Vi ste ovde: Arhiva » Hereticus 2006-1-2 » Zbivanja »

Uz model novinarskog kodeksa

Vladimir Vodinelić
Pravni fakultet univerziteta Union
Beograd

1. Nema još ni pun vek od nastanka prvog kodeksa novinarske etike u Francuskoj 1918. godine, a još je i manje od osnivanja prvih međunarodnih udruženja novinara dvadesetih godina XX veka. Novinarski kodeksi nisu od početka imali današnje karakteristike: današnja struktura kodeksa rezultat je razvoja u kome je sve više mesta zauzimala odgovornost novinara za svoj rad i odnos novinara prema čitaocima, odnosno slušaocima i gledaocima, dok je ranije to bio odnos sa poslodavcem. Korpusi autonomnih regula za novinarski rad koje danas susrećemo pod imenima “kodeks”, “načela”, “pravila” itd., različiti su kako po sadržini, tako i po sistematici, kao i po obimu. Od pre neku deceniju novinarski kodeksi su i predmet intenzivnog naučnog izučavanja, čijem komparativnom proučavanju1 zahvaljujemo različita saznanja. Uočeno je da kodeksi, koliko god različiti bili, postavljaju pravila uglavnom za iste grupe pitanja (Istinitost izveštavanja, Novinarska pažnja, Odgovornost, čuvanje izvora, Nezavisnost i integritet novinara, Unutrašnja sloboda, Prava drugih kojih se informacije tiču, posebno privatnost i nediskriminacija i dr.). Ali su ta pravila umnogome različita od kodeksa do kodeksa, i sadržinski, a ne samo formulacijski. To govori i o tome da, pošto se izađe iz domena određenog zajedničkog fundusa, ne postoji ni jedinstveno samorazumevanje etičkog identiteta struke. To je tako, između ostaloga, i zato što na ovaj kompleks autonomnih pravila utiču i drugi normativni sistemi i druge vrednosti važeće u sredini u kojoj pravila kodeksa nastaju, a ti drugi normativni sistemi i vrednosti različiti su od sredine do sredine; recimo, od uticaja određenih religijskih stavova zavisi da li će se u kodeksu novinarima preporučiti da uopšte ne izveštavaju o samoubistvima, ili da to čine samo u izuzetnim slučajevima (na primer, samoubistvo javne ličnosti); ili, recimo, nastanak kodeksa u vreme velikih političkih turbulencija u stanju je da rezultira time da se u kodeksu dâ poseban značaj onim pravilima koja su relevantna u dodiru novinara sa politikom, kao što se na nekim našim kodeksima može uočiti opterećenost odnosom ovdašnjih medija sa politikom i dr.
2. Novinarski kodeks je nužan:
– da bi se izvršilo kodifikovanje i obelodanjivanje profesionalnih standarda;
– da bi se učinili dostupnim i transparentnim osnovi za profesionalnu odgovornost i za prosuđivanje kvaliteta novinarskog rada;
– ali i da bi se obelodanila pravila koja su ujedno i jedan osnov za nezavisnost struke, i to ne samo u odnosu na politiku.
Kao i u drugim profesijama, tako je i za nezavisnost novinara neophodan preduslov izvesnost u pogledu pravila struke kojih se valja pridržavati.
Ako su pravila struke kodifikovana – određena i poznata, njihovim pridržavanjem prevenira se nastanak konfliktnih situacija, imanentnih obavljanju novinarskog posla, a važenje pravila učvršćuje se i reaktivno, njihovom primenom kao merila pri rešavanju nastalih sukoba.
Ako su ta pravila kodifikovana – određena i poznata, tada ona ne služe samo novinarima da pomoću njih smisleno raspravljaju unutar struke o svojim postupcima i da ih prosuđuju pomoću ne/pridržavanja tih pravila, nego služe i svima ostalima da pomoću njih prosuđuju rad novinara i njihovu sposobnost da poštuju svoje sopstvene norme, od čega, između ostalog, zavisi i spremnost publike da se korisnički veže za određeni medij ili novinara.
