“Otpor, stoko!”
• Šta misliš o ulici kao forumu protesta do 5. oktobra?
To je tada bilo zanimljivo, bilo je novo i u suštini bilo je jedino sredstvo koje je uspostavljalo direktnu komunikaciju s običnim građanima. Jesu nama obični građani uvek bili na nekom pijedestalu, što je u suštini pozitivno, pozitivan aspekt života Srbije, ali s druge strane smo isto hteli da ih prodrmamo i ulica je idealno mesto za to, zato što je world u malom, uvek bila nešto u šta verujemo. Nema medija koji mogu da zamene to kada nekih 100, 200, 300 ljudi prođe i vidi nas na ulici… Kada vidite na TV, vi možete da verujete, možete da imate odnos kao prema nečemu što se ne dešava tu, odmah pored vas, ali kada vidite na ulici, znate da je to tu… Taj utisak je mnogo jači od utiska na TV, na TV se već racionalizuje, posmatra se poruka, posmatra se ko to govori, akcenat – sve te neke partikularne stvari. A na ulici kada vidite, onda vam to ostavlja opšti utisak šta je OTPOR, ko je OTPOR i u tom smislu su te akcije na ulici bile vrlo važne – i da ih bude često, i da ih bude u drugim gradovima, u drugim delovima grada, da prosto ljudi vide da smo mi stvarni, da nismo nekih 10 ljudi koji su sad nešto smislili, neka podgrupa, nego da su to mladi ljudi koji su spremni da naprave budalu od sebe na ulici… To je bio kohezivni faktor. Pošto nismo imali te neke konkretne zahteve koji su direktno zavisili od nas ili su bili neki kratkoročni zahtevi, to je ono što je pravilno ustrojstvo, vremensko ustrojstvo organizacije. Od jedne akcije do druge akcije i osećao se progres. Prva akcija nam je bila vrlo neorganizovana, druga manje, treća manje, četvrta manje, peta je već bila odlično organizovana. Svi su ljudi našli mesto u tome ko šta radi, već smo mogli da znamo da ne mora svaki put da se kaže ovo, ovo, ovo, već su ljudi sami znali – ja radim to, ja radim to… Ma koliko akcija bila mala, tu je uvek bilo užasno puno ljudi koji rade i to je bila osnovna jedinica toka vremena u OTPOR-u. Akcija ove nedelje, pa akcija sledeće nedelje, pa šta radimo u međuvremenu. I to je bilo nešto što nam je pomoglo da u celoj toj besciljnosti, neizvesnosti finala, cilja, da opstanemo, da to pri tome bude zaista zanimljivo i za aktiviste i za medije, i za javnost… Ne znam da li si očekivala neki drugi odgovor, ali za mene je to ulica bila tada. Mitinzi i sl., to su uvek bile ekstremne akcije, nešto u šta je organizaciono bilo potrebno uložiti mnogo i što je, ako je dobro urađeno, jednako dobro i vraćalo, jer je pažnja onda usmerena više. Prosto je veće očekivanje, veći je neki back, što se vraća – response. Uvek smo posle tih nekih velikih akcija imali više ljudi koji su dolazili da se učlane i mnogo se pričalo o tome. Naravno, što veći događaj, veće je i interesovanje, veći je i značaj koji im se pridaje, ali ne vidim ja to… Meni su jasne te sociološke, kulturološke studije koje se rade o tome šta znači ulica i u izgradnji civilnog društva, i u izgradnji identiteta i načina na koji se opredeljuje za stavove, ali za mene, iz moje lične perspektive i perspektive OTPOR-a, to je bilo to… Ima smisla u tom ludilu, nešto što je davalo tu strukturu, nekog daljeg cilja ka kojem se ide, jer nije bilo nekog vrhunskog cilja. Mi smo znali da će Sloba da padne kad-tad, ali da li će biti potrebno da uradimo 100, 1000 ili 100.000 akcija, to nismo znali, ali lakše je kad znate da sledeće nedelje imate nešto. U suštini su akcije bile to zbog čega su ljudi dolazili u OTPOR, jer neko je imao neku suludu ideju i ne može sam da je uradi i onda dođe u OTPOR i kaže: “Ja hoću da uradim tu i tu akciju.” Mi kažemo: “Važi.”… Ne vidim ja to kao neko umetničko izražavanje, ali kreativno svakako. Možda nema tu funkcionalnost, kao umetnost, ali ima prosto… Kad ne znate više šta ćete od sebe, onda uradite nešto i posle toga ste malo više zadovoljni. Davalo je neki… Katarza je suviše velika reč. Neću da je upotrebim, ali na tom nekom nivou političkog opredeljenja i frustracije davalo je neki odušak.
