnu vrednost dela, i da li bi Ilijada, Rat i mir i Božanstvena komedija bili bolja i vrednija dela da su ideološki nezasićenija? Beton, barem meni ako nikome drugome, (a znam ih s kojima sam u kafani o tom pričao), postavlja takva pitanja i zato sam na kraju teksta rekao da “Beton zaslužuje puno priznanje”.
Književnost je nespojiva sa bilo kakvom normativnošću, i, ako sam pravio metodološke greške, činio sam to jer sam, u tvom slučaju, imao kritičnu masu tekstova, objavljenih i neobjavljenih, iz kojih se vidi da kod Ćirića dogmatičnosti nema, a u slučaju ostalih tu sam nedogmatičnost podrazumevao na nivou intentio auctoris.
Kako, dakle, na koncu konca, ide Aleksandar Pavlović, sa sve njegovim tekstom, u Heretikus? Pa, isto kao što Kanjoš ide u Mletke – i kao najgori i kao najbolji. Kao najgori, jer je u njegovim tekstovima moguće naći slaba mesta, paušalne iskaze, metodološku nepreciznost. Kao najbolji, jer je do sada jedini koji se iole ozbiljno pozabavio Betonom u teorijskom smislu. I makar samo zbog toga, ako ni zbog čeg drugog, A.P. može biti samo i jedino prijatelj Betona.