“Otpor, stoko!”
• Kada je onda studentski pokret OTPOR postao masovni pokret OTPOR?
Sada meni izgleda sve strašno dugo, ali tada je sve izgledalo jako dugo. Tih 6 meseci, od jula ‘99. do marta 2000. mi smo jako mnogo narasli. Mi smo 17. februara postali Narodni pokret OTPOR. Tada smo imali 70 odbora, 70 kancelarija – ne faktički kancelarija, nego 70 mesta gde smo bili prisutni. I u tom periodu je bio najveći rast. Od nas 100, 30 nas je bilo posle bombardovanja, pa stotinak sa ovim ljudima iz mreže, van Beograda. Od avgusta ‘99. do februara 2000. nas je bilo 6-7 hiljada. I onda kada su počela ona hapšenja i maltretiranja, taj je broj porastao na 50.000. Ali to nisam mogla da računam. Aktivnih aktivista je uvek bilo oko 10-15 hiljada, onih koji su bili svaki dan u kancelarijama ili u nekom stanu, gde su se redovno viđali.
• Ti si malo pre pomenula seminare koje si držala. Kako je to funkcionisalo?
Mi smo imali na tim akcijama spremljene neke kao regrutnice, gde ljudi upišu ime, prezime i broj telefona i onda ih mi pozovemo i napravimo taj neki inicijalni sastanak, objasnimo im šta je OTPOR, šta su neka tri principa koja nas vode – to je individualni otpor, nema kompromisa sa vlašću i nema kompromisa sa opozicijom, treba da promenimo sistem, da oborimo Slobu i dovedemo DOS, opoziciju na vlast, ali svejedno da se ne ponašamo kao oni – da nema vođe kao takvog, jer ga nećemo napraviti, da je pesnica ta koja je u suštini ključni lik s kojim OTPOR treba da se vezuje, da radimo akcije i tako neke stvari, i da je sve drugo podložno prosto nekom ličnom afinitetu. Ukoliko će neko biti tu, da li će ili neće učestvovati, ponudi se. Struktura svake te neke lokalne organizacije je bila da ima press, marketing, mrežu, univerzitet, da imamo odnos sa nevladinim organizacijama i onda su ljudi nalazili svoje mesto u okviru te neke podstrukture i u suštini se svodilo na to da budete u kancelariji i pratite šta se dešava i da se reaguje na vreme. Sve se radilo tako, iz dana u dan su se radile razne stvari, smišljali razni slogani, akcije i sl. To je tako funkcionisalo. Prilično neplanski, ali u suštini sve je imalo, ma kako labavo, imalo je neku strukturu, više horizontalnu nego…
• Da li su praćeni mediji ili šta se dešavalo na ulicama?
Sve. Pri tome, kada je ta kancelarija u Knez Mihailovoj postala poznata kao sedište OTPOR-a, onda su ljudi dolazili sami. Svaki dan po 50 ljudi prođe kroz tu kancelariju sa raznim idejama, pričama, sugestijama… Kada ljudi shvate da suština OTPOR-a nije u tome da se napravi neka lična karijera, nego da se zaista timski uradi nešto važno i da se sve informacije dele između nas i da svako ko želi da se slika za TV, može da se slika za TV. To je bio najmanji problem. To je na primer ono što je uništilo studentske proteste – to što se samo Čeda slikao. Čeda i Čeda, što nikom drugom u suštini nije bilo dozvoljeno. Bez obzira na sve, to su ipak mladi ljudi i vole da osećaju lični značaj. Svima je bilo to omogućeno, jer se računalo na to da će svako imati samokontrolu. Kada se išlo na neki duel ili ozbiljni intervju, onda se znalo. Ljudi su sami bili svesni da ne mogu da idu oni nego da će ići neko drugi, u zavisnosti od teme, u zavisnosti od gosta, od voditelja. Imali smo dosta dobru analitičku službu… Nije to bila služba, ali deo press-a se bavio analizom i direktnom komunikacijom sa medijima, novinarima, tako da smo često imali vrlo pouzdane informacije o tome šta je dobro reći, šta nije dobro reći.
• Kakvo je interesovanje medija bilo za OTPOR. Da li su vas novinari pratili u početku?
