“Otpor, stoko!”
Milja Jovanović
aktivista OTPOR-a, Beograd
• Kako si ti doživela proteste ‘96. i ‘97 godine?
To je vrlo komplikovano za mene, zato što ja nikada nisam bila sklona veri u tako nešto. Odrasla sam u jednoj vrlo ciničnoj porodici. Majka mi je profesor grčkog i latinskog na Univerzitetu u Novom Sadu, otac mi je pisac – profesionalni umetnik, i politika i ta vrsta angažmana su mi oduvek bili strani u onom smislu da verujem da postoje problem vođe i problem autoriteta. U tom smislu je to nešto čemu ja nisam mogla da se priklonim. Međutim, kada je počeo studentski protest, to je više bio moj lični revolt… Bile su duhovite akcije i sve je to meni bilo simpatično bez obzira na to ko to vodi i kakvi su ti ljudi, da li će se okoristiti, da li će se od toga obogatiti ili će ukrasti pare – meni to nije bilo bitno, nego mi je bilo bitno to što se ne sećam da sam imala određen politički stav i da u onom trenutku kada se ukaže šansa da se taj stav pokaže, makar samo i u masi ljudi, koji jesu bili poznatiji i jesu bili bitni u onom vremenu, on treba da se pokaže. Moji prijatelji su odlazili, rapidno su siromašili i onda mi je bilo bitno, jer sam shvatila da više nikada neću moći da kritikujem i da sam propustila priliku da budem učesnik u jednoj takvoj stvari, bez obzira na posledice. I zbog toga sam učestvovala u protestu. Bila sam tamo svaki dan, kao i mnogi, mnogi ljudi i u tom smislu nemam neku gorčinu, bez obzira na sve što se dešavalo u vezi s protestima i posle njih. Prosto, mislim da sam to shvatala kao odgovornost prema samoj sebi i dužnost same sebe, jer sam oduvek imala politički stav, iako nisam bila svesna, to je nekako izbijalo iz mene i dosta je oblikovalo moj život. To je bio razlog, a iz istog razloga smo posle protesta napravili studentsku organizaciju na Filološkom fakultetu, koja je trebalo da se bavi… Pošto sâm fakultet, po mom mišljenju, nije imao uticaj koji bi trebalo da ima – to nije fakultet koji proizvodi nastavno osoblje za srednje i osnovne škole. To je fakultet koji treba da ima jako veliki društveni značaj, jer to negovanje tradicije i kulture jezika i sl. je vrlo važno za ovu državu, s tim što mi je oduvek bila malo gadna i strana ta nacionalistička pozadina, koja se iza svega toga konstruisala, jer sam smatrala da je veštački konstruisana i da društvene nauke, odnosno humanističke nauke, moraju da budu mnogo šire nego samo da dokazuju da hrvatski jezik ne postoji, da je to samo srpski jezik katoličkih Srba. To je bio neki moj revolt i smatrala sam da na lokalnom nivou treba, među ljudima koji bi trebalo da se bave najviše tom tematikom – na koji način se srpski jezik i pridev “srpski” zloupotrebljava – da bi upravo najmlađe generacije i ljudi koji bi bili nosioci nečeg novog i progresivnog, morali da se bave time. Međutim, ta organizacija se na kraju krajeva samo bavila odlaganjem ispitnih rokova i slično. U međuvremenu je napravljen Studentski parlament, u kome sam ja u drugom sazivu bila kao poslanik, što je takođe bilo iz istog razloga. Ako sam ja imala primedbe na rad parlamenta u prvom sazivu, a imala sam – mislim da su me ljudi dosta raspoznavali po nekim principijelnim stavovima i u okviru fakulteta sam bila gurana da se kandidujem i prošli smo – nas troje… Ali me nikada nisu zanimale te igre iza kulisa, nego sam smatrala da je bitno da tu bude što više različitih ljudi i da se prosto napravi neki konsenzus na tom nivou šta je interes studenata i koju ulogu treba studenti u društvu da igraju, jer biti student nije karakterna osobina – biti student je nešto što je stvar vremenske koincidencije. To je nešto što si ti