Kako sam sistematski zabetoniran od Saše Ćirića
Aleksandar Pavlović
književni kritičar, Beograd
Napomena: Kada sam Saši Ćiriću poslao radnu verziju mog teksta, očekivao sam da on o tom tekstu izrekne sud, da iznese primedbe i sugestije koje bi dovele do njegovog poboljšanja (ne Ćirića nego teksta), a nisam očekivao da taj sud bude preki sud, da umesto žutog kartona zaradim diskvalifikaciju, i da njegovo mišljenje bude formulisano u obliku zvaničnog saopštenja. Izlazim u susret njegovoj želji (pretpostavljajući je svojim željama) da se tekst objavi u onakvom obliku, uz njegovu reakciju i polemiku, sa napomenom da se rad Oko Betona ima smatrati, dakle, radnom verzijom teksta, i na njegovo citiranje i kasapljenje ima pravo samo i isključivo Saša Ćirić.
1. O marksizmu i drugim demonima
Dragi Ćiro,
Budući da nikada nismo (ni u radijskim emisijama) bili na Vi, biram drugo umesto trećeg lica jer mi tako sve ovo, ipak, manje bljutavo zvuči. Od svih tvojih primedbi na moj tekst, od kojih mogu samo da profitiram (iako bih više voleo da sam ih dobio off the record, ali ne može čovek sve da ima), muči me samo jedna. Kako sam, od Projekta Beton (ne smem da ga zovem Manifestom, da opet ne pomisliš kako sam ti spočitnuo Marksizam), u kom sam potpisan kao prijatelj Betona, postao radikalni kritičar istog. Ali čak me ni to ne bi toliko grizlo da i jedan i drugi tekst nisi napisao upravo ti. Utehu bi trebalo da mi predstavlja nešto suzdržanija formulacija – ne ja lično, nego “određeni vid satiričke optužbe koji sugeriše moto” sa početka mog teksta. U fusnoti stoji da nije važno kakvi su izvorni ili pravi motivi uvođenja tog citata, pošto znaš da je moja namera bila sasvim drugačija. Nije, dakle, u pitanju intentio auctoris, nego intentio operis. Ali, u prvoj fusnoti stoji da ti doživljavaš kao ličnu uvredu što je Aleksandar Pavlović, lično, (ne operis), tebi, kao liberalu, spočitnuo markzizam.
Držim da, ipak, nije sve tako crno, ni šteta nenadoknadiva: “Važan je kontekst, sled kritičkih primedbi”. Nije, dakle, reč o tome da se iza mojih “izvornih i stvarnih motiva” nalaze skriveni motivi, što bi ukazivalo da se ja, recimo, lažno izdajem za tvog i vašeg prijatelja, a da sam u stvari neprijatelj, zavrbovan, recimo, u ranoj mladosti od DB-a (KGB-a, BIA, CIA, Al Kaide…). Nije u pitanju ni to da ja na javi mislim da verujem kako vi niste “ždanovisti”, a moja podsvest kaže obrnuto. Stvar je, dakle, u sledu kritičkih primedbi. Stoga, iako si ukazao na slabost te moje argumentacije, moram da joj se detaljno posvetim.
