Sećanje na Najdana Pašića
Jedna od tema o kojoj je Najdan rado razgovarao (bar sa mnom) bila je Slobodan Jovanović. On ne samo da je cenio ovog našeg velikana, nego mu je bio i iskreno privržen. To sam otkrio još na samom početku našeg poznanstva, i to sasvim slučajno, zahvaljujući jednoj, da tako kažem, paradoksalnoj situaciji. Bio sam napisao prikaz neke Marksove knjige, ili možda knjige o Marksu.1 Tom prilikom sam naveo jednu laskavu ocenu Slobodana Jovanovića o Marksovoj veličini, iz njegove rasprave Marks, marksisti i antimarksisti. Međutim kad je prikaz bio objavljen, tog navoda nije bilo. Prvom prilikom posle toga pitao sam Najdana zašto je iz mog teksta izbacio navod iz Slobodana. Tim pre što Slobodan kao Marksov neprijatelj priznaje utom navodu njegovu vrednost kao mislioca. Najdan mi je na to promptno odgovorio da ne dolazi uopšte u obzir da se ime Slobodana Jovanovića pojavi na stranicama Naše stvarnosti i da o tome ne može biti nikakve diskusije. A na moje, provokativno pitanje koje je usledilo: da li to znači da po njegovom ubeđenju Slobodanova dela treba sasvim izbaciti iz naše nauke i kulture, odgovorio je da uopšte ne misli tako. Tom raspravom među nama započeli smo naše razgovore o Slobodanu Jovanoviću, kome smo se kao temi dosta često vraćali. Ispostavilo se da je Slobodan Jovanović bio pisac koga je stavljao iznad ostalih. Čak mi je u ovim razgovorima više puta ponovio da za skoro sve u čemu smatra da je nešto postigao na intelektualnom planu, u prvom redu duguje Slobodanu Jovanoviću. Kao i ja i mnogi drugi u to vreme, i on je rado čitao njegove članke i studije. I njemu su se u to vreme, kao i meni, Sabrana dela Slobodana Jovanovića u izdanju Gece Kona nalazila u kući uvek na dohvatu ruke. Slobodanovi članci i studije su mu bili ne samo izvor iz koga je crpeo saznanja, nego su mu služili i kao podstrek, inspiracija, a čitao ih je i kad je samo hteo da uživa u njegovim opisima i stilu.
Pored toga što je bio urednik najpre Naše stvarnosti i kasnije Socijalizma, Najdan je bio i urednik jedne edicije u beogradskoj izdavačkoj kući “Kultura”, koja se zvala “Biblioteka društveno-političke studije”. Zahvaljujući ovoj ediciji, naša ondašnja čitalačka publika imala je prilike da upozna ne samo nekoliko kapitalnih dela zapadnoevropske i američke književnosti u oblastima ekonomskoj i društveno-političkoj, nego i neka od imena koja su u komunističkim zemljama, uključujući i Jugoslaviju, proglašavana ideološkim neprijateljima. Među ovima su se nalazili Karl Rener i, još više, Jozef Šumpeter. Najdan mi to nikada nije rekao, ali smo mi, njegovi mlađi saradnici, znali da je zbog objavljivanja prevoda Šumpeterove knjige Kapitalizam, socijalizam i demokratija imao grdna okapanja u CK SKJ ili SK Srbije (sad se više ne sećam gde tačno). Za mene su obe ove knjige predstavljale pravo otkriće, ali mi je Najdan dao da prikažem Renerovu knjigu Socijalna funkcija pravnih instituta. Sećam se da sam u tom prikazu napravio uporedio fundamentalni značaj ovog Renerovog dela za marksističku teoriju sa Marksovim Kapitalom. Najdan je moj prikaz objavio, ali je izostavio paralelu s Marksovim Kapitalom. Valjda da i zbog toga ne bi imao okapanja. Međutim, da je ovaj moj prikaz naišao na dobar prijem znam po tome što je bio preveden na slovenački.2
Prevod knjige Mit o državi Ernsta Kasirera s uvodnom studijom profesora Mihaila Đurića pojavio se upravo kad je kampanja protivu Đurića bila u punom jeku. Baš zbog toga bio sam se zainatio po svaku cenu da proturim prikaz ove knjige ništa manje nego u časopis Socijalizam, gde je na koricama ispod naziva časopisa pisalo “Organ Saveza komunista Jugoslavije”. Poverovao sam da ću uspeti, jer je tada glavni i odgovorni urednik Socijalizma bio Najdan. Prikaz sam, kako je to bilo u običaju, predao najpre uredniku rubrike prikaza knjiga, ali on nije dozvolio da se objavi. Obratio sam se zatim Najdanu kao glavnom i odgovornom uredniku. A da bih mu olakšao da se saglasi s njegovim objavljivanjem, u