Pa da. Zato što smo u suštini izašli u javnost preko onog letka koji je bio objavljen na naslovnoj strani “Dnevnog telegrafa” i mediji su nam uvek bili vrlo važni, ali ideja je bila toliko jaka, toliko neobična da nismo morali ni mnogo toga da radimo, nego smo imali novinare koji su nas posebno pratili i s njima smo se sprijateljili… Uh, mnogo ih je bilo. “Glas”, “Blic”, “Danas”, naravno, “Naša borba”, “Vreme”, Studio B, B92, nisam se bavila time tako da ne znam konkretno ljude, ali znam da su uvek isti ljudi bili, jer mi tada nismo imali pres konferencije, imali smo akcije. Jako puno stranih novinara je bilo. Ja mislim da je dnevno 10 ljudi davalo intervjue i to najrazličitijih ljudi, pošto je to bila neka velika priča, ali sada kada razmišljam, sad mi to izgleda neobično, ali tada mi nije izgledalo neobično, pošto su svi imali sve informacije, ništa se nije krilo, sve se radilo prilično javno, jer je to bila jedina zaštita – ako je već policija bila na nekom sastanku ili neko ko će da “drukne” to policiji, nema razloga da se to krije, pošto ćemo to ionako sutra da uradimo. Nema potrebe za mistifikacijom u tom smislu. Tako da je većina ljudi mogla bez ikakvih rezervi da u ime OTPOR-a govori šta su naši stavovi po tom pitanju, ili šta ćemo da uradimo sutra, zašto se zovemo OTPOR, ko nas finansira i slično… To je jedina laž koju smo morali da govorimo, ali dobro.
• Dobro, o tome uvek ima informacija.
Pa da. To je prosto moralo da bude tako. Prvo, nismo želeli da damo bilo kakvog razloga da nas uhapse, tako nekog banalnog razloga, dok se nije desilo ono sa terorizmom… Pa smo bili okarakterisani kao teroristička organizacija 2000. To je bilo baš ono vreme posle ubistva Peroševića u Novom Sadu. Oni su hteli da donesu zakon o terorizmu. Mi smo shvatili da se to odnosi na nas… Bila je čitava hajka – to je bilo tad. Pošto oni kao nose crne majice, crno košulje, pesnica, oni su anarhisti, oni su narkomani, to su teroristi, oni podmeću bombe, ubijaju zvaničnike – potpuno ludilo. To se završilo time što smo mi počeli da se sprdamo na tu celu ideju da je OTPOR teroristička organizacija. Malo su zakasnili, jer su ljudi već znali šta mi radimo. To nije moglo da zvuči normalno, ali su ljudi bili uplašeni. Tada je bio najveći priliv i ljudi i najveći priliv straha u OTPOR. DB svaki dan ispred kancelarije sedi, pošto smo mi uglavnom sedeli u onim baštama po kafićima i pričali, ali nije bilo uopšte tajno to što mi pričamo. DB je dobro znao da mi nemamo nikakvo oružje… To je potpuni apsurd koji je konstruisan i onda smo mi počeli da se sprdamo na tu temi i sami da govorimo “mi smo teroristi”. Nosili smo one crne kape na glavama.
• Kako je to delovalo?
