Dnevnici komesara (auto-biografska ispovest urednika Betona)
Miloš Živanović
književnik, Beograd
Uvodna reč
Reakcijama se, poštovani čitaoče, u stvari ne treba baviti. Šta te se tiče percepcija ovoga ili onoga u javnosti, stručnoj javnosti, kritičkoj javnosti, tajnoj javnosti… Radi i ćuti. Na liniji autor – čitalac postoje bezbrojne mogućnosti za nesporazum. A na liniji autori Betona – čitaoci, te mogućnosti se rado i namerno fabrikuju i eventualno mogu da budu dovoljno dobra tema za specifičnu obradu. Produkcija nesporazuma se, doduše, pre svega obavlja kuloarski, ili što bi Ćira rekao – oralno, napismeno ređe, ali može da se nađe. Te “nesporazumalne’’ reakcije potekle su (navodim samo najzanimljivije) sa Instituta za književnost, od Gorana Petrovića, Marinka Vučinića, Mira Vuksanovića… Sa Instituta je poručeno da je to što se u Betonu radi čist ždanovizam, Goran misli da su ljudi iz Betona sovjetski komesari koji betoniraju lansirne rampe, Marinku se čini da su oni Crveni Kmeri, a Miro mni da je to četvoročlana banda kineskih komunista kojoj je životni cilj da mu stavi pogaču na glavu i zvekne maljem po njoj. Iz neimenovanih-bezimenovanih-jebozovno-taktičko-razmeštenih-ma-kad-ti-kažem izvora (-mladosti-i-pameti), saznajemo da bi se Betonu sve moglo oprostiti, ali to što ih LDP finansira… nikada! Primećujemo, poštovani čitaoče, da razne umne glave daju različite vizuelizacije svojih promisli, ali ideja-vodilja-pantljičara, koja kroza sve prolazi i sve okuplja (kao neki instrument sabornosti), glasi: Oni su levičari, oni su komunisti, oni su zlo! Čudno neko vreme, čim kažeš nešto razumno, stave ti etiketu – eno ga levičar! (To je otprilike prvi stupanj moralne propasti, židov je drugi, homoseksualac fatalni treći.) Borba protiv komunizma je nešto samorazumljivo, neophodno i neodložno, jer komunizam je trenutno najveća opasnost za Srbe, te ako dobiješ etiketu, odvojen si za odstrel. Umne glave se redom zalažu za suočavanje sa prošlošću, ali se pod tim podrazumeva isključivo Drugi svetski rat i režim Josipa Broza. Eto, poštovani čitaoče, između današnjeg dana i smrti Josipa Broza ne postoji ništa sa čim treba raščistiti i suočiti se. Lov na komuniste je stalno otvoren, a ako bi senator Makarti mogao da bira zemlju u kojoj će se povampiriti, izabrao bi Srbiju. Šta, dakle, da radiš kad ti kažu da si komunjara, Kinez, Crveni Kmer? Tim etiketama je rečeno i da si zločinac, ili bar neko ko se zalaže za društvene okolnosti koje će mu pružiti priliku da vrši zločine. U kao teški metali teškoj atmosferi oko suđenja za ubistva, masovna ubistva (okrivljeni su listom deklarisani antikomunisti), oko vređanja dostojanstva i zdravog razuma, oko književnih nagrada dodeljenih delima koja pozivaju na klanje ili pokazuju zadovoljavajuću dozu indiferentnosti, reći redakciji Betona da je zločinačka težak je apsurd, gotovo zaumna stvar. Možda bi te Makarti-Zombije trebalo jednostavno pitati: Pa kako te nije sramota? Ali, baš me briga kako ga nije sramota. Zato, poštovani čitaoče, dohvatio sam onu ideju-vodilju-pantljičaru i od nje napravio alternativnu mitologiju Betona, pišući Betonski dnevnik u ime cele četvoročlane bande. Služio je uveseljavanju sastanaka redakcije, a sada su izvodi iz tog dnevnika pred tobom (nadam se da mogućnosti za nesporazum ne postoje). I… čitaoče, čitaj Beton!