A institucionalna podrška kodeksu,2 recimo, u smislu etičkih komiteta pri udruženjima novinara, neophodna je za organizovanu primenu pravila kodeksa, bez čega nema ni njihove delotvornosti. Pravila znatno gube na značaju ako nisu praćena mogućnošću primena internih sankcija, ali i ako ih ne prati davanje publiciteta onome što se preduzima u primeni kodeksa na afirmaciji njegovog važenja i pridržavanja. Dodatno legitimisanje primenjivanja sankcija zbog nepoštovanja kodeksa može se postići i tako da etički komiteti ne budu sastavljeni samo od (aktivnih i penzionisanih) pripadnika novinarske struke, nego da u njihovom radu učestvuju i pripadnici srodnih profesija – publicisti, medijski stručnjaci i drugi van struktura vlasti.
3. Osim etičkih pravila struke, i pravo predstavlja normativni sistem čija pravila ponašanja uokviruju delatnost novinara. Pravni okvir novinarskog rada proističe iz potrebe da se jedna tako važna delatnost kakva je medijska3 uredi pravnim pravilima, da se pravno kontroliše njihovo poštovanje i da se pravnim sredstvima ta pravila realizuju ako se ne ostvaruju dobrovoljnim ponašanjem u skladu sa njima. U savremenom pravu koje se bavi medijima težište je pomereno sa zaštite države i društva od medija na zaštitu medija od države i društvenih centara moći, razvijajući one pravne institute koji omogućuju medijima da ostvare svoj javni zadatak konstitutivnih sastojaka demokratskog društva,4 kao i one pravne regule koje služe ostvarivanju ili ograničavanju slobode medija kada ugrožavaju i povređuju druge, takođe pravno priznate društvene i lične vrednosti (državnu bezbednost, rad pravosuđa, jednakost ljudi, čast i ugled, privatnost i dr.).
Odnos između pravila novinarske struke i pravnih pravila, idealtipski gledano, takav je da pravo predstavlja samo etički minimum – sve ostalo bi trebalo da je prepušteno autoregulaciji, autonomnim pravilima novinarske struke. Pravo bi, dakle, trebalo da uređuje samo ono i onoliko što je i koliko je neophodno da bi se obezbedile vrednosti koje su ujedno minimum morala. Nema, naravno, univerzalne formule za određivanje mere stvari: ne može se reći, svuda i svagda važeće, šta je to i koliko je to što pravo valja da uredi, a gde za novinare počinje pravnoslobodan prostor.5 Ta mera pravnog regulisanja nije ni stvar dobre volje, ni proizvoljnosti, ali ni neke zakonitosti koja po sebi deluje neumoljivom snagom. Ali je sigurno da među činiocima od kojih ta mera zavisi u nekoj zemlji, ulogu igra i mera razvijenosti deontičkih pravila u toj sredini, kao i mera njihovog poštovanja. Što su autonomna novinarska pravila potpunija i što više uistinu žive, to je manje potrebe i mesta da se delatnost novinara reguliše pravom i da se primenjuju pravni instrumenti. I obrnuto.
