Sećanje na Najdana Pašića
Aleksandar Miljković
publicista, Beograd
– Lične uspomene –
Kada je Najdan Pašić otišao od nas, osetio sam da treba da ga ispratim rečima posvećenim njegovoj uspomeni. Međutim, valjda je tada nastupilo takvo vreme da nisam imao gde da taj tekst objavim. A koliko znam, povodom njegove smrti nije se niko drugi oglasio. A Najdan Pašić ne samo da je bio prisutan u našoj političkoj, kulturnoj i naučnoj javnosti, već je bio od onih koji su se nalazili u prvim redovima, koji su decenijama delovali na idejnom i intelektualnom polju. Ali od njegove su se smrti vremena promenila, i ljudi kao što je on bio danas se malo ko seća.
Ne bih želeo da u ovim uspomenama dajem sud o delu Najdana Pašića, niti da određujem njegovo mesto u kulturnim i intelektualnim zbivanjima onog doba, niti da odmeravam njegov doprinos. To neka ostane onima koji će posle nas doći. Ono što bi trebalo da uradimo mi, njegovi nekadašnji saradnici, kojima je on ostao još uvek u živom sećanju, jeste da sačuvamo uspomenu na njega, na onakvog kakav je uistinu bio. Jer ako mi to ne uradimo, naraštaji koji dolaze neće o njemu znati mnoge podatke koji zaslužuju da se ne zaborave, ali i o dobu u kojem smo i on i mi proživeli tolike decenije. Najzad, osećam da je to moj dug prema njemu.
* * *
S Najdanom1 sam prvi put došao u kontakt početkom 1958. godine. On je tada bio stvarni glavni i odgovorni urednik časopisa Naša stvarnost.2 Moj prvi susret s njim ostao mi je urezan u sećanju. Krajem jeseni ili početkom zime 1957. godine bio sam napisao prikaz Marksove knjižice O jevrejskom pitanju, čiji je prevod upravo bio objavljen u “Maloj filozofskoj biblioteci”. Nesiguran u sebe kao i većina početnika, rukopis prikaza u redakciju Naše stvarnosti nisam odneo lično, nego sam ga poslao posredstvom jednog svog rođaka koji je radio u Saveznom izvršnom veću. Bilo je prošlo najmanje mesec dana, a ja se nisam usuđivao da pitam za sudbinu mog rukopisa. Najzad sam ipak skupio hrabrost i otišao u redakciju. Predstavio sam se i objasnio zbog čega sam došao. Odgovor službenika u redakciji bio je: “A, to ste vi! Drug Najdan vas svuda traži, i niko ne zna da mu kaže ko je pisac tog teksta”. Odmah za tim sam se našao u njegovoj kancelariji. Tako su započeli naši susreti i naša dugogodišnja saradnja.
Mogu da kažem da sam gotovo odmah postao stalni saradnik časopisa, a posle Naše stvarnosti i Socijalizma, koji je Najdan takođe uređivao nekoliko godina. U ono vreme je Najdan okupio oko Naše stvarnosti nas nekoliko “mlađih” saradnika.3 To smo bili Eleonora Mićunović (kasnije Prohić), Vojislav Stanovčić, Miroslav Pečujlić, Branko Peić i još poneko. Pošto niko od nas u to vreme nije predstavljao neko ime, a Branko Peić i ja smo uz to bili još i “vanpartijci”, naši su prilozi objavljivani na poslednjim stranicama časopisa. Doduše, prema uobičajenom redosledu objavljivanja priloga u časopisima, osvrtima i prikazima knjiga, koje smo pisali uglavnom mi mlađi saradnici, je i bilo mesto na poslednjim stranicama. Mi smo se s tim lako mirili, jer smo znali kako je Najdan ocenjivao ono što pišemo. Uostalom, u jednom političkom časopisu kakav je bila Naša stvarnost važilo je kao neko nepisano pravilo da su se na prvim stranicama nalazila imena istaknutih političkih i partijskih rukovodilaca i javnih ličnosti, a za njima su objavljivani prilozi srednjeg partijskog kadra i naučnih radnika, svejedno da li sa stvarnom naučnom ili prevashodno političkom reputacijom. Nas nekoliko smo predstavljali grupu saradnika koju je on lično okupio i usmeravao.
Knjige koje su za prikaz stizale u redakciju delio nam je uglavnom prema intelektualnoj orijentaciji svakog od nas. Ali se često dešavalo da smo i mi sami predlagali knjige o kojima bismo želeli da pišemo. I u tome se ogledala njegova širina, jer je izbor knjiga koje smo sami predlagali bio veoma raznovrstan. Da spomenem uzgredno da sam se osetio veoma polaskanim kad mi je dao da za ondašnji NIN, koji je u to vreme izlazio u obliku novina, napišem prikaz njegove doktorske rasprave o javnim korporacijama u Velikoj Britaniji i drugim zapadnoevropskim zemljama,4 koji je upravo bio izišao iz štampe.
Najdan nam je gledao kroz prste kad bi neko od nas pisao šire o problematici o kojoj je reč u knjizi koju prikazujemo. Pa čak i onda kad bismo time zašli na idejno i političko tlo koje je bilo rizično u političkom smislu, jer se na njemu moglo lako okliznuti. Spominjem, ilustracije radi, da sam, pišući o Engelsovim pismima o istorijskom materijalizmu, iskoristio priliku da se osvrnem i na kritiku Manifesta Komunističke partije iz pera poznatog francuskog socijaliste Andre Filipa.5 Meni je to iz- gledalo kao neki izazov da, makar samo usputno, skrenem pažnju naših čitalaca na jednog nemarksističkog teoretičara socijalizma i pisca.
