“Otpor, stoko!”
• Kakav je koncept OTPOR imao od početka?
Koncepcija iza OTPOR-a je bila individualni otpor režimu… Mi smo nekako upotrebili sve svoje iskustvo, i životno i političko, odnosno aktivističko, da vrlo jasno napravimo OTPOR u neprofilisanu stvar, ali u suštini sa jakom ideologijom… Nije to ideologija – sa jakom pretpostavkom da to može samo na ličnom nivou da bude prihvaćeno i da na ličnom nivou postoji svest o tome šta su uzroci, šta su posledice, šta je kontekst, šta je tekst. Da nema nekih… ne mogu da kažem da nema nekih zadnjih misli, jer prosto se zna – mi sada radimo to i samo onoliko koliko ti lično radiš, koliko lično možeš da veruješ da će nešto da se desi, da će se desiti ta promena i bez obzira koliko nas je malo, da moraš da istraješ u tome. Od početka, OTPOR je zato i rastao, zato što smo mi svi bili tako različiti i dolazili smo iz različitih političkih shvatanja, različitih obrazovnih struktura. Generalno, socijalni background nam je strašno različit, ali smo imali tu snagu i tu mudrost, moram to da kažem bez obzira što sam ja učestvovala u tome – nemam razloga da budem sad nešto lažno skromna, mislim da smo zaista to dobro smislili da se nađe način da se prevaziđu te stvari, da razlike budu nešto što pomaže i što doprinosi boljitku i napredovanju, a ne nešto oko čega se stalno stopira proces. I lični otpor je u tom smislu bio idealna pretpostavka, osećaj da u društvu takvom kakvo je, da u sistemu nešto grozno ne funkcioniše i da treba to promeniti iz korena, ali ne nekim rušenjem, nego prosto davanjem druge perspektive ljudima i tim agresivnim imidžom, agresivnim vizuelnim identitetom nadomestiti onu agresiju, zameniti agresiju, jer niko od nas nije bio spreman da se bije s policijom, ne zbog toga što ne umemo, nego prosto takvo razmišljanje u tom trenutku nam je bilo apsurdno. Time se samo vrti točak. Mi bismo mogli da pobedimo, ali prebiješ celu policiju i onda šta dalje? Ništa nisi promenio, samo si zastranio potpuno od drugih ljudi, koji isto ne shvataju zašto bi se neko tukao s policijom, zašto bi palio policijska kola i sl. Osim toga, svako je od nas bio dovoljno obrazovan da zna do čega je doveo takav način ponašanja u Irskoj, u drugim istočnoevropskim zemljama, i da to ne vodi ničemu, da to ne vodi u suštini promeni društvenoj, nego vas samo getoizira u jednu grupu – Španija i sl., i kada to ode izvan kontrole, da se onda dešavaju smrti, potpuno neshvatljive stvari. Nismo želeli da budemo to… U tom smislu, jeste više marketing nego prava politička delatnost, ali mislim da je u Srbiji, gde je bilo dosta ratovanja i svih ispoljavanja agresivnosti, dovoljno bilo imati agresivan imidž, agresivan vizuelni identitet, da taj bes i inat – da mu se da oduška, a da u suštini budemo pokret koji će promovisati neke druge vrednosti, neki drugi način razmišljanja. U tom smislu, mislim da smo dalekoročno gledali… Kada smo videli koliko to može da bude jako, svi smo shvatili da to može da traje jako dugo, da se to neće završiti padom Miloševića, jer smo bili svesni kakva nam je opozicija. Tako da je to, i ovo sada – naše prerastanje u stranku, odavno je imalo svoj začetak, samo što smo mi tada bili svesni da će još jedna stranka biti samo još jedna stranka i da uopšte nije bila pogodna situacija za tako nešto.
• Kada je počela saradnja sa Demokratskom strankom?
