Kako sam sistematski zabetoniran od Saše Ćirića
2. Intentio auctoris i intentio operis
Može li ova razmena mišljenja biti od nekakve koristi po Beton? Mislim da može.
Tvoje dve suštinske zamerke su:
a) ja smatram osnovnim pitanjem odnos ideologizovanog književnog dela i književne vrednosti, i time činim bazičan recepcijski promašaj, pošto takvo pitanje autori Betona ne postavljaju uopšte. Pitanje književnih vrednosti ne samo da se ne podrazumeva, ono se ne pominje, dakle, nije čak ni drugostepeno;
b) moje pitanje da li postoji dobro umetničko delo sa lošom ideologijom za tebe je ne samo pogrešno postavljeno. Ono je jednostavno izlišno.
Sa ovim zamerkama povezana je (dis)kvalifikacija sa početka da A.P. “ne ispituje, a trebalo bi, u kojoj meri precizna i detaljna analiza teksta, koju prepoznaje kao primarnu i jaku odliku samog Betona… odgovara semantičkom potencijalu analiziranih knjiga”, i ocena iz sledeće rečenice: “njemu je važno da prodre iza ispisanog…”
S kraja, ako se A. Pavlović, iako neiskusan kritičar, opširno ali pre-opširno, sa proizvoljno i olako sklepanom teorijom, ipak prihvatio zadatka da govori o Betonu sa teorijske strane, onda to podrazumeva nekoliko zahvata. Prvi je usvajanje nekakvih aksioma. I, pošto sam na početku, kurzivom, istakao da se tekstovi u Betonu zasnivaju “na detaljnoj i preciznoj tekstualnoj analizi”, ja ne bi trebalo da to dokazujem ništa više nego što se u euklidovskoj geometriji dokazuje da je tačka element bez dimenzija ili da dve paralelne prave nemaju zajedničkih tačaka. Ili ti možda misliš da je moj aksiom pogrešan?
Teorija, theoría, i znači nad-gledanje, ona sadrži više nego što pokazuju empirijski rezultati, i baviti se teorijom baš znači prodreti iza napisanog.
Evo ti jedne pričice:
X: Zašto se Pavle naljutio na Ćiru?
a)Y: Po mom mišljenju, zato što ga je Ćira svrstao u radikalne kritičare Betona.
Ovako može.
b)Y: Po mojoj teoriji, zato što ga je Ćira svrstao u radikalne kritičare Betona.
Ovako ne može. To nije nikakva teorija, to je očigledno.
Ali, ako Y kaže da je, po njegovoj teoriji, razlog Pavlove ljutnje u tome što je Ćiri draža polemika od prijateljstva, onda je to već neka teorija, baš zato što se ide iza napisanog i tvrdi nešto što nije očigledno i empirijski lako proverljivo.
Izgleda da je ovde reč o onome što ti smatraš da treba da bude, i o onome što ti smatraš da ne treba da bude, predmet rasprave. “Bazičan recepcijski promašaj” ja pravim zato što određeno pitanje autori Betona ne postavljaju uopšte. Pitanje književnih vrednosti se ne pominje, pitanje odnosa između loše ideologije i književne vrednosti, za tebe, jednostavno je izlišno. Ovo se zove intentional fallacy, i to shvatanje da je značenje teksta jednako autorovoj nameri kritikovano je i napušteno pre, cirka, pola veka. Kritikujući Pavlovića, kažeš: “Paradoksalno, ali nije važno šta su njegovi izvorni ili stvarni motivi”. Nema tu ničeg paradoksalnog; intentio auctoris je jedno, a intentio operis drugo. Ono što je zaista paradoksalno je što Ćirić može da kritikuje Pavlovića bez obzira na Pavlovićeve “izvorne ili stvarne motive”, dok Pavlović ne može da postavlja određena pitanja pošto ih ne postavljaju autori Betona i pošto su ona, za tebe, izlišna. Sve su životinje jednake, samo su neke jednakije od drugih.
Postoji mnoštvo pozicija sa kojih možemo postavljati pitanja: nivo autorove namere (Ćirića, Ilića i inih), nivo teksta, nivo konteksta Betona u celini, nivo implicitnog ili podrazumevanog čitaoca kojeg autori Betona uvode ili podrazumevaju, nivo stvarnog ili empirijskog čitaoca… Stoga, tvoja namera da kritikuješ moj rad sa pozicije Betona tako što ćeš podeliti sa mnom i čitaocima tvoje mišljenje o tome koja se pitanja postavljaju a koja ne, ili koja pitanja autori Betona postavljaju a koja ne, ne samo da je pogrešna. Ona je izlišna. Ako si reagovao da bi rekao šta se po tvom mišljenju ima pitati a šta ne, nisi imao rašta ni reagovati.