Izvod br. 1 iz Ilegalnog Betonskog Dnevnika
(pisano iz ugla Druga Komesara, tj. mene, Josifa Saše Iljiča)
Jutros, konačno, sastanak uređivačke ćelije Betona. Treba da sklopimo novi broj, četvrti (posle petog očekujem da krenemo u preuzimanje Albatrosa). Vruće je, danas, a smrz’o sam se jutros. Hram zvoni kao Erikson. Dugo ćutimo, ne možemo da pričamo od zvonjave. Žulja me tetejac na leđima. Stavljam ga na sto, masnog od znoja. Ubrzo, tri masna tetejca i jedan CZ99 (Kiričev), gledaju na stolu jedan u drugog, znaju šta im je činiti, znaju šta će biti, možda bolje od nas samih. Vrelo je, danas, a jutros hladnoća. Što li sam se vraćao iz Boke. Mogao sam da sačekam taj gliser iz Barija, ionako mi se prestonica smučila. Posle da lično transportujem robu, Čeda i Proka mi keširaju na ruke i zatvoren krug. Ovako, čekaćemo da se novac izvrti po računima, a vremena nema. Sovjeti dali neku crkavicu, nije dovoljno ni za ručne bacače, a kamoli za lansirne rampe. Dok sam mislima u gliseru, Josif Kirič rovari po Kosovskom Boju, Josif Toma seje čvarke a žanje prasce, Josif Miško na saboru minira sofa-sporazum. Erikson zvona konačno ućute. Uvek kad zvona stanu, uplašim se da će hram poleteti i prozboriti, na rableovskom francuskom. Stanem kraj prozora, bliže stolu i tetejcu, za svaki slučaj, da me levitacija ne iznenadi. Migrena - saputnica svakog poštenog komesara… i znoj… imam flašu loze ispod stola, dobra je. Spremamo agitatorska putovanja po zemlji. To nije loše, daju pare za našu stvar, ponekad. Ali, recimo, kako da u ponoć preko telefona objasniš ženi šta radiš u Kragujevcu, a omladinke iz Crvene Zastave čekaju gladne znanja. Baš bi mi sada valjala jedna loza. Ne znam da li da je vadim dok su Drugovi tu. Vazda je to gladno i žedno. A kad popiju, stave kačkete i uvežbavaju streljački vod, he-he, kopilad Ždanovljeva. Josif Toma lista monografiju Radnička straža, napalio se. Josif Kirič psuje buržoasku instituciju mleka u kafi. Josif Miško hoće da betonira garažu i kaže da moram ja da mu mešam malter, a posle da farbamo garažu u crveno. Mislim se, otkud njemu pare da pravi garažu. Od prošlog sovjetskog paketa ja dinara nisam video, mora da su njih trojica to lepo podelili. A verovatno se i Drug Direktor Duško malko ogreb’o.
Eh, Urlike, Urlike, otkad si ti pala, samo mi je loza preostala.
Izvod br. 2 iz Ilegalnog Betonskog Dnevnika
(pisano iz ugla Druga Komesara, tj. mene, Josifa Tome Markjeviča)
Drugovi Komesari, kažem, mi se konsenzusom moramo složiti kako da iskoristimo sredstva pristigla od političkog krila. Na to mi Josif Kirič dobacuje da će me streljati ako mu još jednom sipam mleko u kafu, ili objavim tekst protiv njegove volje, jer njegova volja je Narodna volja. Drugovi, kažem odlučno, moramo se složiti oko prioriteta. Josif Iljič gladi cev tetejca i po nebu traži levitirajuću arhitekturu. Koža mu se na jagodicama zategla, liči mi na nekog Kmera. Komesari, kažem još odlučnije, ja mislim da prvo kupimo naftu za paljevine, svi znaju da mi volimo da palimo knjige i nema šta sad da se snebivamo. Josif Miško dobuje prstima po stolu i pevuši: u no- u no-vembru / četr-deset treće / zado- zado-bismo / bolo-ve naj-veće. Da li je stigla najavljena sovjetska pomoć, pitam, ne tako odlučno. Josif Iljič se samo nakašlje. Josif Kirič stavlja kačket na glavu i kaže mi: A ti bi samo o tim sredstvima da pričaš. Hm, ne zovu ga tek tako Kira Skalpel. Kad smo kod Sovjeta, kažem, šta bi sa prethodnim paketom? Ja ga nisam video. Drugovi se ćutke zagledaše u mene, pogledima što gore ispod kačketa. Stavim i ja kačket, i jeste, odmah mi je lakše, osećam silu, i svega se sećam. Ah, Urlike, samo si ti bila uvek orna za akciju, samo si ti imala precizne odgovore na komplikovana pitanja (recimo: Da li se sveta zemlja može uzorati?). Krajičkom oka vidim kako Drug Iljič nogom gura flašu loze skrivenu ispod stola dublje u senku. Nastrana vrana.
Svi ustajemo. Vreme je Komesarske odluke. U podrumu imamo vezanog kritičara. Kritičare ne treba trovati, ali sa njima nešto mora da se radi.