To je bilo psihološko rasterećenje, jer mislim da niko od nas nije bio svestan u kakvoj je opasnosti, i da uopšte nismo ni želeli da budemo svesni, jer je činjenica da je nestao Ivan Stambolić i sl. Mi smo uvek mislili da mi nismo tako bitni i da će oni uvek pre da idu na Đinđića i Vuka Draškovića, ili tako neke poznatije ljude, ako već hoće nešto drastično da urade. Ali su nam neki ljudi posle 5. oktobra, koji su bili u vrhu policije, rekli da smo imali grdno lošu viziju, da smo bili – pogotovo nas petnaestak, dvadeset na nivou cele Srbije konstantno na tim listama mogućih velikih neprijatelja. Državnih neprijatelja. I da smo bili pod strogim nadzorom, da je Milošević u nekom trenutku bio odlučan da se na drastičan način razračuna sa nama, da bismo mi sigurno bili među tim… Jer smo u tom nekom trenutku fokusirani kao vrlo opasna organizacija, najviše zbog toga što nisu imali kontrolu nad nama i što nisu imali nikakvog upliva i nisu znali šta ćemo sledeće da uradimo… Zbog cele te postavke da je sve javno, a s druge strane da postoji takva vrsta poverenja između nas da one stvari koje nas mogu ugroziti nisu bile predmet razgovora, i da je svako bio vrlo očigledan ko je bio poslat od strane SPS-a ili od strane policije. U stvari je bilo jasno jer je postavljao suviše pitanja. Ima jako malo toliko radoznalih ljudi da moraju sve da znaju. Ako im se da mogućnost da urade sve što žele, onda ne moraju da se pitaju odakle, kako se prevozi materijal, ko prevozi materijal. Što bi nekoga uopšte bilo briga ko prevozi materijal?! Ako nema neki drugi razlog zbog čega želi to da sazna. Ili, kad počinje, kad se nosi materijal u Novi Sad. To znaju ljudi koji to nose – neki običan aktivista. Neko ko je došao u OTPOR danas ili pre nedelju dana nema razloga da to zna, njemu je važno da će taj materijal biti u Novom Sadu sutra, ali mu nije važno kako i kada, tako da su ti ljudi uvek bili tako očigledni. Nismo čak ni imali neke mehanizme da ih izbacujemo. Mi smo njih puštali da budu tu… Pošto niko drugi ne postavlja takva pitanja, onda su vrlo brzo isplivavali, jer drugačije nisu mogli da saznaju.
• Kakvi su tu ljudi bili postavljeni od SPS? Da li su oni bili ista generacija?
Pa da… Prosto, kada je to lično, postoji neki zazor da se tu sada nešto lično obračunavate. Moja pretpostavka je bila da ti ljudi nisu… da su prosto ljudi na zadatku. I da oni sutradan mogu da rade nešto korisno i da uopšte nije važno da se mi s njima sukobljavamo ili ih isterujemo iz organizacije… Mi smo uvek shvatali da policija ne sme da veruje da smo mi teroristi u suštini. Ova obična policija. Ili da smo neko ko izdaje interese Srbije, ili da smo strani plaćenici. Mi jesmo dobijali pare iz inostranstva i to je bilo nešto što je bilo očigledno svakome ko je malo ušao u OTPOR. Ali, s druge strane, da ne radimo ništa što je protivno državi i da svako ko ima minimum razuma će shvatiti da u trenutku kada mu neko u vrhu policije naredi da nekog uhapsi ili ubije, povredi, da će on znati da radi lošu stvar. Zbog toga nam je nekako i bilo važno da ta policija bude stalno tu, da znaju dobro kako razmišljamo, zašto to radimo, da niko od nas nije iz CIA – znači da ne radimo ništa što je zaista loše po ovu državu, nego da mi prosto uzimamo te pare zato što su to tada bile jedine čiste pare. Mi smo između nas to govorili vrlo otvoreno – to su jedine čiste pare. Mi da uzmemo pare koje su uzimale DS ili SPO za svoje finansiranje, to su sve bili finansijeri koji su finansirali i Miloševića. Biznis interes. Mi smo mogli da uzmemo, nama su nudili – mi nismo hteli, jer smo znali da to vodi tome da nekome nešto dugujete. Mi nikome od stranih finansijera ništa ne dugujemo. Nama su se interesi poklopili u tom jednom delu. Mi nismo bili za bombardovanje. Naravno da je to bilo potpuno apsurdno i u svim prethodnim razgovorima smo insistirali da se to ne radi, da će to uništiti civilno društvo i da će uništiti ono što smo mukotrpno radili od ‘96. godine. Međutim, ti isti Amerikanci su se na vrlo ličnom nivou