Dva lica tranzicione Srbije
Marinko Vučinić
publicista, Beograd
Srbija je zemlja čuda, i to je činjenica u koju se svakodnevno uveravamo. Društveno, socijalno i političko stanje našeg društva više ne može da se ocenjuje i promišlja pomoću racionalnih i osmišljenih kategorija. Realni život i njegove svakodnevne manifestacije prevazilaze i najrazigraniju literarnu maštu. Potvrđuje se po ko zna koji put ono poznato mišljenje Dostojevskog da je život mnogo složeniji i maštovitiji od svakog pokušaja da se on literarno uobliči i osmisli. Živimo u surovom vremenu tranzicije i razaranja elementarnih ljudskih vrednosti, nestaje jedan svet u kome smo do juče živeli i za koji smo smatrali da je nepromenjiv. Često od naših liberalno orijentisanih teoretičara tranzicije možemo čuti da je ona težak i surov proces i da su žrtve neminovne. Pri tome se zaboravljaju i zanemaruju osnovna ljudska prava na život i postojanje. Srbija se danas kreće u snažnom i razornom tranzicionom vrtlogu, nalazi se u surovom i bespoštednom procesu prvobitne akumulacije i nastajanju socijalnih i ekonomskih odnosa koji sve više dovode do dubokog socijalnog i društvenog raslojavanja. Nastaje društvo u kome se javlja sve dublji jaz između sve bogatijih i sve bahatijih i obesnijih tranzicionih dobitnika i uspešnih poslovnih ljudi, koji putem privatizacije stvaraju sve bogatiji i moćniji vladajući sloj, i siromašnih i deklasiranih slojeva, koji sve više postaju nemoćne tranzicione žrtve. Srbija je zaista danas zemlja svakakvih čudesa, jer se socijalne, ekonomske i društvene krajnosti javljaju kao gotovo normalan i prihvatljiv oblik postojanja. Najteža posledica ovakvog iracionalnog stanja je što se širi i održava naše mirenje sa ovakvim stanjem. Postajemo sve više nemoćni posmatrači i nevoljni svedoci.
Kako nam taj nepatvoreni i realni život svedoči o vremenu čuda i bešćašća u kome danas živimo. Nedavno je naša javnost bila obuzeta aferom kofer, čija je glavna zvezda bio bivši viceguverner Narodne banke Srbije Dejan Simić. On je osumnjičen zajedno sa funkcionerom SPS Vladimirom Zagrađaninom za primanje, odnosno davanje mita u iznosu od 100.000 evra od Kreditno-eksportne banke. Nekoliko nedelja je trajala spektakularna afera o korupciji u Narodnoj banci Srbije. Međutim, po već poznatom scenariju, medijska prašina se ubrzo slegla i Dejan Simić je pre nekoliko dana pušten iz pritvora i već se kao zabludeli i razmetni sin vratio pod zaštitničko okrilje Narodne banke Srbije, kao savetnik guvernera Radovana Jelašića. Zaista je dirljiva briga rukovodstva Narodne banke Srbije i lično samog guvernera za njene istaknute kadrove, bez obzira što je bivši viceguverner izgubio svaki legitimitet da na bilo koji način predstavlja Narodnu banku Srbije. Ali naši kadrovi su naše najdragocenije blago i moramo se brinuti o zaštiti njihovih ljudskih i statusnih prava. U saopštenju Narodne banke Srbije povodom postavljenja Dejana Simića za savetnika guvernera se kaže: “Simić je na novo radno mesto u centralnoj banci raspoređen u skladu sa propisima i on neće obavljati izvršnu već savetodavnu funkciju. Na tom radnom mestu Simić će moći da pruži značajan doprinos u primeni nove regulative u finansijskom sektoru”. Zaista je veoma utešno saznanje što je Dejan Simić raspoređen u skladu sa zakonskim propisima i da neće obavljati izvršnu već savetodavnu funkciju. Ovo je još jedan dokaz da legalizam u našem društvu nema alternativu. Međutim, šta je sa osećajem za moral i da li smo mi u našem društvu nepovratno izgubili osećaj za pristojnost, moralnost, postojanje dobrih društvenih običaja i pravila. Sudeći po tome kako će se završiti i ova afera, očigledno je da su urušene osnovne vrednosti na kojima treba da počiva jedno stabilno demokratsko društvo. Osnovno pitanje je i u ovom slučaju upravo na terenu moralnosti, jer kako je moguće da bivši viceguverner Dejan Simić sebe uopšte dovodi u situaciju da iz ruku visokog funkcionera Socijalističke partije Srbije prima kofer u kome se nalazi sto hiljada evra i da posle tvrdi kako