Marksizam je u Oku Betona (ostavimo zasad moto) prvi put pomenut na kraju mog tumačenja Ilićevog teksta (kojem ću se, tumačenju, pokajnički vratiti), gde sam rekao da bi, u najekstremnijem obliku, njegovi zaključci sugerisali jedan mehanički odnos između teksta i konteksta. Zatim sam pomenuo dva pristupa kod kojih se takav mehanički odnos uspostavlja, a to su pozitivizam (rasa, sredina, trenutak) i vulgarni marksizam (baza i nadgradnja). U sledećoj rečenici, ja kažem da, naravno, ne mislim da Saša Ilić, a pogotovo ostali urednici Betona, zaista tako misle. Dakle, taj hipotetički mehanicizam u njegovom tekstu bio bi nalik mehanicizmu kakav postoji u pozitivizmu i vulgarnom marksizmu. To je metafora. Reći nekome da je ružan k’o lopov ne znači optužiti ga za krađu. Drugim rečima, sam Saša Ilić je tu optužen da je (vulgarni) marksista isto toliko koliko je optužen i da je pozitivista. Dakle, nikoliko. Nije, naravno, stvar u tome, jer u sledećem pasusu sledi obrt – iz Betonove-Pandorine kutije izlazi marksizam. Na tvom primerku teksta, na margini si pored ove rečenice napisao kako? Pa nikako. Iz zaključka da je veza između teksta i konteksta, u najekstremnijoj interpretaciji Ilićevog rada, mehanička, nikako ne proizlazi da u Betonu ima marksizma, niti se takav zaključak logički može izvesti. I, na kraju, poslednji pomen marksizma, u sledećem pasusu: Beton je moguće, i u pozitivnom smislu, povezati sa marksizmom. Na tom mestu prvo sam napisao nešto u stilu: “Kad već pominjem marksizam, evo šta bih predložio za further reading – Igltona i Goldmana”. Igltona zbog njegovog uticajnog shvatanja ideologije, koje ide dalje od Van Dijkovog, Bograndovog i A. Pavlovićevog relativizma, i misleći da vam njegova želja za promenom postojećih odnosa može uliti svojevrstan élan vital, a Goldmana zbog veze sa Burdijeom i sistemskim pristupima književnosti. Ako vam se to svidi, dobro je; ako ne, nikom ništa (ne mislim, naravno, da je marksizam jedini koji teži promeni, nego da je ta težnja kod njega najizraženija, i prisutna po default-u). I da si mi prosto rekao da ti se to ne sviđa, bilo bi “nikom ništa”, bilo bi kat, dilit, empti risajkl bin. Takođe, to je bila spona za kritiku teze “bobu-bob i popu-pop” koja je rađena u osnovi prema Igltonovom tekstu “Šta je književnost”.
Zašto sam promenio formulaciju, i zašto sam je uopšte uveo? Ona je namerno neodređena: “Beton je, i u pozitivnom smislu, moguće povezati sa marksizmom…”; pa sve je moguće povezati sa svim na neki način, ali to ne znači da u tom povezivanju zaista ima jednog u drugom. Taj “sled kritičkih primedbi” je, dakle, bofl, falš, kvarljiva roba, i šupalj k’o đevđir. To je možda sled, ali bez koherencije, bez izvođenja, proizvoljan i neutemeljen. Stvarajući taj suspens, ja sam u tu kvazi-argumentaciju istovremeno ugradio hermeneutički čip za njeno samouništenje. Uvođenje marksizma bilo je, dakle, namigivanje i cinculiranje, igrarija, i da sam znao da ćeš je shvatiti kao svinjariju ne bih se ni igrao. Mislio sam da je dobra fora proizvesti taj suspens – da li su “komesari” marksisti i da li se moto odnosi na “komesare”, uz preporuku “komesarima” da čitaju marksizam. Bilo bi mi, međutim, drago da me je neko drugi “pohvalio” za otkriće marksizma u Betonu, još više da je u svom tekstu zaista krenuo tim putem, ali vic je bajat i sada svi znaju za jadac. I rekao bih glasno i jasno kako se, vo vjeki vjekov, odričem bilo kakve optužbe da u Betonu ima marksizma, ali kako da se odreknem nečega što mi ne pripada. Svoje optužbe da u Betonu ima marksizma ja se mogu odreći koliko i veridbe sa Ksenijom Pajčin i prava na polovinu Majkrosoftovih akcija. A koliko držim do tog “sleda kritičkih primedbi” vidi se iz zaključka mog teksta, koji se ne završava marksizmom, kako ti kažeš, nego sintagmom “Beton zaslužuje puno priznanje”. I kako to ja lično kačim marksizam tebi lično, liberalu, kada u zaključku kažem da je za tog Ćirića “jedina dogma odsustvo bilo kakve dogmatičnosti”? Ovo je čista parafraza, možda patetična, liberalizma. I na koji način se Ždanov odnosi na Beton, kada u zaključku kažem da “Beton nije ideološka kritika”, a u sledećoj rečenici, da bih bio sasvim jasan, dodajem da su “ideološki kritičari… Ždanov”. To se, dakle, ima smatrati mojim mišljenjem i mojim stavom – to zaista predstavlja sled kritičkih primedbi, i to je jedino moguće izvođenje zaključaka:
a) Beton nije ideološka kritika
b) Ždanov spada u ideološke kritičare
Ergo: Beton nije Ždanov, odnosno moto se ne odnosi na Beton.
Čisto kao suza (ili kao detinja guza, da ne kažem Guza).