Ljudi koji su, između ostalih, napravili OTPOR bili su članovi DS – Srđa Popović, Dejan Anđić. Bilo je iz Građanskog saveza, bilo je ljudi koji su bliski SPO-u. Znači, raznih stranaka je bilo. DS kao stranka imala je najbolju infrastrukturu, u stvari jedina je imala zaista ozbiljnu infrastrukturu… Sećam se, preko njih smo fotokopirali naše prve letke, oni su nam davali prostorije da čuvamo sve te stvari… Ne može policija tek tako da upadne u DS. I oni su nam čuvali materijal… Da, ‘98., kada smo počeli. Nisu oni nas ozbiljno shvatali. Nekoliko puta kada smo im rekli kako mi mislimo da treba da uradimo i da mislimo da se proširimo po celoj Srbiji i da će svako hteti da stavi pesnicu protiv Miloševića, oni nisu verovali da mi to možemo da uradimo: “Vi ste ludi!Vi ste toliko neurazumljivi! Običnom Srbinu… On to ništa ne razume.” Više je to bila neka pomoć po nekoj rutinskoj liniji, u smisli “pa, daj, da pomognemo deci!” Malo je to bilo nipodaštavajuće, ali OK. Mi smo samo ćutali i rekli: “Ako hoćete da nam fotokopirate, OK. To je dosta od vas.” Bilo je komunikacije. Bez obzira na političke preferencije bilo koga od nas, prevagnulo je shvatanje da DS jeste jaka stranka i da ima kvalitetne ljude i da su to ljudi s kojima treba razgovarati, da prosto nema razloga da mi s njima nemamo dobru saradnju. I bez obzira na sve lične animozitete ili neslaganja prema rukovodstvu ili određenim ljudima, to je nama bilo a priori shvatanje da nijedna od tih stranaka ne može da bude tek tako odbačena i da sve drugo treba da stoji po strani, i da je cilj ujedinjenje opozicije – ne možete vi da se zalažete za ujedinjenu opoziciju i biti u neprijateljskim i nikakvim odnosima sa u suštini nosiocem te ujedinjene opozicije. A to je bila DS, tako da u tom smislu to je bila prilično racionalna odluka… Ceo OTPOR, pogotovo tada u početku, nije funkcionisao na nekim velikim pričama – sada mi razmatramo da li DS ili ne. Ako smo se tu našli da bismo oborili Miloševića, nećemo ga oboriti sami, ali ćemo biti nekako važni – to smo shvatili, a drugi neki važni činioci su bili DS, SPO. Mi smo i sa SPO-om imali dosta bliske odnose i redovne odnose, kao i sa DS, s tim što… Oni nisu imali direktan uticaj u tom smislu u kom bi moglo da se shvati da je DS imala direktan uticaj, jer je imala svoje članove u tom nekom telu koje je započelo OTPOR. Ali, svejedno, jer su ti odnosi bili jednaki, dok se nije desio taj slom, naravno, i kada smo mi isto prestali… Mi smo se s Draškovićem videli mnogo više puta nego sa Đinđićem, na primer, ako je to neko merilo.
• … koji slom?
Trajali su sastanci opozicije ‘99., posle bombardovanja… ZAJEDNO je počeo svoje mitinge, koji su bili užasni, i onda su počeli stranački sastanci 2000., kada je već bilo jasno da će biti izbora i Vuk Drašković je dosta dugo učestvovao u njima. Ne mogu tačno da se setim koji je bio momenat kada je Vuk definitivno izašao. On je izašao i mi smo rekli: “Nema problema. On je stvarno lud čovek.” U tom trenutku je stvarno bio neracionalan. Mi smo bili na svim sastancima, pratili smo sve što se dešava na tom nekom nivou javnosti koji je postojao. Nismo učestvovali u tim njihovim nezvaničnim dogovorima, pregovorima, ali je on postao stvarno… Ne možete da ga razumete šta priča, zašto priča. Onda, kada je on izašao, mi smo podržali DOS, jer Vuk se zaista krajnje sumnjivo ponašao – da li je bio uplašen za svoj život ili šta mu se već dešavalo, ja ne znam, ali odnosi sa SPO-om su tada prestali zato što smo smatrali da je jedna takva stranka bila suviše dvolična u svakom trenutku svog postojanja, da ona ne može da bude tretirana kao nezamenljiva, i mi jesmo stali na stranu DOS-a. Ali SPO nam je dao mnogo više razloga da ostanemo pri toj odluci, nego da zbog nekog idealnog principa – svi ili niko – izaberemo “nikog”.