je to bio neformalan i neobavezan prijateljski susret. Da li smo do te mere izgubili osećaj za odgovornost i moralne vrednosti da više ne možemo ni da razlikujemo zlo od dobra, pristojnost od bahatosti, odgovornost od neodgovornosti, licemerstvo od moralnosti, istinske vrednosti od lažnih, hipokriziju od istinoljubivosti. Ovo postavljenje Dejana Simića za savetnika je pouzdan znak da su ljudi koji bi morali da budu oličenje određenih ljudskih i društvenih vrednosti izgubili elementarni osećaj za realni život, da su dosegli dno amoralnosti i da pri tome demonstriraju apsolutnu bahatost i neodgovornost. Na čemu će ljudi koji predstavljaju Narodnu banku Srbije graditi nezavisnost i ugled ove institucije ako ne na neporecivoj moralnosti i neupitnom poštenju i poverenju. U svemu tome je interesantna pozicija guvernera NBS Radovana Jelašića, jer je upravo posle izbijanja “afere kofer” smenio Dejana Simića kako bi očuvao ugled centralne banke. A sada upravo on postavlja tog istog Dejana Simića za savetnika guvernera, verovatno da bi očuvao svoju nezavisnu poziciju i povratio poljuljano poverenje i ugled Narodne banke Srbije. Nađen je tako spasonosni kompromis i obezbeđeno poštovanje zakona. Zaista je dirljivo i potresno kako se poštuje zakon o radu u našoj najvažnijoj finansijskoj ustanovi.
Međutim, kako izgleda druga strana medalje u tranzicionoj Srbiji. U Fabrici FAD u Gornjem Milanovcu, Dragica Simović, radnica ove fabrike, nedavno proglašena za najbolju metalostrugarku, izvršila je samoubistvo vešanjem o radijatorsku cev u garderobi ove fabrike. Novinski izveštaji govore da je ona svoje samoubistvo najavljivala nekoliko dana menadžmentu fabrike, ali nije uspela da razgovara sa direktorom firme, a niko od nadležnih iz te nedavno privatizovane fabrike nije hteo da je primi i sasluša. Dragica Simović ima dvoje dece, ćerku studentkinju i sina na odsluženju vojnog roka. Muž joj je bolestan, a ona je jedina radila u porodici. Odluku o samoubistvu donela je kada je videla da se našla na listi tehnoloških viškova u fabrici i da će ostati bez posla. Ova tragična i potresna vest o samoubistvu radnice u Gornjem Milanovcu rečito svedoči o potpunom rasapu moralnih i ljudskih vrednosti u našem društvu, ali i o temeljnom razaranju principa solidarnosti u ovim tranzicionim vremenima. Niko očigledno nije hteo da čuje vapaj ove žene, niko nije želeo da porazgovara o njenoj nesrećnoj sudbini. Da li su ovo one nužne žrtve o kojima tako zapenušano govore naši neoliberali i zagovornici apsolutne tržišne privrede. Ovo je u stvari surovo i neljudsko lice tranzicije Srbije, u kojoj tragične i tegobne sudbine običnih ljudi ne znače nikome ništa, jer predstavljaju samo statističku rubriku u konačnom saldu naše inače uspešne privatizacije. Najbolja metalostrugarka iz Fabrike FAD u Gornjem Milanovcu nije imala sreće da radi u Narodnoj banci Srbije, u kojoj se očigledno poštuju ljudska i zakonska prava zaposlenih radnika, a pre svega onih izuzetno važnih kadrova koji su doveli u pitanje njen ugled i nezavisnost.
Ove dve različite i suprotstavljene priče predstavljaju dva lica tranzicione Srbije. Jedno, bahato, obnevidelo od novca, vlasti, finansijskih transakcija i osionosti i drugo, izloženo surovoj privatizaciji, eksploataciji, beznađu i nedostatku solidarnosti. Konačni ishod ovakvih društvenih kretanja biće dalje širenje apatije i rezignacije u našem društvu i narastanje socijalnog beznađa kao pogodnog tla za razvoj populizma i socijalne demagogije. Istorijsko iskustvo nam daje dovoljno tragičnih činjenica o tome kako su se ovi procesi okončavali. Društvo u kome se ne čuje vapaj žene koja je na najtragičniji način dotakla samo dno socijalnog beznađa nema puno izgleda da će u dogledno vreme uspeti da se uključi u savremeni svet, u kome vladaju jasno utvrđena pravila zasnovana na demokratskim i moralnim načelima. Dok se to definitivno ne desi, živećemo i dalje u zemlji čuda, u kojoj se može govoriti o zakonitosti a da to ne podrazumeva da se pre svega govori o pravdi i moralnosti.