prikazu nisam uopšte govorio o uvodnoj Đurićevoj studiji, ali sam u jednoj rečenici napisao da je pisac predgovora profesor Mihailo Đurić. Smatrao sam da je dovoljno da se Đurićevo ime makar pomene uz Kasirerovo delo, a posebno u ovom časopisu. Najdan je izgleda odmah shvatio u čemu je stvar i bio je voljan da pomogne. Obrazlažući mi svoje mišljenje sa principijelnog stanovišta, rekao mi je da bi prikaz svakako trebalo da bude objavljen, jer se radi o izuzetno vrednoj knjizi (što je istina), i to bez obzira što je Mihailo Đurić pisac uvodne studije. Ali su se prilike u oblasti publicistike, a naročito u časopisima kao što je bio Socijalizam, bile promenile. Uveliko je bilo nastupilo doba strože partijske kontrole, koja je sada bila mnogo obazrivija da joj ništa ne promakne. Urednici s cenzorskim ovlašćenjima su bili mlađi partijski kadrovi, puni nezajažljive ambicije. Bilo je očigledno da u slučaju objavljivanja prikaza Kasirerove knjige Mit o državi, ni Najdan svojim autoritetom nije mogao da pomogne. No da uzgred pomenem, da se prikaz ipak pojavio, ali u Savremeniku, koji je tada još uvek uređivao Predrag Palavestra ili je, možda, uređivanje već bio preuzeo Pavle Zorić.
Sličan slučaj mi se desio i kad sam napisao prikaz knjige Izabrani spisi Roze Luksemburg. Tada je zamenik glavnog i odgovornog urednika Socijalizma bio Jova Raičević. Silno se založio da moj prikaz bude objavljen, ali je redakcija bila odlučna u tome da ne dozvoli da se prikaz pojavi. I ovog puta je razlog bio jednostavan. Pisac predgovora3 i prevodilac jednog od njenih “spisa”4 koji su uvršćeni ovu knjigu bio je Ljubomir Tadić, čije se ime, kao ni ime Mihaila Đurića, nije smelo da pojavi ni u jednom partijskom organu u Srbiji. Da uzgredno napomenem da sam i ovaj prikaz, posle neuspelog pokušaja da ga objavim u Socijalizmu, dao uredniku, ali ovog puta jednog istorijskog časopisa. Međutim, posle izvesnog vremena sam dobio obaveštenje da su moj prikaz izgubili u redakciji i da ne mogu da ga nađu.
Uvek sam sebi postavljao pitanje, i ono je za mene faktički ostalo bez odgovora sve do danas: da li je Najdan ikada pomišljao da javno istupi protivu programa i politike Partije, za koju se bezrezervno opredelio još u mladosti? Ovo sam pitanje sebi postavio prvi put kad mi se jednom prilikom obratio pitanjem: da li sam pročitao tekst Programa SKJ od 1958. godine, koji je u jednom trenutku bio proglašen ideološkom okosnicom režima? Za ovim pitanjem je usledilo obrazloženje u kome mi je objašnjavao da je neophodno da se baš taj Program kritički razmotri, a posebno njegove teorijske osnove i ideje. I na kraju je usledilo i direktno pitanje, a to je: da li bih prihvatio da on i ja napišemo kritiku tog Programa? Moram da priznam da me je njegov direktan poziv uplašio. Jer ako je on mislio na onakvu kritiku kakva se meni učinila da će biti, ja ne samo da bih ostao bez službe i hleba, nego bih po svoj prilici završio u robijašnici. Najdan tog momenta nije očekivao odgovor od mene, i ja mu nisam ništa ni odgovorio. Ali me je uverio u ozbiljnost svog poziva kad mi je i prilikom naših sledećih nekoliko susreta opet postavio to isto pitanje. No ja sam i tada uporno izbegavao da odgovorim. Najzad je shvatio da od mene neće dobiti potvrdan odgovor i prestao je da mi postavlja to pitanje. Ne znam šta je tada mislio o meni, ali znam da to nije uticalo na naše lične odnose, koji su i dalje ostali otvoreni i iskreni. Ali je to bilo tako možda i zbog toga što je i on sam ubrzo uvideo uzaludnost takvog jednog poduhvata i napustio ideju da piše kritiku Programa SKJ. To je bilo jedini put da sam ovaj njegov poziv meni upućen mogao, eventualno, da protumačim kao da je bio spreman da javno istupi s kritikom jednog zvaničnog partijskog ideološkog i političkog dokumenta, a što bi značilo i samog komunističkog režima u Jugoslaviji. Međutim, mogu samo da nagađam šta je zapravo Najdan nameravao ovim pozivom meni upućenim. Zato ovaj podatak samo beležim, bez ikakvog daljeg komentara.