• Kako ste znali da ce Milošević da padne?
Ne znam… Znala sam. Ne zbog toga što sam verovala, verovala sam, ali on je toliki idiot da nisam mogla da poverujem da može da pobedi. Možda to sada izgleda “gledali smo mnogo filmova, pa znamo da će loši momci uvek da plate”, ali, s druge strane, filmovi na kojima smo mi odrasli, nisu baš takvi. Mi smo već odrasli u vreme “pulp fiction-a” i filma koji nisu garant da će dobri momci da pobede. Ja sam zaista smatrala da je on toliko glup u suštini i da vuče toliko loše poteze da on ne može da pobedi, čak i sa ovakvom opozicijom. Valjda smo toliko uložili svi u OTPOR da nam pomisao o promašaju nikad nije padala na pamet.
• Kako je bilo raditi tokom bombardovanja?
Nismo radili ništa. Mi smo samo bili u ličnom kontaktu, ali ništa nismo radili, zato što prvo nismo hteli da sebe stavimo u fizički rizik, a drugo nismo hteli sebe da stavimo u rizik da nas neko zloupotrebljava – nismo hteli da nas zloupotrebi Milošević, a još manje Amerikanci ili NATO… Mi smo kao organizacija prošli tako što smo se razdvojili – svako je radio ono što misli da treba da radi – neki su pobegli iz vojske, neki su otišli u dobrovoljce – muškarci. Ženski deo OTPOR-a je bio uglavnom u Beogradu, odnosno tada – nas je bilo nekoliko i nismo znali šta će se desiti. Prosto, OTPOR je tada ostavljen, zaključan. Niko ništa nije radio kao OTPOR, osim ovih DB-ovaca koji su nešto tu pokušavali, išli na neke sastanke s vrhom i tako. Kao OTPOR, što potpuno nije bilo svojstveno nama, jer smo se mi dogovorili da nećemo ništa raditi kao OTPOR, tako da svako ko je radio nešto kao OTPOR nije želeo dobro OTPOR-u. I oni su bili neutralisani.
• U vezi međunarodnih donacija: da li su te donacije imale uticaj na sadržaj vašeg delovanja ili ste mogli potpuno slobodno da delujete?
Pa, iskreno, pošto sam ja bila kao neko ko je smišljao kampanje, učestvovao u smišljanju i određivanju, ja sam imala prilike da se vidim sa nekim od tih donatora i sa strancima i oni jesu uvek bili dobronamerni. Problem je u tome što niko od njih nije imao neku posebnu ideju kako da radimo i oni su nas vrlo brzo zavoleli, da tako kažem, zgotivili nas, zato što smo mi uvek dolazili sa specifičnim zahtevima – hoćemo da radimo kampanju, pravimo “OTPOR iz komšiluka”, hoćemo da puštamo film Gorana Markovića, hoćemo da uradimo to tu i tu, u tom gradu, tu i tu. Hoćete da nam date pare? – Hoćemo. – Važi. To se uglavnom tako i završavalo. Mi smo dobijali pare, ipak nisu bile zanemarljive pare, zato što smo uvek znali šta hoćemo da uradimo, ali oni kao takvi nikada nisu rekli: “E, treba da radite to i to”, osim ako to nije bilo iz nekog njihovog iskustva političkog aktivizma i grassroots aktivizma, što su bile neke metode koje daju najbolji rezultat, i prosto su nas usmeravali u tom smisli: “Trebalo bi da obratite pažnju na komunikaciju sa print medijima, sa ovim, sa onim.” Znači, bukvalno takve neke… Ali, da su oni došli i rekli: “Ajde, radite kampanju! Šta god! “ Ako to nama nije bilo u nekom interesu, u skladu sa onim što smo hteli, mi to nismo morali da radimo. U principu je tako bilo. Oni su nama davali pare, ali nisu znali za šta nama trebaju pare. Ne zato što su oni nama davali pare, pa nam onda govorili šta treba da radimo… Šta je u suštini ono što te zanima?