obračunali s Miloševićem, kroz bombardovanje, da prosto ništa od državnih interesa Amerike tu nije moglo da se ostvari, a mi opet, s druge strane, nismo zastupali državni interes Amerike, nego državni interes Srbije. Tako smo to mogli da shvatimo, a shvatili smo tako da je Milošević loš za Srbiju ne zato što ne ispunjava svaki ćef Amerikancima, nego zato što uništava svaki aspekt Srbije. Bilo nam je važno da to policija zna. Ta obična policija, ti ljudi koji su po zadatku DB-a poslati, oni šta god radili, koliko god voleli Miloševića, ne bi mogli da kažu: “Da, ono što radi je u suštini loše.” Oni to ne razumeju… Ljudi su tako naučeni, imaju neki svoj sistem u glavi. Ipak postoje neki zakoni, postoje ti neki principi razumevanja šta je ono što zaista ugrožava bezbednost i građana i države. Mi smo hteli da oni znaju da mi to ne radimo. To je bio najsigurniji način – da se oni ne izbace nikad. Ja sam komunicirala – meni je često prilazio DB, jer je bilo nekoliko njih, ja sam ih znala, pa oni kažu: “Ja sam iz DB-a. Ja vas danas pratim. Šta ćete danas raditi?” Ja kažem: “Radićemo to i to.” Kada sam mu treći put rekla to, to i to, i treći put smo mi zaista i uradili ništa više ni manje od toga, oni počnu da veruju. Otopila se ta… Nama je bilo važno da nema mržnje. Oni su mogli po naređenju da nas ne vole, ali je bilo važno da nas ne mrze, jer je to bila zaštita za ono što smo verovali da može da dođe, a to je zaoštravanje odnosa na sceni, a onda znam da će mu biti teže da puca u nas, ako ikada bude dobio to naređenje, jer će znati da radi nešto loše. S druge strane, mi smo uvek imali stav da su ljudi koji izdaju njima naređenja naši neprijatelji, da oni nisu naši neprijatelji i da mi shvatamo da je ustrojstvo DB-a i policije hijerarhijsko i da oni moraju da slušaju naređenja, ali da mi sa izvršiocima naređenja nemamo ništa, da imamo s onima koji daju naređenja. Njih ima jako malo. U Srbiji ih je bilo 50, recimo, a u suštini ih je bilo 3-4. I da su to pravi neprijatelji, a da su ovi ljudi neko koga mi poštujemo zato što rade svoj posao i da će sutra možda uhvatiti lopova, koji je meni oteo kola ili koji mi je ukrao mobilni na ulici. U tom smislu smo mi razradili jedan prilično dobar odnos sa tom pravom policijom, koja je nas nadgledala i sa DB-om, jer smo u isto vreme znali da neće Rade Marković da dođe da nas ubije, već će narediti nekome. Pogotovo pred 5. oktobar mi je to bilo vrlo važno, da neće oni sami to izvršavati i isto smo znali za sudije – neće mene Rade Marković ili Milošević da osudi na 10 godina zbog terorizma, to će neki sudija morati da uradi. Neki sudija koji ima komšije, koji ima ženu, decu ili muža, ko će morati da isprlja ruke u suštini. To nam je bila neka taktika – da je prava zaštita jedino mogla da postoji u tome da znaju da mi nemamo nikakve poslove, da niko od nas nema nikakvu firmu, ništa od čega profitira lično, da smo u tome vrlo iskreni, da je to naš suštinski stav, da ako on bude u jednom trenutku odlučio da treba da nas uhapsi, osudi ili ubije, povredi fizički zbog toga, da to mora da bude na njegovoj savesti, ali da će imati sve informacije da to ne treba da uradi. Ta neka tiha kampanja prema policiji, opet kažem bez lažne skromnosti, mislim da je bila vrlo važna i za 5. oktobar, možda zato što su obezbeđenje političkih stranaka, i opozicionih, isto sačinjavali kriminalci, kao što se vidi danas. A naše obezbeđenje su bili normalni mladi ljudi. Mogla sam ja da budem – nekada sam ja bila u obezbeđenju naše akcije, nekada neko drugi, ali to nikada nije bio neko ko je imao pištolj ili je imao bombu. To je prosto bilo vrlo važno, obezbeđenje nije bio spremno da se bije. I nikada ne bi pucalo u policajca. To su bile te neke suštinske stvari koje javnost uglavnom nije znala, ali smo na to dosta obraćali pažnju – da se nikada ne prekida komunikacija s policijom, makar ona bila iz te perspektive da oni nas nadgledaju, da traže, da rovare – koju su već funkciju imali, ali da oni moraju da znaju šta radimo i kako razmišljamo.