Ovdašnja popularnost legende da je u Srbiji nekada važio zakon o štampi koji se sastojao iz jednog jedinog člana: štampa je slobodna!, i popularnost stava da se preko toga ne bi smelo ići, svedoči o rasprostranjenosti jednog potpuno neosnovanog viđenja međusobnog odnosa pravila struke i pravnih pravila, kao i mere pravne regulative novinarskog rada. Popularnost te legende i njeno rasprostranjeno zagovaranje kao mere stvari svedoči o tome da mnogi ne shvataju ozbiljno ni slobodu izražavanja ni druge vrednosti koje mogu biti u sukobu s tom slobodom. Jer, jednočlani zakon bio bi suvišan, pošto bi samo ponovio ono što, štaviše sa jačom pravnom snagom, već kažu Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (čl. 19) i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (čl. 10), i svi naši ustavni tekstovi, uključujući i najmlađi među njima – Povelju o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama iz 2003. godine (čl. 29, 30). A vlasti se takvim stavom preporučuje, ni manje ni više, da ignoriše sve osnovne pravne obaveze koje po državu proističu iz ustavnog jemstva slobode medija: obavezu da zakonima obezbedi i propiše ponašanje koje znači poštovanje zajemčene slobode, obavezu da zabrani sve ono čime se nedopušteno ta sloboda povređuje, kao i obavezu da zakonom razradi mehanizme zaštite u slučaju povrede te slobode. Bez zakonske razrade nije moguće zadovoljiti čak ni početni uslov za dopuštenost svakog ograničenja slobode medija: zasnovanost ograničenja na zakonu (legalnost ograničenja).6
Deregulacija novinarskog rada, u smislu dejuridizacije, ima – tako – svoje neprekoračive granice u zajemčenosti kako slobode medija tako i drugih vrednosti koje mogu biti povređene u novinarskom radu. Zagovaranje radikalne pravne deregulacije, naročito ispoljeno za vreme izrade Zakona o javnom informisanju Republike Srbije od 2003. godine, utoliko je manje shvatljivo što nije istovremeno zagovarano bitno jačanje autoregulacije. Novinarsku struku u Srbiji ne odlikuje, ni pre pada autoritarnog režima 2000. godine, a ni sve doskora, iole razvijena autonomna regulativa. Gledano komparativno, naši novinarski kodeksi – svedeni praktično na jednu stranicu teksta – spadali su, doskora, u grupu onih sadržinom, razrađenošću i obimom najsiromašnijih kodeksa. Bili su na suprotnom polu od onih najrazrađenijih, kakvi su, recimo, Producer’s Guide BBC-a, na nekoliko stotina stranica, ili Code of the Conduct for the News and Editorial Departments New York Times-a (tzv. Ethical Journalism), na nekoliko desetina stranica. A i ovdašnjim najnovijim izdanjima kodeksa,7 mada proširenim, nedostaje mnogo. Na taj način na delu je svojevrsno odricanje od jednog aspekta slobode medija: da sami novinari, autonomno postave jasna i razuđena pravila svoje profesije, i time normativno izraze svoje interese, jedna nespremnost da se javno predoči, u znatnijoj meri, kako novinari razumeju sami sebe, i da se tako, ne samo načelima, nego njihovom znatnijom konkretizacijom i razradom, izvrši samoobavezivanje određenoj slici novinara.
4. Autori ovog Modela novinarskog kodeksa – Vladimir Vodinelić i Saša Gajin, nisu novinari, već pravnici. Svako ko se profesionalno bavi pravom medija, neprestano je, međutim, u dodiru sa pravilima novinarske struke. Mada pravila struke, koja postavljaju novinarska udruženja, ne poseduju direktnu pravnu obaveznost, u proceni postupka novi- nara u sudskom postupku i u drugom pravničkom radu ta pravila struke i te kako se uzimaju u obzir, a neizbežno, recimo, pri razmatranju toga šta odgovara pravilima morala ili tzv. dužnoj novinarskog pažnji,8 s obzirom na okolnosti slučaja. Zakon o javnom informisanju Republike Srbije od 2003, uostalom, izričito upućuje na ta pravila.9 Ta pravila, ako su određena i obznanjena, ne olakšavaju, dakle, samo pripadnicima novinarske struke ispunjavanje njihovih zadataka, nego i pravnicima, da ostvare svoje zadatke. Ne samo novinarska etička načela nego i preciznija pravila kojima su ona konkretizovana, što su određenija, to predstavljaju sigurnije uporište i za pravničku delatnost. Model, koji je pred čitaocem, nivoom opštosti pravila koja sadrži izražava uverenje autora da bar srednji nivo razrađenosti pravila predstavlja minimum za upotrebljivost u pravničkom radu. Model je izražen uz konsultaciju ne samo svih domaćih tekstova nego i na desetine inostranih novinarskih kodeksa, među njima i “Codice di deontologia relativo al trattamento dei dati personali nell’ esercizio dell’attività giornalistica ai sensi dell’art. 25 della legge 31 dicembre 1996 n. 675”,10 koji predstavlja vrstu specijalizovanog kodeksa, čijih trinaest članova, svaki prosečno sa po tri stava, uređuje samo materiju obrade podataka o ličnosti u žurnalističkom radu. Model novinarskog kodeksa nastao je u okviru projekta “Support to the reform of Serbian Media Legislation towards EU standards and strengthening of legal and technical skills of media professionals” koji su zajedno realizovali Media Integration und Communication Center Univerziteta u Firenci (MICC) i Centar za unapređivanje pravnih studija (CUPS), uz podršku Evropske unije.