• Zašto su vas oni finansirali – sa kojom motivacijom?
Naravno da su nas finansirali zato što su hteli da Sloba padne. On je postao dovoljno neposlušan njima, morali su da ga se otarase, nisu mogli drugačije. Finansirali su nas, nezavisne medije, opozicione stranke, jer im je bilo u interesu da on više ne bude na vlasti, a zašto im je bilo u interesu? Naravno, bilo im je u interesu zbog njihovih većih geopolitičkih interesa koje oni imaju na ovom terenu. A i zbog toga što je, dok je Milošević bio na vlasti, postojala realna opasnost od kriminala i korupcije, da je prosto slom Miloševića podrazumevao da će se slomiti i ta mreža koja je ugrožavala i Bosnu, i Hrvatsku, i Makedoniju. I ono što je njima bilo u interesu je da ovo bude stabilan region, jer su to obećali svojim biračima i da su zbog toga davali velike pare poreskih obveznika iz Amerike, Engleske i Nemačke da bi ovde bio stabilan region, da ne bi morali više ovde da šalju vojsku, jer su shvatili kolika je bila greška Kosovo. Vi kada sada pričate s njima, oni bi voleli da sada nije tako, ali tada nisu imali drugo rešenje. Na žalost, na Kosovu nikada nije bilo grupica kao što smo mi, koje su mogle da ponude drugo rešenje, i nije bilo jake opozicije. Ni Srbija nije imala jaku opoziciju, tako da je njima to bilo jedino rešenje, što se tiče Kosova i Bosne… Ali da nije bilo svega ovoga i da opozicija nije imala neku dozu razuma, da nije bilo nas i nevladinog sektora, mi smo danas mogli isto tako da budemo pod okupacijom Amerike. Moglo je to da se desi. Ne bi imali drugog načina da to reše, osim da urade ovo što su uradili u Iraku i Avganistanu. Možda ne bi bilo toliko mrtvih, ali svakako bi bio neki rat i neki protektorat.
• Ko je odgovoran za NATO bombardovanje ‘99. godine?
Milošević. Ja vidim odgovornost i Klintona i Toni Blera i NATO zemalja, ali ja nisam glasala za njih. Ja sam glasala za Miloševića u stvari, jer on je bio taj legalno izabrani predsednik koji je morao, s oproštenjem, ako su hteli da ga “naguze”, on je morao da se “naguzi”. On lično, zato što je on lično imao tu odgovornost. Ako su oni hteli da on podnese ostavku i da se skloni, on je morao to da uradi da bi sprečio bombardovanje. Ja vidim jedinu pravu odgovornost koja može meni nešto kao građaninu tada SR Jugoslavije da znači – to je odgovornost predsednika i njegovih ljudi.
• Da li tako misliš i u vezi sa ratom u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini?