Do podatka da sam vanpartijac Najdan je mogao da dođe već posle mesec ili dva pošto smo se upoznali. Da objasnim. Prva moja služba bila je u Sanitetskoj upravi JNA, gde sam radio kao građansko lice na službi u JNA. Tu sam se zaposlio posredstvom nekih očevih kolega, jer je moj otac bio vojni lekar. Naravno, bio sam svestan da tu neću moći da ostanem, jer u vojsci praktično nije bilo vanpartijaca (mada je i moj otac, kao sanitetski oficir, bio isto tako vanpartijac). I zaista, ubrzo pošto sam odbio da se učlanim u SKJ, moje je radno mesto bilo ukinuto i ja sam ostao bez zaposlenja. Najdan je znao da sam na evidenciji službe za zapošljavanje kao nezaposleno lice. Tog proleća je u novoosnovanom Institutu društvenih nauka bio raspisan konkurs, pored ostalih, i za asistentska radna mesta. Najdan mi je predložio da za asistenta konkurišem u odeljenju za sociologiju, i obećao mi je da će, kao član saveta Instituta, podržati moju kandidaturu. Naravno, moja prijava nije ni došla do saveta, a Najdan je tek od mene doznao da sam konkurisao. Ali je produžio da mi pomaže na način na koji je mogao, a to je da objavljuje moje prikaze, koje je dozvoljavao da budu većeg obima od uobičajenog, i honorisao ih je kao članke, tako da sam od honorara mogao da živim. Najdan je spadao među one .koji su bili spremni da pomognu ljudima u nuždi ili nevolji. Saradnika Naše stvarnosti i mog druga i kuma Branka Peića zaposlio je u izdavačkoj kući “Kultura”, iako je znao da je Branko bio vanpartijac kao i ja.
Oduvek sam bio ubeđen da Najdan nije mogao da se složi s arogantnim, primitivnim i vulgarnim načinom na koji su se srpski komunisti odnosili prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a naročito sveštenim licima i vernicima. Da u dubini duše nije odobravao ponižavanja i ismevanja crkvenih ljudi i onih koji veruju potvrdio mi je razgovor koji je jednom prilikom vodio sa mnom.
Ima ih koji se možda još i danas sećaju kako je izgledao prostor Svetosavskog hrama posle Drugog svetskog rata. To je faktički bilo jedno nedovršeno i napušteno gradilište, na kome je gradnja stala još na samom početku, a čijem je ruženju doprinosilo to što je taj prostor koristilo neko auto-transportno preduzeće za parking svojih teških teretnih vozila kojima se prevozila nafta i druga prljava roba. Jednog dana, dok sam sedeo kod njega u kancelariji, saopštio mi je tokom razgovora, kao neku novost, da je država konačno postigla dogovor sa Srpskom pravoslavnom crkvom da se na prostoru gde je trebalo da bude podignut Svetosavski hram, izgradi zgrada u koju će se smestiti Muzej SPC. Dok mi je o tome govorio bilo mi je jasno da mu je bilo milo što je mogao da me o tome izvesti. Najdan je SPC, crkvu i religiju mogao smatrati idejnim protivnicima, ali sam ubeđen da uopšte nije odobravao aroganciju i primitivne i vulgarne metode srpskih komunista u borbi protivu njih. Jedino što sam tokom ovog razgovora postavio u sebi pitanje: zašto baš meni o svemu tome priča?