• Sa kojim drugim organizacijama ste sarađivali i kada su te saradnje počele?
Mi smo uvek pokušavali da sa svima budemo fer. … Zaista smo smatrali da to nije samo naša stvar. Međutim, uvek smo bili prilično autonomni i u nekom smislu možda čak i nepristupačni za neke kontakte i saradnju sa mnogim organizacijama, pa i sa DS. Ja opet kažem, to je bilo toliko nezvanično i u suštini nije imalo nikakvog uticaja na to šta mi radimo – tako je bilo sa svima, sa svim nevladinim organizacijama, pogotovo ovim većim. Ja sada govorim o Beogradu, na lokalu je bila drugačija stvar, jer su na lokalu prosto ljudi bili upućeni jedni na druge, saradnja je bila mnogo zvaničnija i mnogo direktnija nego u Beogradu. U Beogradu smo mi bili više neko autonomno, nezavisno telo, koje se u jednom trenutku potpuno samo usaglašavalo. Mi kažemo da ćemo raditi to i to, tad i tad, a vi vidite šta ćete, da li ćete nas podržati ili nećete. Saradnja je bila najviše sa strankama kada su nas hapsili. Jedan deo njih je zaista tada bio strašno kooperativan i pomogli su nam mnogo puta, time što dođu u policijsku stanicu – to nije mala stvar kada dođu Goran Svilanović ili Đinđić, neko od njih koji su bili poznatiji, pa dođu pravo u policiju i pitaju “zašto ste ih uhapsili?” U svakom slučaju, prave neki pritisak. Tu su takođe bile razne advokatske kancelarije, onda nevladine organizacije, koje su nam takođe pružale tu vrstu pomoći, i naravno sindikati, koji su uvek bili neki prirodni saveznik.
• Kada si ti bila prvi put uhapšena?
Ja nisam bila uhapšena. Ne znam zašto, ali mene su uvek nekako preskakali… Ja ne mogu da pretpostavim zašto. Ne mogu čak ni da kažem zato što sam žensko, jer su mnoge devojke bile hapšene. Ali, u principu, od, ne mogu da kažem glavešina, ali iz kruga ljudi za koje je policija definitivno znala da vodimo OTPOR, mi smo nekako bili puštani na miru, u najvećem broju slučajeva. Najmanje smo bili hapšeni u onim ozbiljnim akcijama hapšenja. Mada, u principu, kada pogledam ovu strukturu, jedino ja i Neca nismo nikada bili uhapšeni. Svi drugi jesu u nekom trenutku, ali tako su bile te apsurdne situacije i bili su vrlo brzo puštani. Branko Ilić je bio dosta puta hapšen, ali on je bio hapšen u onim akcijama. Nikada posle mitinga ili kada je govorio. Dobro, mi smo ga dosta pazili da ne bude uhapšen u tim trenucima, da ne bi nestao, pošto kada te stvari govori javno, onda je mnogo veća tenzija i plašili smo se da mu se nešto ne desi. Pa smo imali posebne mere obezbeđenja za svakog ko je govorio da ne bude uhapšen odmah posle toga, nego kad je bio uhapšen, bio je uhapšen u nekim akcijama – sprejenja, lepljenja plakata i sl. Mada je meni bilo žao nekako, mada nisam nikako mogla da utičem.
• Ti si bila u tom užem krugu koji nisu dirali?