  1. Vidi, na primer, T. Laitila, Journalistic Codes of Ethics in Europe, European Journal of Communication, 4, 1995, str. 527. i d., P. Juusela, Journalistic Codes of Ethics in the CS-CE Countries, Tampere, 1991, K. Nordestreng, The mass media declaration of UNESCO, Norwood, 1984, P. Lahav (Ed), Press law in modern Democracies – A comparatvie study, New York, 1983, C. Jones, Mass Media Codes of Ethics and Councils (A Comparatvie International Study on Professional Standards), Paris, 1980. [↩]
  2. Preporučena je i Rezolucijom 1003. Parlamentarne skupštine Saveta Evrope od 1.7.1993, stav 37: “Radi nadgledanja primene ovih načela, obavezno je formirati organe ili mehanizme samoregulative koji bi uključivali izdavače, novinare, udruženja korisnika medija, stručnjake iz akademskih krugova i sudije. Oni će biti odgovorni za donošenje odluka o poštovanju etičkih uputstava u novinarstvu, uz prethodno obavezivanje medija da objave bitne odluke. Time bi se omogućilo građaninu, koji ima pravo na informaciju, da obrazuje pozitivan ili negativan sud o radu i kredibilitetu novinara”. [↩]
  3. Nije fraza nego opis stvari kada se, na primer, kaže: “Pored zakonskih prava i obaveza na osnovu važećih pravnih normi, mediji imaju moralnu odgovornost prema građanima i društvu, što se mora naglasiti u današnje vreme, kada informacije i komunikacije igraju veoma važnu ulogu u oblikovanju ličnih stavova građana i u razvoju društva i demokratskog života” (Rezolucija 1003. Parlamentarne skupštine Saveta Evrope od 1.7.1993, stav 1). Ili: “Ono što znamo o našem društvu, štaviše o svetu u kome živimo, znamo posredstvom masmedija” (N. Luhmann, Die Realität der Massenmedien, Opladen, 1996). [↩]
  4. Toliko naglašen i u praksi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. [↩]
  5. Kao što, isto tako, nema svevažećeg merila za određenje gde prestaje područje novinarske autoregulative pravilima struke a gde počinje područje nekih drugih normativnih sistema, recimo, pravila dobrog ukusa ili pravila pristojnosti. [↩]
  6. Član 29. st. 3. i čl. 5. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i osnovnim slobodama, čl. 19. st. 3. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, čl. 10. st. 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. [↩]
  7. Vidi, na primer, Udruženje novinara Srbije, Kodeks novinara Srbije od 2001; Etički kodeks elektronskih medija od 2002; Nezavisno udruženje novinara Srbije, Novinarski kodeks od 2003. – Vredi zabeležiti i pregnuća Centra za profesionalizaciju medija, vidi na www.cpm.edu.yu, kao i pojedina nova izdanja, poput L. A. Dej, “Etika u medijima (primeri i kontroverze)”, Beograd, 2004. [↩]
  8. Članovi 3, 80. i 83. Zakona o javnom informisanju Republike Srbije. [↩]
  9. Član 31. Zakona o javnom informisanju Republike Srbije (“etička pravila novinarske profesije”). [↩]
  10. Od 29.7.1998, dostupan i na www.garanteprivacy.it [↩]


Napišite komentar