Pa nije isto. Kontekst ratova u Bosni i Hrvatskoj je bio mnogo širi. Nažalost, mislim da su ratovi u Bosni i Hrvatskoj vođeni zbog kriminala… Nacionalizam koji je narastao – na to su se primili samo obični ljudi. Ovi koji su vodili rat i koji su u suštini ratovali, to su obični kriminalci koji su krali i samo profitirali iz toga – znači, pravi ratni profiteri. Nažalost, jedini koji osećaju posledice, koji su naseli na priču o nacionalizmu, to su obični ljudi i ovde, i u Hrvatskoj, i u Bosni. Da cela ta priča nije vođena tako, da su rekli: “Mi ćemo da se bijemo zato što hoćemo da otmemo firme, pare, opustošimo kuće”, ljudi bi vrlo brzo prozreli to i ne bi u tome učestvovali. Bio je potreban taj nacionalizam, koji naravno ima svoju kulturološku istoriju u Hrvatskoj još od 19. veka… Ja razmišljam – da sam ja Hrvat, ja bih smatrala Srbiju hegemonističkom zemljom, hegemonističkom državom. Bez obzira na to da li smo mi njih oslobodili, da li ih nismo oslobodili, da li su oni bili na strani fašista, nisu bili na strani fašista, čovek koji je živeo u Hrvatskoj ‘90-tih godina svakako je imao razloga da misli da je Srbija hegemonistička država i da ima pretenzije da bude centar čitavog sveta, ne samo Balkana. Tako da su to neke normalne stvari, ali su meni samo političari odgovorni. Ne mogu da kažem da mi je za rat u Bosni ili za rat u Hrvatskoj odgovoran jedan Milošević, ali opet, s druge strane, on je taj koji je bio moj zvanični predstavnik i može da mi bude krivo što ljudi u Hrvatskoj nisu tako videli, i ljudi u Bosni, što je moralo da dođe do tog rata. Ja nikada ne bih očekivala da Haški tribunal, pošto su uhapšeni Srbi, da treba da budu uhapšeni Hrvati, ide na dostojanstvo jedne države, na osećaju za neki prioritet u jednoj državi, da razmišlja pre svega o sebi, a ne o drugima. Nikada ne bih postavljala uslove, iz ove perspektive običnog građanina. Kada bih bila političar, drugačije bih razmišljala. Rekla bih: “U redu, mi ćemo uraditi s naše strane.” Onda bih sačekala 10 dana, meseci, a onda bih rekla: “Šta je sa Hrvatskom?” Na primer, ako bih bila sigurna da je to dobar put da se sačuva država, državni interes, ali smatram da je u svakom slučaju Srbija trebalo da bude prva koja će da kaže: “Da, mi smo vodili rat i određeni ljudi su bili odgovorni za to.” I da se izvine i naprave reparaciju svima kojima treba i da ne čekamo da oni urade to nama. Jedini način da budete u poziciji gde se poštujete i imate integritet je da se tako ponašate. Dokle god se ponašate kao neko malo dete, koje očekuje od roditelja da ako kupi bratu lizalicu, kupi i njemu, ili ako njemu uzme lizalicu, da uzme i njemu – u tom nekom reciprocitetu, to je neozbiljno. Svaki roditelj koji ima decu zna da to nije tako jednostavno. Deca su različita, svako ima svoje potrebe, a da se lična odgovornost uliva svakom pojedinačno, a ne kao brat ili sestra. I da mi kao država treba da budemo dovoljno razumni i dovoljno zreli da kažemo: “U redu, mi imamo…” Ne iz nekog humanizma, nego prosto iz političke potrebe, i zbog toga što je to dobro za Srbiju. Ne zato što ćemo mi da učinimo neki ustupak Hrvatskoj, ili Bosni, ili Makedoniji, nego prosto zato što je potrebno za svaku državu da bude zrela, da bude svesna – i svaka vlast pre svega – da bude svesna šta je nasledila, da je to moralo potpuno drugačije da se uradi. A da se nastavi sa, po meni, potpuno infantilnim nastupom… Prvo, mislim da to čini sramotu ljudima koji su pobegli s Kosova u poslednjih 3 godine, da time što se traži protivusluga – da bude uhapšen Hašim Tači, samo se tim ljudima onemogućava da se vrate svojim kućama i da traže za sebe pravdu. Jer ako imate neozbiljne političare, niko vas neće shvatiti ozbiljno… Mi smo bili ti koji smo morali da budemo zreliji, pošto smo već potpisali sve te konvencije, pošto već pripadamo i hoćemo da pripadamo