Pratili su me, dolazili su kod mene kući da provere birački spisak nekoliko puta, onda moj otac kaže: “Pa, dobro, ima nas petoro ovde u kući koji glasamo. Zašto ne proveravate druge?” Policija se pravi luda. Pratili su nas, prisluškivali telefon. Ja imam dosije, a nisam išla da ga vidim. Mislim da nas nisu hapsili zato što su mislili da ne mogu nas da slome tako lako, zato što je normalno da se očekuje od nas da smo malo “tvrđe kože” i da ćemo se snaći lakše, i da su išli upravo na ljude za koje su mislili, aktiviste za koje su mislili da će ih lakše slomiti… i da će imati manju podršku javnosti, jer se ne zna ko je to. Ali mislim da smo im brzo pokazali da bez obzira ko se uhapsi, da će taj biti heroj odmah, bez obzira što nije bio prethodno na TV ili što nije dao nikakvu izjavu, što ga novinari nikad nisu videli u životu, i da naš stav da nema zvaničnog predstavnika OTPOR-a i da nema predsednika, da nema zvaničnog tela, da nema zvaničnog vođe i konstantno menjanje ljudi – to je nešto što mi s novinarima nismo mogli da se ubedimo od početka, znači od ‘98. godine. Nismo mogli uopšte da im objasnimo da je to potrebno, da je mnogo lako oblatiti jednog čoveka, namestiti mu šta god. Znamo kako su se rešavala ta pitanja i sa opozicijom i sa raznim pressure groups koje su postojale za vreme Miloševića. Nismo prosto hteli da im damo prolaz na taj način – nismo imali portparola, nismo imali nekog zvaničnog ili nezvaničnog vođu, nego smo konstantno menjali ljude… A i zbog pritiska. Bilo je tu i roditelja koji su se plašili, plakali i zvali kada se neko pojavi na TV. Tu prosto uđe strah, jer nije nimalo naivno videti svoju ćerku od 19 godina kako daje izjavu u nekoj akciji u majici OTPOR-a, a sve vreme se priča OTPOR ovo, OTPOR ono. To je bila neka sigurnost, i s druge strane, mi smo takva organizacija – mi da izaberemo danas predsednika, možda smo mogli, ali svakako ne bi bio kao što su predsednici stranaka. To svakako ne može da bude čovek koji će imati svu moć, jer ovde apsolutno ne postoji koncentracija moći u jednoj osobi. Možda za određenu oblast, kao što sam ja šef marketinga, pa sad ja šta kažem, to ipak ima veću težinu u toj oblasti, ali da neko bude simbol OTPOR-a lično, to je nemoguće. Mi smo svi takvi, tako smo postavljeni. Tako smo počeli i tako će to biti verovatno duže vreme.
• Pošto si rekla da je tvoja oblast marketing: koju funkciju si imala u OTPOR-u od početka?
Nismo imali funkciju. Bili smo svi aktivisti, odnosno svi smo bili vođe. To je bila naša interna šala. Imali smo bedž “ja sam vođa OTPOR-a”, koji su imali svi aktivisti, svi ljudi koji su hteli. Ja se jesam bavila marketingom. I drugi su se bavili marketingom, to je bio jako veliki tim i ne mogu da kažem da je bilo šta lično… Svi ovi plakati, osim kontraplakata, svi plakati, akcije, džinglovi, svi spotovi – sve je to bilo produkt nekog kolektivnog rada, znači jednog klasičnog brain-storminga, koji posle samo neko odradi. Ja sam se bavila PR-om i strateškim odlučivanjem, znači vrlo slično onome što sada radim. Funkcija kao takva nije postojala ni za koga, samo se znalo koja su neka uža polja delovanja. Bavila sam se univerzitetom, odnosno odnosom sa studentskim organizacijama i komunikacijom sa studentskim organizacijama i pool-om ljudi sa univerziteta, znači studenata koji bi postali članovi OTPOR-a. Pošto smo mi stalno imali edukacije, ja sam stalno pričala o toj nekoj ideologiji OTPOR-a. Time sam se bavila, tim nekim prvim razgovorom. Pozovemo desetak ljudi i pričamo šta ćemo da radimo, kako ćemo da radimo. To sam ja radila. Jedna od mnogih koja je to radila.
• Kako su onda izmišljani slogani?