Evo još malo Aristotelovog cinculiranja: “istinito je reći za ono što jeste da jeste, a za ono što nije da nije”.
Pošto si ti odličan čitalac, ni na koji način nije moguće da si ti zaista pročitao da sam ti ja spočitnuo marksizam; i da si to hteo da mi priznaš, povoda za polemiku između mene i tebe, naravno, ne bi ni bilo. Šta je onda posredi? Stvar je u tome da ti silno želiš polemiku, makar i sa mnom. A da bi ta polemika bila moguća, trebalo je naći nekakvu uvredu i provokaciju s moje strane preko koje ti, iako se zalažeš za liberalizam i pluralizam mišljenja, ne možeš da pređeš. Ja sam, dakle, prebeg, poturica koji je stupio u red radikalnih kritičara Betona, i pošao u osvetu Noga, Mladića i Legije, i stoga je tvoja dužnost, i sveta obaveza, da mi se načestitaš rođendana. Samo, tvoja osveta je osveta nizašta, i, ako si u Betonu buntovnik s razlogom, ovde si osvetnik i buntovnik bez razloga. Navlačeći na glavu masku osvetnika, zaboravio si da ostaviš prorez za oči, i u svom “jedu i toj muci ljutoj” jurišaš na vetrenjače, isključivo zato što “komesaru nema ko da piše” (što reče onomad Basara). Zato, kad već nema neprijatelja koji bi ti “izašli na crtu”, a i dosadno je na ovom svetu gospodo, daj da nekog prijatelja unapredimo u neprijatelja. U to kakve ideologije i sistemi počivaju na lažnom fabrikovanju neprijatelja neću ni da ulazim, jer ovde nije u pitanju ideološki, nego lični failure. Zato i samo zato, amigo, što ne verujem da se radi prosto o lošem čitanju, tvoju osvetu doživljavam kao pakost i ličnu uvredu par excellence, a ne kao ja tebi-ti meni.
Šta je, najzad, taj nesrećni moto. On jeste “višestruko aktivan”, on jeste “provokacija”, “satirička optužba”, traganje za nasleđem i korenima, i za onim gde sve to vodi, i podrazumeva optužbu za kulturtregerstvo sa pozicija vlasti, tu si u pravu.1 Ali se moto ne odnosi na Beton, nego upravo na radikalne kritičare Betona. Iza optužbi za “nacionalni nihilizam” (šta god ta rogobatna formulacija značila) stoji stav da je utvrđivanje istine i odgovornosti nepoželjno, jer je to protiv interesa naroda i države. Zato se književna dela koja nas oslobađaju od odgovornosti nagrađuju, a dekonstrukcija ideološkog sadržaja takvih dela smatra “tužno besmislenom” (šta god ta rogobatna formulacija značila). Zbog toga što se pitanju književne vrednosti pretpostavlja saglasnost sa određenom ideologijom, takva je kritika ideološka kritika. I zato moj moto ne može da potpiše Ruzvelt ili Paja Patak, nego Ždanov. On je ogledalo i simbol za takvu vrstu diskvalifikacija, i pokazatelj kakva literarna i politička ideologija stoji iza toga – ždanovizam. I smatram da takva ideologija nije u interesu našeg naroda i države i naše književnosti, a da Beton jeste. Eto, dakle, to bi bilo to, bez namigivanja i cinculiranja.
- Mada mi je nejasno čemu takvo “opsežno ali pre-opsežno” traganje za svim živim značenjima ovog citata, koje je odnelo trećinu reakcije na tekst od 23 šlajfne. Usput, kako to Ždanov može da bude “predak, ujak ili deda-stric” ruskih formalista, kada je njegov tekst pisan pedesetih godina, a ruski formalizam se kao pokret gasi početkom dvadesetih? A ugasio se upravo zbog jačanja socrealističke poetike koja će dovesti do “ždanovizma”, sa kojim formalisti nemaju, u teorijskom smislu, nikakvih dodirnih tačaka. Tako Ždanov ne može biti njihov predak kao što ni čovek ne može biti predak neandertalcu. Odnosno može, ali u Nojevoj barci Ćirine teorije evolucije. [↩]
I Vi Pavloviću i poomenuti Ćirić, ne dao Bog da budete Akademici jednog dana. Bila bi to propast ove države i zavidni napedak dekadencije.
ja sam Sašin tata .Sram te bilo Džukelo!