svetu, hoćemo da budemo Evropa. Ako su mogli Nemci i Francuzi da budu zajedno u Evropi – ipak su to bili milioni ljudi koji su poginuli u Drugom svetskom ratu i nije to bilo tako davno kao što nama izgleda. Ako su oni mogli posle 10 godina da se dogovore i prevaziđu te stvari – tamo takođe žive porodice koje su ubijale jedni drugima dede i babe ili očeve i majke… I možda ni te rane nisu zaceljene, i u Francuskoj i u Nemačkoj, ali političari su bili dovoljno mudri da kažu: za ekonomiju je dobro veliko tržište… Nemačka ima 80 miliona stanovnika, Francuska 60 miliona – ne znam koji je odnos. Ogro- man broj ljudi koji ima neki bolji život u interesu. Mi ovde ne govorimo o tim nekim velikim brojkama, ali na nivou razvoja na kome smo mi, Hrvatska, Albanija, Bosna, Srbija i na kojem su Francuska i Nemačka, to je otprilike jednako. Imamo vrlo jasan interes da se te stvari… I ako Srbija želi da bude najvažnija u regionu, što svaka država hoće, a Srbija je to po svom nekom političkom prostoru, pošto se graniči sa svima, onda mi treba da budemo ti koji će da budu najzreliji. Ne najgluplji i najinfantilniji, nego najzreliji. Mi kažemo: “U redu, mi smo učinili zločine te i te. Poslali smo ljude u Hag. Prihvatamo to sve.” Nema veze što Amerika neće – pa njima se može! Nema veze što Amerika hoće da se izuzme iz toga – to je problem Amerike, nije naš problem. Tako da je to malo komplikovanije pitanje. Što se tiče bombardovanja, mislim da je to naša krivica, Miloševićeva krivica i njegovih. Oni su znali da ne mogu da poginu, ali nisu znali ni za koga drugog da neće poginuti sigurno. Oni su svi imali bunkere, ali nisu znali da li iko drugi ima bunkere. Nisu znali da li će ovi da bombarduju ovako ili onako.
• Kako si doživela 5. oktobar?
Naravno, bila sam srećna, ushićena, ali pošto je to bila stvar vremena, nemam neke posebne emocije po tom pitanju. Bilo mi je više drago zbog najmlađih ljudi u OTPOR-u i mojih prijatelja koji su prvi put videli koliko je to bilo zaista važno, kako se desilo nešto važno u Srbiji. Više mi je zbog toga bilo drago, nego zbog mene same. Ja lično sam bila prilično otupela. Kad želiš nešto, očekuješ nešto, čekaš nešto dugo, onda se to desi… U fazonu si: “Pa, dobro. Tako je – eto, desilo se”… Ceo 5. oktobar sam čekala kada ću se sutra probuditi, da vidim kako ću se osećati, jer to mi je bila ideja vodilja, samo da znam da je ovaj kreten pao! Samo zbog toga – dan kada ću se probuditi i reći: “Jebali smo mu kevu!” Onda sam se razočarala, pošto mu nismo jebali kevu… Žao mi je što moram da upotrebim taj izraz, ali zaista sam bila razočarana, zato što sam htela i želela da taj bes i frustracija i nesreća kojoj su ljudi bili izloženi, da na neki način imaju svoj kraj, ali oni nisu imali taj kraj. Nekako to nije bilo završeno na primeran način. Ja sam imala razna viđenja kako bi to trebalo da bude, ali se ništa od toga nije desilo i to je za mene bilo veliko, veliko razočarenje. U suštini, počelo je to još 5. oktobra – Koštunica kada je izašao na Gradsku skupštinu, kad se obratio ljudima, to je bilo deset uveče, recimo. Kada je rekao: “Neće biti revanšizma”. Ja sam se pitala: “Što?” Znači, nema revanšizma. Nismo morali da ih obesimo na Terazijama – ne treba to tako radikalno da se shvati, ali… Nekako mi je izgledalo da smo vrlo lako zaboravili sve to što se desilo i da smo lako bacili u vodu ceo taj trud, koji je u suštini imao tako mali rezultat. Nije bio uopšte veliki rezultat srušiti Slobu… Troje ljudi da su se odlučili, oni bi ga našli i ubili ga – najmanje je to bio problem – da se on skloni. Ali to što on nije adekvatno kažnjen i što mnogi ljudi nisu adekvatno kažnjeni, dovelo je do toga da je sve to u suštini bilo uzalud, jer je to bila najmanja stvar – skloniti nekoga. Velika stvar je bila da to sklanjanje ima posledice, a ne da to bude razlog sam