Izvod br. 3 iz Ilegalnog Betonskog Dnevnika
(pisano iz ugla Druga Komesara, tj. mene, Josifa Saše Kiriča)
Kakav odvratan dan. Održali smo juče propagandnu tribinu na neprijateljskoj teritoriji, i jedva se živi vratili u Beograd. Mislim da su pokušali da nas otruju hranom. Mi inače ne jedemo, bar ne svaki dan, ali oni lokalci nas saleteli, te Drugovi nemojte tako, te uvredićete nas, te Drugovi opština vas voli… I eto, dijareja mi rasturi stomak, sasvim rableovski, ne mogu da mislim, da radim. Ali, to je samo mala žrtva za našu stvar. Pa koji pošteni komesar nije patio od dijareje? Mogu samo da zamislim kako je to bilo na Predsedničkom brodu, u ono vreme. No, problem je što me ova muka omela u važnom poslu. Pravio sam nacrte, pravio i nacrtavao, nizao preambulu za preambulom i član za članom i unapred spremao amandmane, godinama, još od svoje šesnaeste. Ostalo je samo da prekucam konačnu verziju – i onda se jutros probudim, ukočen za radnim stolom, sa paučinom od uha do ćoška sobe, rastočenog stomaka, i čujem sa radija: oktroisan novi ustav! O, Vladimire i Josife i Crveni Trže, pa gde mi ode minuli rad?! O, Urlike, ljubavi jedina, vidi šta su mi uradili! Meni, Komesaru deraču tvorova, meni, strašnom Skalpelu, kome se klanjaju čaršijski kritičari. Ja nisam mogao da znam šta se događa, ja sam danonoćno radio i gurao prema cilju. Ali, kako to da Drugovi Komesari nisu znali? Oni uvek sve saznaju. Zašto me nisu upozorili? Eh, zašto… znam zašto. Josif Miško bi majku prodao za polovnu raketu, onu dvojicu kopilana Ždanovljevih da ne pominjem (Josif Iljič je dugo bio u Boki, prikupljao pomoć, od koje ja dinara nisam video). Po leševima takvi gaze, znao sam ja, pa makar i preko mog leša, i mog ustavnog čeda. Briga njih za ustav, i za ovaj moj i za onaj oktroisani. A ni dijareju nisu dobili, niko, samo ja. Da li je to počela čistka u redovima? Gledam Josifa Tomu, pravi se lud, piše Koračnicu za decu. Josif Iljič uporno pridikuje kako nije u redu da ja imam CZ99, a njih trojica imaju stare tetejce. He-he, nije u redu, ali ja sam ovde Skalpel. Josif Miško markira flašu loze skrivenu ispod stola i pravi se da prvi put čuje da sam ja uopšte radio na ustavu.
Dobro Drugovi, neka bude borba surova, a čiji je diskurs suroviji od mog. Umesto vode, krv ću sipati u cement, pa ćemo videti čija će penzija biti veća.
Izvod br. 4 iz Ilegalnog Betonskog Dnevnika
(pisano u trećem licu, o Drugu Komesaru,
tj. meni, Josifu Mišku Živukovu)
Josif Miško je bio gladan. Danas je mrzeo leto, jer želeo je da mu bude hladno. I ne bi bilo loše da je bolestan, to daje oštrinu. Kad je gladan, bolestan, kad mu je hladno i kad stavi kačket, on je uzorni Komesar, on je… jurišnik spreman na jeziva dela (recimo: uđe u izdavačku kuću, kaže apolitičnom uredniku da je Elvis upravo napustio zgradu i nevini urednik skoči s prozora da stigne Elvisa). Pored toga što nije bolestan i nije mu hladno, Josif Miško danas mrzi i poštu. Pošta je donela crva sumnje, zbog kog ne može da prati razgovor Drugova o svetoj zemlji. Zloslutni crv kaže da su svi oni, Drugovi Komesari, njihovi saradnici i simpatizeri, u stvari – Crveni Kmeri. Komesar Josif Miško nikada nije video Crvenog Kmera, ali slušao je o njima i oni su, u neku ruku, bili daleki ideal, za koji se nadao da će biti dostignut u dalekoj neodređenoj budućnosti. Ali, ako je ideal već dostignut, ako su postali Crveni Kmeri, hoće li uopšte biti budućnosti? Ili je vreme Konačne Revolucije došlo, već posle 6 godina, svođenje računa na betonskim zidovima, onim što su bili zidovi srama, a sada će postati zidovi smrti. Kad taj kotur krene, ne zna se ko sve može da završi na zidu. Kroz žile Druga Miška kolao je jurišnički adrenalin sa barikada, pomešan sa zebnjom i, priznao je to sebi, sa istinskim strahom. Iz kovitlaca neizvesnosti trgao ga je Drug Toma vizionarskim rečima: Prenesi dalje, Vjazma je pala. Tužan je bio Drug Josif Miško, što je dopustio strahu i sumnji da ga obuzmu, i žestoko se samokritikovao. Samo jednom bio je tako tužan: kad je u predgrađu pala voljena Urlike. Mada, pošteno je reći i da je bio tužan, skoro kao pingvin, što nije znao gde je novac iz sovjetskog paketa.
Komesari su ustali, stavili kačkete i krenuli na agitatorske zadatke. Drug Miško se uz dovitljiv izgovor vratio i dohvatio flašu loze ispod stola, da utopi onog crva i svoje brojne tuge. Pa dobro, rekao je sebi (onako, rableovski), bolje Crveni Kmeri nego Crveni Čmeri.