Isto tako. Dešavalo se da neko smisli neki slogan, pa se posle to koristi, ali teško mogu da kažem da je bila neka stvar koju je striktno uradio jedan čovek. Tu je uvek bilo nekoliko ljudi koji su menjali, dodavali. Nije postojala striktna podela. Dešavalo se da dođu razni ljudi i kažu “ajde da uradimo ovo” i više je bila stvar u organizaciji, da se organizuje da se to odradi tako i tako, da se odštampaju leci, da se polepe, da se naplati distribucija i sl. Poslovi su bili dosta podeljeni između nas, ali apsolutno nismo bili opterećeni time da neko utiče ili se bavi nečim drugim. Jedino je oblast finansija bila podeljena na dvoje-troje ljudi, i to je bilo tako ustrojeno da su to bili ljudi od poverenja i ja, na primer, nikad nisam pitala odakle pare, kakve su pare i odakle su donesene i kako su došle u Srbiju, jer me nije zanimalo, a pri tome sam verovala da ta osoba nikada neće ukrasti pare, ako ih je dobila. I uvek je bilo dovoljno para. Samo te finansije su bile, zbog sigurnosti. Ono što ne znam, ne mogu da kažem, jer ja nisam znala da li će neko da dođe, da drži pištolj mom bratu u glavu, a da ja moram da kažem ko se bavi finansijama i kako finansije dolaze. Pošto su znali ko je, nisu znali neke druge stvari. Pošto ja ne znam, zaista ne mogu da me… A znali smo da policija prati ko šta zna i bila je sigurnost i za ljude koji su se bavili parama i za nas koji se nismo bavili parama da nećemo moći da budemo ugroženi zbog toga. Ali sve te stvari su bile opšte dobro. Samo je neko bio odgovoran za njih, da se odrede. Ja nisam imala apsolutnu nadležnost nad marketingom, ali sam bila odgovorna da se napravi akcija, da ta akcija izgleda dobro. Press je bio odgovoran… Ja sam mogla da odem i kažem press-u: “Treba da pošaljete ovom novinaru ili da ga posebno pozovete”, ali s druge strane press je bio odgovoran da kada oni naprave neku akciju, da pošalju saopštenje, da to obrade na način na koji je trebalo da se obradi i sl… Nije bilo mnogo razgovora o tome. Najviše smo vremena posvećivali tome šta radimo i kako radimo. Mnogo više nego koji su neki formalni odnosi između nas.
• Koliko ljudi je bilo u OTPOR-u od početka?
U samom početku?… Bilo nas je negde pedesetak, pa onda posle bombardovanja 30-ak… Jeste, zato što su se za vreme bombardovanja mnoge stvari promenile, naravno. Osim što su ovi DB-ovci raščišćeni, zato što su pokazali na određeni način svoje lice. Neki ljudi su otišli u stranke ili su bili vrbovani od strane stranaka za različite funkcije i sl. Na primer, Boris Krajčić, koji je bio vrlo poznat pre toga, a onda je otišao kod Perišića. Neki ljudi su odustali. Teško su podneli bombardovanje i nisu mogli sebe više da vide u bilo kakvom političkom angažmanu. To je sve bilo jako neizvesno u tom trenutku, ali to je to. Dvadesetak ljudi je otpalo. Nas trideset posle bombardovanja, iz Beograda. To je bio ključni momenat. Nas 30 je napravilo lični kontakt uglavnom s ljudima koji su vodili proteste u svojim gradovima ‘96./‘97. i načinili smo jedno viđenje. Mislim da je bio avgust ‘99. godine, kad smo sve njih pozvali i rekli: “Hoćemo da pravimo OTPOR. Vi ste ti koji treba da u svom gradu nađete neke aktiviste, koji će da imaju sve informacije.” Tako je napravljena ta mreža, najvažnije telo, a sada je to upravni odbor. To je ekvivalent onome što je danas upravni odbor. Mi smo ga u Srbiji delili na 16 regija i u svih 16 regija smo našli ljude koji će biti to seme OTPOR-a i koji bi opet sa svoje strane našli ljude i tako bi se proširili. To je bio plan. Da se u tih 16 gradova – prvo su bila 4 univerzitetska grada, jer su tu bili najveći protesti, pa su ljudi iz Novog Sada, Kragujevca i Niša našli ljude u okolnim regijama i tako je napravljena mreža od 16 regionalnih koordinatora, koji su danas upravni odbor.