• Da li je ta komunikacija sa policijom imala nekakve veze sa studentskim protestom ‘96./‘97. godine kada je policija upadala u studentske domove ili na fakultete?
Mislim da je studentski protest u onom svom vrhu bio vrlo ekskluzivan i strašno česte su bile te priče da li je neko policija ili nije policija. Kod nas, tih priča uopšte nije bilo. Mi uopšte nismo ni u jednom trenutku upadali u paranoju ko je iz DB-a ili iz policije od svih nas. Nikada, nikad se to nije spomenulo. U studentskom protestu se stalno raspravljalo o tome. Dovoljno je da “pustite buvu” da je neko ko radi za policiju, odmah se taj ignoriše, skloni i sl. Mi to nismo radili. Tako da u tom smisli nije baš bilo isto. To je jedna od velikih razlika, što je nama zaista bilo svejedno. Što se igrati tajnovitosti kada nema potrebe?! Studentski protest se u mnogo čemu igrao tajnovitosti, što uopšte nije bilo potrebno. Uopšte nije potrebno da vi krijete kakvu ste akciju smislili ako ćete sutra uraditi. Ako će neko da vas spreči, sprečiće vas. Mi se nismo plašili da nam spreče akciju, a studentski protest je bio oročen nekim zahtevima. Mi nismo imali zahteve. I onda nam je bilo svejedno. Ako nas danas spreče, sutra ćemo da uradimo. Ako će da spreče svaki dan – odlično. Neka spreče svaki dan.
• Kako je ta komunikacija sa DB-om funkcionisala – kad neko iz DB-a dođe i pita: “Šta će biti sledeća akcija?” Da li je najava podrazumevala i lepljenje plakata?
Imali smo tajne akcije, kao što su sprejenje. One su bile organizovane, potpuno onako… Na nekoliko mesta. To su ljudi sami radili. To nikada nije bilo dogovarano, samo je trebalo da se jave kada idu i kad se vrate, da bismo znali da li je neko uhapšen… DB-u smo otkrivali ove javne akcije – kada smo imali. Pa smo imali po 100 akcija. Uvek ako pitaju kažemo im šta ćemo raditi – delićemo letke, ići ćemo u šetnju tamo, tamo i tamo, nećemo ići na Dedinje – to je uvek bilo prvo pitanje: “Je l’ idete na Dedinje?” “Ne idemo na Dedinje!” “Dobro!”…
• Da li ste prijavljivali demonstracije?
Da. Prijavljivali smo uvek, ali to je klasično – samo odnesete policiji prijavu, ali smo uvek prijavljivali, pošto uvek mora da bude zvanični potpis. Uvek je neka studentska organizacija, lažna, neka koja ne radi, pečat njihov, prijavimo policiji, a oni znaju da je to OTPOR. To nije bilo sporno, da šta god se radilo, oni su mislili da je OTPOR…
• OTPOR u to vreme nije bio prijavljen kao organizacija?
Nije. Mi smo se registrovali u suštini posle 5. oktobra, jer su nam odbili registraciju kada je bio taj zakon o terorizmu. Mi smo napravili jedno veliko dešavanje u Medija centru. Tu su bile razne poznate ličnosti, koje su nas podržale i potpisale se. Profesori univerziteta, bile su tu razne političke stranke i slično. Uticajni ljudi. Onda je bilo i ono s Vojom Brajovićem u “Buretu baruta”, kada je skinuo bade mantil i publici pokazao OTPOR-ovu majcu. Više je to bila neka tiha demonstracija sile s naše strane, da mi to moramo da uradimo i da od toga nećemo da odstupimo. Mislim da je najviše bilo to da su ljudi vagali i videli da im se više isplati da nas puste da to radimo, nego da pokušaju na neki radikalan način da nas zaustave i mislim da generalno nije postojala volja – ni radikala, ni svih tih instanca. I policija, i sudstvo, i tužilaštvo – svi bi morali da se uposle da bismo mi bili na taj neki radikalniji način zaustavljeni. S druge strane, moglo je da se pribegne samo tim nekim ekstremnim sredstvima, a s obzirom na to da smo vrlo brzo uspostavili neki ritam, onda su onako rutinski počeli da nas hapse, nikog ne biju, osim kada neko od murije nema neki lični problem. Samo u tim slučajevima su bile tuče i sl. A ova neka policija koja je samo odrađivala to, to je već bila neka rutina. Mi izađemo na akciju, oni uhapse troje-četvoro, odvedu ih. Mada to jeste bilo kršenje ljudskih prava – nema spora, ali mi smo vrlo brzo pobedili u toj igri… mi smo toliko grakali, vikali i drali se, svi – i u nevladinim organizacijama, i spoljašnjim, i ambasadama, svima, tako da bi pritisak uskoro bio toliko veliki da im se više isplatilo da nas ne biju, jer su shvatili da time neće dobiti ništa. Svaki put kada je neko bio fizički ugrožen, mi smo pravili skandal od toga, što je normalno. Dođe vam neko sav u modricama ili devojka koju je išamarao neki policajac i onda mi napravimo toliku buku oko toga da im to uopšte nije bilo korisno.
