Jebaćemo se još (kritička parodija poeme Matije Bećkovića)
Tomislav Marković
satiričar, Beograd
Bećkovićevoj nekrofiliji (koja je svoju zloćudnost pokazala i u istorijskom kontekstu) treba suprotstavljati rableovsku zajebenciju, igru, karnevalsku razuzdanost. Stran mi je taj arhaični, patrijarhalni, brđanski, arhikonzervativni, rodovski, epski, plemenski, ratnički, gorštački, u levibrilovskom smislu primitivni, rudimentarni, organski duh koji provejava gotovo iz svega što Bećković piše, “besedi” ili čini. Bećku se vredi suprotstavljati bez mržnje ili osvete, a to znači smehotvornom igrom na način detronizacije, plebejske sprdačine (pokazivanja nosa Kralju). Bećkovićev kobajagi uzvišeni svet mudrolija seoskih zatucanih proroka i okamenjenih kvaziepskih fraza, “večnih istina” i gnoma može se pretvarati u svet psovki i onog najuniverzalnijeg tj. seksa, onog što Bahtin naziva “materijalno-telesno dole”. Gola skarednost se suprotstavlja opscenosti Bećkovićevog jezika i zapravo ga razobličava, dekonstruiše i razara mu svetačku auru.
Bećku treba reći: CAR JE GO! Epski kičer Bećković samo je kičer i ništa drugo. Ma koliko klečali pred njim i ma koliko se on krio iza Naroda i narodnih umotvorina (iza onog Mi u čije ime govori).
Milan Đorđević
Beton ekskluzivno otkriva fragmente originalne verzije čuvene poeme Matije Bećkovića. Ovo je sve što je ostalo od originala kojim je naš pesnik, oponašajući Gogolja, podložio vatru u svom vekovnom pradedinjskom ognjištu.
Jebaćemo se još
. . . . . . . .
Jebaćemo se još
Da je moglo bez jebanja
Ne bismo se jebali
To nam je suđeno
To nam je zaveštano
To nas je održalo
To nam je jedino preostalo
To je najmanje što možemo
Ako smo se dosad jebali
Da bismo sad prestali
Džabe smo se jebali
Jebaćemo se još
Kome se ne jebe
Neka se ne jebe
Neće ga niko terati
Da se jebe
Blago tome ko može
Da ne jebe
Kad svi jebu
Da zaboravi ko se sve jebao
I zašto se jebao
Da pljune na svetinju jebanja
Pa da živi
Kao da se niko nikad nije jebao
Da gleda sa strane
Kako se svi jebu
I crkavaju jebući se
A on se jedan našao
Da ne jebe
Samo je važno
Da njega ne jebu
Jebaćemo se još
Na Jebanića polju
Pod Jebanića mostom
Niz Jebanića glavice
Kroz Jebanića goru
Uz Jebanića vlake
Do Jebačkoga vr’a
Ko je Jebanić
I potomak Jebov
Što je dušu puštio jebući
A poslednje što je izustio
Bilo je jebaćemo se još
Od njega je ostalo dvoje siročadi
Jebana i Jebo
Od kojih su svi Jebanići
Jebkovići i Jebojevići
Jebovići i Jebići
(I Jebimagići u Jebistanu)
Svi koji slave Svetu Jebanu
Koja pada
Između Male i Velike Jebanije
. . . . . . . .
Jebaćemo se još
Naše je da se jebemo
A ne da mislimo
Zašto se jebemo
Ima ko misliti
Da se mi ne zamaramo
Jebi i ćuti
Tvoje je da jebeš
Imaćeš kad misliti
Da sad ne dangubiš
Ne može oboje
Za mišljenje nikad nije dockan
A za jebanje jeste
Ko bi se jebao
Da svi počnu misliti
Lako je misliti
Ali ajde lezi
Pojebi nešto
Nije važno šta
Da vidimo ko si
Priterani do duvara
Moramo se jebati
I dalje od duvara
Sad nemamo kud
Ni tamo ni ovamo
Pata karte
Nazad ne možemo
Dockan je za sve
Sem za jebanje
Misli unapred
A jebi otpozadi
Malo smo se jebali
Koliko smo trebali
A da smo znali
Ono što sad znamo
Jebali bismo se sve u šesnaest
. . . . . . . .
Jebaćemo se još
Ko je jebao nije se kajao
Jedan se zajebo
I otišao da se ispovedi
Pa kad je ispričao
Koga je sve jebo
Zašto ga je jebo
Kako ga je jebo
Ko ga je zajebo da ga jebe
Popu je suze naterao
Samo ga je pomilovao
I rekao
Neka si
I ja sam jebo
Bog te ne jebo
Jebaćemo se još
Jedan nije hteo nikoga da jebe
Pa su svi jebali njega
I kome se jebalo najmanje
Morao ga je jebati najviše
A ko se nije pridružio da ga jebe
On ga je pitao
Što me ti ne jebeš
I prijavljivao
Držite ovoga on neće da me jebe
Jebaćemo se još
Iskreno i od srca
Bratski ko i dosad
Mi i ne znamo drukčije
Ne znači da ga mrziš
Ako ga jebeš
Plačeš i jebeš
Žao ti je što ga jebeš
Zna to i on
Da ga ne jebeš ti
Jebo bi ga neko drugi
Da ne jebeš ti njega
Jebo bi on tebe
Jebeš koliko moraš
Ne daješ sve od sebe
Jebeš ga
Taman da ne svrši
Jebeš ga za njegovo dobro
Ne jebeš ga što ti se jebe
Neko nekoga mora