U jednom osvrtu pisao sam o metodama rada na razvitku i organizovanju lokalnih zajednica, a što je u našoj ondašnjoj socijalno političkoj književnosti bila tabu-tema. To je bilo upravo u doba kada se u CK Hrvatske, Srbije i Slovenije povela ideološka borba protivu socijalnog kejzvorka (Social Casework). U Zagrebu su skripta iz metodike socijalnog rada Kamila Breslera bila i zvanično zabranjena, a na beogradskoj Višoj školi za socijalne radnike je Vojinu Matiću zbog toga bilo otkazano da i dalje predaje taj predmet. Moj članak o metodama rada sa lokalnom zajednicom Najdan je objavio kao prikaz rada jedne specijalizovane agencije Ujedinjenih nacija, iako je u suštini u pitanju bila prevashodno teorijska tema. Da li je tako postupio zato što je znao za ideološku harangu ovih visokih partijskih foruma, ne znam. Ali je moj članak ipak bio objavljen u Našoj stvarnosti, mada u rubrici prikaza.
Najzad da spomenem da sam na stogodišnjicu početka Američkog građanskog rata (1861-1961) izložio kako su ovaj rat pratili i komentarisali Marks i Engels u pismima koja su jedan drugome pisali.6 Ono što je u ovom mom članku moglo da izazove podozrenje jeste što je među njima bilo izvesnih neslaganja u razmišljanjima ne samo o pojedinačnim događajima, nego i što se tiče krajnjeg ishoda rata. Predstavljalo je izvestan rizik pisati o tome, jer se time kršio utvrđeni kanon, po kojem su Marks i Engels morali apsolutno u svemu da misle isto. Otuda je sve što bi bilo napisano o tome moglo da bude protumačeno kao diverzija kojom se podriva monolitnost njihovog idejnog dela. Naravno, meni se u ono vreme činilo da ima i te kakvog značaja izneti na svetlost dana tu činjenicu. I taj je moj tekst Najdan objavio isto tako kao prikaz, ali ne njihove celokupne međusobne prepiske, nego samo onog dela u kome su spominjali Američki građanski rat. Naravno, u današnjem vremenu sve to ne zavređuje nikakvu pažnju.
Najdan je za svakog od nas, svoje mlađe saradnike, uvek imao vremena. Očigledno je voleo da s nama ćaska i prebire po raznim temama, a specijalno politički “škakljivim”. Atmosfera u kojoj su ti razgovori vođeni bila je slobodna i relaksirajuća. Kroz te smo se razgovore i diskusije oslobađali psihičkih pritisaka i Najdan i mi. S nama, svojim mlađim saradnicima, on je često razgovarao otvoreno i neuvijeno, ne retko nas iznenađujući svojim stavovima i mišljenjima.
Možda će zvučati neverovatno onima koji o Najdanu sude isključivo na osnovu njegovih tekstova po kojima je bio najviše poznat kao politički pisac, kao i na osnovu njegovih političkih i partijskih funkcija – ali je čvrsto uverenje nas koji smo ga znali iz ličnih kontakata, da je bio duboko i iskreno privržen ideji slobode. Ostao mi je u sećanju jedan razgovor koji je vodio sa mnom u redakciji Socijalizma, čije su se kancelarije tada nalazile u CK SKJ; a čije je sedište bilo u zgradi bivše Agrarne banke, na uglu ulica Dečanske i Vlajkovićeve.
Najdan je, čini mi se, već bio član CK SKJ. Ne pamtim kojim povodom se povela reč o toj temi, ali sam dobro zapamtio njegove reči, jer me je presekao takvim svojim razmišljanjem. “Nema slobode misli”, rekao mi je, “bez privatne svojine. Holbah i Helvecije su mogli da stvaraju slobodno, jer su i materijalno i duhovno bili nezavisni. Ne može se duhovno biti slobodan ako ti egzistencija zavisi od drugoga”. Kad je to izgovorio, zapitao sam ga da nema možda ugrađen prisluškivač u kancelariji. On se na moje pitanje samo nasmejao onim svojim smehom koji je više ličio kao da se zakašljao, gledajući ne u mene nego kroz mene iza debelog stakla svojih naočara.
- Najdan je meni govorio “ti” i zvao me po prezimenu, a ja njemu “vi” i zvao ga po imenu. Zbog toga u ovim uspomenama izostavljam njegovo prezime. [↩]
- U casopisu je stojalo da je glavni i odgovorni urednik casopisa bio Puniša Perovic, clan CK SKJ. Medutim, sve poslove glavnog i odgovornog uredni ka vodio je jedino Najdan, koji je sedeo u jednom neuglednom sobicku, na cijim se vratima nalazila mesingana plocica na kojoj je pisalo “urednik”. Puniš u Perovica tamo nikada nisam sreo. [↩]
- Bili smo “mladi” saradnici po tome što smo svi imali ispod trideset godina. [↩]
- Pod tim je naslovom njegova doktorska disertacija bila objavljena. [↩]
- Knjigu Andre Filipa sam našao u biblioteci Francuskog kulturnog centra. [↩]
- Podatke o pojedinacnim dogadajima iz Americkog gradanskog rata koje pominju Marks i Engels u svojoj prepisci našao sam u biblioteci Americke citaonice u Beogradu. [↩]