Uticaj žute štampe na radikalizaciju političke scene Srbije
Aleksandar Roknić
novinar dnevnog lista “Danas”
Beograd
Rezime: U ovom radu autor polazi od razlike između tabloida i senzacionalističke štampe. Tabloidi se po formatu razlikuju od senzacionalističke štampe, jer su veći, ali i po oblastima interesovanja, pošto su pretežno usmereni na šou-biznis, sa malim dodirom na politiku. Princip rada uspešnog senzacionalističkog dnevnika je da mora da poštuje osnovne principe novinarske profesije. U Miloševićevo vreme postojali su državne senzacionalističke novine, finansirane od strane države ili partije na vlasti. Prvi privatni dnevni senzacionalistički list u Srbiji osnovan je 1996. i zvao se “Dnevni telegraf”. U periodu nakon uspostavljanja prve demokratske vlade u Srbiji februara 2001, došlo je do prave lavine senzacionalističke štampe. Osnovani su list “Balkan” (ugašen u međuvremenu), “Kurir”, “Nacional” i “Internacional”, “Ekskluziv”, “Skandal”, “Centar”. Na tržištu su od ranije i “ozbiljne” senzacionalističke dnevne novine “Blic” i “Večernje novosti”. Od ozbiljne dnevne štampe u Beogradu na tržištu su samo “Politika” i “Danas”, dok je broj nedeljnih izdanja nešto veći. Po pravilu, senzacionalistička štampa u Srbiji je po političkoj pripadnosti desno ili ekstremno desno. Politička opcija je potpuno jasna – radikali ili vladajuća Demokratska stranka Srbije. Stvarnost u senzacionalističkoj štampi ima efekat ili iskrivljenog ili predimenzioniranog ogledala. Pošto se često dešava da senzacionali- stička štampa svojim tekstovima i uvredljivim naslovima čini razna krivična dela, a pošto nema reakcije nadležnih tužilaca, autor zaključuje da nacionalistička štampa ima podršku zvaničnih državnih organa u takvom načinu komunikacije sa javnošću.
Ključne reči: mediji u Srbiji, žuta štampa, tabloidi, senzacionalistička štampa, partije, vlast, demokratija.
Senzacionalistička štampa u Srbiji postojala je i pre promene vlasti 5. oktobra 2000. godine. Postojao je magazin “Svet” (još postoji), “Balkan ekspres” (ugašen), “Dnevni telegraf” koji je zabranjen političkim progonom i Šešeljevim zakonom o informisanju tokom 1998. i 1999. godine, a nedugo posle, u vreme NATO bombardovanja Jugoslavije, ubijen je i njegov vlasnik, novinar Slavko Ćuruvija. Ovo su sve bile privatne senzacionalističke novine. Međutim, u Miloševićevo vreme postojali su i državne senzacionalističke novine, finansirane od strane države ili partije na vlasti – Socijalističke partije Srbije (SPS). Pojavljivali su se isključivo pred izbore sa najgorim mogućim uvredama i klevetama na račun tadašnje opozicije – Demokratske opozicije Srbije (DOS), koja će kasnije preuzeti vlast. Sećamo se senzacionalističkih novina “24 časa”, koje je uređivao tadašnji podmladak SPS.
Ipak, prvi privatni dnevni senzacionalistički list u Srbiji osnovan je 1996. i zvao se “Dnevni telegraf”. Bitno je napraviti razliku između tabloida i senzacionalističke štampe. Tabloidi se po formatu razlikuju od senzacionalističke štampe, jer su veći, ali i po oblastima interesovanja, pošto su pretežno usmereni na šou-biznis, sa malim dodirom politike. Princip rada uspešnog senzacionalističkog dnevnika poštovanje osnovnog principa novinarske profesije – odnosno da je bar 30 odsto informacije, koje se zasnivaju na anonimnim, neimenovanim ili određenim krugovima bliskim izvorima, tačno. Princip je da tih 30 odsto ne samo što mora da bude tačno, nego mora i da odgovara stvarnosti.
U periodu nakon uspostavljanja prve demokratske vlade u Srbiji februara 2001, došlo je do prave lavine senzacionalističke štampe. Osnovani su list “Balkan” (ugašen u međuvremenu), “Kurir”, “Nacional” i “Internacional”, “Ekskluziv”, “Skandal”, “Centar”. Na tržištu su odranije i “ozbiljne” senzacionalističke dnevne novine “Blic” i “Večernje novosti”. Od ozbiljne dnevne štampe u Beogradu, na tržištu su samo “Politika” i “Danas”, dok je broj nedeljnih izdanja nešto veći.