Najdan je pokazivao posebno razumevanje i naklonost prema onima koji su svoje živote nesebično i bezrezervno podredili ostvarenju ciljeva komunističkog pokreta, zanemarujući svoju ličnost i žrtvujući se do kraja. I nema sumnje da je u tome bio iskren. Kao jednog od tih i takvih boraca koji za sebe nisu tražili nikakvu slavu niti priznanja on je video u Milentiju Popoviću. Sećam se njegovog izlaganja na Kolarčevom narodnom univerzitetu povodom objavljivanja Milentijevih izabranih (ili sabranih) dela posle njegove smrti. Najdan je posedovao izvanredne intelektualne sposobnosti, i svoje je teze i ideje izlagao vrlo ubedljivo. Ali dok je govorio o Milentiju Popoviću, njegove su reči i vidno bile emotivno obojene. Kao da je hteo da učini vidljivim i drugima Milentijevo svesno žrtvovanje, koje ti drugi koji su radili s njim nisu primećivali, a možda ih i nije bilo briga.
Od kad sam ga upoznao, Najdan je bio, što se kaže, “težak čiraš”. Dešavalo mu se, i to ne baš tako retko, da mu čir prokrvari, i tada bi obavezno odlazio u bolnicu. Nas nekoliko smo znali za psihičke pritiske koje je trpeo, da je o mnogim stvarima jedno mislio a drugo morao da javno govori i piše, a i to da je sebe prisiljavao da o mnogo čemu ćuti ili da se bar javno ne izjašnjava. Sve njegove tegobe s čirom pripisivali smo tim njegovim unutrašnjim konfliktnim stanjima. Ona su, bar jednim dobrim delom, bila jedan od uzroka što je izgledao stariji nego što je stvarno bio, pa i što je ostario pre vremena. Sećam se pogreba Jove Raičevića, njegovog naslednika na položaju urednika časopisa Socijalizam. Najdan i ja smo išli na začelju pogrebne povorke. On zato što nije mogao brže da hode, a ja zbog njega. U jednom trenutku, shvativši koliko mu je teško da drži i taj spori tempo, pokušao je da to zabašuri šalom: “Znaš”, rekao mi je, “ćerka mi govori da sam svetski rekorder u sporom hodanju”. Poslednjih godina mi ove njegove reči često padaju na pamet. jer se i sam sve teže krećem.
* * *
Prošlo je nekoliko godina od kada je Najdan umro, a od vremena o kome ovde pišem mnogo šta se izmenilo i palo u zaborav. Ipak zbog toga ne mislim da bi i Najdana trebalo zaboraviti. Bio je, kao i mi njegovi mlađi savremenici, osuđen da živi u jednom vremenu u kojem su razočarenja bila neizbežna. Ali uprkos represiji, teskobi i primitivizmu kojima je bio okružen i koji su ga sputavali, uporno je tražio puteve i načine da ono što je stvarno vrednije i bolje dopre do naših tadašnjih čitalaca željnih pravih vrednosti, i to bez obzira da li su u pitanju bila dela marksista, nemarksista ili antimarksista. Bio je pobornik slobode i slobodnog stvaranja u dobu koje je bilo nesklono bilo kakvoj slobodi. Trasirao je put – svejedno da li svesno ili nesvesno - ka jednom boljem vremenu koje će možda jednog dana doći.
Svi mi koji smo makar samo jednim delom stvarali pod njegovim okriljem zahvalni smo mu za ono što nam je pružao i što nam je omogućavao.
- Lako može da bude da je u pitanju bio prevod monumentalnog dela Franca Meringa o Marksu, koje sam prikazao u Našoj stvarnosti. [↩]
- Da je preveden na slovenacki znao sam jedino po uplacenom honoraru na moj žiro-racun. Medutim, nikada mi nisu poslali autorski primerak, niti su me, na moje traženje i intervenciju redakcije Naše stvarnosti, obavestili gde je prevod mog prikaza objavljen. [↩]
- Naslov predgovora glasi Život i revolucionarno delo Roze Luksemburg. [↩]
- Ljubomir Tadic je prevodilac poslednjeg clanka Roze Luksemburg u ovoj knjizi, pod naslovom Red vlada u Berlinu. [↩]