trenutno, ali to je i nešto što tebe u tom trenutku odvaja od ostatka populacije i nametnuta ti je određena uloga u društvu i treba je prosto iskoristiti, tako da su to bili neki moji počeci. Posle tog studentskog parlamenta i iskustva koje sam ja imala u njemu onako prilično groteskno. Taj studentski parlament, onakav kakav je bio, poprište adolescentskih političkih borbi i natezanja, odmeravanja, nadmetanja i sl., meni je to ubrzo postalo izlišno jer nije izlazilo iz poznatih okvira, nije imalo razlika koje su bile evidentne. Tu je bio veliki uticaj političkih stranaka, koje su tad bile opozicione. Kao da ste ih pustili da vežbaju negde budući politički život. Bilo mi je jasno da od toga ne može da bude ništa u društvu kakvo je srpsko, kakvo je trenutno u Srbiji, kakva je ta atmosfera potpune netolerantnosti – ne mislim na međuetničku toleranciju i te inherentne nacionalističke motive i odlike ponašanja ljudi koje su tada bile vrlo jake, nego i na prosto bavljenje samo samim sobom i netolerantnost. Jer nikada se nije desilo da neko, makar i ponovio stavove prethodnog govornika, odustane od tog, nego mora da izađe za govornicu i da kaže to što misli, bez obzira što se to možda već čulo. Znači, takve neke stvari. To su prosto “dečije bolesti” i meni je u neku ruku razumljivo da smo ih mi imali, ali mi je potpuno nerazumljivo da ih političari i dan-danas imaju i da tu prave komunikacije ne može da bude… Tada je to bio neki vrh naših dostignuća u društvenom aktivizmu, svih nas, i nekako nismo mogli da izađemo izvan toga, da se na neki drugi način pokuša, da mi prvo sami definišemo koje je naše polje delovanja i da li ćemo se baviti politikom u najširem smislu ili ćemo se baviti studentskom politikom i na kojim principima ćemo to raditi, kakva će biti komunikacija sa zvaničnim telima. Ubrzo je to postalo izlišno samim spoljašnjim događajima, jer je donesen zakon o univerzitetu, zakon o informisanju, uticaj JUL-a i SPS-a je do te mere počeo da razara univerzitet da su sami profesori bili podeljeni. Najmanje su se bavili proširenjem nekih nastavnih i pedagoških delatnosti i uopšte komunikacijom u tom smislu, nego je to postala neka rutina – oni nešto predaju, ti to nabubaš, izađeš i položiš ispit. Nije tu bilo nikakve interdisciplinarnosti i povezivanja ne samo s aspekta učenja, nego i s aspekta stvaranja akademske javnosti, pa je samo funkcionisanje studentskog parlamenta samim tim bilo ugroženo i na kraju krajeva prestali smo da se viđamo i prestali smo da imamo sednice. Pretpostavljam, kada bi se sada formirao studentski parlament, da bi taj saziv predao novim poslanicima tu ideju na korišćenje. Ja bih bila među njima. Bilo bi mi drago da vidim neke druge ljude koji bi se bavili nekim drugim stvarima. Znači, postoje studentski parlamenti – dosta dobro funkcionišu u Sloveniji, Nemačkoj, ali se bave… Drugačiji kontekst podrazumeva da se drugačije to sve odvija. Posle donošenja zakona o univerzitetu, pogotovo na mom fakultetu, bio je veliki lom. Na mojoj katedri, drugoj, jer na dve katedre studiram – srpsku književnost i južnoslovenske književnosti, i svetsku književnost. Na književnosti, profesori nisu potpisali ugovor o radu. Mi smo posle toga počeli protest. Dve-tri nedelje posle našeg početka pojavio se OTPOR. U toku tih 6 meseci koliko smo mi na Filološkom pravili probleme, pod znacima navoda, prosto se to fuzionisalo – to neko jezgro Filološkog i OTPOR-a. Kad se završio protest, neki od nas su prešli u OTPOR, odnosno priključili se OTPOR-u, ali smo u suštini sve vreme paralelno radili.
• Koja je bila tvoja motivacija da praviš “probleme” na Filološkom fakultetu?