sebi… Kada sam čula tada Koštunicu, prvi put kada se obratio, tada mi je već bilo jasno da će svađe da se nastave, da oni nisu uspeli ništa da se dogovore i da smo mi bili u priličnoj meri, ne mogu da kažem zloupotrebljeni, ali da će nas brzo zaboraviti, da će se brzo zaboraviti zašto smo mi ovo radili u stvari. I zbog toga smo mi u suštini nastavili da postojimo, jer nismo hteli da se zaboravi to – šta smo radili, zašto smo radili, a radili smo zato ne samo da bi se ljudi kaznili, nego da bi kažnjavanje određenih ljudi sprečilo dalje zloupotrebe od strane uticajnih nad svim ostalima. To sada ide mnogo teže nego tada… Tako da 5. oktobar shvatam kao ličnu pobedu svakog od ljudi koji su tada bili na ulici. I da to može da se računa tako… kao rođendan nekog kućnog ljubimca. Znate kada se neki kućni ljubimac rodio, ne slavite, ali se tog dana setite. Tako ja to gledam. Tu životinju vi volite. To je, ipak, neki ljubimac, nešto što vam je bitno u životu. Izaziva određene pozitivne emocije i vrlo vam je važan, i volite i pazite ga, i mazite ga i starate se o njemu, ali ne možete s njim da pričate. U tom nekom smislu.
• Zašto se 5. oktobar dogodio baš 2000. godine, a ne ranije ili kasnije?
Zato što je toliko vremena bilo potrebno da se ljudi oporave od bombardovanja… Ako pitaš zašto 2000., a ne ‘91., zato što… tada nije bilo hrabrosti da se to uradi, zato što je to tada izgledalo nemoguće. Ljudima koji su organizovali proteste je izgledalo nemoguće u suštini, a nama je izgledalo moguće. Mislim da smo mi proširili onu bajalicu – neki mit se bio napravio da će to da se reši i da smo mi u velikoj meri zaslužni za to. Ne toliko da utičemo na opoziciju – oni su i sami znali da u nekom kratkom vremenu, od godinu-dve dana, to mora da se završi, inače će biti potpuna propast, baš katastrofa – Latinska Amerika. I znali su da moraju da imaju prelaznu ulogu. Mi smo bili važni ne samo zbog slogana “Gotov je!”, nego celim našim radom koji je postao toliko brz da smo nametnuli taj neki ritam da je moralo da se završi u nekom trenutku. Činjenica je da su bili izbori i da je Milošević grdno pogrešio i da sada ja mogu da se pitam – ako ga je neko savetovao, onda ga je savetovao očigledno s namerom da se to završi i da tu sada čitava priča treba da se ispriča – koji su to suštinski uticaji bili da on raspiše izbore, da li je bio ucenjen na ovaj ili onaj način, da li je međunarodna zajednica već bila dovoljno prodrla do njega, jer on je konstantno imao komunikaciju sa određenim izaslanicima, tako da je to bio splet okolnosti pozitivnih po nas. Mislim da nije bio 2000., možda bi bio 2001., ali je svakako to moralo da se desi kad-tad. Inače, da se nije desilo to, desila bi se Latinska Amerika. To je sigurno.
• Da li misliš da bi generalni štrajk ‘96/‘97. godine doveo do pada Miloševićevog režima?
Ne. Posle onakvih zahteva, ne. Oni su poučeni 9. martom ‘91. tražili manje, pa su i dobili manje. Pošto je bila zima, već duboka zima, da je čak i bio onaj generalni štrajk, ne bi se desilo ovo što se desilo 5. oktobra, opet ne bi bilo ništa. Moram da kažem da je vrlo važna stvar što je on tada izgubio izbore. To je moglo da se desi na predsedničkim izborima neke godine, ali nije moglo da se desi kada su bili lokalni izbori. Ali on je faktički izgubio izbore. To je suština. Tada je i su svi, i policija i vojska, znali da je izgubio izbore. Tu nema spora, znači da je to bio suštinski razlog zašto nije bilo krvoprolića. Da on nije izgubio izbore, sa naše strane bi bilo veliko pitanje šta bismo uradili. Verovatno ništa radikalno, jer ja moram da poštujem tu odluku ljudi. Ali s obzirom na to da smo mi sve uradili da on ne dobije na izborima, onda je to ipak bila velika stvar. Suštinski razlog koji razlikuje 2000. godinu od svih ostalih godina je da je on zaista izgubio izbore. On lično je izgubio izbore.