Po pravilu, senzacionalistička štampa u Srbiji je po političkoj pripadnosti desno ili ekstremno desno. Politička opcija je potpuno jasna – radikali ili vladajuća Demokratska stranka Srbije. Nema sredine – sve je ili ružno ili previše lepo. Nema nijansi, sve je skandal i ekskluzivno. Ono u šta senzacionalistička štampa nikako ne dira su optuženi pred Haškim tribunalom, vojska, crkva, policija, Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU). Upravo po tumačenjima ekstremno desnih političara, vojska, crkva, policija i Akademija su, ne samo stubovi društva, već “stubovi nacije”, što daje jednu drugu dimenziju.
Stvarnost u senzacionalističkoj štampi ima efekat ili iskrivljenog ili predimenzioniranog ogledala. Razlozi leže u nekoliko uzroka – politička opredeljenost, težnja ka blaćenju druge strane, ali i pokazivanju da sistem ne funkcioniše ni u jednom segmentu. Politička opcija za koju bi trebalo čitaoci da se opredele sama se nameće, jer nudi radikalna rešenja. Senzacionalistička štampa nudi upravo ono što čitaoci zatrpani svakodnevicom možda i žele – potvrdu da je stvarnost odvratna. Na neki bizaran i čak perverzan način, senzacionalistička štampa nudi i nadu da neko ipak vidi šta se dešava! To su naravno ekstremno desne političke opcije.
Priča da žutu štampu ne interesuje politička pripadnost lako se može demantovati jednim primerom. Senzacionalistička štampa je otišla toliko daleko u prekrajanju da je počela da prerađuje čak i agencijske vesti. Zna se da dnevnik “Kurir” ima praksu da proziva političare. U ovom slučaju reč je o predsedniku Srbije. Naime, u svakoj informaciji ili tekstu gde se pominje Boris Tadić, u zagradi piše “obećao rešenje afere Bodrum”!1 Međutim, ta praksa je otišla toliko daleko da je čak i u agencijskoj vesti to prepraviljano, pa je ispalo da je novinska agencija “Beta” preuzela “Kurirovu” praksu i počela da proziva Tadića. Osim toga, bez želje da branim Tadića, jer je reč o klasičnoj zameni teza, poznato je da je tužilac u beogradskom Prvom opštinskom javnom tužilaštvu pokrenuo istragu povodom “slučaja Bodrum” i da, kako na početku priče, tako sve do kraja, ništa neće zavisiti od onoga ko je “obećao rešenje afere Bodrum”, jer je sve u rukama pravosuđa, a ne politike. Druga dimenzija ove priče je što nije prozvan niko drugi za mnogo gore stvari nego što je afera Bodrum. Ali to se u senzacionalističkoj štampi prećutkuje, tako da može da se konstatuje da politika u Srbiji i dalje ima primat nad pravom.
Jezik senzacionalističke štampe je jednostavan i direktan. “Beba i Čeda ubili Đinđića”, “Školarci u porniću”, “Kuka i motika”, “Pojede nas korupcija”, “Gase JAT zbog SPO”, “Tukli Srbina zbog šala”… Tu su i “moderniji” izrazi koji karakterišu celu ovu priču – glupson, korumpirani sudijski skotovi, zatim za narodne poslanike – stoka bezrepa. Objavljivanje serije porno-fotografija maloletnika, nagađanja da li je neko homoseksualac ili ne, prozivanje na nacionalnoj, verskoj i rasnoj osnovi, veličanje optuženih za ratne zločine i bavljenje organizovanim kriminalom, glorifikovanje kriminalaca, sve su to senzacionalističke novine danas. Ali kada se kaže tu ima krivičnih dela, onda je to napad na nezavisno novinarstvo, slobodu mišljenja i informisanja, to je korišćenje staljinističkih metoda…
U senzacionalističkoj štampi se objavljuje sve i svašta i ne postoje nikakvi profesionalni kriterijumi. Vladajući kriterijum je što prljavije to bolje, što više poluistina priča je bolja. Poslednja priča je navodna veza predsednika Skupštine Srbije i koleginice iz njegove partije. Viđeni su zajedno u bioskopu i odmah je iskonstruisano da su u ljubavnoj vezi. Od svega toga verovatno je tačno samo da su bili u bioskopu. Kako demantovati to. Mehanizmi ne postoje, pa se zato razne službe i utrkuju da plasiraju određene informacije preko senzacionalističke štampe.