“Samo neiskusan kritičar koji nije dovoljno promislio pojam” teorije, “kome u osnovi nikada nisu bile posebno duhovno i emotivno bliske rasprave o” teorijama “i opredeljivanje za neku od njih, može da napiše” ono što si ti napisao. Nemojmo, dakle, ograničavati krug pitanja koja Beton postavlja, ili ga postavljaju čitaoci Betona, jer sam, ukazujući na širinu i složenost tih pitanja, dao Betonu na značaju. Nemojmo, isto tako, aktuelne teorijske pristupe koje sam pomenuo kao relevantne odbacivati kao olako sklepanu Nojevu barku, jer time takođe umanjujemo značaj Betona i ograničavamo njegov mogući uticaj na proučavanje književnosti.
Apsolutno je tačno da Beton nije izložio kritici svu književnost, niti Književnost kao takvu, već samo određena dela. Međutim, u vašim tekstovima se javljaju iskazi koji bi mogli biti shvaćeni tako kao da se odnose na književnost kao takvu, ili koji po svojoj opštosti ukazuju na shvatanje književnosti kao takve. Smatram da bi se tu mogla “lomiti kičma” Betonu, i da ne treba dopustiti tom čiru da raste i da se razvija na Betonovom telu.
Od dosadašnjih pet tekstova u Mixer-u, tri su posvećena analizi konkretnih književnih dela (sjajan Jakovljevićev rad, i dalje držim, o Ćosićevoj književnosti govori u jednom širem kontekstu, i ne prvenstveno o njoj). U dva od ta tri teksta nalaze se iskazi koji bi se mogli odnositi na književnost kao takvu. To je, u statističkom smislu, podosta.
Ne dam(o) Ilića Ćiriću
Moje čitanje Ilićevog teksta bilo je redukcionističko, i u njemu se nisam bavio Ilićevom izvrsnom analizom Petrovićevog romana, i povezivanjem pera, opsade i jezika sa ugroženošću jezika u Memorandumu SANU, niti sam rekao išta o tome u kojoj meri smatram da Ilić adekvatno opisuje prelom koji je nastao početkom devedesetih godina u srpskoj književnosti. Dakle, kriv sam. Jedino čime sam se bavio jesu početak i kraj njegovog teksta, gde su formulisane određene pretpostavke i određeni zaključci. Ekonomično tumačenje Ilićevih zaključaka glasilo bi da se oni odnose isključivo na Petrovićev roman, i optužuju tu istinu da nije istorijski utemeljena i da se oglušila o osnovne etičke norme. I ja sa te strane nemam ič da mu zamerim, da mu dodam ili da mu spočitnem, naprotiv. Ali, kada to ilustruje i potkrepljuje primerom o Đinđiću i Legiji, onda je to izvesno uopštavanje. Dok prvi put kaže da ta falsifikovana istina nije “održiva” kao istina književnosti, u sledećoj rečenici dodaje da delo u kom bi Đinđić bio Legijin ubica nije “održiva tvorevina”. Ovo je mnogo jača formulacija. Zaključak, dakle, nije aksiološki (ne radi se o vrednosti dela), čak ni žanrovski (ne radi se o književnom delu), nego ontološki – nije održivo kao tvorevina. U svom tumačenju ja sam napravio razliku između intentio auctoris, i rekao da Saša Ilić tako ne misli, i intentio operis, pošto je iz ove formulacije moguće izvesti jedno restriktivno shvatanje književnosti. I, kada polazim od toga da je pristup induktivan, ja dopuštam da Ilić do društvenog i političkog konteksta dolazi preko analize Petrovićevog romana, i u njemu pronalazi elemente koji upućuju na dominantne tokove diskursa devedesetih, koje onda povezuje sa određenim stvarnim događajima relevatnim za taj roman. To što se taj kontekst formuliše pre same analize ja sam opisao kao kompoziciono rešenje, a ne kao logički sled zaključaka. Ali, Saša Ćirić pravi Iliću medveđu uslugu kada insistira da je taj pristup deduktivan. Dakle, po Saši Ćiriću, Ilić polazi od društveno-političkog konteksta, a ne od teksta. Na koji način Ilić dolazi do tog konteksta? Da li se Ilić poziva na neke radove, studije, istorijske spise, koji na osnovu proučavanja raznoraznih dominantnih i perifernih događaja sa kraja osamdesetih dolaze do pozicija sa kojih se konstituišu dominantni tokovi diskursa politike i kulture devedesetih? Ne. Ilić sam formuliše te pozicije, i povezuje ih sa tekstom Petrovićevog romana. Ali, onda je to prejudiciranje odgovora, odnosno petitio principii. U tom slučaju, Petrović se oglušio ne o istorijsku istinu i etičke norme u odnosu na istorijsku stvarnost koju sam taj roman priziva, nego na ono što je naša, apriorno i proizvoljno izabrana istina.