• Odakle ideja za strukturu OTPOR-a?
Da, bili smo u nekim opštinskim odborima. To je bilo baš na početku. Tamo kod SKC-a. Tamo smo imali sastanke, ali vrlo brzo smo prestali, jer nismo hteli da budemo u tom smislu vezani za DS… Pa to je bila vrlo jasno strukturna organizacija, ali nije imala ograničenja. Ona je nastala kada smo izašli iz Beograda, jer kada su se uključila ova razna velika mesta, onda smo to nekako morali da strukturiramo tako da bude funkcionalno, da bude efikasno i da postoji neka komunikacija i koordinacija, jer je u suštini naša organizacija bila zasnovana na koordinaciji, svaki od tih gradova je imao autonomiju da radi šta god je hteo, što je u skladu sa tim nekim bazičnim interesima i principima OTPOR-a. S druge strane, velike nacionalne kampanje su rađene po toj nekoj šemi – smisli se kampanja, podele se zadaci, napravi se plan aktivnosti po gradovima, mediji, materijal i sl., same akcije i onda se to odradi. Ali nije postojao neki poseban trenutak kada se to desilo. Najbliže što mogu da kažem je kada smo organizovali taj sastanak, kada smo potpisali deklaraciju – napravili smo deklaraciju za budućnost Srbije… Tako je počelo u suštini sve. Mi smo onda tu deklaraciju ponudili drugim strankama da potpišu, ponudili studentskim organizacijama, nevladinim organizacijama, sindikatima i tako je počeo u suštini taj neki ozbiljniji rad, time što smo morali da imamo redovne sastanke da bismo videli dokle smo stigli s tom deklaracijom, kako se ona promoviše, šta treba uraditi u vezi s promocijom, kako postaviti te neke ciljeve, kako ih odraditi, ko ide da priča sa strankama, ko sa sindikatima, ko s univerzitetom, tako da je vrlo prirodno izašlo. A sama faktička organizacija je na Prvom kongresu, kada je bio i SPS, kada smo promovisali te lokalne organizacije i rekli “ko izda, pizda!” To je bio slogan tada. Mi smo tada, na tom kongresu, u suštini odredili šta su naši zahtevi – ukidanje zakona o univerzitetu, ukidanje zakona o informisanju i slobodni izbori. I to je bilo to – sve što smo radili, ponavljala su se ta tri zahteva. Na žalost, možemo da ih ponavljamo i danas. Potpuno strašno! Nema zakona o univerzitetu, nema zakona o informisanju, nema slobodnih izbora još uvek. Makar nisu bili po nekom novom ustavu, novom izbornom zakonu i sl., tako da je to vrlo zanimljivo. Kad me ljudi pitaju što i dalje OTPOR, ja kažem: “Pa, ne znam. Nisu još ispunjena ova tri zahteva još uvek.” Ako hoćemo da budemo dosledni, onda hajde da budemo dosledni, što ne znači da ćemo kada ta tri zahteva budu ispunjena prestati da radimo. Najočiglednija stvar je da nisu ispunjena naša tri zahteva koja smo pomenuli sto hiljada puta na raznim mitinzima – i našim i opozicije, i sindikata, itd. Nisu to bili zahtevi samo za Miloševića, nego su to bili naši zahtevi. Nije važno koja je vlast u pitanju.