Ranije smo imali situaciju da su pojedine senzacionalističke novine finansirane od para mafije i da su plasirale negativne priče o premijeru Srbije Zoranu Đinđiću i predsedniku Demokratske stranke.2 Ne kažem da je senzacionalistička štampa ubila Đinđića, nego da je stvorena takva atmosfera, pre svega zahvaljujući senzacionalističkoj štampi, da se na to gleda sa odobravanjem ili ravnodušnošću, jer “njega su ubili njegovi”. To je uostalom i glavna teza odbrane optuženih.
O uticaju senzacionalističke štampe na radikalizaciju političkog mišljenja ne postoje egzaktni podaci, dakle niko nije radio sveobuhvatno istraživanje. Međutim, ako se uzmu podaci o tiražu senzacionalističke štampe, ceni i njenoj prodaji, i ako se sve to uporedi sa porastom popularnosti ekstremno desnih partija kakve su radikali i sada vladajuća Demokratska stranka Srbije, relativno je lako ustanoviti o kakvoj vrsti uticaja na čitalačku publiku je reč. Sabiranjem procenata podrške iz poslednjeg istraživanja javnog mnenja vidi se da desne ili ekstremno desne opcije imaju u Srbiji više od 50 odsto podrške biračkog tela. To su pokazali i poslednji parlamentarni izbori u Srbiji. Prema rezultatima agencije “Faktor plus” od februara ove godine, građani dugoročno ne vide perspektivu, ali ni izlaz iz krize. Strah i zabrinutost preovlađujuća su osećanja kod čak 42 odsto građana Srbije, 20,5 odsto anketiranih ophrvali su nemoć i beznađe, dok 12,7 odsto ispitanih iskazuje depresivnost. Građani nemaju poverenja u Vladu Srbije, vladajuću koaliciju stranaka (Demokratska stranka Srbije, Srpski pokret obnove i G17 Plus), Vojsci, policiji, pa ni sindikatima, koje sve više smatraju organizacijama koje se bave politikom, a ne zastupnicima interesa zaposlenih. Naročito je interesantan podatak o porastu stepena poverenja Slobodanu Miloševiću, bivšem predsedniku SRJ, na 33,5 odsto. Obrazloženje je da se dobro drži pred sudijama Tribunala u Hagu i ispunjava njihova očekivanja u zastupanju i odbrani nacionalnih interesa. Trenutno najpopularnija opoziciona stranka je Srpska radikalna stranka (31,5 odsto), za njom sledi Demokratska stranka (24,5 odsto), dok je Pokret snaga Srbije (14 odsto), preuzeo treće mesto sa 14 procenata, pretekavši vladajuću Demokratsku stranku Srbije sa skromnih 11,8 odsto. Najviše građana bi kao budućeg premijera volelo da vidi biznismena Bogoljuba Karića (Pokret snaga Srbije), pa onda Tomislava Nikolića (Srpska radikalna stranka – SRS) i Borisa Tadića (Demokratska stranka – DS), dok je Vojislav Koštunica (Demokratska stranka Srbije – DSS) na četvrtom mestu. Kada je reč o pitanjima saradnje sa svetom, najveće poverenje anketiranih ima predsednik Srbije Boris Tadić. Kada se uzmu u obzir nacionalna i socijalna pitanja, tu ispitanici više poverenja imaju u Tomislava Nikolića (SRS) i Vojislava Koštunicu (DSS). Najviše građana po pitanju ekonomskog razvoja poverenje poklanja Bogoljubu Kariću (PSS), dok ostale tri ličnosti više dovode u vezu sa predsedničkim ovlašćenjima.
- “Afera Bodrum” je skandal koji je izbio u Skupštini Srbije septembra 2003. godine, kada je naknadno ustanovljeno da su narodni poslanici tadašnje vladajuće koalicije DOS glasali poslaničkom karticom odsutnog poslanika! Narodni poslanik Neda Arnerić (Demokratska stranka), čijom karticom je glasano, u to vreme je bila na odmoru u Bodrumu u Turskoj. [↩]
- Zoran Đinđić, premijer Srbije, ubijen je u dvorištu Vlade Srbije 12. marta 2003. godine. U toku je suđenje optuženima za njegovo ubistvo. [↩]