• To je sad hipotetičko pitanje: da li postoje stvari (do 5. oktobra), koje bi ti iz sadašnjeg ugla gledano, drugačije – bolje uradila?
Ne, ništa. Ne mogu da kažem ništa da bih volela da bude drugačije. Prosto, mislim kada pogledam dešavanja 5. oktobra, mislim da je sve bilo savršeno. Volela bih da nije bilo bombardovanja, da nisu ljudi poginuli – to bih zaista volela da se nije desilo. Ali što se tiče našeg delovanja, ništa ne bih promenila. Možda zato što smo uspeli, pa nema potrebe. Mislim da smo tome zaista prišli toliko iskreno i toliko s velikom željom i verom u to, potpuno nespornom verom, da ne mogu da relativizujem ništa. Volela bih da nismo radili kampanju “Samo vas gledamo”… To je bilo odmah posle 5. oktobra. To bih volela da nikada nismo uradili… Zato što je to velika greška. Zato što je to nas prvi put stavilo u inferioran položaj u odnosu na nekoga. Miloševiću nikada ne bismo rekli samo “samo vas gledamo”, “samo te gledamo”, nego bismo mu rekli “ma, treba da radiš to i to!” Mislim da je to velika greška koju smo napravili i da je to na neki način uticalo na ono što se dešavalo posle, jer mi smo dve godine bili u nekom nonsens stanju. Polako se vraćamo iz toga. Sada smo konačno pronašli način na koji bismo mogli ponovo da utičemo pozitivno na ovo društvo, ali smo dve godine prilično lebdeli… Kao da smo ignorisali činjenicu koju smo svi znali, a to je da ne može da se utiče na vlast time što si watchdog. Tu uloga koju smo sami sebi preuzeli – taj watchdog, ispravljanje “krivih Drina”, koje ne mogu da se isprave, dok se ne izgradi tok reke. To je veštačka tvorevina. Ne treba ispravljati reke tek tako, osim ako nećete da napravite branu ili tako nešto. To nas je stavilo u neku poziciju da sam OTPOR dosta dugo videla kao neko kuče koje ima lanac, i koje laje i laje, samo u tom dvorištu, tu odmah, iza ograde. Svašta se radi – pljačkaju se kuće, priča se svašta, donose se zakoni, a mi lajemo, lajemo, ali imamo lanac. Ja shvatam da je politička stranka skidanje tog lanca i izlaženje iz tog dvorišta, koje je u suštini strašno konformističko. Mnogo je lako s te moralističke pozicije svima tako lajati i kritikovati, ali je mnogo teže preuzeti odgovornost. Mislim da nam je bilo potrebno te dve godine da kažemo: “Evo, sada se stavljamo pred test javnosti da vidimo da li ćemo nešto uspeti, da li ta priča ima nekog smisla ili ne “. Zato mislim da je to dobro.
• Da li pesnica ima neki dodatni znak, osim što se očigledno vidi pesnica?
Ne, samo pesnica. Pesnica je uzeta… Znaš šta je bila direktna inspiracija za pesnicu? “Gospodar prstenova”, jer oni lovci imaju pesnicu kao simbol na štitovima. Belu pesnicu i to je bila direktna inspiracija… Iz te neke pop-kulture inspiracija, a druga inspiracija je bila, odnosno razlog, zato što ekstremna desnica i ekstremna levica koriste pesnicu, a to je bio naš najveći problem u Srbiji. Onda smo mi razmišljali i smislili da nema ništa bolje nego da im taj simbol uzmeš. To je neko objašnjenje zašto baš pesnica. Nema skrivenih tumačenja i sl. “Gospodar prstenova” je direktno… U prvom delu mislim da baš piše, i u filmu isto ima… Ima i u filmu. Pesnica. Nije ovakva, ali slična.
Beograd, 18. jun 2003. Razgovor vodila:
Silvia Nadjivan