Ja ne mogu da kažem da sam previše opterećena pitanjem pravde i pravednosti, ali nekako ne mogu da trpim da mi neko “bode oči” i ponaša se kao da sam neki potpuni debil, koji ništa ne shvata i koga dovoljno “boli uvo” za bilo šta sem za to da položi ispit, i prosto nisam htela da budem ta koja će kao student biti zloupotrebljena u političkim igrama i u suštini “čistkama” koje su se desile na fakultetu. Osim toga, prema katedri i profesorima i studentima opšte književnosti postoji neko poštovanje. Kad upišete svetsku književnost, s tim ne može da se postane profesor. Znači, ta svetska se upisuje zbog nekih drugih ciljeva – ili zbog toga da biste nastavili akademsku karijeru ili zbog toga što želite da imate zaista dobro, kulturološki validno obrazovanje i to nije nešto što se studira zbog diplome. Tako da smo se mi vrlo brzo dogovorili… nemom saglasnošću da mi nećemo pristati na to, a moja lična motivacija je bila to što je to što se desilo do te mere bilo bezobrazno. Ja sam to shvatila kao da nam je neko lupio šamar, kao da nas je pljunuo i pustio vodu posle nas. Ja nisam htela da to dopustim. Ne shvatam to lično. Prosto mislim da neke stvari prevazilaze značaj pojedinca, da smo mi tada uradili veliku stvar za Filološki kao takav zbog toga što smo pokazali da studenti ne moraju da se bore samo kada su neke velike političke igre u pitanju ili da budu instrument u igri političkih stranaka, nego da zaista može da se pokaže da taj fakultet ima jednu težinu, da mi znamo zašto smo na tom fakultetu… Fakultet ima strašno puno studenata, od kojih, ja sam sigurna, 80% ne zna zašto to studira, nego studira zato što ne želi da uči matematiku, jer im je previše zahtevno, pa im je lakše da čitaju knjige. To je bila neka moja lična motivacija – kao otpor celom fakultetu, načinu na koji je taj fakultet funkcionisao i zbog pokušaja da se sačuva ta katedra takva kakva je, jer je zaista bila vrlo kvalitetna u onom što je mogla da pruži studentima… Kad me pitaš o ličnoj motivaciji, ja imam konflikt sama sa sobom zato što znam da bi bilo najlakše da kažem neke klasične rezone – smetala mi je nepravda, smetalo mi je ovo, smetalo mi je ono, ali zaista se u suštini probudio u meni neki inat, inat da ne može jedna Mira Marković to da uradi, a da to zbog nekog mog ličnog konformizma ili indiferentnosti ostane tako. Nije stvar čak ni u tome da sam njoj lično želela da pokažem nešto, nego svim onim ljudima oko nje koji su bili veći katolici od pape, i taj naš dekan koji je tada postavljen – Marojević. Pa da bi on sada bio veća Mira Marković od Mire Marković, počinje da radi takve stvari na fakultetu – menja programe, ukida Hrvatsku kao državu. To je prosto neki nonsens koji je meni bio nedopustiv i jedna opcija je bila da se prosto ispišem s fakulteta, ali to je jedno idealističko shvatanje, koje vezujem za ‘60-te godine i za razvijena građanska društva, s razvijenom svešću, gde jedan lični čin kao što je ispisivanje s fakulteta, koje ima neku javnost, ima neke reakcije. Ali Srbija je bila toliko otupela da je takva vrsta činova bila potpuno izlišna, samo meni lično bi promenilo život, a ne bih imala dovoljnu satisfakciju, jer meni lično bi bila satisfakcija da nateram ženu koja je trebalo da zameni 5 naših predavača – oni su doveli jednu ženu, dekan je doveo neku svoju prijateljicu, mi smo njoj rekli svašta u lice na prvom času koji smo imali – i meni je baš bilo drago kada je počela da plače. Ona se rasplakala i zaista mislim da mi je drago što se rasplakala, jer je njoj taj “reality bite” bio potreban, jer nisam želela da oni sami poveruju da je to što rade dobro i da je to nešto što je u korist fakulteta, u korist našeg obrazovanja, u korist nekog našeg razvoja ili slično. Mi smo tada imali mnogo manje, 6-7 godina manje nego sad. I da je prosto to nešto što im treba reći, na ličnom planu im reći i mi smo prestali da idemo na njene časove, svi, i ona žena nije mogla da drži predavanja, nije imala kome da drži predavanja i tu su sve četiri godine bile vrlo solidarne. To je bila neka moja lična motivacija. Na onaj način na koji su oni nas lično povređivali, a stavljali to u neke kolektivne imenice i zamenice, da se pokaže da ja lično učestvujem u tome i da lično smišljam i radim nešto po tom pitanju. U tom smisli sam verovatno prilično agresivna, u tom beskrupuloznom smislu, što je i normalno. Ja sam odrasla na takvoj muzici, takvoj kulturi, takvu književnost sam čitala, zbog toga sam počela da studiram književnost, zato što je ona dovoljno davala tom individualnom shvatanju sveta, tako da je to bio neki moj lični hir, možda da ga tako nazovem, više nego svest o tome. Tek posle dolazi svest o nekom širem značaju… Tu je sada ta ravnoteža – da jasno i razložno mogu da obrazložim to što je bio moj lični stav, da je to dobro za generalnu situaciju na mojoj grupi, na fakultetu i sl., i da je to još, što je “šlag na torti”, u skladu s nekom pravednošću, legitimitetom i legalitetom.